vilhelmina

Podsetila me ova gore fejsbuk objava na antropoloskinju koju sam jucer slusala, a koja je govorila o kolektivnim emocijama kao o kulturoloskom fenomenu , tipicnom za odredjene sredine. Prema njoj su kod nas emocije kao sto su tuga i strah nepozeljne, skoro pa zabranjene, jer pokazuju slabost. Emocija kao sto je bes je opravdana i pozeljna, jer u njoj lezi izvesna moc. Bas to imamo gore, potpuno nekontrolisanu i neproduktivnu provalu besa coveka koji sam za sebe kaze da nije nikakva moralna gromada, ali reaguje kad mecka zaigra pred njegovim vratima, bas lepo. I sta on onda radi? Za pocetak, kritikuje one sto protestuju protiv nasilja, dokone i razmazene Beogradjane, koji bi valjda njega prepametnog trebalo da pitaju kad, gde i protiv cega treba da protestuju. Pa mu ne valjaju kolege i njih, sve koliko ih ima, blati i pljuje pred punom cekaonicom, sa sve aplauzima i odobravanjem prisutnih. I onda ocajnim roditeljima bolesnog deteta pokazuje neke slike i objasnjava gde su svi osim njega pogresili. Prilican osecaj moci, zar ne? I onda i to ne bude dosta, nego pravo na fejsbuk da se pohvali pred svima. A za kraj (mada na pocetku) obavezna pretnja kako ce on ”opet da zazdi tamo daleko” ako se njegovi stavovi ne uvaze. Pri cemu nihe ni sasvim jasno koji su to njegovi stavovi, osim da svi koji nemaju ultrazvuk treba da ga kupe i obuce se za rad na njemu. Ne pade mu na pamet da je stvar mozda organizacione prirode, da druga odeljenja te bolnice imaju potreban aparat, da je tamo trebalo poslati dete, umesto sto ga se vraca kuci. Da ga se moglo (i trebalo) sanitetom prevesti tamo gde mu se mogla pruziti pomoc. Da bi on u toj lokalnoj ambulanti gde radi, umesto aparata za ultrazvuk trebalo da ima tacnu evidenciju svih takvih aparata u okolini, pa da tamo uputi pacijenta, i naravno, omoguci mu prevoz. I jedna invaliders kolica za ljude koji ne mogu da hodaju, da ih bliznje ne nose na rukama. Ali ne, on sve zna sta i kako treba, i samo tako je ispravno. I samo on je ispravan, naravno. Ja bih tog lekara pitala, kad je onomad bio ”tamo daleko”, da li je sve besprekorno funkcionisalo? Nije, naravno. Ali se svakako resavalo, stvar po stvar i korak po korak. I sigurno ne vikom i drekom nego stalozeno, sistematski i solidarno. Pitala bih ga i zasto nije tamo ostao? Mozda zato sto bi zavrsio karijeru onog trena kad bi kolege lekare pred pacijentima poslao da motaju kablove. Ne, ovako kao on se nista ne postize. Danas je to, sutra je nesto drugo, ali ako ce svi samo da kunu i psuju, umesto da se pogledaju u oci, saslusaju i razumeju, pa zajedno krenu u promene… onda tu srece nikad nece biti. Mozda je jerez ovo sto sam napisala, ali ne svidja mi se pristup ovog lekara, totalno neproduktivan i krajnje nadmen.

Ocigledno, koliko god neverovatno zvucalo. Ima njegovih izjava od 14 maja da se nije upisao i zasto nije, objavljeno u Telegrafu. Na sada objavljenoj slici se upisuje negde na prve strane… Google daje gomilu fotografija gde se on upisuje u knjige zalosti u ambasadama Turske, Sirije, Irana, Makedonije, na stadionu Rajko Mitic… Vest da se upisao u Ribnikaru objavljena je 23 maja, ali na toj slici nema knjige, samo on. I sad odjednom cela slika. Znaci, ne treba biti Serlok Holms, sve je jezivo jasno. E sad, sto je normalnom mozgu tesko da prihvati…

Gledam ovo na N1 i nesto sam odlucila. Jos uvek cuvam plavi pasos s kojim sam pre 19 godina dosla u Svedsku. Kad je istekao, nisam ga produzavala, nije mi trebao. Licna karta je istekla pre njega, ne znam ni gde je zavrsila. Od ponedeljka idem u ambasadu da podnesem zahtev za novi pasos i glasacu na sledecim izborima, kad god da budu. Samo taj put i opet nikad vise, nadam se.

