vilhelmina

Ono sto meni smeta u penzionom sistemu koji se upravo gradi u Svedskoj, a koji sigurno nije njen originalni izum, jeste sto se sva odgovornost za buducu penziju prebacuje na pojedinca. Drzava jeste tu da na kraju svakom ko ne uspe da na taj nacin obezbedi sebi egzistencijalni minimum u starosti pokrije razliku, kroz raznorazne dodatke. Ali ti dodaci jesu socijala, i nisu bezuslovni, to je problem. Znaci, naravno da svako treba sebi da obezbedi sve sto je do njega, ali sistem ulaganja u privatne fondove jeste problematican, sa vise aspekata. Dosadasnji rezultat toga je da 80% zena i 50% muskaraca nikad ne dobaci do egzistencijalnog minimuma, nego im drzava dodaje. Nekom vise, nekom manje, zavisi ko je koliko uspeo sam da skupi, ali svi zavrse na istom minimumu. Koja je onda tu motivacija da se dodatno ulaze?

Pomeranje starosne granice za odlazak u penziju je samo jedan od aspekata reformi penzionih sistema u vecini zemalja EU, a rekla bih i ostatka razvijenog sveta. Kod mene u swe vec vise decenija ne izmisljaju rupu na saksiji, vec prepisuju od najboljih. Licno ne vidim nista sporno u podizanju starosne granice, jer zivimo duze i zdraviji smo, ili bar imamo priliku da to budemo. Ono sto mene brine je nastojanje drzava da se potpuno odreknu bilo kakve odgovornosti za starije gradjane koji vise ne mogu da rade. Naime, osnovni cilj penzione reforme u Svedskoj je da do 2050 godine sve penzije budu zaradjene, nista iz budzeta. Znaci samo penzioni fondovi, a drzava na razne nacine pokusava da motivise ljude da u njih aktivno ulazu. I to ne samo kad pocne da se razmislja o penziji, vec u toku citavog zivota. Druga bitna stavka za mirnu starost je da se u trenutku zavrsetka radnog veka poseduje nekretnina u vlasnistvu, potpuno otplacena i s niskim troskovima stanovanja. Dobro zvuci, sve fajn, ali ljudi se danas krecu, sele, ne provode zivot u jednoj zemlji. Na mom licnom primeru se pokazalo da to ne funkcionise za nas koji smo zakasnili s preseljenjem. 25 godina rada u Svedskoj mi nece biti dovoljno da budem neovisna o socijalnim davanjima, znaci da nakon svoje 67 godine imam prihod iznad egzistencijalnog minimuma, pa da se na glavu postavim. Bicu u potpuno istoj poziciji kao neko ko ni dana nije radio, tj oni koji su zivot proveli na socijali. Takodjer je pitanje sta ce biti s onima koji prihvate igru i od samog pocetka radnog veka pocnu da stede za penziju. Tu je problem gde i kako sacuvati odvojene pare, a da to ne bude slamarica. Nedavno je jedan od najvecih penzionih fondova ovde pukao grdne milijarde jer su bile ulozene u one tri americke banke sto su propale. Opravdanje glavnih ljudi u fondu gradjanima je bilo u stilu ”nemate brige, mi upravljamo znatno vecim sumama nego sto je tih dvadesetak milijardi gubitka”. Mislim, odlicno, stvarno nema razloga za brigu 😁!

Ne bih se zaklela, ali mislim da se zvalo upa 5 m.

Mislim da govorimo o razlicitim stvarima. Epidemioloska istrazivanja se bave kockom kao zdravstvenim problemom, znaci obuhvataju samo onaj jednocifreni procenat onih koji razviju ovisnost o kocki ili se nalaze u zoni rizika da ga razviju. To je u swe oko cetiri posto svih koji igraju u pare. Tu je, prema svedskom Folkhälsomyndigheten, tipican predstavnik muskarac u ranim tridesetim, nizeg obrazovanja i socioekonomskog statusa, najcesce s bar jos jednom psihijatrijskom dijagnozom, npr depresija, ili nekim poremecajem licnosti i/ili ponasanja. Medjutim, u ostatku kockarske populacije, znaci medju onima koji redovno rekreativno kockaju, najzastupljeniji su ljudi preko 45 godina, i to podjednako zene i muskarci. To otvara i zanimljivo pitanje kada kockanje prestaje da bude zabava i socijalni momenat, a kada postaje zdravstveni problem. Prilicno slicno kao i s alkoholom. Svi piju, vecina u drustveno prihvatljivim formama i obimu, ali izvestan manji procenat ljudi razvije ovisnost.

