Forums

Gledam The Boys s.05, preslikana Trampova administracija. Definitivno je filmski i tv program postao meta. A živimo i u meta svijetu.

Ne bih pogledao trejler filma kojeg nestrpljivo iščekujem ni za brdo karamela.

Lagano se nadje na guglu, neko se vec bavio poredjenjima i izvlacio stilove iz filma i trejlera   Ne sudi se dakle filmu koji jos nije ni izasao, doticemo se samo vizuelnog. Bas ogromne razlike. Ne samo zbog kolorita, vec i zbog izbora glumaca, Troy je imao zaista taj larger-than-life utisak, kako su ljudi vec primetili. Neko ce reci da je povrsno, ali ipak pricamo o epskim, mitskim likovima, bicima, polu-bogovima. Za dozivljaj njih kao takvih i posledicno grandioznosti i utiska neceg ogromnog, vecnog ipak je, jebiga, bitno i kako glumci izgledaju, kako deluju na gledaoca. Pitt, Bana, Bloom, Hedlund, Kruger, Saffron, Byrne, sve prakticno savrseni primerci ljudskog roda, kakvim bi svako i zamisljao te eponimne heroje, polubozanstva, mitske ratnike, zene zbog kojih se zapocinju ratovi, sukobljava i prkosi kraljevima... U redu je da se ima drugacija vizija i zeli ispricati nesto zivotnije, svakodnevnije i nesto sa cim obican covek moze da se poistoveti, ali cinik bi mogao da pita zasto je onda uzeta Odiseja, a ne recimo prica nekog obicnog hoplita, u realnom istorijskom kontekstu, za vreme i neposredno nakon, lupam, prve bitke kod Mantineje ili random mornara nakon Egospotama, njihovim dilemama, izborima, zivotnom putu, nadanjima, iskusenjima, univerzalnim ljudskim vrednostima i potrebama...   Presrecan sam sto dobijamo ovaj film, da ne bude zabune. Nadam se da ce biti vredan dodatak zanru i utrti put za jos ovakvog sadrzaja. Naglas ventiliram, nije negativity, navijam za ovaj film. Bas.

SIMA ANDREJEVIĆ IGUMANOV – PRIZRENAC ( 1804-1882) Dobrotvor koji je usinio svu omladinu svoga kraja.     Sima Andrejević Igumanov – veliki poklonik i privrženik srpske crkve, zadužbinar, humanista i rodoljub – rođen je u Prizrenu 30. januara 1804. godine, u imućnoj porodici prizrenskog trgovca Andreje Đorđevića. Bio je najmlađi, četvrti sin, koji je po tada važećem običaju po ocu nosio prezime Andrejević. Ostao je upamćen kao veliki narodni dobrotvor i darodavac široke ruke za mnoge ustanove, crkve, manastire, siročad, škole i pojedince. Bio je jedan od prvih i najznačajnijih zadužbinara u oblasti školstva i narodne prosvete. Podario je srpskom narodu dve značajne institucije: Bogosloviju u Prizrenu I Palatu - Zadužbinu u Beogradu ("Igumanova Palata").   Biografija:      Prosvećivanje srpskog naroda i buđenje nacionalne svesti (postaju) su glavna Simina preokupacija i briga. To se, naročito, ogleda u sve izdašnijoj pomoći koju on šalje u zavičaj u vidu raznih vrednih priloga i poklona. Posebnu pažnju posvećuje unapređivanju školovanja dece u srpskim sredinama, u koje upućuje učitelje i u njima otvara srpske škole ili odeljenja. Posle dvadeset osam godina provedenih u pečalbi, Sima je 1864. godine došao u prvu posetu Prizrenu. Stigao je iz Kijeva, gde je u međuvremenu otvorio i svoju drugu fabriku, dok je treću fabriku otvorio u Kursku, koju je vodio njegov sin Manojlo. U Prizren, svoj rodni grad, doneo je mnoge poklone i dao vredne priloge: školama, crkvama, manastirima, mitropolitu (koji je u to vreme bio Grk), viđenijim  Turcima, a svakoj srpskoj kući poklonio je slavsku ikonu. Tom prilikom, preduzeo je i praktične korake za otvaranje ruskog konzulata u Prizrenu, što će se i dogoditi dve godine kasnije. Međutim, zla životna sudbina ne prestaje da prati Simu Igumanova.   