vilhelmina

On koristi funkcionalnu nepismenost velikog broja gradjana, pa nesto sto je koncesija na mnogo desetina godina, sa svim pravima koje iz toga proisticu, predstavlja kao da je Srbija angazovala izvodjace radova da joj iskopaju rudu, izgrade put, gasovod, vetropark, sta god…, a to je i dalje nase. Kao da ce te firme obaviti posao i otici, a Srbija ce te produkte posle prodavati i uzimati profit. Tako s Gaspromom, tako s Rio Tintom i svim ostalima. Ubij me ako prosecan birac ne vidi to upravo na ovaj nacin. Kao prodas nesto i super zaradis, a to i dalje ostane tvoje. Ako ”izvodjac” krene nesto da petlja, Vucic samo zaurla ”u rikverc” i pazi ko ce da se usudi da ne poslusa.

On ce pomenute medije ionako proganjati, sada na nesto uvijeniji nacin nego ranije, ali svejedno. U ranijem periodu ih je vec toliko naruzio da sada vise i ne mora da se trudi. A i ide mu na ruku da ovako ispada fin i tolerantan. Eto, mogao bi on to i ostrije, ali se suzdrzava, jer on je predsednik svih gradjana, bla, bla…. Ali kad vec pominjemo te medije, moje veliko razocarenje s jucerasnjeg obracanja je Zaklina s N1. Sta je toj zeni, gde je ona Zaklina koju znamo? Cak joj nije prvi put da se izglupira s besmislenim pitanjem kojim Vucicu onako na tacni ponudi zicer. Neozbiljno i kao tinejdzerka s fejsbuka koja pokusava da spusti simpatiji koji je ispalio. Mislim, onoliko materijala joj je ponudio u ona dva sata prevrtanja po fasciklama, a ona nesto tupavo u stilu ”predsednice, niste rekli sta je poskupelo”. Cuj, to je mogla da pita bilo kog politicara bilo gde u svetu danas. Dobila bi isti odgovor i ne bi imala prava da se na njega zali. Sta je htela time da postigne, ne znam, ali od onog sto sam ja upratila, ovo joj je bar drugi put da je uprskala.

Da li je samo meni cudno ovo pominjanje cerke Milice u kontekstu za drzavu i gradjane veoma vaznog sluzbenog putovanja predsednika? I to treba da bude kao nesto pozitivno sto je tatina smizla isla u shopping o drzavnom trosku?!? Pa njemu je bre posao da sedi s Kurtijem, koliko god mu se zeludac prevrtao, a ne da seta clanove porodice po ekskluzivnim mestima i pod obezbedjenjem za pare vec osiromasenih gradjana. Posle ce jos da arlauce sto mu pominju decu, a sam ih eksponira na svaki moguci nacin, fuj!

Ono sto je zaradjeno, to je tvoje i nosih ga gde hoces. Ali ima ljudi koji se prave Tose pa se prave da ne znaju da razni dodaci nisu penzija i vaze samo dok zivis u swe. Takvi ne prijavljuju kad napustaju zemlju na duze, nego koriste ono sto im ne pripada. Dok ih ne uhvate i zatraze im da vrate pare. Pomenuti dodaci su ono sto je mnogim penzionerima potrebno da bi nakon placenih troskova stanovanja imali egzistencijalni minimum od 550 evra za jednoclano domacinstvo (450 po glavi za dvoclano). Ali to nije penzija, vec socijala, i vezano je samo za zivot u Svedskoj.