Odvratno, ali od nje nisam drugo ni ocekivala. Ove neke mlade, koji tek prave karijeru, jos nekako i da razumem, ali ova gospodja ima 55, a i dalje izigrava omladinku. Meni je ipak vece razocaranje Milica Kralj, redateljka, koja je jucer dobila pitanje novinarke N1 o onom sto je istog jutra izjavila Jelena Obucina. Da podsetim, Jelena je oplela po Buletu Goncicu i ostalim uhljebima iz redova glumaca, a to su danas skoro pa svi. Snimaju se serije i filmovi na sve strane, svi dobro zive, popularnost samo takva, talenat uopste nije obavezan. Milica je odgovorila nesto u stilu njen problem, Jelenin, sama pala, sama se ubila. Ne da Milica na Buleta, direktora Narodnog pozorista, pa to ti je. Hoce i dalje da rezira, i misli da joj je to opravdanje. Meni nije. Sledeci put kad je Kesic pozove u 24 minuta, gledacu ih oboje drugim ocima.

Da sam jucer odgovorila na post @Drug Crni sigurno bih branila pozoriste i uplakane glumce, ali... Bemti IPTV i kad sam ga uzela, ali sinoc sam na N1 odgledala ceo epilog slucaja ”Bosko Buha” i jos sam u soku. Skroz novi nivo bescasca i od premijerke i od pomenutih glumaca, ako je to uopste moguce, nakon svega vec vidjenog. Na kraju samo ”tajkunski” mediji ispadose grbavi. Fuj!

Gledala sam juce intervju s nekim covekom o rusenju tog spomenika na trasi autoputa, i kako se lako to moglo spreciti, ali niko nije ni pokusao. Covek u tome vidi zlu nameru, i to s najviseg vrha drzave, da se potpuno obrise kultura secanja, pre svega na ljude kojima je spomenik posvecen, dakle na poginule u oba svetska rata, kada je Srbija bila na pravoj strani istorije. I jos gore, da se iz secanja obrise i vreme kada je spomenik podignut, znaci sve ono izmedju 45 i 90-te, sto je bilo vreme najvece emancipacije ljudi iz nizih socioekonomskih slojeva drustva. Jer uz spomenike su isli i Domovi kulture, skole i stosta, sto bi danasnja vlast najradije obrisala kao da nikad nije bilo, i kao da svet i prosperitet pocinju s njima. Mene je ubedio, ali i rastuzio.

Mislim da ovde gresis. Ne znam kako je u Nemackoj, ali gore sam kratko opisala kako je u Svedskoj. Sad cu da dodam i da tipican kockar ovde ne dolazi iz nizih drustvenih slojeva vec iz srednje klase, dakle to je svensson srednjih godina, obicno porodican covek prosecnih primanja, koji zivi izvan velikih gradova. U imigrantskim naseljima se to nikad nije toliko zapatilo, posebne u etnickim grupama u kojima je kockanje haram. Najvaznije od svega je ipak sledece. Kocka je nesto oko cega se okrecu ogromne pare i nijedna drzava se ne odrice svog dela kolaca. U Svedskoj su najjace firme koje se time bave u drzavnom vlasnistvu ili pod njenom kontrolom (preko vecine u upravnom odboru). Do skoro su imale monopol i bransi, kao i s alkoholom, ali sad su dobrodosli i drugi. Bitno je samo da su licencirani i uredno placaju porez. A svi su jaki kao zemlja, jer su Svedjani ludi za kockom. Moja poenta je sledeca. Gde god da se nadjes u centru Stockholma, dovoljno je da se okrenes oko sebe i videces bar jedan automat s ovakvim znakom: To su automati za kladjenje, nekad u radnjama, nekad na ulici. Neki imaju i dodatnu delatnost, pa na njima mozes npr preuzeti karte za koncert koje si platio na netu. Oni su ovde izvor ogromnih prihoda za drzavu, a naravno i za pojedince. U kakvom su tacno dilu, to je vrlo tesko razumeti, ali cinjenica je da se lova, izmedju ostalog, sliva i u budzet, pa zasto bi neko mario? Za razliku od Svedske, u Srbiji je to izvor malih ili nikakvih prihoda za budzet, ali je zato ogroman izvor korupcije. Tu je problem, a ne u kocki kao takvoj. Hazardnim igrama ce se ljudi u vecem delu sveta uvek baviti, i tu pomoci nema. Radi se samo o organizaciji i drzavnoj kontroli. I daleko od toga da mi je drago sto je tako. Ali kad vec jeste, bolje ovako uredno i organizovano kao u Svedskoj, nego na divlje kao u Srbiji.