Godine 1865. umire mu u Kijevu sin jedinac Manojlo. Sinovljeva smrt promenila je Simine poslovne planove. On postepeno gasi trgovačke poslove u Rusiji, s namerom da imovinu prebaci u Beograd i da aktivnost usredsredi na razvoj prosvete u zavičaju. Godine 1869. on po drugi put dolazi iz pečalbe u Prizren, u nameri da nadgleda pripremne radove za izgradnju i otvaranje Bogoslovije. Da bi došao do prostora koji bi najviše odgovarao takvoj građevini, kupio je nekoliko kuća u blizini svog rodnog doma, kako bi se njihovim rušenjem obezbedio adekvatan prostor. U Prizrenu je aprila 1871. godine položen kamen temeljac za izgradnju Bogoslovije. Zgrada je ozidana veoma brzo i već u avgustu 1872. godine bila je potpuno završena. Tako je otvorena prva srednja škola, podignuta pod turskom vlašću, u kojoj se učilo na srpskom jeziku i po srpskom nastavnom planui programu. Bila je namenjena obrazovanju srpskih učitelja i sveštenika, koji su u to vreme nedostajali, a bili su najneophodniji kadrovi za širenje prosvete među Srbima u još neoslobođenim krajevima pod Turcima.   Radeći kao narodni učitelji i sveštenici, iz redova polaznika ove škole s vremenom je izrasla značajna plejada boraca za kulturni I duhovni preporod srpskog naroda, koji će na plećima nositi ogromnu težinu posla i odgovornost za nacionalno-oslobodilački program Srba u Staroj Srbiji. Među njima posebno mesto zauzima prota Steva Dimitrijević, koji je u nekoliko mahova bio i rektor Bogoslovije. Škola je bila internatskog tipa i sve troškove školovanja i života učenika, nastavnika i drugog osoblja plaćao je zadužbinar, koji je za to obezbedio sigurne izvore prihoda. Od oktobra 1872. godine, pa do jula 1875, Igumanov boravi u Prizrenu, u svom omiljenom mestu – u manastiru Sv. Marka. Zbog ratnih događanja, ali i zbog toga što je u Prizrenu vlast preuzela Prizrenska liga 1878. godine, on od tada uglavnom boravi u Beogradu, sve do septembra 1881. godine. Oktobra 1880. godine napisao je poslednju verziju svoga testamenta, u kome je odredio glavne tačke oporuke.   1) Svi izdaci imaju se trošiti prema određenoj želji, za vaspitanje mladića iz Stare Srbije koji se budu vaspitavali u Beogradu ili na strani u višim zavodima kao i na potpomaganje nastavnika prizrenske Bogoslovije kako prema vremenu i potrebi starateljimoje mase za nužno i celishodno nađu. 2) Kuća moja u Prizrenu, u kojoj je sada Bogoslovija, da ostane za večita vremena kućom pravoslavne srpske Bogoslovije Prizrenske, u kojoj će se učiti i za duhovna zvanja spremati– Stare Srbije. 3) Starateljstvo u licu mitropolita Srbije i dva beogradska  građanina kao spomoćna staraoca da ostane na buduća vremena stalno. I kad koje od ova dva poslednja lica umre, ili ma iz kojih uzroka iz Uprave moje mase istupi, ima se popuniti drugim licem.   Sima Igumanov je umro u Prizrenu 23. februara 1882. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u porodičnoj grobnici, u manastiru Svetog Marka. Zadužbina Sime Igumanova nacionalizovana je 1959. godine i prestala da postoji kao pravno lice. Pored palate na Terazijama, posedovala je i dve manje zgrade u Beogradu, u Brankovoj ulici. One su nacionalizovane 1960. godine, a ubrzo potom i srušene. Na njihovom mestu podignute su nove građevine.   Ukoliko našim savremenicima ime Igumanov danas nešto znači, onda se ono, uglavnom, vezuje za prelepu palatu na Terazijama koja nosi njegovo ime.     Ova petospratna zgrada, jednostavne i lepe fasade u duhu modernizma, urađena je po projektu arhitekata, braće Petra i Branka Krstića, 1938. godine. Malo je onih koji se sećaju da je na obodu njenog krova bila postavljena i monumentalna grupna skulptura Sima Igumanov sa štićenicima, visoka 3,70 metara, koja je prikazivala ovog narodnog dobrotvora sa prerano umrlim sinom Manojlom, dvojicom đaka i siročetom. Skulpturu je uradio vajar Lojze Dolinar. Međutim, u noći između 10. i 11. avgusta 1950. godine, po naredbi Gradskog urbanističkog odseka, skulptura je isečena i sklonjena. Akademik Svetomir Arsić Basara uspeo je, na osnovu oštećenih gipsanih kalupa u prizrenskoj Bogosloviji i delova originalne sculpture koji su se sačuvali u Patrijaršijskom dvoru, da rekonstruiše njen izgled. To omogućuje da se može pristupiti vraćanju skulpture na njeno prvobitno mesto.   Dalje: https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/igumanova-palata     Rad Zadužbine obnovljen je početkom devedesetih godina prošlog veka. Ministarstvo kulture Republike Srbije donelo je rešenje da se Zadužbina Sime Igumanova registruje i uvede u registar zadužbina, a opština Stari grad Igumanovu palatu je vratila Zadužbini 1991. godine. Time su stvoreni uslovi da ona može da nastavi s delatnošću na ostvarivanju ciljeva zbog kojih je i osnovana. Već od jula 1992. Godine Zadužbina je preuzela finansiranje Prizrenske bogoslovije u celini. Preko svog namenskog Fonda pomogla je mnogim talentovanim mladićima da uče na visokoškolskim ustanovama. Korisnici sredstava ovog fonda bile su i neke škole, crkve, manastiri i druge institucije. Uz finansijsku pomoć Zadužbine, 1994. godine započeta je izgradnja novog internata Bogoslovije. Zgrada, površine 2.500 metara kvadratnih, sa svim neophodnim sadržajima, završena je krajem 1997. iseljena 1998. godine. Posle bombardovanja NATO 1999. godine, Prizrenska bogoslovija je u junu 1999. godine izbegla u Niš i smestila se u metoh manastira Hilandara. U zgradi Bogoslovije u Prizrenu našli su utočište preostali Srbi i druge izbeglice, koje su se tu sklonile od napada albanskih nacionalista. U Niškoj eparhiji Bogoslovija je već školske 1999/2000. Godine nastavila sa radom, a tokom 2001–2004. godine dobila je i novu zgradu. Izgrađen je moderan objekat, površine 7.500 kvadratnih metara, sa svim prostorijama neophodnim za uspešan rad ustanove. Internat ima dvostruku namenu: za vreme trajanja nastave u Domu škole rade i žive učenici, a tokom raspusta borave gosti i učenici koji pohađaju seminare, letnje škole i kurseve. Siromašnim učenicima Bogoslovije omogućeno je da preko letnjeg raspusta rade i tako obezbeđuju dopunska sredstva za život i školovanje. Novoizgrađena zgrada Bogoslovije, u stvari je ZADUŽBINA Sime A. Igumanova. Na samoj zgradi velikim slovima je ispisan tekst: Bogoslovija – zadužbina Sime A. Igumanova – Prizrenca.