vilhelmina

Stockholm je prvi u svetu uveo buseve bez vozaca, jos 2018, u formi pilot projekta. Vozili su na nekim manje frekvantnim linijama i za to vreme je dolazio velik broj predstavnika raznih firmi da gleda to cudo. Ovih dana je istekao ugovor za njih, ali je grad odlucio da ga ne produzi jer se sve pokazalo skupo i neisplativo. Cena po putniku znatno visa nego za obicne buseve, a efekat u svakom smislu znatno manji. Sad su ti busevi na rasprodaji, pravo vreme da ih Srbija kupi.

Kao sto rekoh, kontekst je bio drugi, pa covek nije ni morao da bude precizan. Mozda cak nije ni rekao ovako kako sam ja (i ostali koji su kasnije komentarisali) shvatila. Ali poenta i nije bila da su ljudi po tome jedinstveni, vec da se ovaj fenomen vezuje za socijalni momenat. Sto tvoj primer s orkama i dokazuje. Ocigledno i kod njih postoji to dugo trajanje postmenopauze i jos ociglednije da mu je svrha (a i posledica) naglasena uloga zenki u zajednici, pa odatle evoluciono uslovljen matrijarhat. Prilicno sam sigurna da smo kao ljudska vrsta jedinstveni po tome sto smo ociglednu prednost u tom smislu, dakle specificnu ulogu zena u razvoju zajednice, pretvorili u nesto negativno, u osnov za podredjenost i diskriminaciju. Sad si me naterao da guglam, i moguce da je covek referisao na ovo: https://royalsocietypublishing.org/doi/10.1098/rstb.2019.0501 Autor clanka istice razliku izmedju ljudi i covekolikih majmuna, ne pominje ostale zivotinje. Zakljucak se sam namece.

Bila sam danas na jednom predavanju o necem sasvom desetom (uticaj ishrane na Alzheimerovu bolest….), ali je predavac u jednom trenutku pomenuo nesto sto nam je svima zapelo za uvo vise od onog sto je bila tema. Govorio je o fenomenu grandmothering-a, tipicnom samo za ljudsku vrstu, i samo za zenske jedinke. Naime, nauka jos uvek nema (i verovatno nikad nece imati) odgovor na pitanje koja je svrha menopauze, zbog cega od citavog zivog sveta samo zenske jedinke ljudske populacije zive toliko dugo nakon sto prestane period njihove plodnosti i vise ne mogu da se razmnozavaju. Sa stanovista evolucije taj ”oblik zivota” ne bi trebalo da ima nikakvu svrhu, ali mora da ipak ima, inace priroda to ne bi tako uredila 😉. Ovako otprilike ide teorija o ovom fenomenu: Poznato je da se tokom evolucije ljudski mozak stalno povecavao. To nije islo preko noci, kao sto se preko noci ne moze toliki potencijalni resurs napuniti svim onim informacijama koje u njega mogu da stanu. Zato ljudsko odrastanje toliko dugo traje; telo postigne svoju konacnu velicinu i sazri znatno ranije, a mozak nastavi da se razvija dugo posle toga. Za sve to vreme potrebna mu je podrska, a jedna majka to ne moze da postigne. Zakljucak nekih naucnika je da je zato priroda ostavila zene bez mogucnosti radjanja decenijama pre ocekivanog vremena prirodne smrti (za razliku od nasih najblizih srodnika, npr simpanzi) da bi odradile izuzetno vazan posao pruduzenog ucenja, prenosenja znanja i vestina potomcima, u situaciji kad to traje predugo da bi jedna majka to mogla da iznese. Moja nova uloga u ovom univerzumu treba da pocne za tacno dva meseca, i neizmerno joj se radujem. Ujedno da porucim nasoj dragoj @Pletilja i ostalim ispisnicama (ili tu negde) da nasa misija jos nije zavrsena. Bar jos jedan mozak treba do kraja da se razvije pre nego sto mozemo reci da smo ispunile svoj zadatku na ovom svetu. I zato ne samo da cemo roditi revoluciju, nego ocigledno ni evolucija ne bi bila moguca bez nas ovakvih. Ostalo bi covecanstvo s upola manjim mozgom 😁.

Naravno! Za slucaj da ”nisam razumena” (😁), ne mislim ja da je tu nesto Zelenovic zito koje treba ocistiti od kukolja Cute. Pre bi bilo obrnuto jer taj Zelenovic mene neodoljivo podseca na neke iz DOSa koji su mu kasnije dosli glave vise nego ceo DB, bivsi rezim i ostala bagra zajedno. Jos kad mu dodas ono s mornaricom… Ali situacija je takva kakva je. Nema tu mesta za licne sujete i svi su potrebni. Posebno je stetno, a videli smo i to kod DOSa, kad neki pokusavaju da se prikazu boljim od drugih. Posebno to vazi za nevladin sektor, aktiviste koji kao nece u politiku, ali hoce da proguraju svoje ideje. Pri tome cuvaju odstupnicu, nece da se prljaju, nije im do vlasti, zrtvuju se za opste dobro, jer oni su kao neki altruisti, a politicari svi olos gladan vlasti. Pa nije bas tako, i mislim da nije u redu prema politicarima. A stetno je i za atmosferu u drustvu da se nevladin sektor postavlja kriticki prema politici, naravno onom delu s kojim deli iste vrednosti, jer to vodi u Vucicevo omiljeno ”svi su isti, sto bi se onda bilo sta menjalo”.

