vilhelmina

Pokusavam od jucer da napisem smislen post jer imam sta da kazem na ovu temu, ali ne ide. Jos uvek je taj osecaj stida i neopisivog ponizenja previse jak, a proslo je vise od 30 godina. Sve u svemu, nemam nijedno lepo secanje na prvi susret s mojom decom, a nije da ih nisam volela od prvog trenutka. Samo na tom strasnom mestu gde su rodjeni nije postojala radost, vec samo strah i osecaj da sam okruzena neprijateljima koji ne zele dobro ni meni, ni mojoj deci. Ne mogu da se setim ni jednog jedinog prijateljskog lica ili gesta, sve je bilo naredba, kritika, vredjanje svake vrste. Samo ilustracije radi, evo jednog detalja, ne tice se mene. Noc nakon sto sam se porodila, negde u gluvo doba, dovode trudnicu iz obliznjeg sela koja je ocigledno dosla kasno, porodjaj je vec uveliko krenuo. Niko ne pita da li je tako sama htela ili su muz i svekrva tako odlucili, da li je uopste imao ko da je doveze, ali svi se deru na nju sto je toliko cekala. U jednom trenutku cujem ”evo vidi sta si uradila, usrala si se na sred hodnika, ko ce to sad da cisti”. Naravno da su moje cimerke ujutro zelele da znaju koja je ta sto se uneredila, i sestra nas je uredno obavestila u kojoj je sobi, da mozemo da odemo da je razgledamo. Porazavajuce je sto se nista za sve ovo vreme nije promenilo, ali je dobro sto sad postoje drustvene mreze i vise nacina da to sto se dogadja u porodilistima dopre do javnosti. Mala, hrabra Marica nije mogla da spasi svoje dete, ali sam sigurna da vec jeste i da ce jos mnoge spasiti. Moje duboko postovanje za nju i sve one koje javno iznose svoja traumaticna iskustva, jer to je sve, samo ne lako. Nije lako ni slusati, a kamoli pricati.

