vilhelmina

Po ovom principu je funkcionisao Forum B92, od onog dana pre 20 godina kad sam se na njemu registrovala, pa sve do gasenja. Plus sto je tamo postojao i izvestan krug privilegovanih forumasa, kojima si i sama pripadala, a kojem je sve bilo dozvoljeno jer su svesrdno pomagali moderaciji u eliminisanju nepozeljnih. Da li se nesto od toga moze naci i na ovom forumu? Ne verujem, ja se svakako ne osecam ni progonjeno ni privilegovano. Pisem iste stvari kao sto sam i tada, na isti nacin, mozda samo u nesto manjoj meri. Ali to je zbog zamora i nedostatka vremena, i nema nikakve veze s ustrojstvom foruma.

Meni citava ta prica o emocionalnoj inteligenciji izgleda kao prasina koja se poslednjih decenija baca ljudima u oci, ne bi li se umanjio znacaj formalnog znanja, onog za cije sticanje su potrebne godine rada, ulaganje truda i vremena. Kad prihvatis da je EI alfa i omega, lakse prihvatis i to sto ti je sef tikvan, komsija uspesniji od tebe iako je nepismen, premijer drzave kvaran i korumpiran… Eto, imaju taj EI koji ti nemas, umeju da se prodaju, pa makar ta roba koju uvaljuju svetu bila i ona legendarna cigla. Ja za to imam bolji izraz - manipulativnost. Sve to vazi, naravno, pod uslovom da EI definisemo u osnovnom znacenju , kao umece da se priblizi drugim ljudima, da im se udje pod kozu i da ih se pridobije na svoju stranu, sta god da je cilj. Osnovni problem koji ja s tim vidim je to sto kulturoloski momenat tu igra veliku ulogu. Postoje socijalni kodovi koje valja nauciti da bi u nekoj sredini uspeo, sta god to znacilo. Neko moze njima besprekorno da vlada u svojoj sredini, a da bude potpuno pogubljen u nekoj drugoj. Za onu sirinu shvatanja koja coveku omogucava da uspesno pliva u razlicitim sredinama, ipak treba i siroko znanje, ono koje ce se tesko steci bez dobre stare obicne inteligencije, plus ulozen trud i vreme za citanje, posmatranje, analiziranje, razumevanje, mozda i ucenje novog jezika, sticanje novih vestina. Nece to samo od emocionalne inteligencije. Ona nije univerzalna kao inteligencija u izvornom znacenju, i zato je ne moze nadoknaditi ili zameniti. Moze samo da bude njen deo, kao sto je uvek bila i bice, i rezultat razvoja licnosti, ono sto volimo da zovemo radom na sebi. Ali to ne ide preko noci, i nikako bez jake osnove u vidu onog sto jeste inteligencija u najsirem smislu. Moja poenta, za slucaj da sam ga previse upetljala: Cesto se pravi greska tako sto se emocionalna inteligencija izvlaci iz sireg konteksta, definise kao prost skup socijalnih vestina i onda servira ljudima kao neka kompenzacija za istinsko znanje, kraci put do onog za sta je ranijim generacijama trebalo mnogo godina rada i ucenja. Ja tu pricu ne kupujem.