Moj je utisak da Cuta vec duze vreme ima problem da se opredeli izmedju politicke opcije kojoj pripada i ekipe iz Gornjih Nedeljica i sl koja vuce na drugu stranu i konfrontira se svima, posebno urbanim sredinama, bez obzira na politicku orijentaciju. Licno podrzavam njihovu borbu protiv Rio Tinta, ali oni su to odavno prosirili na borbu protiv svega i svacega, ukljucujuci i osnovne civilizacijske vrednosti. Tu pre svega mislim na njihovo zalaganje za tradicionalnu porodicu, pravoslavlje i sve sto uz to ide. Pri tome je ta ekipa prilicno nadmena i samodovoljna, a s druge strane vrlo neprijatna prema svima koji im ne pruzaju bezrezervnu podrsku. U svakom slucaju, drustvo od kojeg se valja distancirati, sto su Zelenovic, Biljana Stojkovic, Miketic i ostali vec uradili. U tisini i bez pompe, ali ono se stvarno ne moze dalje podrzavati. Cuta se tu izgleda nasao u problemu i sad ga resava na najgori moguci nacin. Jedno je boriti se za neko selo na lokalnom nivou, a nesto sasvim drugo podici ista ta pitanja na visi nivo, pri tome ocekujuci podrsku sire zajednice. U tom slucaju treba i ti toj zajednici nesto da das, bar da uvazis da i oni imaju neke probleme, koji nisu nuzno tvoji. I tu Cuta i pomenuta ekipa padaju, nula empatije za one koji nisu prohodali u koritu neke planinske reke, vec na asfaltu. Licno mi je zao zbog ovog raskola i sto opozicija po svoj prilici ovime gubi Cutu, ali ako je vec trebalo da se desi, bolje sada, nego nekad blize izborima.

Amigo nikad nije bio nikakav cetnik vec je tu etiketu dobio od ekipice s prethodnog foruma koja ga je proganjala i ucitavala mu svasta. On samo nikad nije prezalio svoju Bosnu i verujem da mu dusa sad tamo negde luta. I da ostane zabelezeno, prvi nick mu je bio Alek33, zatim David Gillmour, pa tek onda Amigo.

Ode generacija, mir njegovoj dusi.

Ne znam zasto moram da imam direktne veze s necim da bih komentarisala, ali kad vec insistiras, imam. Radim u bolnici iako nisam zdravstveni nego socijalni radnik. Za mene vaze ista pravila kao i za sve druge, dakle uniforma koja je ista za lekare, sestre i paramedicinski tim, takodjer i za muskarce i zene. Razlikuju nas samo plocice koje su razlicite boje za razlicite profesije. Takodjer ne mogu da imam duge nokte, lak na njima ili nakit, iako ne dodirujem ljude vec samo pricam s njima. I mislim da ste to ima smisla.

Pobogu @Helena, nije covek kritikovao tebe, nego zdravstveni sistem u Srbiji! Sad cu i ja da dodam sta imam, pa opleti i po meni. Jasno je da najveci problemi srpskog zdravstva nisu uniforme, pa cak ni higijenski standardi. Verujem da zdravstveni radnici imaju svest o tome i da se higijena odrzava i pored toga sto su ljudi prinudjeni da rade pomocu stapa i kanapa. Verujem i da Eddard to isto veruje. Ali…. Ima stvari koje mi ”s one strane” uocavamo kao bitno odstupanje od onog sto je standard, usudila bih se reci u EU, pa nam dopusti da to i kazemo. Npr meni smeta kad na nekoj srpskoj TV vidim lekara koji je ovlas prebacio beli mantil, onako otkopcan, a ispod nosi svoju privatnu odecu. Sta je taj mantil, neki statusni simbol? Ja mislim da je to radna uniforma koja stiti samog lekara od onog s cime bi mogao doci u dodir (i to odneti kuci), kao i pacijenta od onog sto je taj lekar pokupio usput, gde god da se u toj odeci kretao. Jos vise mi smeta kad, isto na nekom prilogu na TV vidim ruke lekarke ili medicinske sestre s gomilom nakita i nalakiranim kandzama. Apropo uniformi, google daje vise sajtova koji to prodaju na srpskom trzistu. Majko mila kakvo sarenilo! Kao za modnu pistu, krojevi, modeli, detalji… Na kraju ne znam zasto se to uopste zove uniforma i sta joj je svrha.

