vilhelmina

Wow, cemu sve ovo?!? Pisi sta hoces, ali pusti i druge da se ne sloze s tobom. Nisam ti trazila da mi podnosis racune o tome sta radis u zivotu. Samo sam iznela svoje shvatanje strucne i profesionalne odgovornosti. Neko ko je strucan u nekoj oblasti, i ko je imao saznanja o nekom problematicnom projektu, a nije se oglasio, ne bi trebalo da vredja ljude kad sami pokrenu akciju za zaustavljanje toga, pa makar nemali to znanje koje profesionalci imaju. Moze se i na drugi nacin diskutovati s njima, na ulicama, trgovima ili na forumu, svejedno.

Nisam sigurna koliko je ovakva tvrdnja u redu u situaciji kad nikakvog dijaloga nema ni u najavi. Ekoloske organizacije okupljene oko zahteva za moratorijumom u ovom trenutku nemaju s kim da razgovaraju. Osim toga, one su iz jasnih razloga fokusirane na akutne probleme - konkretno, eventualnu eksploataciju u Jadru koja se priblizila na korak, postojece i sve vece zagadjenje kao posledica istrazivanja u okolini Valjeva, opstu netransparentnost u svemu tome i slicno. Kad bi bilo vremena i kad bi nesto s druge strane ekolozi imali nekog spremnog za dijalog, svakako bi bilo normalno ocekivati da se detalji ovog zahteva raspravljaju na strucnom nivou, pa bi zahvati koji manje uticu na okolinu mogli biti i izuzeti. Ali raspravljati to u ovom trenutku, kad su stvari vec toliko odmakle, stvarno ne bi imalo smisla. Kao sto ti zameras iskljucivost onima koji se zalazu za moratorijum, tako bih i ja mogla da zapitam tebe i tvoje kolege gde ste bili u pocetku svega ovoga? Onda dok sira javnost nije ni slutila sta se dogadja u Jadru, a lokalno stanovnistvo bilo zbunjeno i uskraceno za odgovore na svoja pitanja. Ako ste znali o cemu se radi i koji su rizici, zasto vi niste pokrenuli inicijativu za razresenje spornih momenata, zasto niste rekli ovo ne bi trebalo raditi na ovaj nacin, hajde da vidimo ima li nesto bolje…? Ja priznajem da sam za sve ovo cula prvi put pre manje od godinu dana, i to od ekoloskih organizacija. Od tada gledam da se informisem najbolje sto mogu, koristeci pri tome i neko svoje prethodno znanje vezano za funkcionisanje prirode uopste i specificno vezano za zivi svet. To rade i mnogi drugi ljudi u Srbiji, koji nisu nuzno aktivisti, ali smatraju da je ovo nesto od opsteg interesa. Ti ne pridonosis boljem razumevanju time sto nas sve proglasavas nekompetentnim, izmanipulisanim emotivcima, a povremeno imam utisak i da nas izjednacavas s antivakserima i ravnozemljaaima. Ne pridonosis ni time sto nas upoznajes s mogucim nacinima eksploatacije litijuma pri kojima prirodno okruzenje ne mora bas toliko da nastrada, istovremeno ignorisuci cinjenicu da oni u ovom trenutku i s ovom vlascu u Srbiji nisu aktualni, vec se radi iskljucivo o onim s najvise rizika da ostave trajne, veoma stetne posledice na okolinu. Zbog svega toga ja mislim da je trenutak za strucnu akademsku raspravu prosao, nazalost, a da niko od strucnih ljudi koji poznaju oblast rudarstva, nije ni pokusao da je pokrene. Sada je za to malo kasno, a ako se ovako nastavi, bice kasno i za akciju. Nju trenutno vode oni koji je vode i nebitno je da li to rade na najbolji moguci ili na neki manje dobar nacin. Svakako su jedini koji su uopste nesto pokrenuli.

Dobro ti ide, nastavi 😀. Evo ti slagvort, da i ja reportujem i potvrdim svoj slucaj. Ja sam cesto jedina koja nosi masku u prodavnici i u metrou. Ponekad se nadje jos neko, ali retko. Od svih u mom timu na poslu, a ima nas oko 20, kako kad, definitivno sam jedina koja jos uvek nije imala kovid. Ni za koga od njih ne znam da je antivakser, mislim da su svi vakcinisani. Neki su bili bolesni pre vakcina, neki posle, neki vise puta. Na poslu se slicno ponasamo. Maske se ne nose, ali se distanca prilicno postuje.