Sta god zelis da postignes ovim poredjenjem Beograda i Stockholma, red je da ljudima das potpunu i i pravu informaciju. Ali izgleda da si ti strateski izabrao dva netipicna primera, pa da pojasnimo. 1. Ursvik (Sundbyberg) je kraj koji je pre 7-8 godina promovisan kao vrlo fancy, ali sada se iz njega masovno bezi i cene nekretnina su drasticno pale. To zato sto se problemi iz susednog naselja koje je na vrlo losem glasu, dakle Rinkeby, prelivaju u njega. Steta, bilo je stvarno fino naselje. 2. Stanovi u Östberga koje si takodjer dao kao primer niskih cena kvadrata, imaju veoma visok avgift. Za neupucene, to su svi mesecni troskovi osim struje, koji su unapred ispregovarani za vise zgrada ili ceo kvart i to u fiksnom iznosu po stanu bez obzira koliko tople vode trosis i da li uopste boravis u stanu. Za stanove koje si okacio taj iznos ide i preko 600 evra mesecno, sto je dosta, pa su zato i cene po kvadratu nesto nize nego tamo gde je avgift u normalnim okvirima. Inace, prosecna cena kvadrata stana u Stockholmu je oko 7000 evra (tromesecni prosek) pa ako je tu negde i u Beogradu, onda nista.

Pokusavam da ne pametujem na ovoj temi, ali ipak moram. Ovde je greska ucinjena na samom startu kad je krenula jurnjava za ljudima odredjenih zvanja, kao da su oni bogom dani da pruze prvu pomoc i podrsku najsirem krugu direktno i indirektno pogodjenima ovim strasnim dogadjajem. To bi bilo kao da u kolima hitne pomoci na lice mesta saobracajne nesrece dolazi neurohirurg. Svakom je jasno da on tu nema sta da radi i da osnovno zbrinjavanje treba da rade drugi ljudi. Njegovo dolazi kasnije, kad se nepobitno ustanovi da je to potrebno. Tako je i s psihoterapijom. Ona je relativno dig proces u kojem pogodjenog terapeut vodi kroz sve faze krize, a obicno se definisu cetiri (faza pocetnog soka, akutne reakcije na sok, hronicnih simptoma i obrade, i na kraju faza resavanja krize). Jasno je da se ovde radilo samo o pocetnoj fazi, a ko iole nesto zna o temi, zna i da ne postoje instant psihoterapeutske metode koje daju trenutne efekte. Psihoterapija ce u kasnijim fazama trebati samo onom manjem procentu ljudi koji u ocekivanom vremenu ne uspeju sami da se proture kroz krizu i razviju neke simptome posttraumatskog sindroma, ali to je skroz druga prica. Ono sto je ovde bilo potrebno su ljudi, profesionalci ili dobrovoljci, obuceni da priskoce prvi i izmedju ostalog pruze i psiholosku pomoc. To mogu biti vatrogasci, razni spasilacki timovi, ranije pomenuti volonteri sos telefona… Seca li se jos neko Crvenog krsta? Zar nije bilo normalno tamo videti njihove volontere u jasno obelezenim prslucima, s pokrivacima (jer ljudima u stanju soka je hladno i tresu se), s toplim napitcima, sigurnom ispruzenom rukom i umirujucim pogledom? Isto i sledecih dana, dok su ljudi dolazili da pale svece. Ali ne, to sve izgleda nekako premalo, neozbiljno. Umesto toga psihoterapeuti raznoraznih usmerenja, bez jasne svrhe i cilja, samo neka dobro zvuci i neka se vidi da se ne stedi na njima. I dobro, ako ne postoje obuceni timovi i unapred pripremljen plan, zar nisu mogli doci nastavnici, psiholozi i pedagozi iz drugih skola da se nadju kolegama i deci iz Ribnikara? Sigurna sam da bi delovali umirujuce i ulivali vise sigurnosti pogodjenima od dr Dabiceve muzikoterapetkinje ili one ekspertkinje iz Utiska koja nesto tamo odlucuje a nije je bilo sramota da kaze da u toj skoli nikad nije bila! Ovo naravno pricam iz perspektive Svedske, gde sam deo obucenog i stalno spremnog tima za psiholosku podrsku u krizama i katastrofama. Ali zasto i Srbija ne bi ucila od najboljih? Nisu ni svedjani znali sta i kako kad su poceli da pristizu preziveli iz cunamija u Tajlandu 2004 godine. Nespremna vlada se dobro prodrmala, ali su bar kasnije nesto uradili i oformili pomenutu grupu. 13 godina kasnije, u vreme teroristickog napada u Stockholmu, vec je sve funkcionisalo bez greske. Izvinjavam se na dugackom postu, htela sam da podelim iskustvo. Zaista se nadam da ovako tuznih prilika u Srbiji vise nece biti, ali ce sigurno biti poplava, vecih saobracajnih i drugih nesreca. Neko treba da prihvati sve te ljude i nekakav plan za to treba da postoji, a prase se ne tovi pred bozic.