Pretpostavljam da su ovde oba aspekta u pitanju. Prvo, da niko i nikad nije pitao odakle joj frakture i modrice, da li joj treba pomoc, a drugo da je i sama sve do nedavno verovala da mora tako, da nema izbora. S tim u vezi mi padaju na pamet dve vrlo razlicite situacije iz sopstvenog iskustva. Znam da sam ih nekad vec pominjala, ali mislim da je bilo vrlo odavno, verovatno na prethodnom forumu. Prva se desava krajem osamdesetih u nocnom vozu iz Beograda za Split. Momak s kojim sam putovala se nakresao kao letva i postao nasilan. Jurimo se kroz voz i u jednom trenutku nailazimo na dva policajca, tacnije narodna milicajca. Kazem im sta se dogadja i oni me pitaju da li ga poznajem i da li mi je to momak. Kazem jeste, na sta oni kazu onda nista, i produze. Nekako docekasmo jutro i Split, ne znam ni ja kako. Dosta godina kasnije, moje prvo leto u Svedskoj. Tu me izujedaju neki cudni komarci i dobijem alergiju, probudim se otecenog i podbulog lica. Covek s kojim sam zivela me odvede u lokalnu ambulantu, mali gradic na severu od kog sam pozajmila nick. Nisam jos govorila svedski i trebalo je da mi on prevodi, ali njega su momentalno kad smo usli odvojili u posebnu prostoriju. Pustili su ga tek kad me doktor temeljito pregledao i ustanovio da su ono zaista otoci od alergije, da nema hematoma, ogrebotina ili drugih znakova nasilja. Prva situacija je bila u ex-yu pre 35 godina, druga u swe pre skoro 20. Verujem da bi i sad bilo isto, i tamo i ovde.

Ovde ima mesta i pitanju da li je i otac, kojeg ne pominje, takodjer bio nasilnik, ili bar neko ko je ”dobar” pa ne tuce zenu i decu, a mogao bi. Tj veruje /verovao je da je to u redu kad se ”zasluzi”, ali je on ”mekog srca”. U tom slucaju je to obrazac koji se ponavlja iz generacije u generaciju, ne bas retka pojava u Srbiji. U tom slucaju mozda imamo i majku koja je celog zivota trpela i ne vidi drugo resenje za svoju cerku. To je kultura nasilja. Nju ne cine samo nasilnici i oni koji ih direktno podrzavaju, nego i oni koji to cutke odobravaju i/ili se ne usudjuju da se suprostave. I kad se stigne do neke vlasti koja ce biti spremna da zapocne dugotrajni proces prevaspitavanja ogromnog broja ljudi i zena koje zive taj obrazac, ici ce tesko jer ce uvek biti ne samo muskaraca koji nasilje bar odobravaju, ako ne i upraznjavaju, nego i zena koje veruju da su neke zene svojim stavom i ponasanjem zasluzile da ne budu zlostavljane, dok druge nisu. I sto je najgore, bice i majki koje ce svoje cerke savetovati da muza ne ljute dodatno, da mu idu niz dlaku i rade sve sto on od njih ocekuje, pa ce tako (i jedino tako) izbeci batine. Svi mi, kad smo u nevolji, biramo kome i kada cemo da se poverimo. Ne idemo okolo i udaramo u talambase, dok god postoji neko ko ce nas razumeti, podrzati i pomoci nam. Na nama je samo da prevazidjemo stid i ispricamo sta nam se dogadja. Ali kad tog nekog nema na vidiku, ni u institucijama, ni u porodici i medju prijateljima, onda uz stid ide i strah da ce biti jos gore ako ispricamo. Svaki nasilnik racuna na to, a najcesce i aktivno na tome i radi. Zato mogu da zamislim sta je navelo sve zene koje se u poslednje vreme obracaju javnosti, da preskoce tu prvu liniju odbrane, znaci najblizu okolinu, i krenu pravo u medije. Sigurna sam da takvu odluku nisu donele ishitreno, nego su nepogresivo procenile gde im je jedina sansa. Od mene sva podrska tim hrabrim zenama, a javnost koja ima cerke i sestre neka se dobro zamisli. Svaka zena u jednom trenutku moze postati zrtva nasilja, ali ne mora svaka to trpeti deset plus godina i na kraju biti prinudjena da izadje u javnost i medije. Nije samo do institucija, mada je do njih najvise.