Ja sam dugo inteligenciju povezivala s hrabroscu, a mediokritetstvo s nedostatkom iste. Pri tome mislim na hrabrost u smislu spremnosti da se stvari preuzmu u svoje ruke, da se pokrenu, da se promeni ono sto nije dobro, da se govori istina i cine ispravne stvari. I to kao sto kazes, na sopstveno i opste dobro. Takodjer sam verovala i da je to put do licne srece, kroz saznanje da si uradio sto je do tebe, nisi samo pustio da te voda nosi, pa kuda svi tu i ti. Danas cesto pomislim da je vreme da revidiram taj stav. Da li sto je od pocetka bio pogresan ili sto su se okolnosti promenile, to ne znam. Samo vidim da vise ne pije vodu. Na cemu temeljim to misljenje? Svakako bi moglo ovo sto i ti pominjes, brojni primeri ljudi koji se hvataju stvari kojima nisu dorasli jer ne poseduju osnovna znanja, nije se gubilo vreme na citanje i ucenje, ali se ne moze reci da se nije uspelo u zivotu. Tako dobijes Grcice direktore, Stase narodne poslanice, Karleuse umetnice, Jovane Jeremic novinarke, sve one politicke komentarore na pinku i happyju… Ali ja u svojoj najblizoj okolini imam jos ekstremniji primer ljudi koji su postigli svoj cilj samo zahvaljujuci suludoj hrabrosti da se u nesto upuste, a sto ne bi da su imali i trunku konsekventnog razmisljanja. To su ljudi koji poslednjih godina pristizu u Svedsku i neretko zavrse kao moje komsije, tako da imam potpuni uvid u taj mentalni sklop. Pri tome ne mislim na ljude koji beze od rata, vec one koji bez takvog povoda investiraju sve sto imaju da bi seli u one camce preko Sredozemnog mora. Projekat koji ne uspe uvek, jer neki zavrse i na dnu mora, neki zaglave godinama po svakakvim kampovima, ali ostali uspeju u prvobitnoj nameri. Nema sumnje da za to treba ogromna hrabrost, ali da li bi se to trebalo smatrati i znakom inteligencije? Jesu svojevremeno ljudi na vrlo slican nacin sedali u neke brodove i tako stvorili danasnje USA, ali gledajuci ove danas, posebno prvu generaciju njihovih naslednika, jako mi je tesko da tu vidim zametak bilo kakvog buduceg napretka. Sta se to promenilo, pa jedan isti postupak proizvodi potpuno drugacije konsekvence, to ne znam. Samo vidim da hrabrost vise nije obavezno pozitivna kategorija, a jos manje je znak inteligencije. I to me saznanje rastuzuje, rusi mi sliku o ispravnosti sopstvenih stavova. Posebno onih koje sam prenela svojoj deci, a to su skoro pa svi.

Ja bih ti preporucila voz. Priroda jeste malo jednolicna i postane dosadna posle vise sati voznje, posebno ako cesce putujes tim krajevima, ali na toj relativno kratkoj relaciji ces odmoriti oci i dusu, a i doziveti sever na nacin na koji ne mozes ako letis. Automobil ne bih preporucila zbog divljih zivotinja, bez obzira na Albertovo iskustvo. U Svedskoj je prosek oko pet smrtno stradalih godisnje u sudaru s losevima, i par desetina ozbiljno povredjenih. Licno sam dozivela bliski susret s njim iako smo isli polako i vozac uspeo da ukoci. Samo se stvorio niotkuda. U jednom trenutku ga nije bilo, u sledecem stoji nasred puta, tacno ispred nas, ogroman. Dobro nas je razgledao, a onda se lagano okrenuo i otklatio nazad u sumu. Nikad mi vise nije bila prijatna voznja tim krajevima. Kad sam vec kod tih cudnih zivotinja, pre par nedelja je jedan nesretni los nekako usao u trasu metroa na mojoj liniji u Stockholmu. Linija je bila zatvorena od devet ujutro do nekih cetiri popodne i lovci su pokusavali da ga isteraju napolje, na vise mesta su isekli ogradu, ali on je samo u panici jurio kroz tunele i van njih. Na kraju nista nije pomoglo, morali su da ga upucaju ☹️.

Ako smem da dodam, tamo gde ja znam da je basta=otac, a gradina=basta, ta gradina treba da bude veca i da bude izvan grada/sela, da se u nju ide kolima, biciklom, motokultivatorom… Ono oko kuce gde imas povrce za svakodnevnu upotrebu je nadvor. Zvuci kao ”na dvoru ”, ali je ustvari ”u dvoristu”. Kraj koji pominjem je onaj gde je i granicni prelaz Gradina. Btw, malopre napisem gradina, a spellcheck mi ga pretvori u gardin. Ne znam da li je slucajno slicna rec ili mi google cita misli, ali znacenje je svakako isto.

I ja bih volela da kazem bravo studenti, ali ne mogu, jer iza ove vesti, a samim tim i peticije, ne vidim nijedno ime, zivog coveka, lice koje me gleda u oci i cvrsto stoji iza svog stava. Gde je ta peticija? Je li onlajn i potpisuje se anonimno, ili stoje neki ljudi po coskovima oko fakulteta i daju dodatne informacije, zagovaraju to o cemu se u peticiji radi? Ako je ovo drugo, onda bruka za medije koji tim studentima nisu dali vise prostora da sami o tome govore, nego umesto toga prenose tekst peticije, napisan ko zna gde i od koga. Ako je ovo prvo, da oni koji stoje iza peticije kriju svoj identitet, onda je stvarno cabar i ne treba se cuditi ako dometi budu skromni. Zasto bi neko bio dovoljno hrabar da potpise ako oni koji stoje iza svega kriju svoj identitet? Nadam se da ce me vreme demantovati, ali za sada vidim jednu bezimenu i bezubu kampanju bez ikakve sanse za uspeh. Tako se to ne radi.