Tako je Bane, ubij ih argumentima. Po tim istim je i Srbija danas ekonomski tigar. Bar u evropskim, ako ne i i svetskim razmerama. Samo mi ovde pricamo o zivotnom standardu, a ti si, pretpostavljam, bio tih godina neki put u Bugarskoj.

Na worldmeteru su i za Svedsku jednocifreni dnevni brojevi umrlih, ali se oni naknadno apdejtuju. Tu mi je relevantnija statistika iz drugog izvora, koja daje nedeljni pregled. Prema poslednjem takvom izvestaju bilo je 217 hiljada obolelih, znaci oko 30 hiljada dnevno, uz incidencu 50,33%. Na taj broj bilo je 322 umrla, znaci vise od 45 dnevno. Vakcinisanih oko 75%. Ne znam da li i u Holandiji naknadno potvrdjivanje broja umrlih igra neku ulogu, ili je zaista tako nizak broj. Prema erwinovoj mapi izgleda da je ovo drugo, ali onda je pitanje samog utvrdjivanja uzroka smrti, koji su kriterijumi. Znam da su Svedjani vrlo temeljni u tom delu i sumnjam da bi nekog tek tako proglasili umrlim od kovida, ako postoji neki jaci razlog za smrt te osobe.

Nemački projekat u dolini Rajne šalje u istoriju prljave tehnologije za dobijanje litijuma Eh, kad bi bar bilo primenjivo u Srbiji! Ali nije. Izvor: nije Twitter, nego ”vrlo sveobuhvatna, relevantna i informativna platforma”. Citirana je ovde vise puta do sada, ali tada nije percipirana tako. Ovaj gore clanak ujedno objasnjava i zurbu Rio Tinta da zapocne eksploataciju u Jadru i jos ponegde u Srbiji. Valja ugrabiti sto se moze, uz maksimalnu podrsku korumpirane drzave i niske troskove proizvodnje, pre nego sto stignu nove tehnologije i prosire se po Evropi. Jer onog trena kad se to desi, nece vise biti proizvodjaca elektricnih automobila koji ce kupovati litijum iz cvrste rude, pa makar bio i nesto jeftiniji od ovog iz termalnih voda.

Ako se ne varam, oni imaju uslov da renoviras i da tamo stalno zivis. Za one kojima to odgovara, vise nego dobra ponuda.

Nisam, a kad cu, ne zna se. Sav posao oko papira i renoviranja kasni zbog covida, a iz istog razloga ni ja ne stizem da odem i da ih nalegnem. Bice valjda do kraja februara, kad vec nije u januaru, kao sto je ranije planirano. U svakom slucaju, jedva cekam i hvala na preporuci .

Verovatno Svedska, uz isto obrazlozenje kao i Danska i Norveska, da covid vise ne predstavlja opasnost po zajednicu. Naime, sva dosadasnja ogranicenja su se temeljila na povecanom riziku da se optereti i paralise zdravstveni sistem; samo iz tog razloga su mere i uvodjene. Aktualni podaci u Svedskoj pokazuju da su dnevni brojevi pozitivnih enormni, te da raste broj hospitalizacija i broj umrlih. Medjutim, to ne vazi i za broj onih na respiratoru, njih je isto ili manje. Objasnjenje je da covid i pravilu nije primarni, vec samo dodatni razlog hospitalizacija i smrti. Uz omikron varijantu mora da postoji, i gotovo uvek postoji, neki drugi, glavni razlog za to. Drugim recima, ti ljudi bi najverovatnije bili hospitalizovani / umrli bi i bez covida. S druge strane, ono sto preti da paralise drustvo jesu grdna odsustvovanja s posla, sto zbog pozitivnog testa, sto zbog porodicnog karantina ili cuvanja dece, a sve to bez ili sa sasvim blagim simptomima. U ovom trenutku zaista zvuci razumno covidu skinuti oznaku opasnosti po drustvo i ponasati se normalno. Ali sta ako se omikron premetne u neku manje bezazlenu, a jednako zaraznu varijantu? Ko moze da bude siguran da se to nece desiti? Sto se procenta vakcinisanih tice, u Svedskoj se stiglo do nekih 75, i ni makac dalje.