Uzimam tvoj post za slagvort, a zelim da napisem nesto sasvim drugo. Ceo zivot imam problem s prihvatanjem previse obaveza, kasnije njihovim odlaganjem i teskobom kao posledicom… znaci, vec 62 godine tako 😁. U poslednjih nekoliko meseci sam uspela da sublimiram sve to i napravim si totalni haos od zivota. Trazila sam posao s kojim cu moci da izdrzim do 69, jer pre toga ne mogu u penziju, a i ne zelim. Nakon gomile odbijenica (diskriminacija po osnovu starosti u Svedskoj pocinje vec od 45, kazu istrazivanja, a ja sam jos i imigrant), nadjem posao koji sam trazila. Eh, ali mnooogo dalje od kuce od prethodnog, sto znaci da mi je odsustvovanje od kuce najmanje 11, a cesto 12 sati. Umor, neispavanost, vremena nizasta drugo, plata koja nikako ne stize inflaciju, guzve u saobracaju, bezobrazne komsije, sve skupo…… Sam posao je takav da bi mnogima bio tezak, ali meni u ovoj fazi zivota odgovara. Ja sam socijalni radnik u bolnici, znaci nastupam kad su lekari odradili svoje i nemaju vise sta da ponude. To moze da bude postavljanje teske dijagnoze, ali i odluka o palijativnoj nezi, saznanje o trajnom invaliditetu… i naravno, smrt bliske osobe. U svemu tome negde nalazim sebe, jer znam da utesim, a i dobra sam s prakticnim stvarima vezanim za birokratiju i uglavnom imam osecaj da sam odradila dobar posao, olaksala nekome, ponekad i stvarno pomogla. A posto je to ipak samo posao za koji sam placena, odradi se i zaboravi, jer dolazi nesto novo cemu se treba posvetiti. Za sve ove godine, ima svega nekoliko slucajeva koje nikad necu zaboraviti, iz razlicitih razloga. Svi su odavno mrtvi, i uglavnom su bili stari i/ili tesko bolesni. Ali ovog ponedeljka docekala me porodica cija se desetogodisnja devojcica u nedelju uvece utopila. Brat se igrao na nekoj steni pored vode, upao u nju, majka koja ne zna da pliva skocila za njim, a devojcica u panici za njima. Otac koji se nalazio dalje, preparkiravao auto, dotrcao i sve ih izvukao, ali nju poslednju. Kad je stigla hitna pomoc, jos je imala puls, ali nije disala. Bila sam s njima od trenutka kad su aparati iskljuceni, i svih ovih dana. Vodila ih kroz sumu propisa vezanih za sahranu u inostranstvu, jer su izbeglice iz Ukrajine, organizovala da vide malenu prvo na forenzici, zatim u bolnickoj kapeli, da joj odnosu igracke i svu ljubav koju nisu stigli da joj daju za zivota, pokrivala rukama usi devetogodisnjeg brata dok su roditelji zavijali kao zveri nad mrtvom cerkom, izvodila napolje dedu kojem se slosilo, pricala s ujakom o prakticnim stvarima… Naravno da te to natera da razmisljas o svom zivotu, jer posle svega ides kuci u svoju malu bajku u kojoj je sve u redu, koliko god ti tako neskromnom i nezahvalnom uvek nesto fali. Nestvaran osecaj kad nakon takvog dana pricas sa sopstvenom cerkom i gledas kako ti se unucica rita u njenom stomaku, nestrpljiva da izadje na ovaj svet negde u novembru. Na kraju porazim samu sebe saznanjem da je neopisiva bol one porodice za mene ipak samo posao. Moj zivot je negde drugde, i iako sam duboko svesna da uvek moze da krene pravcem kao njihov, znam i da se to nije desilo i zelim da verujem da nikad ni nece. I sta jos da vam kazem, draga deco? Postujte to sto imate, jedini zivot koji vam je dat. Odite na taj posao, prvi ili hiljadu i prvi put, odradite to sto treba i vratite se kuci, gde god to bilo i sta god vam to znacilo. U redu je pricati o svakom problemu, ako je vas onda je veliki, sta god neko drugi mislio. Samo nikad ne treba zaboraviti da je svaki zivot dobar, dok god postoji. Jer kad postoji, mozete ga i menjati, prakticno i tehnicki, ili prosto promenom stava. To je privilegija i ne sumnjam da to znate. Ali nije na odmet i da vas teta Vili ponekad podseti na to. Bas kao sto, zahvaljujuci ovom mom cudnom i divnom poslu, mogu i sebe da podsetim koliko je zivot vredan, kad god zaboravim. A biva cesto.

Skandinaviju ovaj toplotni talas potpuno zaobisao. U junu je znalo da bude oko 30 danju, 25 nocu jer sunce przi 22 sata. Ljudi poceli da se raspituju o AC, ali jos uvek se samo prica, niko ga nema. Ali jul standardnih 20-23 danju, 12-14 nocu. Dzemper ili lagana jakna ne smetaju ni usred dana, posebno u hladovini. Povremeno neka kratka kisica, ali uglavnom suncano. Tipicno skandinavsko leto, nista klimatske promene.

Mrzi me da trazim slike i klipove, ali necete pozaliti ako kliknete na link: https://www.atvbl.rs/magazin/it/pomorski-biolozi-u-cudu-jesu-li-kitovi-ubice-u-gibraltaru-poludjeli-3-7-2023