Ovo s unucima… Nije mi se zurilo da postanem nana. Cerka i zet su dugo razmisljali, oboje oko 35, i imali su moju punu podrsku da razmisle jos malo. Prosle godine u ovo vreme, razmisljala sam potpuno isto kao @C.F., zato sada i potpisujem svaku njenu rec. Onda se desila cerkina trudnoca. Uh, kud bas sad kad menjam posao, imam svasta da zavrsim, planovi na sve strane… Ispratila sam sve ultrazvukove radujuci se, naravno, ali kao da se radi o nekom drugom, ko mi je drag, ali ipak nije moj. Nisam mogla da se uzivim u ulogu ni kad su otisli na porodjaj. Otisla sam tog jutra na posao malo neispavana jer sam prethodnog dana i noci pratila zetove izvestaje iz porodilista, ali i dalje nisam videla razlog da uzmem slobodan dan. I tako, sedim u busu, idem na neki sastanak, s telefonom vec zalepljenim za ruku u ocekivanju novih poruka. Stize jos jedna i to je ovaj put slika malog bica koje je upravo stiglo na svet, u krupnom planu. I jos jedna, na maminim grudima. Sve u meni je nekako krenulo da buja, da kipi i izlazi, ne znam kako drugacije da opisem taj fizicki osecaj sirenja mene same do granica kad mi nije samo sopstveno telo postalo tesno, vec i onaj autobus. I potoci suza, ne znam odakle, jer nikad nisam verovala onima sto osvoje neku medalju, pa se oderu od plakanja. Mislila sam da glume, ali sada sam i ja bila na krovu sveta, gledala ga odozgo onako malog i beznacajnog, i plakala kao ljuta godina. Srecom je autobus bio poluprazan i imala sam dovoljno stanica da putujem, tako da sam stigla da se saberem pre sastanka. Onda su usledila dva cudna dana. Posle onog trenutka potpunog zanosa, do granice napustanja sopstvenog tela, vratila sam se u svakodnovicu. Stizale su svaki cas slike na mesindzer, Dora s mamom, pa s tatom, pa Dora kako sisa, pa kako je presvlace, pa kako spava… Obradovala bih se svakoj, ali opet je nekako bila tudja, nestvarna, nije imala veze sa mnom, bas kao dok je bila snimak sa ultrazvuka. Onda su novopeceni roditelji dosli kuci i bilo je vreme za prvu posetu uzivo. Veliki Franz Josef iz 1912 koji se vec generacijama prenosi u mojoj porodici po zenskoj liniji par dana pre toga je dobio novu kutijicu, prastara krpica u koju je vec vise od sto godina ritualno umotan, sveze oprana. i pogaca za porodilju umesena i ispecena, odlicno ispala. Ostalo jos da se usput kupi balon i da se konacno pogleda istini u oci: nisam vise druga, sad sam treca generacija. Imala sam malu trenu dok smo prilazili stanu, ali i dalje mi je najjaci bio taj osecaj nestvarnosti. Ne bih se zacudila da mi je neko tada prisao i rekao ’ajde se ti lepo vrati kuci s tim tvojim dukatom, daj pogacu beskucniku, pusti balon da odleti, sve je ovo iluzija, nista nije stvarno. Secam se trenutka kad smo usli u stan, ali ne i onog kad sam Doru prvi put videla. Pomesale su mi se slike s mesindzera i one iz stvarnosti i sad ne znam kako je tacno islo. Ali nikada, dok sam ziva, necu zaboraviti trenutak kad sam je uzela u ruke, onaj magicni trenutak koji je gore pomenuo @mladenvzz i nakon kojeg moj univerzum vise nije i nikada nece biti isti. Punoca i toplina tog malenog tela u mojim rukama i opet taj fizicki osecaj blazenstva koji se iz nje preliva u mene, siri se kao voda, ispunjava celo bice… Neponovljivo i neprocenjivo, istovremeno potpuno nestvarno i veoma, veoma stvarno. Nisam do tada znala da sam drvo i da imam korenje, ali u tom trenutku sam ih jasno osetila i rekla im drzite se cvrsto, trebacete Dori, bar dok dovoljno ne poraste i ojaca u ovoj sigurnoj krosnji od mojih ruku. A imala sam ih u tom trenutku mnogo, cini mi se tako, i sve su bile isprepletene u cudesno gnezdo (sada sam znala) odavno spremno da prihvati to malo bice, da ga greje i stiti dok god treba. Nije bilo tako kad sam dobila sopstvenu decu, ni blizu. Tada su bili mililitri mleka, temenjace, pelene, nespavanje, sve vrlo konkretno i prakticno, lepo na svoj nacin, ali nista ovako spektakularno i bezvremensko. Od svega je proslo svega mesec i po dana, a cini mi se da su vekovi. Ko zna, mozda i jesu, jer od kada se Dora rodila, ja vise ne zivim u istoj dimenziji. Radim sve isto kao i pre, naoko se nista nije promenilo, ali sve ima drugaciji, dublji smisao. Uhvatila sam sebe kako se bacam u projekte u koje se inace ne bih usudila da se upustim. I sve mi ide od ruke, sve se stize i nista nije tesko. Kad zafali energije, samo Doru u ruke i ponovo letim, preskacem planine, premoscujem okeane. Nisam verovala kad su mi pricali, ali stvarno je tako. A jos smo daleko od prvog koraka, trcanja za loptom i ostalih akrobacija koje pominje @Div. Znaci, spremite se, jos cete vi ovde citati Vilhelminine carsafe. Tek je pocelo, a vec je cudesno 😁.

Imala sam donedavno seficu koja je primenjivala goreopisano na citavu grupu, nas cetrdesetak. Svako se tu mogao osecati posebno, izabrano, bogomdano. Svako je bar neko jutro izgledao jako dobro, imao odecu ili frizuru koja mu jako dobro stoji, bio riba / frajer i po. Svako je radio jako dobar posao, resavao probleme, bio najvaznija karika u lancu, neko bez koga se ne moze…. Vremenom ljudi pocinju da shvataju da je jedina nagrada za toliku izuzetnost samo jos vise posla. Ipak, nejgore od svega bilo je sto je, gradeci bolesno bliske privatne odnose sa zaposlenima, uspela da ljudi pocnu da spijuniraju jedni druge, sve verujuci da cine vaznu stvar za kolektiv. Na kraju su ti isti ljudi poceli da se osecaju lose i da daju otkaze jedan za drugim. Ni za kim se nije ni okrenula, kamoli pokusala da ga zadrzi, samo se novom snagom bacala na preostale. Neki su cak i uspeli da iskukaju nekakvu privilegiju, ali bi im se to uskoro obilo o glavu, pa su i oni davali otkaz. Svako se u jednom trenutku mogao osecati kao privilegovani miljenik, a vec u sledecim kao istrosena i odbacena krpa. Ili jos gore, kao malo dete koje je razocaralo mamu koja ga toliko voli i duboko razume, cini sve za njega. Mogla bih do sutra da opisujem kakvih je tu sve lomova bilo. Zavrsilo se tako sto je pomenuta sefica nakon neke dve godine manipulacija i pletenja svakakvih mreza, na kraju sama pukla. Nestala je jednog jutra bez zbogom, i vise je niko nije video ili cuo za nju. Od tada je proslo vise od pola godine, ali posledice se i dalje osecaju. Pre svega u vidu obeshrabrenih ljudi koji i dalje bez gundjanja rade vise nego sto bi morali, samo sada bez nekog da ih tapse po ramenu i ubedjuje da su izuzetni. Jedinu nadu mi pruza to sto od tada niko nije dao otkaz, a nema vise ni toliko bolovanja i potrebe da zamenjujemo jedni druge. Ipak, jos uvek smo dobro dresirana grupa, spremna za novog manipulatora. Nadam se da ce novi sef, kojeg jos nismo dobili, biti drugaciji. Edit: Zaboravih da dodam i licni deo. I sama sam u jednom trenutku dala otkaz i nasla drugi posao. Na rastanku mi je rekla ”steta, imala sam planove s tobom”. Nije mi rekla kakve ili pokusala da me zadrzi nekakvom ponudom. Mislim da joj je laknulo. Vratila sam se na isti posao nakon osam meseci i nakon sto je manipulatorka nestala iz nasih zivota.