Bas to htedoh da napisem o svojoj cerki; bukvalno je prestajala da dise od straha svaki put kad se to cudoviste pojavi, sakrivala se ispod stola ili iza sofe. Znaci, ima ih najmanje dvoje 😁.

Neverovatno je koliko su losi u javnim nastupima. Ali to nije stvar talenta, nego se to uci i vezba. Ne mozes se samo tako popeti na binu i urlati nesto neartikulisano, kao onaj Lazovic juce u Kragujevcu. Gore je bilo samo pre par nedelja u BG kad je citao napisan govor! I pri tome opet urlao, kao neka rok zvezda koja pali publiku na koncertu. A u publici uglavnom starije glave, nacitani intelektualci za koje je onakav nastup cista uvreda. Jucer nije citao, ali jedan drugi jeste. Samo je Pavle Grbovic osvetlao obraz, svaka cast malom! Gledam i one malobrojne predstavnike studenata, kad se negde pojave. To sve preplaseno, tesko se izrazava, vidi se da se ne cita, a hoce da se pametuje. I sve uvereno da je bogom dano, popilo svu pamet sveta. Jasno mi je da nemaju tu podrsku koju smo mi imali u vreme DOSa, kad su nas poznati glumci na seminarima ucili scenskim nastupima i nastupima u medijima, Soros placao. Ali tu su se pokupile neke cake, a kuci se vezbalo pred ogledalom. Sad to nemaju, ali brate, potrudi se sam. Eno ti youtube, odgledaj i odslusaj ljude koji znaju, napisi govor, nauci ga napamet i onda uvezbaj da izgleda kao da govoris iz glave. Pa jedan Djindjic nije improvizovao, iako je tako izgledalo, a jedan Lazovic si to dopusti. Bezobrazno i nadobudno, ali nece tako daleko stici. Niti ce im Vucic biti za sve kriv. O pravljenju stranacke infrastrukture i da ne pricam. Ljudi potpusuju online pristupnice, i niko im se nikada ne javi. Stvarno ne znam odakle im to uverenje da ce im Vucic svojim ludovanjem doneti glasove, da sami ne moraju nista da urade i da je dovoljno to sto uopste postoje.

Prvi eksponat na koji se nailazi pri ulasku u stockholmski Vojni muzej (Armemuseum), deo stalne postavke: Pretpostavljam da daje odgovor na pitanje iz pocetnog posta, bar delimicno.

Skupovi podrske Palestini u Stockholmu su relativno cesti jer je i palestinska zajednica brojna i dobro organizovana, a ima i razloga za protest. Obicno im se pridruze i drugi, nepalestinci. Ovaj put ne, jer se vise slicnih skupova u swe ovih dana pretvorilo u pravo slavlje zbog Hamasovog ubijanja civila. Los tajming i niko normalan u tome ne zeli da ucestvuje.

Stockholm je prvi u svetu uveo buseve bez vozaca, jos 2018, u formi pilot projekta. Vozili su na nekim manje frekvantnim linijama i za to vreme je dolazio velik broj predstavnika raznih firmi da gleda to cudo. Ovih dana je istekao ugovor za njih, ali je grad odlucio da ga ne produzi jer se sve pokazalo skupo i neisplativo. Cena po putniku znatno visa nego za obicne buseve, a efekat u svakom smislu znatno manji. Sad su ti busevi na rasprodaji, pravo vreme da ih Srbija kupi.

Kao sto rekoh, kontekst je bio drugi, pa covek nije ni morao da bude precizan. Mozda cak nije ni rekao ovako kako sam ja (i ostali koji su kasnije komentarisali) shvatila. Ali poenta i nije bila da su ljudi po tome jedinstveni, vec da se ovaj fenomen vezuje za socijalni momenat. Sto tvoj primer s orkama i dokazuje. Ocigledno i kod njih postoji to dugo trajanje postmenopauze i jos ociglednije da mu je svrha (a i posledica) naglasena uloga zenki u zajednici, pa odatle evoluciono uslovljen matrijarhat. Prilicno sam sigurna da smo kao ljudska vrsta jedinstveni po tome sto smo ociglednu prednost u tom smislu, dakle specificnu ulogu zena u razvoju zajednice, pretvorili u nesto negativno, u osnov za podredjenost i diskriminaciju. Sad si me naterao da guglam, i moguce da je covek referisao na ovo: https://royalsocietypublishing.org/doi/10.1098/rstb.2019.0501 Autor clanka istice razliku izmedju ljudi i covekolikih majmuna, ne pominje ostale zivotinje. Zakljucak se sam namece.