Izguglala sam coveka. Nije nikakav anonimus, ima i wikipedia clanak o njemu. Ima ga i po youtube, i u gomili nikakvih udruzenja, izmedju ostalih i za medicinska imidzing Srbije (?). Zanimljiv lik, ali i prilicno bandoglav. Na tipicno srpski nacin, usudila bih se reci. Kao takav, on na neki nacin odrazava i ono sto vecina u Srbiji vidi kao ideal zdravstvanog radnika, a ja se eto s tim ne slazem. On je pozrtvovan, angazovan, strucan, i u to nema nikakve sumnje. Ali on je i pomalo zaboravan. On je ocigledno zaboravio da je ponikao bas u tom i takvom sistemu, ali u vreme kad je isti mogao da mu obezbedi sve od skolovanja, preko specijalizacije do usavrsavanja. Lepo je sto je on to prihvatio i na najbolji moguci nacin iskoristio, ali izgleda da je propustio trenutak u kom je i sam postao odgovoran za ovo sto je srpsko zdravstvo danas. Kad mu sistem vise nije prijao, a nije mu vise ni trebao jer je u medjuvremenu stekao ugled i iskustvo, e onda je otvorio privatnu praksu i sad moze do mile volje da kritikuje. I to ono isto u cijem razaranju je i sam ucestvovao. S druge strane, vidim da se taj u sve razume. Lekar opste prakse koji postavlja slozene dijagnoze i ljuti se sto svi tako ne rade. Ali on ima pacijenata koliko sam moze i hoce da primi, i niko mu ne namece koliko ce ih tog dana pregledati. Uz to im naplacuje usluge po sopstvenoj tarifi, i ne zivi od Vucicevih obecanja o povecanju plate. Ali ume da kritikuje one koji tek pocinju, ili mozda vec imaju izvesno iskustvo, ali ne i mogucnost da uticu na sistem. Jos manje da ga napuste i otvore privatnu praksu. Od takvih ljudi on ocekuje da se pobune, da kako god znaju izboksuju da im se kupi ultrazvuk i ostala oprema, da ih se salje na usavrsavanja, da im se ostavi prostor za licni razvoj. Ovaj covek zna ko su ljudi koji u toj lokalnoj sredini, a to je kako vidim Pozarevac, odlucuju o ovim gore pitanjima. Oni imaju imena i on ih zna, ali ih ne pominje. Umesto njih svakog onog ko ima beli mantil, ali ne i organizacione i tehnicke mogucnosti da pomogne svojim pacijentima, salje na motanje kablova. E tu me nije kupio, jos manje me ubedio da je moralna gromada. Licno mu zelim sve najbolje, kao i njegovim pacijentima, ali ne bih da mi jedan takav sveznajuci postavlja slozene dijagnoze, pa makar pri tome koristio sve ultrazvukove ovog sveta. Od lekara opste prakse ocekujem da me saslusa, proceni za kojeg sam specijalistu i da me tamo posalje. Ako sam hronicni bolesnik, da prati moje stanje, i opet me po potrebi uputi dalje. Ne mora da me fascinira svojim poznavanjem svih mogucih oblasti, niti ocekujem da me na licu mesta popravi, da budem kao nova. Ali ovaj covek tako shvata medicinu i ocito mu je vazno da mu sredina iskazuje postovanje, pa i da mu se divi. Pazi, covek je napisao desetak knjiga, svaka cast, ali jedna od njih je i o panicnom poremecaju. Alooo, ti si specijalista opste medicine, ima ko ce da pise o stanjima panike! E tako, izanalizirah coveka kojeg ne poznajem, ali negde u njemu prepoznajem obrazac zatvorene sredine, u kojoj se autoritet gradi galamom i nadmenoscu. To uopste ne iskljucuje znanje i sveopstu kompetenciju, ali jasno pokazuje i da oni sami po sebi nisu dovoljni, dok se ne izgradi imidz, i to po modelu koji sredina ocekuje i trazi. Dakle, autoritet pre svega, uz obavezno pisanje po sirotinji i nikako spominjanje imena onih koji su mozda jaci i mocniji od tebe. Jos jednom, pa da zavrsavam. Opleo je po lekarima u drzavnom zdravstvu, verovatno mladim i prisiljenim da rade pomocu stapa i kanapa, rekao da im fali empatije i da treba da motaju kablove kad su takvi nikakvi. Malo je okrznuo ministarku, ali ne i sistem koji je tamo postavio i ciji je reprezentant. I onda krenuo dalje po protestima protiv nasilja, bas nicim izazvan, ali eto, moze mu se. Definitivno nije moj covek.