Da, u tekstualnom delu se poimenice pominje samo Jadar, ali kao nesto za sta se realizacija ocekuje do 2025 godine. Planovi za sledecih 10 godina tj do 2035 nisu tako detaljno razradjeni, ali su u tematskoj karti br 4 ucrtana eksploataciona polja u blizini Valjeva, Kraljeva i drugih mesta gde se trenutno intenzivno traga za litijumom i borom. Ne kaze se o cemu se tu radi, ali kad saznamo, bojim se da ce i za njih biti kasno, kao sto je sad verovatno kasno za Jadar.

Mislim da se oni pozivaju na Prostorni plan Republike Srbije 2021-2035 godine koji je, ako ne gresim, jos uvek u fazi nacrta iako je odavno trebalo da bude donesen. Njime je predvidjeno otvaranje nekoliko desetina rudnika, od cega 10 litijuma i bora. To ne znaci da ce ista od toga biti realizovano, ali znaci da se za to otvara mogucnost, ako se nadju investitori koji ispunjavaju uslove za dobijanje dozvola. Znaci, itekako se moze reci da drzava Srbija to planira, samo sto realizacija ne zavisi samo od nje. Ali ovaj dokument nije bilo kakav spisak zelja, nego predstavlja zakonski osnov za buduce rudnike, prvi korak u tom pravcu. Ma jok, uopste ne stajes. Nastavis da vozis, proturis glavu kroz prozor, jednom rukom drzis volan., a drugom dolivas ulje. Nastavak projekta Jadar meni izgleda upravo tako, preterano rizicno da bi se u ovom trenutku islo dalje. Moratorijum je zato neophodan, a na koliko dugo, to je vec pitanje. 20 godina je mozda previse, ali Vucicevih godinu dana je potpuno besmisleno.

Moram da priznam da ne razumem jucerasnju raspravu na ovom topicu. Ispada da je svaki aktivizam unapred obesmisljen time sto se njime bave ili laici koji o temi ne znaju nista, ili strucnjaci koji su pristrasni, pa ni njihova rec nema tezinu. Ali pobogu, to je definicija aktivizma (u prevodu - javno zagovaranje, advocacy), da se u organizovanoj formi zalazes za nesto i to argumentujes najbolje sto znas. Ne ocekuje se od zagovaraca da daju kontraargumente. To je posao onih koji zastupaju suprotne stavove. Ja sam takve pokusaje u javnosti primetila samo kod Zorane Mihajlovic, a na forumu od Amiga i Baneta. Svi drugi se protive aktivizmu onih prvih, ali ne obaraju njihove argumente. Umesto toga se ili dezavuisu aktivisti ( njihova strucnost, namere itd), ili se (jos ludje) od njih samih trazi da uz argumente za nesto iznose i kontraargumente. To bi bilo kao da izadjemo na demonstracije protiv Vucica, a neko od nas trazi da govorimo i o uspesima njegove vlasti, autoputevima, skolama, bolnicama… Ili da advokat koji brani optuzenog obavezno mora da iznese i dokaze koji mu ne idu u prilog, da bi sudija imao jasniju sliku o tome sta se ustvari dogodilo. Pa na sta bi to licilo? Nesto bi sasvim drugo bilo da neko, npr javni servis kojem je to u opisu posla, univerzitet ili neko treci, organizuje javnu debatu, naucnu raspravu ili stagod (ali da javnost moze da cuje!) o ovom pitanju, pa neka svi kazu sta imaju. Do tada, nema niceg pogresnog u tome da Dragana Djordjevic, Ratko Ristic i ostali iznose svoje stavove, koristeci svoje titule da bi tim stavovima dodali verodostojnost i tezinu. Na isti nacin su na toj strani dobrodosli i Goran Markovic, Svetlana Bojkovic i Anita Mancic. Svi oni zalazu svoje ime i steceni ugled da bi se izborili za nesto u sta veruju. Druga strana neka izvoli da uradi isto to. Zasto da im ovi prvi odradjuju posao? Da jos jednom naglasim, da bude skroz jasno - aktivizam nije naucna rasprava i tu se ni od koga ne ocekuje objektivnost. Cak ni od naucnika, koji svakako raspolazu i nekim kontrargumentima, ali u ovoj ulozi nisu duzni da ih iznose. Bitno je da ne lazu i ne obmanjuju javnost, i oni to ne cine. Ovde se oni zalazu za nesto i imaju pravo da iznose samo one argumente koji tome idu u prilog. I to na nacin koji je razumljiv obicnom coveku, jer u tome je sustina aktivizma.