Ja mogu da kazem kako je u Svedskoj. Reformom penzionog sistema pocetkom devedesetih je projektovan cilj da penzije budu oko 60% od poslednje plate. U proseku mozda i jeste tako. Ali u praksi, ovaj procenat se bitno razlikuje za pojedine grupe zaposlenih. Racunicu dodatno komplikuje to sto za jedan deo penzije sam biras koliko dugo ces je uzimati, pa neki taj deo ”potrose” ranije i kasnije imaju bitno manju penziju. Obicno su to oni s nizim penzijama, koji bas i nemaju izbora. U njihovom slucaju, penzije su oko 45% od poslednje plate. Kod onih s visim platama, mogu da idu i do 65%. Ali tu je i fakat da plate rastu brze od penzija, pa se i taj jaz povecava. Posto radim sa starima, imam uvid u njihove prihode. Nikada nisam videla penziju koja prelazi 60% moje plate, a ona nije velika. Tih 60% u odnosu na moju platu imaju oni koji su imali bas, bas visoke pozicije. To mi daje pravo da sumnjam u zvanicnu statistiku od 45-65%. To se moze odnositi samo na prvih 5, max 10 godina nakon penzionisanja; kasnije je bitno manje. Sve u svemu, racunica je ovde dosta slozena. Proseci se odnose na situaciju kad je neko odradio ceo radni vek u swe, znaci min 40 godina. To nemaju ni mnogi rodjeni u Svedskoj, posebno zene. Cak i ako su nakupile godine, a radile part time, to ce se odraziti na penziju. I kao sto rekoh, postoji deo koji se isplacuje samo u prvih nekoliko godina, a posle… Cilj svega je da se potakne da ljudi rade sto duze, pozeljno do 69 godine, i da uplacuju privatne penzije. Ali u nekim slucajevima to nije moguce, a u nekima i ne donosi nikakve benefite. Tako da sve pomalo lici na lutriju, koja ne prestaje da se igra ni kad je covek vec debelo u penziji.

Policija ih zove demonstracije, tako ih i tretira. I nije samo obelezavanje praznika, naprotiv. Ima i vrlo konkretnih zahteva, posebno sto je izborna godina. Nose se transparenti, izvikuju parole, ali se ne prave neredi i ne sukobljava se s policijom. Ali daleko od toga da je samo povorka radi povorke. Nije ni neka sira tradicija koja okuplja sve gradjane, vec nesto sto organizuju dve velike partije i nekoliko manjih partija i pokreta, svi leve orijentacije i svako za sebe i svoje pristalice i simpatizere. Ako cemo bas da budemo precizni…

Kad se stvari zakomplikuju, tesko je razmisljati konstruktivno, ali evo mog predloga, pa vi vidite sta cete. Zar ne bi mogao svaki moderator da zatrazi i dobije tu i tamo mesec dana odmora, i da to bude zvanicno. Znaci, da ga neko skroz nov privremeno zamenjuje, a u nastavku kako bude. Pred zamenika se ne moraju postavljati posebni zahtevi jer tesko da neko moze nesto bitno da pokvari za samo par nedelja. I da pravilo bude da se onaj glavni vraca nakon odmora, a ako bas nece, opet imamo kakvo-takvo resenje u onom zameniku. Naglasavam da bi tu bilo bitno da onaj stalni moderator i dalje ima pravo odlucivanja, hoce li da se vrati ili bas nikako nece. Pri tome razlog za odmor i ne mora da bude razmisljanje o povlacenju. Moze coveku i onako da dodje, i ne mora to ni da obrazlaze. Mislim da bi to svima otvorilo pogled na to sta su alternative, pa je time lakse i donositi ”sudbonosne” odluke. Tako ja mislim.

Demonstracije nisu nuzno protest u najuzem smislu, pa ne moraju ni da imaju konkretan zahtev. Mogu da budu i opste iskazivanje volje ljudi i da imaju svrhu podsecanja ostatka javnosti na neke opste vrednosti na kojima drustvo pociva. U svedskom slucaju su prvomajske demonstracije tradicija i organizuju ih neke politicke partije, izmedju ostalih i trenutno vladajuca. Za vise detalja otvori temu ili pitaj na Voxu; ovo je foto tema.

Prvomajske demonstracije u Stockholmu, nakon dve godine pauze: Ljudi se bas uzeleli, 25 hiljada samo u nasoj povorci, a nije bila jedina.

Za sve starije i one koji se tako osecaju, jedna poucna slicica s danasnjih prvomajskih demonstracija u Stockholmu: Prevod: tant = tetka, a moze da bude i u znacenju starija zena, bakica. Patrola zna se sta je. Zahtev na manjem transparentu dole - vece penzije, sta drugo? Bakicama je tesko da idu u povorci, ali je svake godine pozdravljaju na ovom istom mestu, pored dvorca. Odgovor ljudi iz kolone, naravno - opste odusevljenje.