Poredjenje Srbije i Skandinavije u smislu da se ovi prvi kockaju, a ovi drugi citaju knjige, nije na mestu. U Skandinaviji se cita, ali se i kocka. To je neka vrsta tradicije, nacionalni hobi. Uz to je znacajan izvor prihoda, i legalnih i nelegalnih, ali i drustveni problem u smislu bolesti zavisnosti. Precizni statisticari su izracunali da je u Svedskoj u 2022 56% odraslih izmedju 16 i 84 godine igralo neku od kockarskih igara za pare. 18% je to radilo svakog meseca, a od njih dve trecine svake nedelje. U odnosu na vreme pre 2000 to je generalni pad broja onih koji igraju, ali su ulozi znatno veci. Ovde se igra uglavnom na netu, sto drzavi znatno otezava kontrolu na tim, ali sta je tu je. Postoji alternativa jer se tiket moze uplatiti u svakoj trafici, a u redje naseljenim krajevima i na benzinskim pumpama ili prodavnicama hrane. Starosna granica je 18 godina, ali provuku se i mladji.

Ja sam od nekog lekara cula sledeci bapski lek - led na povredu dok je jos sveza, da se sto je moguce vise spreci oticanje. Kasnije topli oblozi, da se otok resorbuje.

Svestenici su i u komunizmu ex-yu tipa imali mogucnost da sire duhovnost, laze svako ko tvrdi da je to bilo zabranjeno. Problem je sto su oni hteli da sire stosta drugo, od sopstvene moci i imovine, do nacionalizma. Hteli su da prave pastvu, stado kojim ce da manipulisu, a ne produhovljene pojedince. Danas to rade uz podrsku drzave i rezultat se vidi. Ja sam odrasla u ateistickoj porodici, ali sam imala susjedu koja je bila duboko religiozna. Mislim da mi je ona prenela to neko zrno duhovnosti koje i danas nosim, iako je bila krajnje uzdrzana u tome, prosto je bila to sto jeste. Svoju cerku, moju najbolju drugaricu, je vec pritiskala da ide u crkvu, na veronauku i tako to, i od nje ispade ateist. Mislim da je to dobar primer sta biva kad se nesto namece, bude sve samo ne duhovnost. Hocu da kazem da je ex yu samo insistirala na sekularnosti drzave, i volela bih da su s time nastavile i njene naslednice. Umesto toga imamo ”verske slobode” od kojih se meni prevrce zeludac, a koje se ispoljavaju tetoviranjem gluposti, zabradjivanjem zena, krstenjem pri prolasku pored crkve i drugim oblicima iracionalnog ponasanja, koja s duhovnoscu nemaju blage veze. I to nije zbog pojedinih ”mangupa u crkvenim redovima”, nego je zbog samog ustrojstva crkve kao organizacije, konfesija je tu nebitna. Protiv toga se borila dosledno sekularna ex yu drzava, a ne protiv same religije i duhovnosti. To je pogresno postavljanje stvari, ako mene pitas.

I ja se secam dnevnika u 20:00 jer mi je to bilo vreme za spavanje. Ne znam kad je promenjeno, ali verovatno u vreme kad mi niko nije odredjivao kad cu da spavam, pa mi nije bilo bitno. Edit: Sedamdesetih je promenjeno

Profesionalni pristup pacijentu je bitan deo obrazovanja lekara u Svedskoj, a jos bitniji kod dodatnog skolovanja stranih lekara, pre nego sto dobiju svedsku legitimaciju. To zato sto je opstepoznato da strani lekari imaju problem u tom delu. S druge strane, veliki broj domacih lekara je u stalnom strahu da se negde ne ogresi o pacijenta i njegove bliznje, i to ne zato sto postoje nekakve kazne, jer ne postoje, nego zato sto duboko veruju da su empatija i sve drugo sto cini profesionalni pristup, veoma vazni. Zato lekari veoma cene podrsku kuratora (hospital counselor), i rado ih vode sa sobom kad se saopstavaju lose vesti, planira otpust iz bolnice i sl. Pisala sam da sam to ranije radila, a od aprila se, nakon nekoliko godina u socijalnoj sluzbi, ponovo vracam kuratorskom poslu. I to na odeljenju za demenciju kod mladjih osoba, onih ispod 70. Vec sam imala prilike da sretnem buduce kolege, lekare, sestre i psihologe, i kazu da me cekaju kao ozabao sunce jer trenutno nemaju kuratora, sto mi je naravno drago. Kao sto rekoh, svi su oni pod stalnim pritiskom da posao obave profesionalno, a nemaju uvek ni vremena, ni dovoljno znanja za to. Posebno onda kad vise nemaju sta da ponude pacijentu, a ne mogu samo tako da ga otpreme kuci sa saznanjem da je situacija losa i da nece biti bolja. Tu nastupa kurator i prema mom iskustvu, ljudi se u pocetku osecaju odbaceno, radije bi nastavili kontakt s lekarim, ali posle prihvate. Jer da se ne lazemo, kurator nije tu samo da bi se pacijenti osecali bolje, nego i da bi se ceo proces dijagnostike, lecenja, boravka u zdravstvenoj ustanovi, cega god, skratio i na neki nacin zaokruzio. Pri cemu se pacijent prepusta jeftinijem resursu od lekara, a ipak nije ostavljen sam sebi, dakle win-win situacija.