Da pojasnim ono sto sam gore napisala. Vjekoslav je smatrao da nije bilo u redu pobeci nego je trebalo ostati i ucestvovati u onom sto se desavalo zajedno s ostalima, deliti iste teskoce i izazove, pomoci koliko se moglo i sl. To medjutim nije bilo jednako moguce u svim gradovima i mislim da to i Vjekoslav danas zna. Poslednjih godina sam u kontaktu s nekim skolskim drugarima koji i danas zive u Splitu, i svi su mi to potvrdili.

Secam se te rasprave, naravno, ali to je bilo davno, a i Vjekoslav nije zadrt covek, naprotiv. Verujem da je s ovog foruma poneo i delic nasih perspektiva, kao sto i ja danas razumem njegovu. Osijek je grad koji se prilicno slozno suprostavio agresiji. U Splitu to nije bio slucaj. Tu su pocetkom rata dosli neki ljudi pred kojima su se i fetivi Splicani sklanjali jer su ih se bojali. Potpuno razlicite situacije, a razliciti su i epilozi.

Katalinica brig, sa Spomen svjetionikom i spomenikom Palom pomorcu. Nista, oduzet im je. Ta prica je zavrsena jos 91. U Hrvatskoj nije bilo vracanja stanarskih prava kao u Bosni.

Ovde su dve razlicite stvari u pitanju, obe tipicne za Svedsku. Prva je da su protokoli lecenja raznih infekcija vrlo restriktivni u pogledu lekova, posebno antibiotika. Po meni, sasvim ispravno. Drugo, a sto nikako ne moze biti ispravno, jeste teska dostupnost lekara, sito i reseto kroz koje se mora proci da bi uopste nekog sreo. A i tada imas deset minuta da izdeklamujes sve sto te muci, pri cemu je tvoja odgovornost da kazes ono sto je u tvom slucaju kljucno, jer on nema vremena da te propituje. Ako kazes boli me glava i umoran sam, dobices savet za paracetamol i da vise spavas. Lekar se nece udubljivati u uzroke, i to ne zato sto je nekompetentan ili mu fali empatije, nego sto mu je ovakav protokol, deset minuta i cao zdravo. Nesto je sasvim drugo kad se nekako dodje do ozbiljnije dijagnoze. Onda imas svu paznju ovog sveta, prvoklasno lecenje i negu. Ali ova pandemija je takva. Relativno zdravi ljudi se javljaju s difuznim i nejasnim simptomima, koje cesto ne znaju dobro da opisu. Nekad je i jezik problem (obostrano) i onda se lako propuste vazne stvari. Tako se lako dese i tragedije kao ova sto @Laki21opisuje. U osnovi svega je nedostatak lekara i ostalog medicinskog osoblja, ali pogresno bi bilo zakljuciti da ih ovde nema. Problem je sto se skrtari na primarnoj zdravstvenoj zastiti. Regioni, cija je to odgovornost, ne zele da zaposle i plate vise od ovog broja. Nema te potrebe, ukljucujuci stalni porast broja stanovnika, a sada i pandemiju, koja bi ih na to naterala.