Bila sam danas na jednom predavanju o necem sasvom desetom (uticaj ishrane na Alzheimerovu bolest….), ali je predavac u jednom trenutku pomenuo nesto sto nam je svima zapelo za uvo vise od onog sto je bila tema. Govorio je o fenomenu grandmothering-a, tipicnom samo za ljudsku vrstu, i samo za zenske jedinke. Naime, nauka jos uvek nema (i verovatno nikad nece imati) odgovor na pitanje koja je svrha menopauze, zbog cega od citavog zivog sveta samo zenske jedinke ljudske populacije zive toliko dugo nakon sto prestane period njihove plodnosti i vise ne mogu da se razmnozavaju. Sa stanovista evolucije taj ”oblik zivota” ne bi trebalo da ima nikakvu svrhu, ali mora da ipak ima, inace priroda to ne bi tako uredila 😉. Ovako otprilike ide teorija o ovom fenomenu: Poznato je da se tokom evolucije ljudski mozak stalno povecavao. To nije islo preko noci, kao sto se preko noci ne moze toliki potencijalni resurs napuniti svim onim informacijama koje u njega mogu da stanu. Zato ljudsko odrastanje toliko dugo traje; telo postigne svoju konacnu velicinu i sazri znatno ranije, a mozak nastavi da se razvija dugo posle toga. Za sve to vreme potrebna mu je podrska, a jedna majka to ne moze da postigne. Zakljucak nekih naucnika je da je zato priroda ostavila zene bez mogucnosti radjanja decenijama pre ocekivanog vremena prirodne smrti (za razliku od nasih najblizih srodnika, npr simpanzi) da bi odradile izuzetno vazan posao pruduzenog ucenja, prenosenja znanja i vestina potomcima, u situaciji kad to traje predugo da bi jedna majka to mogla da iznese. Moja nova uloga u ovom univerzumu treba da pocne za tacno dva meseca, i neizmerno joj se radujem. Ujedno da porucim nasoj dragoj @Pletilja i ostalim ispisnicama (ili tu negde) da nasa misija jos nije zavrsena. Bar jos jedan mozak treba do kraja da se razvije pre nego sto mozemo reci da smo ispunile svoj zadatku na ovom svetu. I zato ne samo da cemo roditi revoluciju, nego ocigledno ni evolucija ne bi bila moguca bez nas ovakvih. Ostalo bi covecanstvo s upola manjim mozgom 😁.

Naravno! Za slucaj da ”nisam razumena” (😁), ne mislim ja da je tu nesto Zelenovic zito koje treba ocistiti od kukolja Cute. Pre bi bilo obrnuto jer taj Zelenovic mene neodoljivo podseca na neke iz DOSa koji su mu kasnije dosli glave vise nego ceo DB, bivsi rezim i ostala bagra zajedno. Jos kad mu dodas ono s mornaricom… Ali situacija je takva kakva je. Nema tu mesta za licne sujete i svi su potrebni. Posebno je stetno, a videli smo i to kod DOSa, kad neki pokusavaju da se prikazu boljim od drugih. Posebno to vazi za nevladin sektor, aktiviste koji kao nece u politiku, ali hoce da proguraju svoje ideje. Pri tome cuvaju odstupnicu, nece da se prljaju, nije im do vlasti, zrtvuju se za opste dobro, jer oni su kao neki altruisti, a politicari svi olos gladan vlasti. Pa nije bas tako, i mislim da nije u redu prema politicarima. A stetno je i za atmosferu u drustvu da se nevladin sektor postavlja kriticki prema politici, naravno onom delu s kojim deli iste vrednosti, jer to vodi u Vucicevo omiljeno ”svi su isti, sto bi se onda bilo sta menjalo”.