U Svedskoj, a verujem da je i u ostatku EU slicno, nisu problem osiguranja i advokati, oni su izvan zdravstvenog sistema, ali jeste sva sila stratega, konsultanata, koordinatora za sve i svasta… I svi su oni tu da bi ceo proces razvili, ucinili efikasnijim, produktivnijim i jeftinijim. A oni sami kostaju vise nego svi oni drugi zbog cije ”neefikasnosti” su tu, ali koji, za razliku od ovih prvih, znaju sta rade i zasto su tu gde su. Pri tome ovim parazitima i samima nije jasno sta im je tacno posao, ali lepo im je i osecaju se strasno vazni. To jeste neka vrsta nove birokratije, iako ih gradjani tako ne dozivljavaju, jer uglavnom nemaju direktan kontakt s njima, ne vide ih. Ali oni su ti koji otezavaju i poskupljuju svaku delatnost, pa i zdravstvenu. Oni njihovi prethodnici sto su tamo nesto mastiljarili po kancelarijama bar nisu imali tako visoko misljenje o sebi, a ni status im nije bio ovako visok. Od ovih i njihovih novih metoda, razvojnih planova i strateskih ciljeva ne mozes ziv da ostanes. Plus sto kostaju djavo i po.

S jedne strane se klepa na nabavkama, s druge stedi na radnoj snazi, to je taj trend koji razara zdravstvene sisteme. Pri tome nabavke odobravaju oni na visim pozicijama, na svaki nacin zasticeni i medjusobno solidarni. Zaposljavanjem se bave nizi sefovi, a tu je vec konkurencija vucja, jer se valja pokazati pred onima gore. Rezultat se vidi - sakom i kapom na opremu, a stednja na osoblju. I da ta stednja bar donese neki rezultat, nego ispadne skuplja pita od tepsije. U Svedskoj se broj regularno zaposlenih lekara i sestara drzi na minimumu, a onda se iznajmljuju po potrebi. Sat iznajmljenog lekara je poslodavcu mnogo skuplji od redovno zaposlenog, ali sve mu se cini da je to privremeno, da ce jednom prestati. A nece, jer potrebe za zdravstvenim radnicima s godinama samo rastu. Ali sitna sef to nece objasnjavati onima gore nego ce raditi onako kako mu se samom vise isplati - ne zaposljavati, nego unedigled iznajmljivati. I onda kao nema lekara i sestara. Ima ih koliko hoces, ali ne tamo gde treba da budu, znaci u bolnicama, nego u firmama za iznajmljivanje personala. Ali to coveku kojemu pomoc treba sada nista ne koristi.