Plata nije bila jedino merilo standarda, kao sto nije ni danas. Ljudi s nizim primanjima cesto gube iz vida neke prednosti koje imaju, a koje mozda oni s vecim platama nemaju. Ja sam npr vise od pola svog studiranja u Zagrebu provela kao ilegalac u domu, kod drugarice ciji otac je imao nesto manju platu od mog, a majka joj je bila domacica dok je moja radila. Ali objektivno, njihov zivotni standard nije bio nizi od naseg, naprotiv. Ziveli su u istom stanu kao mi, ali su pride imali i mali neuslovan stan koji su izdavali, i neko imanje na selu s kojega su stizale sunke, vino i jos ponesto. Na tome cak nisu ni radili, nego je otac te moje drugarice prepustio sve svom bratu, pa mu se ovaj tako oduzivao. Imali su i brata u Nemackoj, koji ih je sve pomagao. Ali kod prijema u dom, odobravanja stipendije i slicno, gledala se samo plata i nista drugo. Na kraju je taj otac moje drugarice i meni sredio dom, preko svojih veza naravno, i pored prevelikih plata mojih roditelja. Znaci, covek koji je po svemu bio prosek, obican majstor sa srednjom skolom, nezaposlenom zenom i troje dece, ali ”odatle”, s vezama na sve strane. Eh da, zaboravih skoro i njegovu sestru, profesionalnu svercerku robe iz Trsta. Cesto se zaboravlja da je u onolikoj Jugoslaviji mobilnost ljudi bila veca, i da su neretko oni s iznadprosecnim platama bili ti koji su rano napustali svoje ”dedovine” i odlazili za tom platom negde gde nisu mogli da racunaju na podrsku roditelja, rodbine, prijatelja iz detinjstva… A to je uvek vazan resurs u zemljama koje nisu bas USA, Nemacka ili Skandinavija. Moji roditelji nisu nasledili nista od svojih roditelja, niti smo moj brat i ja morali da se glozimo nakon njihove smrti, jer ni oni nama nisu imali sta da ostave. Nesto kao ostavinska rasprava u mom svetu nikad nije postojalo. Zato mi bilo pomalo i smesno, a i nekako toplo oko srca, kad je prilikom kupovine stana u Spaniji trebalo da potpisem i klauzulu o testamentu, da se zna ko ce ga naslediti kad se ja pridruzim stvoritelju. Kad pribrojim i dedu, oficira predratne jugoslovenske vojske i nosioca albanske spomenice, moja deca ce biti prva posle tri preskocene generacije, koja ce bar nesto naslediti. I da se vratim poenti. Iznadprosecne plate u ex yu su vrlo cesto imale cenu u vidu izgubljenih kontakata, koji takodjer uticu na zivotni standard. To je onaj socijalni kapital, koji se nekada moze naknadno steci, ali se najcesce i u najvecoj meri nasledjuje. Kad toga nema, i iznadprosecne plate donose krajnje prosecan zivotni standard. I to nije vezano samo za ex yu, naprotiv. To je svuda gde je veca mobilnost ljudi, a u sfrj je bila. Mnogi ljudi su nakon zavrsenog skolovanja odlazili da zive u druge delove velike zemlje, pri cemu su nesto dobijali, a nesto drugo propustali i gubili.