Moj je utisak da Cuta vec duze vreme ima problem da se opredeli izmedju politicke opcije kojoj pripada i ekipe iz Gornjih Nedeljica i sl koja vuce na drugu stranu i konfrontira se svima, posebno urbanim sredinama, bez obzira na politicku orijentaciju. Licno podrzavam njihovu borbu protiv Rio Tinta, ali oni su to odavno prosirili na borbu protiv svega i svacega, ukljucujuci i osnovne civilizacijske vrednosti. Tu pre svega mislim na njihovo zalaganje za tradicionalnu porodicu, pravoslavlje i sve sto uz to ide. Pri tome je ta ekipa prilicno nadmena i samodovoljna, a s druge strane vrlo neprijatna prema svima koji im ne pruzaju bezrezervnu podrsku. U svakom slucaju, drustvo od kojeg se valja distancirati, sto su Zelenovic, Biljana Stojkovic, Miketic i ostali vec uradili. U tisini i bez pompe, ali ono se stvarno ne moze dalje podrzavati. Cuta se tu izgleda nasao u problemu i sad ga resava na najgori moguci nacin. Jedno je boriti se za neko selo na lokalnom nivou, a nesto sasvim drugo podici ista ta pitanja na visi nivo, pri tome ocekujuci podrsku sire zajednice. U tom slucaju treba i ti toj zajednici nesto da das, bar da uvazis da i oni imaju neke probleme, koji nisu nuzno tvoji. I tu Cuta i pomenuta ekipa padaju, nula empatije za one koji nisu prohodali u koritu neke planinske reke, vec na asfaltu. Licno mi je zao zbog ovog raskola i sto opozicija po svoj prilici ovime gubi Cutu, ali ako je vec trebalo da se desi, bolje sada, nego nekad blize izborima.

Amigo nikad nije bio nikakav cetnik vec je tu etiketu dobio od ekipice s prethodnog foruma koja ga je proganjala i ucitavala mu svasta. On samo nikad nije prezalio svoju Bosnu i verujem da mu dusa sad tamo negde luta. I da ostane zabelezeno, prvi nick mu je bio Alek33, zatim David Gillmour, pa tek onda Amigo.

Ode generacija, mir njegovoj dusi.

Ne znam zasto moram da imam direktne veze s necim da bih komentarisala, ali kad vec insistiras, imam. Radim u bolnici iako nisam zdravstveni nego socijalni radnik. Za mene vaze ista pravila kao i za sve druge, dakle uniforma koja je ista za lekare, sestre i paramedicinski tim, takodjer i za muskarce i zene. Razlikuju nas samo plocice koje su razlicite boje za razlicite profesije. Takodjer ne mogu da imam duge nokte, lak na njima ili nakit, iako ne dodirujem ljude vec samo pricam s njima. I mislim da ste to ima smisla.

Pobogu @Helena, nije covek kritikovao tebe, nego zdravstveni sistem u Srbiji! Sad cu i ja da dodam sta imam, pa opleti i po meni. Jasno je da najveci problemi srpskog zdravstva nisu uniforme, pa cak ni higijenski standardi. Verujem da zdravstveni radnici imaju svest o tome i da se higijena odrzava i pored toga sto su ljudi prinudjeni da rade pomocu stapa i kanapa. Verujem i da Eddard to isto veruje. Ali…. Ima stvari koje mi ”s one strane” uocavamo kao bitno odstupanje od onog sto je standard, usudila bih se reci u EU, pa nam dopusti da to i kazemo. Npr meni smeta kad na nekoj srpskoj TV vidim lekara koji je ovlas prebacio beli mantil, onako otkopcan, a ispod nosi svoju privatnu odecu. Sta je taj mantil, neki statusni simbol? Ja mislim da je to radna uniforma koja stiti samog lekara od onog s cime bi mogao doci u dodir (i to odneti kuci), kao i pacijenta od onog sto je taj lekar pokupio usput, gde god da se u toj odeci kretao. Jos vise mi smeta kad, isto na nekom prilogu na TV vidim ruke lekarke ili medicinske sestre s gomilom nakita i nalakiranim kandzama. Apropo uniformi, google daje vise sajtova koji to prodaju na srpskom trzistu. Majko mila kakvo sarenilo! Kao za modnu pistu, krojevi, modeli, detalji… Na kraju ne znam zasto se to uopste zove uniforma i sta joj je svrha.