Izgleda da vecina razvijenih zemalja s drzavno finansiranim zdravstvom ima slican problem, a taj je da je primarna zdravstvena zastita u problemu, jer je zrtva ulaganja u ono sto se vidi, sto pleni i zasenjuje, ali sto nije na korist svim gradjanima u svakom trenutku. U Svedskoj, posebno u Stockholmu, je vec godinama tema Nova Karolinska. Kostala je djavo i po, i jos uvek kosta, pravo bure bez dna. Napravljena je u neposrednoj blizini stare i do nje me u poslednjih par godina u nekoliko prilika naneo put. Do stare sam bila pre par nedelja, nakon dve-tri godine, jer cu ubrzo tamo poceti da radim. Dakle, znala sam da je vise manje sve preseljeno u novu, ali sam se ipak zapanjila - mesto u kojem je ranije vrilo kao u kosnici, sada je sablasno pusto. Pri tome prostor nove bolnice nije ni upola tako velik, pa covek moze samo da se pita gde su strpali sve ono sto se iselilo iz stare? Odgovor je nigde, kvantitet je podredjen kvalitetu. Oni koji se tamo lece dobice prvoklasnu uslugu, ali ce ih biti manje nego pre, iako je stanovnika vise. O primarnoj zastiti ne vredi trositi reci. Ona je prepustena privatnom sektoru, iako se jednako finansira iz poreza. Rezultat je da se obavlja u boljem slucaju po trznim centrima, a u gorem po stanovima. Svakako u neadekvatnim prostorima ogranicenog kapaciteta, cesto privremenim i improvizovanim, s iznajmljenim lekarima i sestrama, koji su danas tu, a sutra ko zna gde. Prica o izabranim, porodicnim lekarima se svela na pricu o izabranom prostoru, ali nikad ne znas koga ces tamo zateci. Posebno nisi siguran da li taj lekar govori svedski, lako moguce da ne govori. Sve u svemu, gledaj da se ne razbolis, a ako se ipak desi, svi vec znaju sta im je ciniti. U prvu ruku na hitnu, a ako treba nastavak lecenja, onda gledaj kako da sto lakse preskocis sve stepenice i domognes se Nove Karolinske. Tamo vec vade ljude iz mrtvih, ali je pitanje zasto treba da stignes do te faze pa da dobijes neciju paznju? Tako izgleda u velikom gradu. U manjima je vec pravi horor. Lokalne bolnice se zatvaraju jedna za drugom, a udaljenost do najblizeg lekara za mnoge je sve veca. Vise i nije vest da se zena porodila u kolima, na parkingu pored puta, jer nije na vreme stigla do prve bolnice, udaljene 200 km. Znaci, neka sljasti i neka dolaze istrazivaci iz celog sveta, neka se dobijaju Nobelove nagrade za medicinu. I treba, ali mora li od para poreskih obveznika, kojima svakodnevno treba pristup lekaru, ne za nekoliko nedelja, telefonom ili preko mobilne aplikacije?

Osecam potrebu da jos jednom pojasnim sta sam mislila pod pojmom sistemski problem koji zahteva sistemska resenja. Taj izraz se u svakodnevnom govoru pogresno koristi i poistovecuje s pojmom institucionalni, valjda zato sto se cesto pominju u istom kontekstu, npr institucije sistema. Ali stvar je obrnuta - sistemski pristup znaci nelinearni, kompleksan, takav da ne obuhvata samo posledicu (to je posao institucija!) vec i uzroke, znaci pozadinu, sustinu problema. Takva su i sistemska resenja. Ona obuhvataju donosenje zakona i njihovo sprovodjenje, ali pre i iznad svega edukaciju u svrhu rasvetljavanja problema, u svrhu preventive. Sta ce ti najbolji zakoni na svetu, i institucije koje ih dosledno sprovode, ako imas mehanizme koji stalno iznova radjaju isti problem? U tom kontekstu sam pomenula i Svedsku. Dodatne ilustracije radi, u 2020 godini se mnogo radilo na prevenciji femicida, u okviru institucija naravno, ulozene grdne pare u grdne projekte, a rezultat bedan, nema ga. Ja mislim da zenske grupe ne treba da staju iza tudjih protesta, jer se time gubi sustina aktivizma. Kao pojedinke itekako treba da budu svuda, i naravno, da u svakoj situaciji nastupaju sa zenskih pozicija. Ali kao grupa, makar i neformalna, nikako ne treba da se utapaju u tudje agende. Dacu i jedan slikovit primer. Krajem devedesetih postojao je program Zene to mogu, koji su sprovodile pretece danasnjih zenskih organizacija, a finansirala svedska zenska mreza Kvinna till kvinna. Cilj je bio osnazivanje zena da se aktivnije ukljucuju u politicki zivot, bilo kroz aktivno ucesce u strankama, bilo prosto glasanjem na lokalnim izborima krajem 99 i kasnije na republickim. Ja sam u tome ucestvovala prvo kao polaznica seminara, a kasnije kao organizatorka i trenerica na lokalu. Ono sto je nama koje smo prve usle u taj program, a sve smo pripadale DOSu, bilo tesko da svarimo, bilo je to sto su na seminare pozivane i u njemu ucestvovale, i predstavnice tada vladajuce strane, znaci SPS. One su uvek bile u manjini, ali bilo ih je. Danas vidim koliko je to bilo dobro. U javnosti smo bile politicke protivnice, a na ovim seminarima zajedno vezbale vestine politickog delovanja, pre svega nenasilne komunikacije. Btw, od glavnih koordinarki tog programa danas pamtim samo dve Tanje - Ignjatovic koje je danas koordinatorka Autonomnog zenskog centra, i Miscevic koja je ministarka u Vladi Srbije. Hocu da kazem da sistemsko resenje zenskih pitanja podrazumeva i trazi okupljanje svih, i pozicije i opozicije. Znam kako zvuci, ali nema drugog puta. To je priroda aktivizma, a on nestaje, prestaje da postoji, gubi svoju ostricu i svrhu postojanja, onog trenutka kad se poveze samo s jednom politickom opcijom, a iskljuci sve druge. To je dobro savladao Savo Manojlovic. Treba uciti od njega, koliko god gadljivi bili na kontakte s onom politickom opcijom koja nam samima nije bliska.