Nadam se da mi neces uzeti za zlo, ali skola (ministarstvo, ko god…) nije angazovala molera pa se taj napio i nesto zabrljao. I onda njega najuris i uzmes drugog da sanira stetu i zavrsi posao. A mozda se i taj ne pokaze, pa zatreba i treci, jednom ce i da ti se posreci. Ovde se radi o necem mnogo ozbiljnijem i ne moze tako. Ne treba ni da roditelji traze da se pomahnitala terapeutkinja skloni, pa da im neko velikodusno ispuni zelju. Ne, onaj ko je ludacu angazovao treba da snosi odgovornost, i da nikom vise ne padne na pamet da se ovako igra s ozbiljnim stvarima. Svaka sitnica je ovde bitna i neznanje nije opravdanje. Kakvi bre psihijatri, psihoterapeuti i sumanuti grupni rituali? Ovde bi bolji posao odradile obicne devojke, volonterke raznih sos telefona, da su ih pustili da sednu tamo medju decu, pogledaju ih u oci onako kako tata Slobodan Negic rece, pricaju s njima i potaknu ih da sami govore. Ima u Srbiji takvih devojaka i ne sumnjam da su mnoge od njih prosle razne obuke, da one to mogu. Ali ne, kod ekonomskog tigra mora sve nesto extra turbo i megalomanski, pa onda zavrsi ovako i niko odgovoran. Nije senzacionalizam pricati o ovakvim propustima, jer je to paradigma stanja u Srbiji, slepa vera u zvucne titule za koje se cesto pokaze da su prazne ljusture. Kao da ne znamo kako se titule i ugled sticu poslednjih decenija u toj nesrecnoj zemlji. Bar bi decu trebalo zastititi od njih, i od onih koji takve ”eksperte” angazuju.

Vrlo mucan, ali i otreznjujuci, rekla bih ja. To sto se desilo se ne moze popraviti, ali se moze spreciti da se jos stete napravi. Mislim i da je Olja pokazala fantastican ”osecaj za filing” pocinjuci i zavrsavajuci emisiju bez suvisnih komentara i prepustajuci onom divnom coveku da uputi najbolju mogucu poruku: Ljudi, pogledajte se u oci. Tesko je, boli, ali je lekovito. Moj naklon do zemlje Slobodanu Negicu, a Olji medalja za hrabrost sto je ovako koncipirala emisiju. I to u trenutku kad sve pomalo dolazi na svoje, bas kao sto vlast zeli. Jeste da raste entuzijazam za promene, ali sam dogadjaj pomalo pada u zaborav, sto apsolutno ne sme da se desi. Jos jednom, svaka cast na konceptu, bilo je vise nego potrebno.