Podsetila me ova gore fejsbuk objava na antropoloskinju koju sam jucer slusala, a koja je govorila o kolektivnim emocijama kao o kulturoloskom fenomenu , tipicnom za odredjene sredine. Prema njoj su kod nas emocije kao sto su tuga i strah nepozeljne, skoro pa zabranjene, jer pokazuju slabost. Emocija kao sto je bes je opravdana i pozeljna, jer u njoj lezi izvesna moc. Bas to imamo gore, potpuno nekontrolisanu i neproduktivnu provalu besa coveka koji sam za sebe kaze da nije nikakva moralna gromada, ali reaguje kad mecka zaigra pred njegovim vratima, bas lepo. I sta on onda radi? Za pocetak, kritikuje one sto protestuju protiv nasilja, dokone i razmazene Beogradjane, koji bi valjda njega prepametnog trebalo da pitaju kad, gde i protiv cega treba da protestuju. Pa mu ne valjaju kolege i njih, sve koliko ih ima, blati i pljuje pred punom cekaonicom, sa sve aplauzima i odobravanjem prisutnih. I onda ocajnim roditeljima bolesnog deteta pokazuje neke slike i objasnjava gde su svi osim njega pogresili. Prilican osecaj moci, zar ne? I onda i to ne bude dosta, nego pravo na fejsbuk da se pohvali pred svima. A za kraj (mada na pocetku) obavezna pretnja kako ce on ”opet da zazdi tamo daleko” ako se njegovi stavovi ne uvaze. Pri cemu nihe ni sasvim jasno koji su to njegovi stavovi, osim da svi koji nemaju ultrazvuk treba da ga kupe i obuce se za rad na njemu. Ne pade mu na pamet da je stvar mozda organizacione prirode, da druga odeljenja te bolnice imaju potreban aparat, da je tamo trebalo poslati dete, umesto sto ga se vraca kuci. Da ga se moglo (i trebalo) sanitetom prevesti tamo gde mu se mogla pruziti pomoc. Da bi on u toj lokalnoj ambulanti gde radi, umesto aparata za ultrazvuk trebalo da ima tacnu evidenciju svih takvih aparata u okolini, pa da tamo uputi pacijenta, i naravno, omoguci mu prevoz. I jedna invaliders kolica za ljude koji ne mogu da hodaju, da ih bliznje ne nose na rukama. Ali ne, on sve zna sta i kako treba, i samo tako je ispravno. I samo on je ispravan, naravno. Ja bih tog lekara pitala, kad je onomad bio ”tamo daleko”, da li je sve besprekorno funkcionisalo? Nije, naravno. Ali se svakako resavalo, stvar po stvar i korak po korak. I sigurno ne vikom i drekom nego stalozeno, sistematski i solidarno. Pitala bih ga i zasto nije tamo ostao? Mozda zato sto bi zavrsio karijeru onog trena kad bi kolege lekare pred pacijentima poslao da motaju kablove. Ne, ovako kao on se nista ne postize. Danas je to, sutra je nesto drugo, ali ako ce svi samo da kunu i psuju, umesto da se pogledaju u oci, saslusaju i razumeju, pa zajedno krenu u promene… onda tu srece nikad nece biti. Mozda je jerez ovo sto sam napisala, ali ne svidja mi se pristup ovog lekara, totalno neproduktivan i krajnje nadmen.

Ocigledno, koliko god neverovatno zvucalo. Ima njegovih izjava od 14 maja da se nije upisao i zasto nije, objavljeno u Telegrafu. Na sada objavljenoj slici se upisuje negde na prve strane… Google daje gomilu fotografija gde se on upisuje u knjige zalosti u ambasadama Turske, Sirije, Irana, Makedonije, na stadionu Rajko Mitic… Vest da se upisao u Ribnikaru objavljena je 23 maja, ali na toj slici nema knjige, samo on. I sad odjednom cela slika. Znaci, ne treba biti Serlok Holms, sve je jezivo jasno. E sad, sto je normalnom mozgu tesko da prihvati…

Gledam ovo na N1 i nesto sam odlucila. Jos uvek cuvam plavi pasos s kojim sam pre 19 godina dosla u Svedsku. Kad je istekao, nisam ga produzavala, nije mi trebao. Licna karta je istekla pre njega, ne znam ni gde je zavrsila. Od ponedeljka idem u ambasadu da podnesem zahtev za novi pasos i glasacu na sledecim izborima, kad god da budu. Samo taj put i opet nikad vise, nadam se.

Sta god zelis da postignes ovim poredjenjem Beograda i Stockholma, red je da ljudima das potpunu i i pravu informaciju. Ali izgleda da si ti strateski izabrao dva netipicna primera, pa da pojasnimo. 1. Ursvik (Sundbyberg) je kraj koji je pre 7-8 godina promovisan kao vrlo fancy, ali sada se iz njega masovno bezi i cene nekretnina su drasticno pale. To zato sto se problemi iz susednog naselja koje je na vrlo losem glasu, dakle Rinkeby, prelivaju u njega. Steta, bilo je stvarno fino naselje. 2. Stanovi u Östberga koje si takodjer dao kao primer niskih cena kvadrata, imaju veoma visok avgift. Za neupucene, to su svi mesecni troskovi osim struje, koji su unapred ispregovarani za vise zgrada ili ceo kvart i to u fiksnom iznosu po stanu bez obzira koliko tople vode trosis i da li uopste boravis u stanu. Za stanove koje si okacio taj iznos ide i preko 600 evra mesecno, sto je dosta, pa su zato i cene po kvadratu nesto nize nego tamo gde je avgift u normalnim okvirima. Inace, prosecna cena kvadrata stana u Stockholmu je oko 7000 evra (tromesecni prosek) pa ako je tu negde i u Beogradu, onda nista.