Stvarno ne treba siriti diskusiju na stranu segregacije bilo koje vrste, jer je tema neiscrpna i lako proguta sve ostalo. Zelim samo kratko da izrazim duboko postovanje za tvoj stav po pitanju izbora mesta stanovanja. Tek ces videti koliko je ispravan! Moj sin je bio u istim godinama kao tvoj kad smo dosli u Svedsku. Prvo smo ziveli u sredini gde smo bili jedini imigranti i bilo mu je tesko. Ta deca nisu bila losa, ali prosto nisu znala sta se radi s nekim ko ne govori svedski, pa su ga izbegavali, ignorisali, ponekad i bukvalno okretali ledja i ”imali hitna posla” kad on naidje. Ni skola nije imala resursa za ucenje jezika i ostalo uklapanje, jer im do tada to nije trebalo. Onda smo preselili u veci grad, u cisto imigrantski kraj, ne svojom voljom nego zato sto smo samo tamo mogli da nadjemo stan. On je tada imao 14 godina i jedino sto mogu da kazem jeste ne ponovilo se nikome. Tu je vec postojalo odeljenje u gimnaziji za novopridosle imigrante, sve pet, ali bolje da nije. Mamin decko je za dva meseca postao potpuno druga osoba. Bila sam sigurna da je poceo da koristi neke droge, ali se kasnije ispostavilo da je jedina droga na kojoj je bio bila testosteron. Udario ga pubertet i naravno, nakon dve godine izolacije, hteo je da se uklopi i bude deo grupe, da bude kao svi ostali. A oni su bili kakvi su bili, i belaj je bio neminovan. Srecom, sve je doslo na svoje nakon par meseci, uz mnogo razgovora u kojima sam morala da prokopam planine da bih do njega dosla, ali vredelo je. Tako sam videla i dobro upoznala obe varijante, zivot medju domacima i zivot medju imigrantima. U mom slucaju obe su bile pomalo ekstremne, ali prezivelo se. Kad je bilo vreme za univerzitet, preselili smo u Stockholm. Opet imigrantsko naselje, iz istih razloga nemogucnosti nalazenja boljeg, ali tu su oba moja deteta (cerka je godinu dana starija) krenula svojim putem i vise nije bilo opasnosti. Pre par godina, kad su oni vec stekli sopstvene zivote, ja sama sam se nasla pred dilemom. Bez obaveze izdrzavanja dece i s vecim prihodima, nesto se ustedelo i pocela sam da razmisljam o kupovini sopstvenog stana na boljoj lokaciji. Tu je negde uletela i korona i promenila mi planove, na cemu sam danas zahvalna. Na kraju sam odlucila da zadrzim iznajmljeni stan u kojem zivim od 2011. Za ustedjene pare sam kupila mali studio u Spaniji, moje mesto pod mediteranskim suncem 🥰, i to ce biti to za ovaj zivot. U ovoj zivotnoj fazi u kojoj sam sad, to mi super odgovara. Kraj jeste imigrantski i cak od policije oznacen kao ”no go” zona, ali meni je vazna niska kirija i vise nego solidan stan za te pare, kao i niske cene i odlicna ponuda hrane u lokalnoj prodavnici. U samoj zgradi je mirno i uredno, tako je i u vecini drugih, ali u centru naselja se otvoreno diluje droga, dogadjaju se tuce i ubistva, ima beskucnika, posledjih godina vidjam cak i burke, sto ranije nije bio slucaj… Sve ima svoju cenu, a meni je okey da ovu platim, pa da mi ostane vise para za ono sto mi je sada vazno. Da imam decu bilo kog uzrasta, od Eddardovih jaslica, preko tvog pubertetlije do kraja gimnazije, sve pobrojane prednosti bi mi bile nebitne, i pobegla bih odavde glavom bez obzira. Ali opet ne u etnicki cistu svedsku sredinu, nego najradije u neku fino izbalansiranu mesovitu sredinu sastavljenu od jednih i drugih. Takvih sada ima dosta u Stockholmu, sigurna sam i u Berlinu, i ja ti zelim da tako nesto nadjes, kao i da se sto manje selis. Edit: troll off