Nije nikad bio problem u poslu kao takvom vec u stavu ko ti je kriv kad ne umes bolje, a sanse su svud oko tebe. I da podsetim, ja sam to ipak radila s fakultetskim obrazovanjem u Svedskoj dvehiljaditih. Cinjenica je da dvoje ljudi bez obrazovanja u Srbiji osamdesetih nije moglo da zivi ne znam koliko komotno, ali bre Andjo, ti napravi od svega toga ceo film o teskom zivotu gorstaka s neke planine u nekoj nedodjiji. Ako bas hoces, znam kako se zivelo u pasivnim krajevima, odlazila sam kod rodbine u Pirot. Moj ujak je ziveo u drvenoj kuci na kraju grada, bivsoj tabani (kozari), koju su im oduzeli nakon rata. Ostavili im samo taj deo u kojem su ziveli. Dole je bio zemljani pod i neka vrsta supe sa svim i svacim, plus u jednom delu od dasaka napravljena klonja. Na sprat su vodili drveni basamaci, nakrivljeni i skripavi kao i pod na celom tom spratu gde se zivelo. Gore tavan gde su se susile koze, prsute i peglane kobasice, a u dvoristu bunar. Ujak je imao cetvoro dece, svi su zavrsili fakultete. Ta deca su isla svake godine na more, kod tetke, tj kod nas. Za to vreme smo ih uvek vozili u Kastela da se vide s drugaricama koje su letovale u odmaralistima Tigra i Prvog Maja. A kod njih u kuci, u toj rusevnoj tabani, se bogovski jelo i u tom delu niceg nije falilo. Cak su i nama slali pakete u Split s kavurmom, susenicama i kobasicama. Kupalo se u drvenom koritu i ves se prao u reci, ali mog ujaka nisu mogli da isteraju odatle ni za koje pare. Cak mu je i socijala visila za vratom jer nije hteo da menja tu tabanu za stan u zgradi iako mu je sve vreme nudjeno. Krajem osamdesetih sam i sama otisla da zivim u vrlo pasivan kraj, u predgradje Dimitrovgrada, u kucu delom od blata, delom od nepecene cigle. U novijem delu je bilo i kupatilo, gradjeno jos ranih sedamdesetih i vec prilicno pohabano. Ne bi bio problem jer je bilo funkcionalno, da se moj svekar ikad naucio da pusti vodu, ali nije. U toj kuci mi se i cerka rodila. Ali ni tu se nije oskudevalo ni u kakvoj hrani, taman posla, ni tada ni u vreme odrastanja mog bivseg. I on je kao dete redovno isao na more, u odmaraliste lokalne firme u kojoj su mu radili roditelji. Oni su, kao i svi tada, bili ono sto se zvalo polutani, pa pola leta na selo da se pomogne u poljoprivredi, a pola na more. To selo sam i sama imala priliku da posetim, primitivno do bola. Zapanjilo me sto ni poljske klozete nisu imali. Leti se islo u sumu, a zimi se koristio jedan cosak na zemljanom podu u kuci, koji se cistio snegom i pepelom iz sporeta. Odatle su roditelji mog bivseg kasnih pedesetih dosli u Dimitrovgrad i sagradili onu kucu. I mnogi su uradili kao oni; sam grad pre njihovog dolaska prakticno nije ni postojao. Zavrsavale se vecernje skole i zaposljavalo u fabrici, gde su se dobijali i stanovi, ili krediti za kuce; oboje nije moglo, pa ko je sta izabrao. E sad, ako su i oni bili burzuji i netipicni za to vreme i sfrj, onda stvarno ne znam… I pre dimitrovgradske avanture, imala sam priliku da dve godine zivim u kuci od blata i bez kupatila; pisala sam o tome. S drugaricom iz Splita sam treci i cetvrti razred gimnazije isla u Livnu, jer je u Bosni kasnije pocela reforma skolstva. Mogle smo da imamo sobu u boljoj kuci, ali onda s gazdama, a nama se svidjalo da budemo same. Bez konkurencije, najlepse dve godine mog zivota. O redovima i nestasicama mozes da pricas sta hoces, ali ja dobro pamtim to vreme. Bilo je ponekad redova, ali ne cesto. Znam da su neke opstine u Srbiji delile bonove, ali kod mene toga nije bilo. Jos manje su nas decu slali da dzedzimo po redovima. Majka je kupovala kafu i slicno kad bi nasla, i naravno, pravila nepotrebne zalihe. Ali nikada niceg nije falilo. Cikoriju smo pili i cigare motali za vreme sankcija i kasnije bombardovanja, nikada pre toga. Niti smo pravili sapun, niti smo isli strokavi. Restrikcije struje su bile retke i kratkotrajne. Zapamtila sam svaku, jer sam onda morala peske na dvanaesti sprat. I u Svedskoj su u jednom periodu naftne krize bili bonovi za gorivo i restrikcije struje, cudna mi cuda. Znaci, smanji malo dozivljaj. Mozes pisati o svojim secanjima, svi ti verujemo i nije problem. Vecina nas ovde je imala bolji start u zivotu od tebe, ali mi jesmo prosek za to vreme i tu zemlju, a ti nisi. Zato nemoj tome ucitavati nesto cega nije bilo, jer ta prica o crnoj nemastini stvarno zvuci potpuno nerealno. Naravno da je postojalo, postoji i danas, cak i u razvijenim zemljama. Ali kao izuzetak, ne kao pravilo. I nije odraz sredine, nego spleta okolnosti u kojima se neke porodice nadju. Samo tako mogu da citam tvoju pricu, i iako verujem da je potpuno istinita, smeta mi sto pokusavas da je predstavis univerzalnom za to vreme i Jugoslaviju 70-ih i 80-tih. To veze s nekakvim prosekom i istinom nema.

Sad pricas neku trecu pricu. Prvo su ti roditelji bili zaposleni, ziveli od malih plata, sad ispadose seljaci koji su prodavali zito, pa im nije ostajalo za sopstvene potrebe… Suplja ti je ova prica o bosonogom detinjstvu u sfrj osamdesetih, u ruralnom nerazvijenim krajevima na 60 km od Beograda.

Rece da si zato jela kukuruzni hleb. Dobro. Hajde sad jos objasni nama koji nismo imali sopstveni kukuruz, sta smo mi tih godina jeli? Jer to sto se nama cini da smo jeli obican hleb koji se kupovao u prodavnicama, sad ispade neka nasa bujna masta, zal za mlados’ i sve tako nesto.