Pokusavam da ne pametujem na ovoj temi, ali ipak moram. Ovde je greska ucinjena na samom startu kad je krenula jurnjava za ljudima odredjenih zvanja, kao da su oni bogom dani da pruze prvu pomoc i podrsku najsirem krugu direktno i indirektno pogodjenima ovim strasnim dogadjajem. To bi bilo kao da u kolima hitne pomoci na lice mesta saobracajne nesrece dolazi neurohirurg. Svakom je jasno da on tu nema sta da radi i da osnovno zbrinjavanje treba da rade drugi ljudi. Njegovo dolazi kasnije, kad se nepobitno ustanovi da je to potrebno. Tako je i s psihoterapijom. Ona je relativno dig proces u kojem pogodjenog terapeut vodi kroz sve faze krize, a obicno se definisu cetiri (faza pocetnog soka, akutne reakcije na sok, hronicnih simptoma i obrade, i na kraju faza resavanja krize). Jasno je da se ovde radilo samo o pocetnoj fazi, a ko iole nesto zna o temi, zna i da ne postoje instant psihoterapeutske metode koje daju trenutne efekte. Psihoterapija ce u kasnijim fazama trebati samo onom manjem procentu ljudi koji u ocekivanom vremenu ne uspeju sami da se proture kroz krizu i razviju neke simptome posttraumatskog sindroma, ali to je skroz druga prica. Ono sto je ovde bilo potrebno su ljudi, profesionalci ili dobrovoljci, obuceni da priskoce prvi i izmedju ostalog pruze i psiholosku pomoc. To mogu biti vatrogasci, razni spasilacki timovi, ranije pomenuti volonteri sos telefona… Seca li se jos neko Crvenog krsta? Zar nije bilo normalno tamo videti njihove volontere u jasno obelezenim prslucima, s pokrivacima (jer ljudima u stanju soka je hladno i tresu se), s toplim napitcima, sigurnom ispruzenom rukom i umirujucim pogledom? Isto i sledecih dana, dok su ljudi dolazili da pale svece. Ali ne, to sve izgleda nekako premalo, neozbiljno. Umesto toga psihoterapeuti raznoraznih usmerenja, bez jasne svrhe i cilja, samo neka dobro zvuci i neka se vidi da se ne stedi na njima. I dobro, ako ne postoje obuceni timovi i unapred pripremljen plan, zar nisu mogli doci nastavnici, psiholozi i pedagozi iz drugih skola da se nadju kolegama i deci iz Ribnikara? Sigurna sam da bi delovali umirujuce i ulivali vise sigurnosti pogodjenima od dr Dabiceve muzikoterapetkinje ili one ekspertkinje iz Utiska koja nesto tamo odlucuje a nije je bilo sramota da kaze da u toj skoli nikad nije bila! Ovo naravno pricam iz perspektive Svedske, gde sam deo obucenog i stalno spremnog tima za psiholosku podrsku u krizama i katastrofama. Ali zasto i Srbija ne bi ucila od najboljih? Nisu ni svedjani znali sta i kako kad su poceli da pristizu preziveli iz cunamija u Tajlandu 2004 godine. Nespremna vlada se dobro prodrmala, ali su bar kasnije nesto uradili i oformili pomenutu grupu. 13 godina kasnije, u vreme teroristickog napada u Stockholmu, vec je sve funkcionisalo bez greske. Izvinjavam se na dugackom postu, htela sam da podelim iskustvo. Zaista se nadam da ovako tuznih prilika u Srbiji vise nece biti, ali ce sigurno biti poplava, vecih saobracajnih i drugih nesreca. Neko treba da prihvati sve te ljude i nekakav plan za to treba da postoji, a prase se ne tovi pred bozic.

Nadam se da mi neces uzeti za zlo, ali skola (ministarstvo, ko god…) nije angazovala molera pa se taj napio i nesto zabrljao. I onda njega najuris i uzmes drugog da sanira stetu i zavrsi posao. A mozda se i taj ne pokaze, pa zatreba i treci, jednom ce i da ti se posreci. Ovde se radi o necem mnogo ozbiljnijem i ne moze tako. Ne treba ni da roditelji traze da se pomahnitala terapeutkinja skloni, pa da im neko velikodusno ispuni zelju. Ne, onaj ko je ludacu angazovao treba da snosi odgovornost, i da nikom vise ne padne na pamet da se ovako igra s ozbiljnim stvarima. Svaka sitnica je ovde bitna i neznanje nije opravdanje. Kakvi bre psihijatri, psihoterapeuti i sumanuti grupni rituali? Ovde bi bolji posao odradile obicne devojke, volonterke raznih sos telefona, da su ih pustili da sednu tamo medju decu, pogledaju ih u oci onako kako tata Slobodan Negic rece, pricaju s njima i potaknu ih da sami govore. Ima u Srbiji takvih devojaka i ne sumnjam da su mnoge od njih prosle razne obuke, da one to mogu. Ali ne, kod ekonomskog tigra mora sve nesto extra turbo i megalomanski, pa onda zavrsi ovako i niko odgovoran. Nije senzacionalizam pricati o ovakvim propustima, jer je to paradigma stanja u Srbiji, slepa vera u zvucne titule za koje se cesto pokaze da su prazne ljusture. Kao da ne znamo kako se titule i ugled sticu poslednjih decenija u toj nesrecnoj zemlji. Bar bi decu trebalo zastititi od njih, i od onih koji takve ”eksperte” angazuju.