Pretpostavljam da su ovde oba aspekta u pitanju. Prvo, da niko i nikad nije pitao odakle joj frakture i modrice, da li joj treba pomoc, a drugo da je i sama sve do nedavno verovala da mora tako, da nema izbora. S tim u vezi mi padaju na pamet dve vrlo razlicite situacije iz sopstvenog iskustva. Znam da sam ih nekad vec pominjala, ali mislim da je bilo vrlo odavno, verovatno na prethodnom forumu. Prva se desava krajem osamdesetih u nocnom vozu iz Beograda za Split. Momak s kojim sam putovala se nakresao kao letva i postao nasilan. Jurimo se kroz voz i u jednom trenutku nailazimo na dva policajca, tacnije narodna milicajca. Kazem im sta se dogadja i oni me pitaju da li ga poznajem i da li mi je to momak. Kazem jeste, na sta oni kazu onda nista, i produze. Nekako docekasmo jutro i Split, ne znam ni ja kako. Dosta godina kasnije, moje prvo leto u Svedskoj. Tu me izujedaju neki cudni komarci i dobijem alergiju, probudim se otecenog i podbulog lica. Covek s kojim sam zivela me odvede u lokalnu ambulantu, mali gradic na severu od kog sam pozajmila nick. Nisam jos govorila svedski i trebalo je da mi on prevodi, ali njega su momentalno kad smo usli odvojili u posebnu prostoriju. Pustili su ga tek kad me doktor temeljito pregledao i ustanovio da su ono zaista otoci od alergije, da nema hematoma, ogrebotina ili drugih znakova nasilja. Prva situacija je bila u ex-yu pre 35 godina, druga u swe pre skoro 20. Verujem da bi i sad bilo isto, i tamo i ovde.

Ovde ima mesta i pitanju da li je i otac, kojeg ne pominje, takodjer bio nasilnik, ili bar neko ko je ”dobar” pa ne tuce zenu i decu, a mogao bi. Tj veruje /verovao je da je to u redu kad se ”zasluzi”, ali je on ”mekog srca”. U tom slucaju je to obrazac koji se ponavlja iz generacije u generaciju, ne bas retka pojava u Srbiji. U tom slucaju mozda imamo i majku koja je celog zivota trpela i ne vidi drugo resenje za svoju cerku. To je kultura nasilja. Nju ne cine samo nasilnici i oni koji ih direktno podrzavaju, nego i oni koji to cutke odobravaju i/ili se ne usudjuju da se suprostave. I kad se stigne do neke vlasti koja ce biti spremna da zapocne dugotrajni proces prevaspitavanja ogromnog broja ljudi i zena koje zive taj obrazac, ici ce tesko jer ce uvek biti ne samo muskaraca koji nasilje bar odobravaju, ako ne i upraznjavaju, nego i zena koje veruju da su neke zene svojim stavom i ponasanjem zasluzile da ne budu zlostavljane, dok druge nisu. I sto je najgore, bice i majki koje ce svoje cerke savetovati da muza ne ljute dodatno, da mu idu niz dlaku i rade sve sto on od njih ocekuje, pa ce tako (i jedino tako) izbeci batine. Svi mi, kad smo u nevolji, biramo kome i kada cemo da se poverimo. Ne idemo okolo i udaramo u talambase, dok god postoji neko ko ce nas razumeti, podrzati i pomoci nam. Na nama je samo da prevazidjemo stid i ispricamo sta nam se dogadja. Ali kad tog nekog nema na vidiku, ni u institucijama, ni u porodici i medju prijateljima, onda uz stid ide i strah da ce biti jos gore ako ispricamo. Svaki nasilnik racuna na to, a najcesce i aktivno na tome i radi. Zato mogu da zamislim sta je navelo sve zene koje se u poslednje vreme obracaju javnosti, da preskoce tu prvu liniju odbrane, znaci najblizu okolinu, i krenu pravo u medije. Sigurna sam da takvu odluku nisu donele ishitreno, nego su nepogresivo procenile gde im je jedina sansa. Od mene sva podrska tim hrabrim zenama, a javnost koja ima cerke i sestre neka se dobro zamisli. Svaka zena u jednom trenutku moze postati zrtva nasilja, ali ne mora svaka to trpeti deset plus godina i na kraju biti prinudjena da izadje u javnost i medije. Nije samo do institucija, mada je do njih najvise.