Kad vec spomenuh osnovne skole sedamdesetih (i koliko je drugacije bilo vec devedesetih), padaju mi na pamet i ”slobodne aktivnosti”. Kod mene je bilo da se bira izmedju svakakvih sportova, hora (koji je bio redovna aktivnost, a ne skupljen s koca i konopca da se otpeva himna za neki praznik), literarne i matematicke sekcije, dramske i plesne grupe… Ja sam bila u ”agrobioloskoj” u kojoj smo obilazili parkove i skupljali herbarijum i insekte, a zimi sredjivali muskatle u skoli. A njih je bilo svuda, zivih zivcatih, i ako se neko drznuo da neku iscupa- pravo kod direktora. Takodjer sam bila u likovnoj grupi, a tamo nismo crtali i mazali temperama kao na casu, nego smo radili batik, tapiserije i makrame. Danas mislim, mora da je to moje skolovanje drzavu kostalo djavo i po, ali prednosti takvog sistema u odnosu na ono sto su prosla moja deca, su ogromne. A oni su u osnovnu skolu isli cak pre veronauke, pa opet corak. Kreativnost nula, znatizelja samo za po kuci i u slucaju da postoji roditelj spreman da je zadovolji. Zalosno 😞.

Naravno, lastis je bio obavezan deo skolske opreme. Sta drugo da radis na velikom odmoru? Ali vidim u clanku koji si linkovao jednu zanimljivu stvar. Ocito ga je napisala neka mladja zena, pa kaze ovako: Moja cerka je bila u tom uzrastu pre 25 godina, ali nije igrala lastis. Tada jos nije bilo kompjutera i te vrste zabave, ali bile su devedesete i vec se negde izgubilo to sto je potrebno za ovu igru. Lastisa je naravno bilo, ali devojcice su radije blejale u tv i imitirale cece, brene i ostali trash. Ne secam se da su nesto konkretno radile, tipa skupljanja salveta, citanja nekih casopisa za taj uzrast, citanja bilo cega… Samo su nekako isli okolo bez cilja, a meni bilo muka da to gledam. Lastis pripada uglavnom sedamdesetim godinama i ne verujem da je bas mnogo presao u osamdesete. Znaci, ima tu ohoho vise od 30 godina😁.

Zaboravila sam jucer da uslikam spektakl u jednom ovdasnjem libanskom restoranu, pa zato slika s neta (isti restoran, njihova uobicajena ponuda). Posto nas je bilo cetvoro, kombinovali smo dva menija, tako da su na stolu umesto ovih 14 bila 22 mala jela:

Sama si dala dobar primer. Pogledaj sta te neuskladjene zemlje rade kad je u pitanju nesto sto nije EU prioritet, a sta kad jeste. U potonjem slucaju progutaju zabu zbog mira u kuci, a kasnije kako ko hoce. Nema EU tako mnogo pravila kojima se treba povinovati, ali pametni lideri i njihovi biraci znaju da prepoznaju koje su to.

Zato sto te zemlje nisu kandidati za clanstvo u EU, pa samim tim nisu u poslednjih 15 godina dobile tri milijarde bespovratne pomoci od nje, plus investicije i finansiranje pojedinacnih projekata, plus svakovrsna poslovna, naucna i svaka druga saradnja na korist Srbije, a od cega EU nema nista, zato sto njihovi gradjani ne mogu da putuju u EU i u njoj rade bez viza …. Treba li jos neki razlog zbog kojeg Srbija ima obavezu da svoju spoljnu politiku uskladi sa spoljnom politikom EU, dok ostatak sveta tu obavezu nema?

O ovom treba da se raspitas kod norveskog penzionog fonda jer mozda ima neka caka kao kod mene u Svedskoj. A caka je u sledecem: Da sam u Srbiji radila vise od 15 godina, kao sto nisam (jesam nesto vise od 14, ali manje od 15 😁) imala bih tamo pravo na samostalnu penziju i obavezu da to prijavim ovde. Ako to ne uradim, mogu samo da mi stave soli na rep jer bez moje dozvole nemaju pravo da ceprkaju po tim podacima. Ovde bi mi se penzija obracunavala da osnovu broja godina provedenih u Svedskoj i uplata u ovdasnji penzioni fond. Tako bih imala dve odvojene penzije. Posto nije taj slucaj, a na osnovu bilateralnog ugovora izmedju Svedske i Srbije, imacu pravo da od svedskog fonda trazim kompletiranje penzije s onim zaradjenim u Srbiji, dakle dobicu ono sto inace ne bih mogla da dobijem jer je ispod 15 godina. To ce biti deo moje svedske penzije, a kako ce na nju uticati, zavisice od toga koliko ovde stignem da zaradim. Ako mi ovdasnja penzija bude premala, pa budem imala pravo na neke dodatke do egzistencijalnog minimums, taj deo ce mi biti umanjen za srpsku penziju. Ako ne bude taj slucaj, srpski deo ce mi biti cisti bonus. Ja za to ne moram nista posebno da radim osim da dam saglasnost, a svedski fond ce posle da se navlaci sa srpskim. Mene oko toga nece boleti glava, neka izvuku koliko mogu. Tebi savetujem da vidis ima li nesto slicno u Norveskoj. Ne bih se zacudila, jer zemlje s jakim socijalnim sistemom su u principu motivisane da izvuku pare od drugih zemalja, ako i kad je moguce. Bolje im da se jednom potrude nego da im godinama budes na grbaci vise nego sto mora.