Odgledala sam sinocni Utisak, prespavala, ali sam i dalje potresena onim sto sam cula i videla. Kapa dole ocu koji je smogao snage da se tamo pojavi. Mislim da je dobro i za njega da se na ovaj nacin angazuje i uradi sto je do njega da se smrt njegovog i ostale dece do kraja ne obesmisli. ”Terapija” koju je ova koza pokusala da primeni pokazuje koliki je nivo nekompetencije i tragicnog neznanja u svim porama srpskog drustva, i kod ove terapeutkinje, ali i kod onih koji su je onako nekriticki angazovali. O drugim, s manje radikalen metodama, ne znamo nista, ali verujem da i tu ima solidan broj nabedjenih velicina i strucnjaka-stetocina. U razvijenim drustvima postoje timovi za psiholosku podrsku u krizama, obuceni i uvek spremni da uskoce. Ne pabirce se tu ljudi kad kriza vec nastupi, vec se spremaju, obucavaju i redovno vezbaju, pa makar nikad ne zatrebali. Ja sam tu obuku sticajem okolnosti prosla par dana pred teroristicki napad u Stockholmu 2017 i imala priliku da ono sto sam naucila odmah i primenim. A prvo sto se tu nauci je da je krizna reakcija, sa svim sto ona podrazumeva, normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Pogodjenima treba pomoci da se orijentisu, da definisu i imenuju to sto im se dogodilo, i to je uglavnom sve sto treba u prvim danima. Ne ulazeci u delotvornost ove metode s muzikom, neka i nije potpuno pogresna, ali to moze da se radi tek mnogo kasnije i samo s onima koji ne uspeju da se izvuku iz krize i koji razviju neki oblik posttraumatskog sindroma. Ovu decu je to moglo samo dodatno da zastrasi, da im se mrtve duse njihovih drugara prividjaju na svakom koraku i da ih se plase. Strasno, jos uvek ne mogu da shvatim na koliko je to nivoa pogresno i stetno, samo znam da je na mnogo. Apsolutna podrska zahtevima roditelja da se direktorka i strucne sluzbe skole razjure, sto dalje od te i bilo koje druge dece.

Ako nekog zanima kako je nastao cuveni ”svedski sto” - nije od izobilja i sto domacica nije mogla da se odluci sta da ponudi gostima. Naprotiv, nastao je od svedske tradicije koja se zove ”knytkalas” (zavezljaj-slavlje). Sama rec postoji duze od 100 godina u recniku svedskog jezika, a obicaj i znatno duze. Radi se o tome da domacini nude prostor i eventualno pice, dezert ili tako nesto; sve ostalo donose gosti. Ranije je to verovatno bio razeni hleb i suva riba, a danas svakojake djakonije. Obicno se gosti i dogovore ko ce sta da donese, da ne bude dupliranja kapaciteta. Onda se sve to stavi ma zajednicki stol i zurka moze da pocne. Dakle, nema kuvarice i sluzavke, svi se brinu za sve. Da ne bude zabune, vazi i ovde ono o nizim platama za zene sto pominje Koca, ima i porodicnog nasilja u kojem uglavnom stradaju zene, ima diskriminacije koliko hoces. Ali svaki baja koji koristi svoju musku moc za gore pomenuto istovremeno kuva, pere, cisti, vodi decu u vrtic itd.

Ne treba ovde traziti kompromise vec najbolje resenje u okviru datih mogucnosti. Pri tome nisam sigurna koliko je onih iz ”struke” spremno da se u jednom takvom ad hoc telu kao sto je ta radna grupa konfrontira predstavnicima ministarstva. Lako moze da bude da su prosto aminovali predloge ministarstva, i sad se to zove kompromis. Znam da su u toj grupi izmedju ostalih i deciji psihijatri. Ne znam sta su oni rekli, ali dva decja psihijatra i jedan psiholog juce u Utisku nedelje su bili saglasni da deca apsolutno ne treba da se vracaju u isti ambijent, ni sada ni kasnije, vec ga treba redizajnirati pre nego sto povratak bude aktualan. Takodjer su govorili i o potrebi da deca u ovom periodu budu zajedno, sa svojim razredima, tako da ni ono ”neka u skolu dodje ko hoce, a ko nece ne mora”, takodjer ne valja. Mislim da je jedino ispravno zapoceti pripreme za povratak dece u svakodnevni rutinu sto ranije, ali na nekom neutralnom mestu. U medjuvremenu renovirati celu skolu, a ucionicu u kojoj se to desilo pretvoriti u sobu secanja. Tek onda povratak u skolu, bez ikakvih kompromisa. I naravno, zaboraviti na stadion jer su pare potrebnije na drugom mestu.

Mislim da je ovo najmanje srecno resenje. U teoriji radi, ali u praksi deli decu, a sad im bas treba da budu zajedno. Koji ce tinejdzer ostati kuci i priznati da se plasi, ako pola razreda ide u skolu? Osim toga, da pretpostavimo da ce deca u pocetku imati podrsku psihologa, neku vrstu grupne terapije. I onda ili ides u skolu iako jos nisi spreman za to, ili propustas priliku da prodjes kroz to zajedno sa svojim razredom. Nije bas tako jednostavno.