Nismo se razumeli. Ja pod pojmom sistemski podrazumevam to sto ti nazivas drustvenim, ali ukljucujuci i ono sto je ispod povrsine i ne vidi se golim okom, obrasce ponasanja i nacine ramisljanja koji se reprodukuju na podsvesnom i nesvesnom nivou, predrasude na osnovu kojih ljudi formiraju misljenje, donose zakljucke, tumace ponasanje drugih… Zato sam i rekla da politicari tu slabo sta mogu da urade. Zakoni iz ove oblasti su vec doneseni u Srbiji i uskladjeni s EU. Primenjuju se kako se primenjuju, ni tu nisu neke velike razlike izmedju Srbije i EU. Zato sam i dala onaj statisticki podatak. On nije slucajan, tu je negde svake godine. Nista se posebno nije desilo te 2021 osim sto je svuda bila nesto mirnija, zbog korone. Poenta je u tome sto problem izgleda zapanjujuce isto i u znatno uredjenijim zemljama od Srbije. Isto to imas i po pitanju razlika u platama, ni tu nema razlike izmedju Srbije i uredjenog sveta. Zato i tvrdim da nije do zakona i njihove primene, a samim tim ni do politicara. Svedskim politicarima i drustvu u celini zaista nemam nista ozbiljnije da zamerim, dok mi u Srbiji sve izgleda naopako, nista ne funkcionise kako treba. A kad pogledas polozaj zena u bilo kom aspektu, skoro da nema razlike, sta god ti mislio. Edit: Sto se tice trenda vezano za ubistva zena od strane partnera u Svedskoj, prosek izmedju 2000 i 2015 godine bio je 16 gidisnje. Broj stanovnika je od ispod 9 miliona 2000 porasao na oko 10,5 miliona danas, tako da su i onih 19 godine 2021 sasvim u trendu.

Ovo nazalost ne funkcionise kad je problem sistemski, znaci duboko ukorenjen u svim porama drustva, takav da se ne moze eliminisati zakonskim resenjima, koliko god dobra ta resenja bila, ukljucujuci i implementaciju. Brzog resenja tu nema, a na duge staze bolje funkcionise aktivizam i javno zagovaranje. Tesko mi je da objasnim zasto je tako, ali znam da jeste i mogu da ilustrujem statistikom. U 2021 godini u Srbiji je registrovano 14 ubistava zena od strane bivseg ili sadasnjeg partnera. U Svedskoj je taj broj iste te godine bio 19, znaci u odnosu na broj stanovnika cak i nesto vise nego u Srbiji. Da ne bude zabune, zene ubijaju i drugi clanovi porodice, ne samo partneri, ali za to nemam tacne podatke, pa ne bih da spekulisem. Zakljucak o tome koliko tu politika i razni institucionalni oblici borbe (ne) pomazu, nije tesko izvuci. Ostaje aktivizam, a on nikad nije masovan, uglavnom se svodi na neformalne grupe i cesto se izvrgava ruglu. Ne mora da bude feminizam, moze i ekologija ili nesto trece. Ja mislim da ipak vredi, nesto se cuje, pokrene se neka javna debata, i od svega nesto i ostane. Bar zelim u to da verujem.