Dobra vest za nas gastarbajtere je da neke studije pokazuju da dvo- i visejezicnost bitno usporavaju razvoj demencije, cak i kad za nju postoje ozbiljne predispozicije. Posebno to vazi za nas koji smo novi jezik naucili u kasnijim godinama jer svakodnevno koriscenje oba jezika u tom slucaju predstavlja veci mentalni napor nego kad je drugi jezik usvojen u detinjstvu. Naravno, uslov je da se oba jezika koriste aktivno u svakodnevnom zivotu. Problem je sto efekat nije trajan, a vecina ljudi nakon odlaska u penziju nije vise u prilici da toliko intenzivno koristi oba jezika. Sto se mene tice, ispunjavam sve gorenavedene uslove za dobro pamcenje, bar za sada, i cini mi se da me dobro sluzi. Ali zlu ne trebalo, ucim jos jedan jezik. Mozgu nikad dovoljno vezbe.

Ima tu nesto i do mentaliteta, a to nesto je i danas prisutno u delovima Srbije. Mnogi ljudi su pocevsi od sezdesetih, a narocito sedamdesetih, pravili kuce za bar tri generacije i sve sinove, koliko ih ima. Dobar broj njih nije hteo da cuje za kredit, jer dug nije drug, iako su imali mogucnosti. Jedan od mojih ujaka je s cetvoro dece uporno odbijao da se iseli iz kuce koja je bila za rusenje u stan, jer nije zeleo da zivi ”u kokosinjcu”. Firma kojoj je ta parcela trebala je nudila sta god je hteo, ali on ni da cuje. Covek prosto nije mislio da je kupatilo potrebno, njemu to bio nepotreban luksuz. Drugi ujak napravio dvorac koji danas nema ko da odrzava, eno ga propada. Secam se dok se gradilo, primaca soba prva, onda kuhinja i spavace, a kupatilo poslednje, ako je ikad zavrseno. Deca od oba ujaka su isla kod tetke (moje mame, tj kod nas) svakog leta na more, ali ujaci sami, ili njihove zene, nikad nisu dosli. Nisu se bavili poljoprivredom, mogli su, ali nije ih interesovalo. Kad su im deca bila malo starija i htela s drustvom i ferijalcima na more, bilo je ”ne dolazi u obzir, tamo se svasta dogadja, ides kod tetke”. I ta njihova tetka tj moja mama, je imala svoje bubice. Jesu moji oboje roditelja imali dobre plate i ziveli smo neko vreme u podstanarstvu, a kasnije u drustvenom stanu u Splitu. Ali te moje siromasne rodjake sto su letovale kod nas su sve imale farmerke iz Trsta, a ja sam svoje sila i nasledjivala od njih, jer je moja mama utripovala da je to za nas preskupo. A nije bilo nego se radilo o njenim prioritetima, sta je vazno, a bez cega se moze. Tako i u slucaju svih ostalih, a ima toga i danas. Roditelji odlucuju sta se moze a sta ne, na osnovu svojih prioriteta, stecenih u periodu sopstvenog odrastanja, a deci se kaze da za to nesto sto bi oni hteli nema para, jer smo eto mi siromasni, a svi drugi su se negde nafatirali pa im se moze. I jedino smo mi posteni, i zato se nema, a svi drugi lopovi. Zar ne zvuci poznato za srpske prilike, cak i danas? Sve te promene od 60-tih do pocetka 90-tih, u smislu povecanja standarda, mogucnosti letovanja, dobijanja kredita i stanova, kupovine strane robe…. su za neke dosle prerano i prebrzo, i nisu se usudili ili nisu hteli da ih prihvate. Drugi su ih zgrabili bez razmisljanja. Nema tu razloga za ljutnju, neki od nas su imali roditelje u ovoj prvoj grupi. Verovatno se i oni, ako su zivi, danas pomalo kaju sto nisu drugacije ziveli. Ali tada se cinilo da za sve ima vremena, da bi se na kraju pokazalo da je trajalo prekratko.