@implant Ne znam da li ti je to moguce zbog formalnosti kao sto je prijavljivanje na adresu, ali mogao bi prvih tri meseca da zivis u airbnb. Van sezone i van centra to obicno nije skupo, posebno sto ne moras da nabavljas namestaj za nesto gde neces ostati. Onda na miru pocnes da funkcionises u novom gradu, vidis kako to sve izgleda na licu mesta i trazis odgovarajuci stan za porodicu, natenane planiras sve ostalo. Danas ima i apartman hotela, hostela i slicnih mesta namenjenih duzem boravku, koji nisu stanovi, ali nisu ni klasicni hoteli. Kad vidis cenu po danu, moze ti se uciniti mnogo, ali kad pomnozis s 30, ne mora da bude. U Stockholmu mnogi studenti koriste takve opcije, jer ne moraju da se trose na selidbe, kupovinu namestaja, opremanje stana, pa se i troskovi za period od nekoliko meseci tu negde iznivelisu.

Licno ne poznajem Berlin, ali znam da ima prilicno turbulentno trziste stanova za izdavanje. U svedskim medijima se cesto poredi sa stockholmskim, delom i zato sto iste velike firme caruju u oba grada, pa im je i nacin upravljanja tim stanovima slican. Da ne idem u previse detalja, ali mislim da ne treba da u startu ogranicavas potraznju na samo neke delove grada, vec da gledas sve. Tek kad nesto nadjes i ucini ti se privlacnim, mozes da se udubis u to gde se nalazi, kakve su komsije, skole itd., pa da eliminises ono sto ti ne odgovara. Ovo ti kazem zato sto se situacija stalno menja i nesto sto je bilo na losem glasu moze odjednom da izadje na dobar, i obratno. To zavisi od mnogo faktora, a najvise od stepena renoviranja pojedinacnih stanova u starijim zgradama, nesto sto je tipicno za oba pomenuta grada. Renoviran stan moze da bude duplo skuplji od prvog komsije, znaci stan iste kvadrature, u istoj zgradi. To direktno znaci da se menja sastav stanara jer u renovirane stanove dolaze oni vece platezne moci, sa svim sto to donosi (uredno stepeniste, ispravni liftovi, nema buke i galame…). Kad bi nasao stariji, nerenoviran stan u zgradi gde je vecina renovirana, mislim da bi dobio bas ono sto ti treba - jeftin stan u dobrom mikrookruzenju. Ako ono sire nije bas dobro, decko moze da ide prevozom do skole. Nije mali, bice i veci kad dodjete, a ne bi bio ni jedini koji putuje do bolje skole, iako postoji skola u komsiluku. Sve ovo ti pisem za slucaj da ti je kirija ogranicavajuci faktor, a cini mi se da jeste, pa te u nekom trenutku uhvati ocajanje. Ako ti se u startu posreci, sto ti ja od srca zelim, onda zaboravi ovo sto sam napisala, nebitno.

Mantru o Gradjanskom savezu Srbije, glavnom eksponentu gradjanske opcije u Srbiji devedesetih, kao o elitistickoj, ali minornoj kombi stranci, slusamo vec 30 godina. A ipak je ta stranka bila jasno profilisana i prepoznatljiva u celoj Srbiji. Plus su njeni kandidati za odbornike na lokalnim izborima (koji su tada bili po vecinskom sistemu!) prolazili znatno bolje od same stranke na republickom nivou. Infrastruktura te stranke, pre svega mislim na snagu lokalnih odbora, bila je takva da bi joj bilo koja danasnja opoziciona stranka mogla pozavideti. Mislim da je neprocenjiva steta sto je sve to kasnije utopljeno u do tada na lokalu nepostojeci LDP. Ali to je u krajnjoj liniji bio odraz kroz duze vreme tinjajuceg antagonizma unutar stranke, gde je stranacki vrh bio socijalno liberalne orijentacije, dok su lokalni odbori vise naginjali socijaldemokratiji. I tu bih mogla da se slozim s kolegom @Edinburgh da je vrhu stranke nedostajalo politicke vestine i pragmaticnosti. Ali sad vise nema pomoci, rock’n’roll je definitivno umro ☹️.