Tako je, treba razbijati tu famu o jadaritu kao necemu sto je toliko vredno da ga nigde na svetu nema. Litijuma ima na celoj planeti, ali je rasprsen i valja naci stenu s vecom koncentracijom samog litijuma, i da nije na prevelikoj dubini, tako da se kopanje isplati. Kada bi Rio Tinto i ostali mogli da pobiju svoje probne busotine gde im se cefne, Evropa bi bila kao svajcarski sir i ko zna sta bi sve nasli. Zato i nisam sigurna da je procenjena koncentracija litijuma u rudnoj steni bila odlucujuci faktor koji ih je usmerio pravo da Srbiju. Bice da su se tu cenile i neke druge okolnosti. Cinjenica je da su te 2004 dosli u pobrkanu zemlju u kojoj je upravo ubijen premijer i u kojoj se nije znalo ko pije, a ko placa. No bilo je kako je bilo i to se vise ne da promeniti. Ono sto se jeste promenilo je to sto sada siri krug ljudi zna kakve opasnosti prete od eksploatacije litijuma. To znaci obaveznu privremenu tacku na projekat, znaci moratorijum. I naravno, otvoriti cetvoro ociju jer ono Brnabickino stavljanje tacke, opasno smrdi na prevaru.

Split 3 jeste bio arhitektonsko cudo, i projektanti su za njega dobili gomilu svetskih nagrada. Ideja je bila da se izgradi veoma velik broj stanova, jer je Split sedamdesetih imao znatno vise stanovnika nego danas, a da se pri tome izbegne zamka modernih, bezlicnih spavaonica. I uspelo se. Kao jucer se secam grupica stranaca (arhitekata, gradjevinaca, studenata) koji idu okolo, fotografisu i crtaju. Sta god sad pricali o socijalizmu i SFRJ, to je jedino tada bilo moguce. Shonke objasnio zasto, a ja da ga nadopunim. Planiranje i izgradnja tako velikih kompleksa, prakticno citavih naselja, danas je nemoguca, jer neces naci investitora. Naci ces za pojedinacne zgrade i manje delove naselja, ali oni se nece obazirati na to da li svi stanovi imaju pogled na more, pristup parkingu i slicno. Jos manje ce mesati masovno stanovanje s individualnim, pa da ti u istoj ulici zive vrlo bogati ljudi i socijalni slucajevi. Split tri je bio bas to - jedna strana ulice zgrade od po 15 spratova, druga porodicne kuce u nizu. Stanove u ovim visokim su kupovale firme, vojska, pojedinci (uglavnom gastarbajteri), i to mesano. Moj otac, nosilac stanarskog prava je bio vojno lice, a nasa prva susjeda (koja je pokusala da pomogne kad su nas pocetkom devedesetih izbacivali, pa skoro glavu izgubila), bila je socijalni slucaj, raseljen od strane grada iz splitskog geta, zbog neuslovnog stanovanja. Ispod nas par inzinjera na visokim pozicijama u Gorenju, do njih gastarbajterka koja je volela da ubacuje nemacke reci, verovatno jedine koje je znala, i jedna porodica prosvetnih radnika… Neponovljivo, ali da se ne lazemo, danas potpuno nemoguce. Grad Split je tada izvrnuo ogromne novce samo za projekat. Konkurs je bio dugo otvoren, veoma mnogo ucesnika, da bi na kraju pobedili neki mladi anonimusi iz Slovenije (tada anonimusi; kasnije im je to donelo svetsku slavu). I investitora je bilo mali milion, niko sam to ne bi mogao da sprovede. Kupaca stanova je bilo visestruko vise, naravno, sto firmi, sto pojedinaca. Investitori su se namirili u stanovima, ostalo je grad prodao. A iznad svega je stajao jedan sada vec legendarni gradonacelnik i cuveni PIS, Poduzece za izgradnju Splita, tipicna socijalisticka, danas nezamisliva tvorevina. Nezamisliva zato sto je bila cisto politicka, ali investitorima, vlasnicima kapitala, nije dozvoljavala da ni za milimetar odstupe od plana. Ili ces da radis kako ti kazemo, ili neces nikako. I ipak su se rojili i otimali da budu deo projekta. Hajde sad nekom s parama propisuj sta ce i kako da radi. Investitor kupi parcelu i vrslja kako hoce. Jos je i dobro ako ispostuje sve norme, da se i njegova i okolne kuce ne sruse. O izgledu i kulturi stanovanja niko vise ne mari. A Split 3 je imao upravo tu ideju, kvalitet zivota pre svega. I sada te zgrade izdaleka izgledaju impozantno. Izbliza je vec sasvim druga slika, prilicno zalosna. Ali druga su i vremena, i drugi ljudi.