Ja bih da pitam kad prestaje ta obaveza ljubljenja pasosa? Srpski pasos odavno vise nemam, a i kad sam ga imala, ne secam se da sam ga ljubila. Svedski imam i koristim. Cini mi se da sam ga poljubila jednom, kad sam ga dobila, a mozda ni tada. Kasnije svakako nisam, jer ne vidim razlog, a nije ni higijenski. Gde gresim?

Ja mislim da je medju svim relevantnijim liderima opozicije Djilas samo najrealniji. Uostalom, ne znam nikoga medju njima ko je aktivno ucestvovao u onom sto je prethodilo petom oktobru. Da ima, taj bi znao kako je beskrajno skupa ta kampanja bila, i koliko slozena organizacija sa sve pratecim kampanjama. Npr Izadji i bori se, Zene to mogu, da ne pominjem lokalne medije i Otpor, pamti li jos neko to? I misli li neko da je to nekom slobodnom gradjaninu tek onako palo na pamet, a opozicione stranke i lokalne samouprave s opozicionom vecinom same finansirale? Naravno da nisu. Sada kad takve vrste podrske sa strane nema, valja raditi s onim sto se ima. I ne zanositi se da postoji neka kriticna masa koja ce izaci na ulice i tamo braniti svoj glas. Posebno ne sad kad takvo delovanje moze imati ozbiljnije posledice po pojedinca nego sto je to bilo kod Milosevica. I to opet zato sto nema one podrske koje je tada bilo. Govorim iz licnog ugla jer sam u vreme DOSa bila vrlo aktivna i to u malom gradu na istoku Srbije. Samo sam ja svakog trenutka znala da me javno delovanje stiti i nisam se bojala gubitka posla ili neceg takvog. Danas te zastite nema, da se ne lazemo. Zato se i ne moze ocekivati da se javno eksponira bilo ko kome posao i egzistencija zavise od toga. Svaka cast Cuti i svima u Moramo, ali oni to izgleda ne znaju.

A sto bi se osecao ili sebe dozivljavao drugacije nego kad si imao 35-40 godina? Pa nisi postao drugi covek zato sto si stariji, i dalje si isti Constantin. Ali ono za ponasanje ti bas i ne verujem🤨. Pises na prethodnoj strani da se rado vozas motorom kroz Sicevacku klisuru, a izbegavas grad. Aj ti sad nama lepo prizaj: Kad si bio mladjan lovac ti, jesi li se radije vozikao pustim klisurama ili po gradu, kafici, devojke u letjim haljinama i tako to, a 😜? Edit:slovca