Uzimam tvoj post za slagvort, a zelim da napisem nesto sasvim drugo. Ceo zivot imam problem s prihvatanjem previse obaveza, kasnije njihovim odlaganjem i teskobom kao posledicom… znaci, vec 62 godine tako 😁. U poslednjih nekoliko meseci sam uspela da sublimiram sve to i napravim si totalni haos od zivota. Trazila sam posao s kojim cu moci da izdrzim do 69, jer pre toga ne mogu u penziju, a i ne zelim. Nakon gomile odbijenica (diskriminacija po osnovu starosti u Svedskoj pocinje vec od 45, kazu istrazivanja, a ja sam jos i imigrant), nadjem posao koji sam trazila. Eh, ali mnooogo dalje od kuce od prethodnog, sto znaci da mi je odsustvovanje od kuce najmanje 11, a cesto 12 sati. Umor, neispavanost, vremena nizasta drugo, plata koja nikako ne stize inflaciju, guzve u saobracaju, bezobrazne komsije, sve skupo…… Sam posao je takav da bi mnogima bio tezak, ali meni u ovoj fazi zivota odgovara. Ja sam socijalni radnik u bolnici, znaci nastupam kad su lekari odradili svoje i nemaju vise sta da ponude. To moze da bude postavljanje teske dijagnoze, ali i odluka o palijativnoj nezi, saznanje o trajnom invaliditetu… i naravno, smrt bliske osobe. U svemu tome negde nalazim sebe, jer znam da utesim, a i dobra sam s prakticnim stvarima vezanim za birokratiju i uglavnom imam osecaj da sam odradila dobar posao, olaksala nekome, ponekad i stvarno pomogla. A posto je to ipak samo posao za koji sam placena, odradi se i zaboravi, jer dolazi nesto novo cemu se treba posvetiti. Za sve ove godine, ima svega nekoliko slucajeva koje nikad necu zaboraviti, iz razlicitih razloga. Svi su odavno mrtvi, i uglavnom su bili stari i/ili tesko bolesni. Ali ovog ponedeljka docekala me porodica cija se desetogodisnja devojcica u nedelju uvece utopila. Brat se igrao na nekoj steni pored vode, upao u nju, majka koja ne zna da pliva skocila za njim, a devojcica u panici za njima. Otac koji se nalazio dalje, preparkiravao auto, dotrcao i sve ih izvukao, ali nju poslednju. Kad je stigla hitna pomoc, jos je imala puls, ali nije disala. Bila sam s njima od trenutka kad su aparati iskljuceni, i svih ovih dana. Vodila ih kroz sumu propisa vezanih za sahranu u inostranstvu, jer su izbeglice iz Ukrajine, organizovala da vide malenu prvo na forenzici, zatim u bolnickoj kapeli, da joj odnosu igracke i svu ljubav koju nisu stigli da joj daju za zivota, pokrivala rukama usi devetogodisnjeg brata dok su roditelji zavijali kao zveri nad mrtvom cerkom, izvodila napolje dedu kojem se slosilo, pricala s ujakom o prakticnim stvarima… Naravno da te to natera da razmisljas o svom zivotu, jer posle svega ides kuci u svoju malu bajku u kojoj je sve u redu, koliko god ti tako neskromnom i nezahvalnom uvek nesto fali. Nestvaran osecaj kad nakon takvog dana pricas sa sopstvenom cerkom i gledas kako ti se unucica rita u njenom stomaku, nestrpljiva da izadje na ovaj svet negde u novembru. Na kraju porazim samu sebe saznanjem da je neopisiva bol one porodice za mene ipak samo posao. Moj zivot je negde drugde, i iako sam duboko svesna da uvek moze da krene pravcem kao njihov, znam i da se to nije desilo i zelim da verujem da nikad ni nece. I sta jos da vam kazem, draga deco? Postujte to sto imate, jedini zivot koji vam je dat. Odite na taj posao, prvi ili hiljadu i prvi put, odradite to sto treba i vratite se kuci, gde god to bilo i sta god vam to znacilo. U redu je pricati o svakom problemu, ako je vas onda je veliki, sta god neko drugi mislio. Samo nikad ne treba zaboraviti da je svaki zivot dobar, dok god postoji. Jer kad postoji, mozete ga i menjati, prakticno i tehnicki, ili prosto promenom stava. To je privilegija i ne sumnjam da to znate. Ali nije na odmet i da vas teta Vili ponekad podseti na to. Bas kao sto, zahvaljujuci ovom mom cudnom i divnom poslu, mogu i sebe da podsetim koliko je zivot vredan, kad god zaboravim. A biva cesto.

Skandinaviju ovaj toplotni talas potpuno zaobisao. U junu je znalo da bude oko 30 danju, 25 nocu jer sunce przi 22 sata. Ljudi poceli da se raspituju o AC, ali jos uvek se samo prica, niko ga nema. Ali jul standardnih 20-23 danju, 12-14 nocu. Dzemper ili lagana jakna ne smetaju ni usred dana, posebno u hladovini. Povremeno neka kratka kisica, ali uglavnom suncano. Tipicno skandinavsko leto, nista klimatske promene.