Sve sto ja uspevam da iscitam na poslednje tri strane ovog topica, a da ne dolazi od Dame Time uz jos poneki izuzetak, jesu pokusaji da se obesmisli jucerasnji protest feministkinja ispred vlade Srbije. To cetvorenje dlake oko jeste femicid nije femicid, a ko kaze da jeste taj je vestica i lesinar…. Cemu to? Ove zene su pozvale na protest s glavnom temom femicid, u kontekstu sire teme nasilja nad zenama i povodom poslednjeg ubistva devojcice. Sta je tu sporno? Zar je trebalo odrzati tri odvojena protesta, u razlicito vreme i na razlicitim mestima? Ili je u pozivu trebalo da stoji da je povod pomenuto ubistvo, a usput cemo malo i o femicidu, a mozda pomenemo i ostale vidove nasilja nad zenama, pa da ne bude posle nismo znali? Cinjenica je da protest ne organizuju oni traktoristi koje je Div pomenuo, cak ne ni oni nesrecni zagovaraci porodicnih vrednosti, nego feministkinje. Zato je i njihovo pravo da skup koncipiraju kako hoce i kako misle da treba, a do svakog od nas je da podrzi ili ne, najradije bez trazenja dlake u jajetu. To samo ohrabruje one koje svako otvaranje bilo koje od ovih tema zulja, pa radilo se o monstruoznom ubistvu ili necem (naoko i u odnosu na ubistvo) banalnom, kao sto je rodno senzitivan govor. Eh, i onda moze protest, ali ne u subotu pred Vladom Srbije, nego radnim danom pred Centrom za socijalni rad u Zajecaru. I nikako ne povezivati ovo ubistvo s femicidom, jer to kao nema nikakve veze jedno s drugim. Zasto je to uopste toliko bitno da zasluzuje ovoliku forumsku raspravu? Eto, ako je nekom bas bitno, slozicu se da ovo ne bude femicid. Ali se nikad necu sloziti da to ne spada u pricu o nasilju nad zenama, jer na najbolniji nacin otkriva vecinski stav drustva prema njima. Dovoljno je procitati komentare na vest, gde se monstrumov cin objasnjava time sto je dete plakalo, a njeno necinjenje samo time sto je zla zena i majka. I onda se trazi jednaka kazna za oboje, a neki bogami i ostriju za nju. Ja mislim da je ona zrtva, osakacena licnost koju niko nije ni pokusao da spreci kad je krenula putem samodestrukcije, a mnogi su imali tu odgovornost, jer je bila trinaestogodisnje dete. Sada je saucesnik u zlocinu i kasno je za nju, ali za tolike druge nije. A ni za drustvo da uci na ovakvim primerima, umesto sto zabija glavu u pesak, trazi dlaku u jajetu i obesmisljava, naziva lesinarenjem i samopromocijom dobre, i svake hvale vredne inicijative.

Ne treba ih izbacivati, daleko bilo, ali ih ne treba ni citirati kao ilustraciju sopstvenih nakaradnih stavova o feministickoj bagri, vesticama i glupacama, lesinarenju, zloupotrebi smrti deteta za sopstvenu promociju i ostalo by Vasa. Deo vas je tom postu dao plusic, ostali nisu smatrali da u njemu ima ista sporno, legitiman stav kao i svaki drugi. Moram priznati da sam iznanedjana. I nisam sigurna da bi bilo isto da je neko drugi napisao onaj post, sve potkrepljen citatom Sekspira. Ali vidim da su svi ovde openminded progresivci, niko nema problem s feministkinjama, svi ih podrzavaju, samo ne bas ove koje se trenutno oglasavaju. I niko da uoci obrazac i vidi da je uvek tako. Uvek nesto fali bas ovim konkretnim koje su trenutno aktualne, bas sad nesto naopako pricaju i bas na taj pogresni i iritantni nacin. One pre i one posle su okey, samo ne ove koje nam bas sad tu nesto objasnjavaju, od cega se ne osecamo bas dobro. Rosa Luxemburg i Clara Zetkin su danas sigurno okey, ali koje su to tek vestice svojevremeno bile 😁!

Imam i ja jednu zanimljivu pricu o devojcici koja se rano udala i dobila decu. Ispricacu je ovde, pa svako neka izvlaci zakljucak kakav hoce. Radi se o mojoj koleginici poreklom iz Uzbekistana. Ona ima 34 godine, sina od 19 i cerku od 17 godina. Brak u koji je usla s 14 godina bio je ugovoren jos pre njenog rodjenja. Nikakvi primitivci, vec urbani, obrazovani i dobrostojeci ljudi, ali tradicija… Mladozenja je bio pet godina stariji, znaci i on tinejdzer. U prvim godinama braka dobili su to dvoje dece, ali je ona drugi porodjaj jedva prezivela i vise ne moze da ima decu. Ona i muz su do tada postali dobri drugari, a to su i danas. Obe porodice su imale razumevanje za to sto je ova moja koleginica pokazivala interesovanje da se skoluje. Odmah nakon rodjenja dece rodbina je preuzela brigu o njima, a moja koleginica je zavrsila gimnaziju i pocela da studira. Tada joj je muz saopstio da se zaljubio u jednu devojku, prvi put u zivotu. Obe porodice su i ovaj put pokazale razumevanje, omogucili su njoj da s decom preseli u Svedsku gde su vec imali jos rodbine. Pre toga se odradio razvod i on se ponovo ozenio. Niko nije stradao osim nje, koja ce do kraja zivota ostati fizicki osakacena i duboko traumatizovana. Doduse, ona sebe tako ne vidi i kaze da je srecna. Ali kad sam je pitala da li bi tako mlada i veoma lepa mogla da zamisli novu vezu, odgovor je bio odlucno ne, nikad. Sa decom ima jako dobar i blizak odnos, ali kako sama kaze, vise su joj kao mladji brat i sestra, ne vidi ih kao svoju decu. Tj nije sigurna kako bi ta majcinska osecanja trebalo da izgledaju, ali primecuje da kad ja pricam o svojoj deci, da tu ima nesto strano sto ona ne razume i ne dozivljava na isti nacin. A i ovu pricu mi je ispricala povodom toga sto je cerka pitala za savet u vezi problema s momkom s kojim je u vezi, a ova nije znala sta da joj kaze jer nista o tome ne zna, nikad u zivotu nije bila zaljubljena. Da sam ikada mislila da moze biti dobro udati se i roditi decu u tom uzrastu, a nisam, ova prica bi me pokolebala. Prelepa mlada zena koja je osakacena i fizicki i psihicki, ali veruje da je srecna jer za drugo ne zna. Ali zna i pamti kako je kad ti se telo, koje jos uvek raste i razvija se, raspada od trudnoce i porodjaja, i kaze nikad vise, ni po cenu zivota.