Samo da potpisem. I da dodam da Svedska ima ubedljivo najvecu stambenu povrsinu po glavi stanovnika, cak 45 kvm. Vise od dve generacije pod istim krovom su prava retkost, a tamo gde se nadje (uglavnom novopridosli imigranti) - tamo je i smrtnost bila daleko veca nego u ostatku stanovnistva. Takodjer treba dodati i samodisciplinu skandinavaca. Licno znam za veliki broj primera gde odrasla deca i unuci za vreme pandemije nisu uzivo sreli svoje ostarele roditelje po vise od godinu dana, iako zive u istom gradu. Vidim gore i kartu koja prikazuje stepen vakcinacije. U celoj Evropi ”najvakcinisaniji” oni koji su najbolje prosli u pandemiji, tj Svedjani. Valjda i to nesto kaze. Ja pre par nedelja primila petu dozu, plus vakcinu protiv sezonskog gripa. Koja za razliku od one protiv kovida nije besplatna, ali kad me vec pitala hocu li i to… I jos jedan detalj. Pre pandemije je bilo uobicajeno pozdravljanje rukovanjem kod lekara, socijalnog radnika, bilo koje sluzbene osobe, kao i kod svakog drugog upoznavanja i predstavljanja. To je prestalo i nije se vratilo. Neka ljubazna rec i osmeh, sasvim dovoljno. Neretko u takvim situacijama neko i pomene kako smo se nekad rukovali svi sa svima, ali to je sada definitivno i zauvek out.

Nije ti dobro poredjenje jer L, C i MP u swe nisu jucer sklepane stranke ili stranke nastale cepanjem nekih drugih. Te stranke postoje decenijama, imaju stabilno jezgro u birackom telu, razvijenu infrastrukturu, clanove i aktiviste, i nikad nisu imale problem s cenzusom. Poslednjih godina imaju jer im SD otima birace, ali to cini i svim drugim strankama, koliko god ih ima. Zato nekakvo stratesko glasanje nikad nije bilo ozbiljna opcija, ne u situaciji kad svi kubure s procentima. Ljudi glasaju slobodno i bez kalkulacija, a jedino sto je razlicito u odnosu na ranije, jesu cudne i ne bas prirodne postizborne koalicije.

Problem s utvrdjivanjem istine oko ove izborne kradje je, izmedju ostalog, i taj sto se ona dogadja vec godinama. Zato i ne postoji neka referentna tacka s kojom bi danasnji biracki spiskovi mogli da se porede, pa da se kaze da je do manipulacije doslo bas te i te godine. Ti nesretni spiskovi se sve vreme kao nesto sredjuju, prociscavaju, a ustvari se uredjuju kako sns-u odgovara. Nema sanse da se sad utvrdi sta je sve i kada uradjeno. Ovih dana je aktualna prica o tih 40000 novoprijavljenih po fiktivnim adresama u Srbiji, uglavnom u Beogradu. Ali to je samo nekoliko poslednjih meseci! Ljudi iz Republike Srpske svedoce da vec godinama imaju licne karte s adresama po raznim gradovima u Srbiji, u kojima u zivotu nisu bili. Oni cak i ne vide nista lose u tome, vole ljudi da imaju srpske licne karte. Cak i ako nisu do sada licno glasali na ”svojim” birackim mestima, ne treba zaboraviti da na ranijim izborima nije bilo toliko posmatraca i kontrolora, pa se s tim rezervoarom glasova moglo svasta raditi, i bez autobusa i licnog prisustva tih ljudi. S druge strane, iako sam verovala da sam u ovih skoro 20 godina sto ne zivim u Srbiji mnogo puta ”glasala”, iako nisam, pokazalo se da to nije tacno. Ne znam kad sam izbrisana iz birackog spiska, ali proverila sam i znam da me na njemu nema. Verujem i da nisam jedina takva. Neko azuran je verovatno brisao mnoge od nas koji smo emigrirali, kao nepouzdane, ali su umesto nas dosli neki drugi. Kako inace objasniti da Srbija iz godine u godinu ima sve manje stanovnika, a biracki spiskovi sve duzi? Ko ovo uspe da rascivija, odmah da mu se dodeli nobelova nagrada za matematiku, ili vec nesto. Ja samo mogu da konstatujem da je parizer verzija kralja Ibija odavno pocela da menja narod po svojoj meri. Nista to nije od jucer, pa se nece ni resiti koliko sutra. Nadam se da ce biti volje, strpljenja, a bogami i podrske, da se to ludilo jednom zaustavi. Bilo kakvi izbori pre toga su besmisleni.