Nemas brige, Andjo, ima nesto jako dobro sa starenjem. To je unutrasnji mir, uravnotezenost, neka vrsta zivotne mudrosti koja se prosto stice onda kad ti vise i ne treba toliko. Otprilike naknadna pamet, ono kad se kaze ”e da sam onda znao/la ono sto sada znam”. Ali bas u tome i jeste caka s prevarantom zivotom - vestina upravljanja njime se stice onda kad si vecinu situacija gde ti je ta vestina trabala, vec prebacio/la preko glave. Zato za unuke gotovo svi imaju vise strpljenja nego sto su imali za svoju decu. Nije to pitanje samo slobodnog vremena, nego i stava, sposobnosti da pravilno postavis prioritete. Licno nemam unuke, ali imam koleginice koje ih imaju. Jure s posla da ih pokupe iz vrtica, odricu se hiljadu zadovoljstava da bi na sve stigle, i nista im nije tesko iako ih muce alergije, lumbaga, artroze kukova, aritmije srca, you name it. I ne samo po pitanju unuka, nego svega sto ti nesto znaci. Ranije mi je trebalo dva dana da se spakujem za put od tri dana. Sad samo pazim da imam pasos, telefon, kljuceve i karticu, sve drugo nije problem ako se zaboravi. Bez svega mogu i nikakva glupost mi nece pokvariti zadovoljstvo. Ili posao. Sta ima veze sto mi je sefica glupa kao tocak? Imam predivne kolege i klijente koji se raduju kada me vide. Prodala se ona haljina sto sam je jucer gledala pa nisam mogla da se odlucim da je kupim? Pa sta, ionako mi ne treba. Ili najslikovitiji primer od svih - neko mi nesto napisao na forumu i sad bi trebalo da mu uzvratim istom merom. Ma nemoj, a ko kaze da moram? I tako, gomila sitnica, a i onih krupnijih stvari koje su me ranije izjedale i mogle danima da me drze ubedacenu, sad me i ne doticu. Slucajno znam tacno kad se promena desila. Secam se da smo sedeli na poslu i vodili neke zenske razgovore, kad mladje koleginice pitaju nas starije koja je godina najvaznija, kad pocinjes da se osecas stvarno starije. Ja sam tada imala 55 i nisam znala odgovor, a jedna sto je bila 5-6 godina starija od mene kaze - 55! Kad nisam skocila da je zadavim! Par meseci kasnije ispadne neka krizna situacija na poslu i ja je resim kao od sale. Prosto nisam mogla sebe da prepoznam, reagovala sam kao sto nikad pre toga ne bih. Onda sam se setila njenih reci i sigurno ih nikad necu zaboraviti. Orijentacije radi, to je bilo pre sest godina 😀. I jos jedna ”sitnica”. Prosle jeseni iskoristim poduzi godisnji odmor da prestanem da farbam kosu. Osisam se na kratko, razbaruseno, frizer je to nazvao mangupska frizura. Ostalo nesto malo tamne blond boje, ali uglavnom moja prirodna, potpuno seda. Po povratku na posao sve koleginice pitale koja je to farba, hoce i one. E nema 😜. Btw, ne znam koliko je ovih magicnih 55 karakteristicno za muski deo ovog gerijatrijskog topica. Momci, mogli bi da se izjasnite, da li ste primetili kad je nastupila ta promena, od kada vam vise nije problem da se deklarisete kao seniori? Cenim da je to kod vas malo kasnije, mozda 60 ili 65? Ali mi zato duze zivimo 😀.

Mozda nije pitanje bas za izborni dan, ali nesto sam se zbunila, pa ako je neko pri volji da mi pojasni. Vidim da pravo glasa na izborima u Srbiji ima nesto preko 6,5 miliona biraca, a jedva 6,9 miliona stanovnika. Razumem da ima dijaspore kojoj je bas stalo da glasa, ali tu se moze raditi o par desetina hiljada, mozda neku stotinu, ali nikako o milionu ili cak vise. Poredjenja radi, Svedska ima 10,5 miliona stanovnika, a samo 7,5 miliona biraca. Uz sva logicna objasnjenja, ovaj raskorak mi je ipak preveliki. Pitam se kako to uopste funkcionise. Ja sam drzavljanin Srbije, ali vec 15 godina nemam nikakve dokumente, jos manje neku adresu tamo. U principu ne mogu da znaju ni jesam li ziva. Kolike su sanse da cu ipak ”glasati”?

@Helena S rigidnim stavom kao sto je tvoj, tesko da iko ima zelju da ti objasnjava zasto je ustvari otisao. Ja prva ne bih imala. Zato i pominju tu platu, lakse im tako jer izgleda da nijedan drugi argument kod tebe ne prolazi, posto si cvrsto resila da ostanes gluva na njih. Istina je da se vecina ljudi pre odluke o emigraciji dobro raspita. Tako osim visine plate saznaju i koliki su troskovi zivota tamo gde zele da odu, koji nivo poznavanja jezika treba da bi se etabliralo u struci i uopste u novoj sredini, sta treba i koliko traje/kosta da se nostrifikuje diploma, kakve su mogucnosti za eventualnog partnera i/ili decu, kakve su mogucnosti nalazenja i/ili kupovine stana… Onaj kome je plata glavni motiv, verovatno ce odustati vec na prvom koraku, jer ce shvatiti da je put do te obecane plate i standarda dug i trnovit. Oni koji do bolje zarade mogu da dodju bez ikakvih peripetija su zanatlije, nekad i nekvalifikovani radnici, ali nikako ljudi s univerzitetskim diplomama. Ali zato ovi prvi ni ne pomisljaju na emigraciju vec rade kao gastarbajteri, par meseci tu, par meseci tamo. Ne vuku sa sobom porodicu i ne izlazu se rizicima i troskovima. Tu moze da bude bitna samo plata. Za iseljenje u pravom smislu reci potrebno je na vagu staviti mnogo vise od neke plate u (uglavnom) dalekoj perspektivi. U tom slucaju ce ova strana s troskovima i odricanjima svakako prevagnuti, i taj nece nigde otici. Naravno, tvoje je pravo da verujes u sta hoces, ali stvari su obicno komplikovanije nego sto se na prvi pogled cini.