Ovaj deo se lako zaboravlja kad se danas prave poredjenja s bivsom Jugom. Ja pamtim da sam ranih osamdesetih provela dve nedelje smucajuci se po Grckoj s nekih 200 maraka. U to vreme je plata moje majke, nastavnice u osnovnoj skoli, bila 500 maraka. Znaci, definitivno nije neka impozantna suma. Razlike izmedju nas i mladih iz zapadne Evrope su bile u tome sto su oni imali bolje rance i vrece za spavanje, i sto su tako putovali po dva meseca, a ne samo dve nedelje kao mi. Ali putovali smo zajedno brodom na palubi, nista kabina, spavali po parkovima, stanicama i lukama, i jeli pastetu i paradajz. Dakle, moglo se iz Juge rame uz rame s mladima iz Evrope, ali nije svakom padalo na pamet. Iznad svega, nije bilo googla da saznas sta i kako. Umesto toga smo imali neku knjizicu s adresama youth hostela i clansku kartu Ferijalnog saveza koja je donosila neki popust na hostele i prevoz. Tacno je da su tada bile vece razlike izmedju mladih iz vecih urbanih sredina u odnosu na one iz manjih gradova i sela. Ali te razlike nisu obavezno bile ekonomske, naprotiv. Bio je drugaciji stil zivota, ocekivanja, dostupnost informacija, kulturnih sadrzaja i sl. Danas su te razlike ublazene postojanjem interneta, i to vazi za ceo svet. A to se cesto zaboravlja i sve tadasnje razlike se pripisuju iskljucivo ekonomskoj situaciji. Moji rodjaci iz istocne Srbije su vise trosili na suvenire i ostali shopping, izlaske na vecere i na ples dok su besplatno boravili kod nas u Splitu, nego sto je mene kostalo to putovanje po Grckoj. I naravno, oni su mislili da sam potpuno luda sto to radim, a more mi cele godine pod nosom. To je ta razlika.

Meni se outfit ovog momka nimalo ne svidja. Nije mi blizak ni nacin na koji obrazlaze svoju zelju da ostane da zivi u svom selu, jer zajedno s outfitom odrazava patrijarhalni poredak koji mi je mrzak, i jos citav niz stvari koje mi, najblaze receno, nisu bliske. Srecom pa se nije izjasnjavao o Kosovu i Srebrenici; verujem da bi mi tek tu isao na zivce. Nepismen nije, ali ocigledno da i aktivizam nije ucio na kursu, vec onako iz glave i iz srca, i bez obaziranja kako to nekom spolja zvuci. Ali nemojmo preterivati. On je izabrao svoj nacin zivota, i ko smo mi da mu na to stavljamo primedbe? Posebno, ko smo mi da mu ogranicavamo pravo da kaze svoje i da ga teramo u stalu i na njivu, jer valja za seljaka nije da prica, nego da radi? Da li je zato sto je jedne nedelje prepodne dohvatio mikrofon i nesto govori okupljnima na trgu u Loznici, sada manje autentican seljak? Da li je samim tim sebe diskreditovao da prica o vec pricinjenoj i potencijalnoj steti od rudnika? On, koji to gleda svakog dana, vec godinama? Ima u tim selima i jedna profesorka srpske knjizevnosti od koje mi se dize kosa na glavi kad krene da prica o svetosavlju i ostalim glupostima. Ima i jedan veterinar koji takodjer zna da zabrazdi u neke vode gde se duboko ne slazem s njim. Ali svi oni su, boreci se za sebe i bez ikakve namere, ucinili i mnogo toga sto je od opsteg interesa i vrlo slicno onome sto se radi i po Evropi. Ukazali su na opasnost od aktivnosti preduzimanih daleko od ociju javnosti, u sprezi korumpirane drzave i profita gladnog kapitala, sto se dalje uklopilo u sliku zivota u Srbiji 2022, u kojoj su se mnogi prepoznali. Ne mora se sloziti s bas svakim njihovim stavom, jos manje prihvatiti nacin njihovog oblacenja i uopste zivota, da bi im se u ovom delu odalo priznanje, i da bi se s njima solidarisalo.

Ma tu je i on, gde ce bez njega, samo se sad zove Fond za otvoreno drustvo. Direktor mu je do nedavno bio Milan Antonijevic, ali vise nije. U upravnom odboru je, izmedju ostalih, i novinarka Vremena Tamara Skrozza. Vlasnik je i dalje Soros. Zanimljiv je taj fenomen kad razne NVO i strane ambasade odjednom postanu neprijatelji, a do skora se i sama vlast dicila dobrim odnosima sa svima njima. Zelim da verujem da su ovi mali signali, u vidu pisma tri ambasade i sl, znak da je stabilokratija konacno potrosena.