Bilo bi lepo kad bi se nekadasnja kampanja DOSa danas mogla jednostavno prepisati, i jos pri tome izbeci greske koje su tada pravljene. Ali da se ne lazemo. Ne moze, jer SPN nema onu logisticku podrsku EU i jakih NGO koju je DOS imao. Otpor je bio nesto sjajno, ali to nije bila nikakva ulicna gerila nego dobro organizovan pokret sa znacajnim materijalnim resursima za svoje aktivnosti, a one su bile sve, samo ne improvizovane i jeftine. Da ne pominjem kampanje kao sto su Izadji i glasaj, Zene to mogu i slicno. A tek CeSid, koji je tada nastao i nije bio ni nalik danasnjem. Pa onda obuke za kandidate za lokalne odbornike. Mene su u okviru Zene to mogu obucavale Tanja Miscevic i Tanja Ignjatovic. Posle sam ja imala solidne resurse da organizujem iste takve obuke u svom gradu. Za nastupe u medijima obucavao me glumac Ljubivoje Tadic; dan danas znam kako da disem kad govorim na vecem skupu i kako da delujem smireno u stresnim situacijama. Pa onda konkretna znanja koja sam pokupila na seminarima Beogradskog centra za ljudska prava, pa radionice iz oblasti nenasilne komunikacije, javnog zagovaranja, cega sve ne. Putovanja iz mog malog grada u vece centre, ali i u neke banje, hoteli i ostali troskovi placeni, simultani prevodi kad je trebalo… Mnogo nas rendom lokalaca je imalo priliku kroz to da prodje, od 96 pa do pada Milosevica. Tu su bile i lokalne televizije na koje smo sve vreme imali pristup, a gradjani mogucnost da nas cuju i vide. Pri tome ovde nisam nabrojala ni pola onoga cega je bilo na tom svedskom stolu, prilicno skupom i finansiranom od gorepomenutih. Ocekivati od SPN da sve to izvede pomocu stapa i kanapa je stvarno too much. Sto se mene tice svaka im cast i za ovo sto rade. I nadam se da ce se konacno probuditi i oni koji su dali sansu DOSu i pomoci ovima koji se danas bore, dok jos ima sta i ko da se pomogne. Vidim da polako pocinju da duvaju neki drugi vetrovi i to me raduje i ispunjava nadom.

Mislim da se nista nije moglo unapred uraditi. Moralo je da se desi, da bi se svi ti ODIHR, EU, SE uverili da je ovako nesto uopste moguce. Da ih je opozicija unapred upozoravala (a ko kaze da nije?) niko im ne bi verovao. Kao i na onim sastancima pre prethodnih izbora kad je opozicija nesto pokusavala, bez ocekivane reakcije s druge strane. Sad su videli sopstvenim ocima i reakcija je znatno bolja. Videcemo kako ce dalje ici.

Kad sam pomenula negativne posledice, mislila sam prvenstveno na cene. Ako izvestan procenat gradjana odjednom dobije znacajno veca primanja, proizvodjaci i trgovci ce se prilagoditi njima, jer ima ko da kupi. Ostali neka beru kozu na siljak. I eto i druge posledice - raslojavanje, povecanje socijalnih razlika i sve sto sledi u paketu s tim. Ne ulazim u to koliko su one brojke realne i sta se sve iza njih krije. Vise mi je to jos jedna u nizu Vucicevih manipulacija neobrazovanim svetom. Mnogi ce biti fascinirani ovim ”uspehom” i verovati da jos samo malo treba da i njih zakaci, umesto da se zabrine i zapita sta to stvarno znaci i kako na njega utice. Da dodatno pojasnim, posto vidim da treba. Ne mislim ja da su sve plate ovoliko porasle, jos manje da je porastao zivotni standard gradjana Srbije. Samo kazem koliko su ovi procenti opasni na vise nivoa. I zato ne treba na to odmahivati rukom kao na jos jednu praznu pricu o ekonomskom tigru, nego se treba ozbiljno zamisliti i zabrinuti nad posledicama. Da li je taj rast za neki procenat veci ili manji u pojedinim gradovima i okruzima, ne igra nikakvu ulogu. Sam princip da prosecna plata na sirem planu toliko poraste u kratkom vremenu, jeste po sebi poguban za sve. Jos jasnije, to sto je plata nekog Janka/Marka u Beogradu nerealno porasla zato sto se uhljebio negde uz pomoc sns ima visestruki negativan uticaj na sve. A on se obicno zanemaruje, uz kiselu konstataciju da je samo Janku bolje jer ima vecu platu, a vecini ostalih je isto. Ne, svima je u perspektivi gore, ukljucujuci cak i njega. Iz gore navedenih razloga. Danas je dobio tu veliku platu koju nije zasluzio, a vec sutra ona nece moci da prati ludovanje cena.