Mrzi me da trazim slike i klipove, ali necete pozaliti ako kliknete na link: https://www.atvbl.rs/magazin/it/pomorski-biolozi-u-cudu-jesu-li-kitovi-ubice-u-gibraltaru-poludjeli-3-7-2023

Izguglala sam coveka. Nije nikakav anonimus, ima i wikipedia clanak o njemu. Ima ga i po youtube, i u gomili nikakvih udruzenja, izmedju ostalih i za medicinska imidzing Srbije (?). Zanimljiv lik, ali i prilicno bandoglav. Na tipicno srpski nacin, usudila bih se reci. Kao takav, on na neki nacin odrazava i ono sto vecina u Srbiji vidi kao ideal zdravstvanog radnika, a ja se eto s tim ne slazem. On je pozrtvovan, angazovan, strucan, i u to nema nikakve sumnje. Ali on je i pomalo zaboravan. On je ocigledno zaboravio da je ponikao bas u tom i takvom sistemu, ali u vreme kad je isti mogao da mu obezbedi sve od skolovanja, preko specijalizacije do usavrsavanja. Lepo je sto je on to prihvatio i na najbolji moguci nacin iskoristio, ali izgleda da je propustio trenutak u kom je i sam postao odgovoran za ovo sto je srpsko zdravstvo danas. Kad mu sistem vise nije prijao, a nije mu vise ni trebao jer je u medjuvremenu stekao ugled i iskustvo, e onda je otvorio privatnu praksu i sad moze do mile volje da kritikuje. I to ono isto u cijem razaranju je i sam ucestvovao. S druge strane, vidim da se taj u sve razume. Lekar opste prakse koji postavlja slozene dijagnoze i ljuti se sto svi tako ne rade. Ali on ima pacijenata koliko sam moze i hoce da primi, i niko mu ne namece koliko ce ih tog dana pregledati. Uz to im naplacuje usluge po sopstvenoj tarifi, i ne zivi od Vucicevih obecanja o povecanju plate. Ali ume da kritikuje one koji tek pocinju, ili mozda vec imaju izvesno iskustvo, ali ne i mogucnost da uticu na sistem. Jos manje da ga napuste i otvore privatnu praksu. Od takvih ljudi on ocekuje da se pobune, da kako god znaju izboksuju da im se kupi ultrazvuk i ostala oprema, da ih se salje na usavrsavanja, da im se ostavi prostor za licni razvoj. Ovaj covek zna ko su ljudi koji u toj lokalnoj sredini, a to je kako vidim Pozarevac, odlucuju o ovim gore pitanjima. Oni imaju imena i on ih zna, ali ih ne pominje. Umesto njih svakog onog ko ima beli mantil, ali ne i organizacione i tehnicke mogucnosti da pomogne svojim pacijentima, salje na motanje kablova. E tu me nije kupio, jos manje me ubedio da je moralna gromada. Licno mu zelim sve najbolje, kao i njegovim pacijentima, ali ne bih da mi jedan takav sveznajuci postavlja slozene dijagnoze, pa makar pri tome koristio sve ultrazvukove ovog sveta. Od lekara opste prakse ocekujem da me saslusa, proceni za kojeg sam specijalistu i da me tamo posalje. Ako sam hronicni bolesnik, da prati moje stanje, i opet me po potrebi uputi dalje. Ne mora da me fascinira svojim poznavanjem svih mogucih oblasti, niti ocekujem da me na licu mesta popravi, da budem kao nova. Ali ovaj covek tako shvata medicinu i ocito mu je vazno da mu sredina iskazuje postovanje, pa i da mu se divi. Pazi, covek je napisao desetak knjiga, svaka cast, ali jedna od njih je i o panicnom poremecaju. Alooo, ti si specijalista opste medicine, ima ko ce da pise o stanjima panike! E tako, izanalizirah coveka kojeg ne poznajem, ali negde u njemu prepoznajem obrazac zatvorene sredine, u kojoj se autoritet gradi galamom i nadmenoscu. To uopste ne iskljucuje znanje i sveopstu kompetenciju, ali jasno pokazuje i da oni sami po sebi nisu dovoljni, dok se ne izgradi imidz, i to po modelu koji sredina ocekuje i trazi. Dakle, autoritet pre svega, uz obavezno pisanje po sirotinji i nikako spominjanje imena onih koji su mozda jaci i mocniji od tebe. Jos jednom, pa da zavrsavam. Opleo je po lekarima u drzavnom zdravstvu, verovatno mladim i prisiljenim da rade pomocu stapa i kanapa, rekao da im fali empatije i da treba da motaju kablove kad su takvi nikakvi. Malo je okrznuo ministarku, ali ne i sistem koji je tamo postavio i ciji je reprezentant. I onda krenuo dalje po protestima protiv nasilja, bas nicim izazvan, ali eto, moze mu se. Definitivno nije moj covek.