Vrlo mucan, ali i otreznjujuci, rekla bih ja. To sto se desilo se ne moze popraviti, ali se moze spreciti da se jos stete napravi. Mislim i da je Olja pokazala fantastican ”osecaj za filing” pocinjuci i zavrsavajuci emisiju bez suvisnih komentara i prepustajuci onom divnom coveku da uputi najbolju mogucu poruku: Ljudi, pogledajte se u oci. Tesko je, boli, ali je lekovito. Moj naklon do zemlje Slobodanu Negicu, a Olji medalja za hrabrost sto je ovako koncipirala emisiju. I to u trenutku kad sve pomalo dolazi na svoje, bas kao sto vlast zeli. Jeste da raste entuzijazam za promene, ali sam dogadjaj pomalo pada u zaborav, sto apsolutno ne sme da se desi. Jos jednom, svaka cast na konceptu, bilo je vise nego potrebno.

Odgledala sam sinocni Utisak, prespavala, ali sam i dalje potresena onim sto sam cula i videla. Kapa dole ocu koji je smogao snage da se tamo pojavi. Mislim da je dobro i za njega da se na ovaj nacin angazuje i uradi sto je do njega da se smrt njegovog i ostale dece do kraja ne obesmisli. ”Terapija” koju je ova koza pokusala da primeni pokazuje koliki je nivo nekompetencije i tragicnog neznanja u svim porama srpskog drustva, i kod ove terapeutkinje, ali i kod onih koji su je onako nekriticki angazovali. O drugim, s manje radikalen metodama, ne znamo nista, ali verujem da i tu ima solidan broj nabedjenih velicina i strucnjaka-stetocina. U razvijenim drustvima postoje timovi za psiholosku podrsku u krizama, obuceni i uvek spremni da uskoce. Ne pabirce se tu ljudi kad kriza vec nastupi, vec se spremaju, obucavaju i redovno vezbaju, pa makar nikad ne zatrebali. Ja sam tu obuku sticajem okolnosti prosla par dana pred teroristicki napad u Stockholmu 2017 i imala priliku da ono sto sam naucila odmah i primenim. A prvo sto se tu nauci je da je krizna reakcija, sa svim sto ona podrazumeva, normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Pogodjenima treba pomoci da se orijentisu, da definisu i imenuju to sto im se dogodilo, i to je uglavnom sve sto treba u prvim danima. Ne ulazeci u delotvornost ove metode s muzikom, neka i nije potpuno pogresna, ali to moze da se radi tek mnogo kasnije i samo s onima koji ne uspeju da se izvuku iz krize i koji razviju neki oblik posttraumatskog sindroma. Ovu decu je to moglo samo dodatno da zastrasi, da im se mrtve duse njihovih drugara prividjaju na svakom koraku i da ih se plase. Strasno, jos uvek ne mogu da shvatim na koliko je to nivoa pogresno i stetno, samo znam da je na mnogo. Apsolutna podrska zahtevima roditelja da se direktorka i strucne sluzbe skole razjure, sto dalje od te i bilo koje druge dece.

Ako nekog zanima kako je nastao cuveni ”svedski sto” - nije od izobilja i sto domacica nije mogla da se odluci sta da ponudi gostima. Naprotiv, nastao je od svedske tradicije koja se zove ”knytkalas” (zavezljaj-slavlje). Sama rec postoji duze od 100 godina u recniku svedskog jezika, a obicaj i znatno duze. Radi se o tome da domacini nude prostor i eventualno pice, dezert ili tako nesto; sve ostalo donose gosti. Ranije je to verovatno bio razeni hleb i suva riba, a danas svakojake djakonije. Obicno se gosti i dogovore ko ce sta da donese, da ne bude dupliranja kapaciteta. Onda se sve to stavi ma zajednicki stol i zurka moze da pocne. Dakle, nema kuvarice i sluzavke, svi se brinu za sve. Da ne bude zabune, vazi i ovde ono o nizim platama za zene sto pominje Koca, ima i porodicnog nasilja u kojem uglavnom stradaju zene, ima diskriminacije koliko hoces. Ali svaki baja koji koristi svoju musku moc za gore pomenuto istovremeno kuva, pere, cisti, vodi decu u vrtic itd.

Ne treba ovde traziti kompromise vec najbolje resenje u okviru datih mogucnosti. Pri tome nisam sigurna koliko je onih iz ”struke” spremno da se u jednom takvom ad hoc telu kao sto je ta radna grupa konfrontira predstavnicima ministarstva. Lako moze da bude da su prosto aminovali predloge ministarstva, i sad se to zove kompromis. Znam da su u toj grupi izmedju ostalih i deciji psihijatri. Ne znam sta su oni rekli, ali dva decja psihijatra i jedan psiholog juce u Utisku nedelje su bili saglasni da deca apsolutno ne treba da se vracaju u isti ambijent, ni sada ni kasnije, vec ga treba redizajnirati pre nego sto povratak bude aktualan. Takodjer su govorili i o potrebi da deca u ovom periodu budu zajedno, sa svojim razredima, tako da ni ono ”neka u skolu dodje ko hoce, a ko nece ne mora”, takodjer ne valja. Mislim da je jedino ispravno zapoceti pripreme za povratak dece u svakodnevni rutinu sto ranije, ali na nekom neutralnom mestu. U medjuvremenu renovirati celu skolu, a ucionicu u kojoj se to desilo pretvoriti u sobu secanja. Tek onda povratak u skolu, bez ikakvih kompromisa. I naravno, zaboraviti na stadion jer su pare potrebnije na drugom mestu.