Meni nije jasno kojim to mehanizmima mogu plate, nebitno da li su prosecne ili medijalne, da porastu 50+ posto za samo pet godina, a da to ne izazove ozbiljan poremecaj na trzistu svega. Posebno ako su te plate stajale u mestu nekih 15 godina i onda odjednom toliki skok (cenim po prosecnoj plati u mom okrugu kad sam otisla 2004 godine, pa onda 2018 isto, a 2023 onoliko). To nije nesto cime bi se trebalo hvaliti, pre je razlog za ozbiljnu brigu. Razumem da ljudi zele i da im trebaju vece plate, plus nisam nikakav ekonomski strucnjak, ali ovo nije normalno i mora da ima posledice, ne moze da izadje na dobro.

Srbijasume su uvek bile lak plen, kojim je lako manipulisati, da sad ne ulazim u razloge zasto je to tako, ali tako je. A posto to javno preduzece nije onako atraktivno kao neka druga, onda je uvek bilo prepustano ”mladjem bratu”. Tako je devedesetih njime carevao JUL, i obaveza svih zaposlenih je bila da su clanovi. Doduse, ne bih ja ovde isljucila ni uticaj ”sluzbe”, mada za to nemam nikakvih dokaza. Samo mi sumnju budi, najblaze receno, cudan izbor koji je DOS tu napravio kada se nasao u prilici da tu nesto menja. Kao da ima neka nit koja povezuje sve garniture koje su ikada vodile tu firmu, i koja nadgleda sve promene tako da nikad ne bude velikog iskakanja.

Meni je jedan od jacih utisaka ovih izbora (posle opsteg razocarenja rezultatima, naravno) to koliko je malo stranaka/koalicija preslo cenzus. Kao da je Srbija neka razvijena demokratija, s iskristalisanom politickom scenom, a nije. Tu vidim i najveci problem s biracima iz Republike Srpske. Manje je bitno cak i u kojoj meri se upisuju na adrese po Srbiji, posebno u Beogradu, i koliko njih glasa. Veci je problem, rekla bih, sto uopste postoje na birackom spisku, a izgleda da ih je oko miliona. I naravno, to sto njima za upis na taj spisak ne treba boraviste. Rezultat je taj da cenzus tako ide previsoko, bez obzira da li je na 3, 4 ili 5 posto. Bizarno je to sto je na ovim izborima ta cinjenica najvise ukopala bas one desnicare koji se za taj deo biraca kao najvise zalazu. Bilo bi zanimljivo videti kako bi ovi rezultati izgledali da se primene na nekih 5,5 miliona, koliko je realno biracko telo u Srbiji

18 strana topica, a niko da uoci da mu je naziv potpuno pogresan. Ono sto Zorana drma, a mi ostali se prikljucijemo jer nas drma to isto, ali ipak manje nego njega, to nije nikakva gerijatrija, starost, matorost…., vec kriza srednjih godina. U tekstu se odnosi na period od 40 do 65 godina, ali on se temelji na starijim istrazivanjima. Obzirom na sve duzi zivotni vek, pomeranje granice za odlazak u penziju i sl, sad bi i ovo trebalo pomeriti na bar 70 godina. Pocela sam post u polu sali, da utesim Zorana, ali realno jeste tako. Znaci, da se topik preimenuje u ono sto je ovde stvarno tema 😁.

Kad ti je mama srpkinja, tata hrvat, a baka ovde potpisana Vili, onda je ovaj topic pravo mesto da se objavi tvoj dolazak u ovaj univerzum. Dobrodosla Dora, srce bakino 🥰! Jeste da smo se dogovorile da se rodis 29 novembra, ali nema veze sto si malo zakasnila. Bices ti svakako dobra pionirka i znaces sve o onoj cudnoj, a prelepoj zemlji koje vise nema. Baka Vili ce ti pricati. Ovaj topic biram i zato sto se nadam da njegov postavljac negde gore jos uvek cita forum. Znam da bi se obradovao.

Treci put, pa necu vise. Ne mora da prijavi sumnju, vec samo saznanje. Ako ga ima. Sumnja i saznanje nisu isto.