Pitam se da li ti je nesto cudno na linkovima koje postujes, ukljucujuci i one moje? Meni jeste to sto svi oni pricaju o siromasnim nemackim penzionerima s mesecnim prihodima ispod 1000 evra, a onda ih na slikama vidis kako zive u turbomodernim renoviranim ogromnim kucama s kaminima i sredjenim okucnicama. Kao sto ranije rekoh, ne zive ti ljudi od tih penzija jer one nisu dovoljne ni za grejanje i odrzavanje tih kuca. U Bugarskoj je prosecna plata nesto ispod 700 evra, taman koliko su i te nemacke penzije, pa se ipak ne zivi tako raskosno. Ovi ljudi imaju i druge izvore prihoda, mozda ustedjevine, fondove, akcije, ko zna sta. Sve su, samo nisu siromasni. Druga stvar koja mi je tu blesava je sto svi kazu da im je problem cirilica. Cuj, naucili bugarski, snalaze se, ne daj boze da ih neko prevari, samo cirilica problem 😀. Pusti ti to, izvestan broj je probao, ali sumnjam da se neko usrecio i da ce mnogi slediti njihov primer. Ima i reportaza o jednom paru koji kaze da ih je ceo projekat kostao kao sv Petra kajgana jer su kucu pretvorili u zatvor, s alarmima i kamerama na sve strane. Jer Amigo dragi, naivni stranci iz zapadnjacke srednje klase su svuda u istocnoj Evropi, ukljucujuci za ovu priliku i Balkan, tako laka meta. Da nece lokalni policajac da se polomi i trazi ko im je provalio u kucu i pokrao ih? Ma da, bas hoce. I da zavrsimo s trollom i vratimo se lecenju. Da, vazi im osiguranje u celoj EU, pa i u Bugarskoj. Ali na kom jeziku ce se objasnjavati s lekarima i sestrama, kako ce biti sigurni da su informacije tacno prenesene? Iznad svega, zar mislis da bugarsko zdravstvo moze da pruzi istu uslugu kao nemacko? Zasto im je onda smrtnost od svih mogucih bolesti medju najvecima u EU i zasto bi neko izabrao takav sistem samo zato sto je paradajz na pijaci jeftiniji nego u njegovoj zemlji? I ne, ni trenutka mi nije palo na pamet da starost provodim u Makedoniji, nisam poludela. Taj stan je sada zamenjen za Spaniju, ali ni tamo nemam nameru da se ikad preselim, samo da provodim vreme dok me zdravlje sluzi, a trudicu se da to bude sto duze. Ali kad dodje prava starost i bolesti koje je najcesce prate, necu valjda da se lecim u zemlji gde malo ko govori engleski, i da se oslanjam na sopstveni spanski? Pa nije to isto kao naruciti paelju u restoranu! I tako rade svi Britanci i Skandinavci u Spaniji, Nemci u Bugarskoj i slicni. Tamo si kad vise ne moras svakodnevno na posao, imas vremena i hoces da ga provodis negde gde ti je prijatno, ali ne napustas ono na sta si stekao pravo i sto ce ti kad-tad zatrebati ako dozivis iole dublju starost. Tako da u onoj meri u kojoj svi ti ljudi pri odlasku u penziju sele u toplije i jeftinije zemlje, u toj istoj meri ide i selidba u suprotnom pravcu kad zatreba zdravstvo i briga o starima. Ko dozivi. Kako god, sve zemlje koje su pozeljne destinacije za penzionisanje su to samo privremeno, dok su ljudi zdravi. Oni ce za to vreme trositi pare na kupovinu nekretnina, po prodavnicama i restoranima. Ali zdravstvo i ostali koji u tom vide priliku za zaradu, mogu na to da zaborave. Uostalom, neretko ovde u swe srecem ljude s Balkana i drugih zemalja koji su se nakon penzionisanja kao vratili u zemlje porekla, a u 80-tim i kasnije dosli nazad u Svedsku. Sta mislis zasto?