Neka se Mladen ljuti koliko hoce, ali meni je beskrajno zanimljiv taj fenomen slusanja cajki u Hrvatskoj. Primecujem da folk pevaci iz Srbije ’ladno napune ogromne sale u Hrvatskoj, dok im u Srbiji slabije idu veliki koncerti i radije svoju popularnost odrzavaju na Pink televiziji dok pare zaradjuju na svadbama u inostranstvu. Nista mi tu ne bi bilo jasno da nemam privilegiju da imam tipicnog predstavnika mlade generacije Hrvata za dragog zeta. Dakle, ta kolicina nezainteresovanosti za proslost i ta nonsalancija prema onome sto je generaciji njihovih roditelja od zivotne vaznosti, to je, rekla bih, nesto najbolje sto se Hrvatskoj moglo dogoditi. Ima taj moj zet glavu prepunu zabluda o tome kako su Srbi ovakvi i onakvi, ali to ga nimalo ne sprecava da jednu Srpkinju voli i s njom planira zivot. A ni da, kad je u Zagrebu, ode s drustvom na cajke i odlicno se provede. Na pitanje zasto bas cajke, on nema odgovor, niti oko toga lupa glavu. A odgovor mozda lezi u ovom textu s Indexa, ili bar deo odgovora - zabranjeno voce, bunt protiv bandoglave roditeljske generacije koja nikako da se odlepi od devedesetih, i posebno ovo: Ako i nije to nego nesto drugo, opet nema veze, i bas u tome je poenta - nikoga nije briga. Otisli ljudi dalje, EU ucinila svoje, i to je divno. Kamo srece da i mlade u Srbiji povuce taj talas, ali za sada ne vidim nagovestaje toga i zato mi ih je zao.

Izgleda da ti je promaklo da se prvi put udala i rodila dete s 13 godina. Pobogu, sta jos treba?!?

Eto zasto ne adresiram svoje postove na forumasa koji je upotrebio izraze kao sto je ”feministicka bagra”, ”vestice” i ostalo. Covek je ugledan forumas, dobio je sijaset pluseva za to sto je napisao i niko, bas niko, mu nije rekao da je to sto je napisao neukusno, kamoli nesto gore. Nisi ni ti, ali meni jesi. Zenske grupe su reagovale i kad je ubijeno dete muskog pola, samo sto je tada istovremeno ubijena i majka, pa niko nije mogao da je optuzi za zanemarivanje. Mislim na ono ubistvo pred Centrom za socijalni rad pre nekoliko godina. I tada su te grupe bile jedine koje su o svemu govorile u javnosti. I tada im se merila svaka rec i potezale donacije kojima se izdrzavaju njihove organizacije. Sto se tice konstruktivnijeg dela tvog posta, tacno je da su centri za socijalni rad, policija i sudovi prilicno neefikasni, ali to nije problem samo u Srbiji. To je zato sto je ovo sistemski problem, prisutan i u uredjenim drzavama. Uvek je lakse udariti po institucijama, cak i tamo gde postoje i rade, i traziti od drzave duradi nesto, nego zagrebati ispod povrsine i ogoliti zablude i predrasude, ukljucujuci i sopstvene, licne. Ja sam i dalje fascinirana tokom ove diskusije gde osim @DameTime i moje malenkosti niko nije osudio ono sto je Vasa napisao, a napisao je bas ruzno stvari, ali zato nas dve dobismo solidan broj replija u kojima nam se objasnjava gde sve gresimo, pa nam se i savetuje da se vise ne blamiramo. To nema nikakve veze s institucijama, nego s nama samima.