Lekar nije forenzicar i ne utvrdjuje poreklo povreda. Neko od njih ce da pita, drugi nece, ali poenta je da obaveza prijavljivanja postoji samo ako ima nedvosmisleno saznanje. Znaci, sumnja nije dovoljna. Jos ako imas situaciju, a ona nije retka, da je muz nasilnik doveo zenu da je pokrpe, da bi mogao da nastavi da je bije…. Savestan lekar ce se svakako potruditi da od sumnje napravi saznanje time sto ce zenu motivisati da isprica sta se stvarno dogodilo, ali to vec ne podleze zakonu vec lekarskoj etici.

Pogresno citas /tumacis zakon. Jasno pise, lekar je u obavezi da prijavi ako ima saznanja o krivicnom delu, ne ako ima sumnju. U praksi to znaci da ce on zenu pitati kako su nastale povrede, pa ako ona kaze da je pala niz stepenice, onda on nema to potrebno saznanje i ne samo da ne mora, nego ne moze i ne sme da prijavi. Srpski zakon je tu isti kao u Nemackoj ili Svedskoj. Kad je u pitanju dete, onda ne treba saznanje, dovoljna je sumnja da bi proizvela obavezu prijavljivanja.

Ovaj film smo mi u Svedskoj vec gledali, i radnja nije isla bas tako kako ti ovde predvidjas. Od ”ni u ludilu sa Sverigedemokraterna” prilicno brzo se doslo do dzentlemenskog dogovora s njima. I oni sami su zbog toga malo ublazili retoriku, bas kao sto to Vilders sada radi, pa nam sad cveta hiljadu cvetova. Imamo desnu manjinsku vladu, podrzanu od strane SD, koja na taj nacin nema nikakvu odgovornost, ali zato ima ogroman uticaj. Milina! U Svedskoj se zato prepoznaje ovaj obrazac i Vildersa zovu ”Åkesson s malo interesantnijom frizurom”. Åkesson je, naravno, lider desnih populista Sverigedemokraterna.

Lokalni izbori su i 2000 bili po vecinskog sistemu. Tek od 2004 su po proporcionalnom.

Pogledala sam za Svedsku i Hrvatsku, dalje nisam isla. Obe zemlje omogucavaju ljudima s drzavljanstvom da glasaju na parlamentarnim i EU izborima (u Hrvatskoj i na predsednickim) cak i ako nemaju prebivaliste u tim zemljama. U Srbiji je ocigledno potrebna adresa prebivalista u samoj Srbiji, a ona se moze prijaviti samo licno, u opstini gde se to prebivaliste nalazi. Sad kapiram da je odatle i onoliko prijavljivanje ljudi iz Republike Srpske na vracarskim adresama; nisam o tome ranije razmisljala. Za sledece izbore bih mogla i ja to da izvedem, prijavim se npr kod Djordja Miketica kad iseli Radicu 😁, ali za ove ne stizem, nazalost.

Ja ipak necu moci da glasam, a stvarno sam zelela ☹️. Proletos sam htela da pokrenem postupak za dobijanja srpskog pasosa ovde u ambasadi, da bih mogla da glasam. Poslednji koji sam imala, onaj plavi, odavno je istekao i nisam ga produzavala. Zapelo je vec na prvom koraku, uverenju o drzavljanstvu. Zamolila sam rodjaku u gradu iz kojeg sam otisla u swe, da ode da mi to izvadi i posalje. Javlja se ona iz opstine preko vibera i kaze da ne mogu da me nadju. Srecom me sluzbenici koji tamo rade poznaju jer sam u vreme DOSa bila odbornica i jos kojesta u toj opstini. Obraduju mi se oni i pitaju jesam li sigurna da sam uopste upisana u knjigu drzavljana. Podsetim ih da mora da jesam jer inace ne bih mogla da budem birana. Lupe se oni po glavi, pa naravno, upisu me u tu knjigu i izdaju mi uverenje, koje mi onda rodjaka posalje. Odem ja u ambasadu u Stockholmu, srecom mi je na par stanica metroa od kuce. Tamo saznam da pasos mogu da dobijem. Trajace i kostace, ali moze. Ali s upisivanjem u biracki spisak nece ici tako lako jer za to ipak treba da odem u Srbiju i licno prijavim prebivaliste. I da uradim sve to, opet ne mogu da mi garantuju da ce u sthlm biti otvoreno biracko mesto, jer za to treba da bude prijavljeno najmanje 100 biraca, sto na ranijim izborima nije bio slucaj. Pretpostavljam da ce sada jos manje jer su izbori blizu bozicnih praznika, pa ko hoce, isto ovako ce tempirati odlazak. Na kraju sam morala da odustanem od projekta i stvarno mi je zao.