Naravno da se treba suociti s onim sto se desilo, vazi cak i za one koji nisu bili u blizini bas tada, ali ne tako sto ces par dana kasnije otici na mesto masakra na kom se krv jos nije osusila. Vazi i za odrasle, a kamoli za decu. Stoji da svi oni treba sto pre da pocnu da se vracaju u rutinu, ali na nekom neutralnom mestu, kroz razgovore, druzenje, neke radionice, stagod. I neki vid nastave nije problem, ali nikako u toj istoj skoli. Mozda djake rasporediti po drugim skolama, Mozda ima i drugih odgovarajucih prostora. Molim lepo, smislite nesto razumno, a para ekonomskom tigru ne bi trebalo da fali. To je svakako prioritet. Uostalom, zasto svako ne bi posao od sebe? Npr ponudi vam se odlican i vrlo jeftin stan ili kuca, ali uslov je da se uselite odmah. Problem je jedino sto je u njemu pre nedelju dana izvrseno ubistvo. Sta bi uradili i s kakvim osecanjem? Pamtim i jedan dogadjaj od pre mnogo godina, kad sam radila u hotelu. Jedna mlada zena se obesila u jednoj od soba. Hotel je ponovo krenuo da izdaje tu sobu tek tri meseca kasnije, iako je u medjuvremenu bilo dana kad se trazila soba vise. Niko o tome nije nesto filozofirao, jednostavno se to podrazumevalo. Naravno, desilo se u Svedskoj. Ne znam, mozda gresim, ali cini mi se da bi povratak dece u skolu toliko rano, pored onog kako bi to uticalo na decu, na neki nacin bilo i potvrda da se bas nista nije naucilo i da ce ovih dana toliko raubovana rec empatija, opet otici u zaborav. Ispalo bi nekako da je i to tekovina trulog zapada, nista cemu bi decu u Srbiji trebalo uciti. U mom svetu, tu se ne radi samo o onima koji treba da se vrate u skolu, vec u nekoj meri i o onima koji se nikad nece vratiti. Uspomena na njih treba da budi topla osecanja, a ne strah. Tako je to u mom svetu, ali ne tvrdim da je ispravno i jedino moguce.

Jos jednu mogucnost / spekulaciju ne mogu da iskljucim, a to je da je majka mozda bila protiv ocevih vaspitnih metoda, da to sa streljanom nije bio njen izbor. Pitanje je kakvi su uopste bili odnosi izmedju roditelja. U svakom slucaju mi gospodin doktor ne izgleda kao neko koga bi se smelo napustiti i uzeti mu decu, bar dok sam to ne pozeli. A tu je i udoban zivot kojeg se ne odrice tek tako. Mnoge zene su spremne da za njega plate izvesnu cenu. A kad se ta cena pokaze previsoka, onda je obicno prekasno. Licno ne zelim da ikad saznam cega je tu sve bilo, jer i da saznam, to bi opet bilo necije vidjenje, ne nuzno istina. Ali djavo mi ne da da se uzdrzim od nagadjanja sta je sve moglo da stvori ovakav mrak u tako mladom mozgu.

Ja sam ispratila razne medije ovih dana, ali jedino pominjanje majke koje sam uocila bilo je u kontekstu ubicine (opet navodno!) izjave da je hteo da se osveti majci. Nisam cula ni da je ona uhapsena, pa ne znam ni kad bi dala takvu izjavu. Ali ako je istina, mogu da zamislim i trece objasnjenje za takvu reakciju - negiranje kao jednu od normalnih reakcija u stanju soka, ubedjenje da se radi o gresci, iracionalno ponasanje koje prolazi kad mozak uspe da obradi ono sto je u prvom trenutku nepojmljivo. Naravno, pricamo hipoteticki o onom sto bi bilo moguce i zamislivo, a mislim da nema sanse da ikad saznamo cega je sve u toj porodici bilo.

Nisam pravnik, posebno ne poznajem zakone Srbije, ali mislim da se ovde radi o posebnom ”popustu ” koje mlada punoletna lica uzivaju u vecini evropskih zakonodavstava. U Svedskoj se to odnosi na osobe izmedju navrsenih 18 i 20 godina, ali odredba od nedavno vise ne vazi za najteza krivicna dela kao sto je ubistvo. Koliko sam uspela da iscitam link koji je ostavio Beonegro, izgleda mi da je nesto slicno i u Srbiji, tj da se osim starosti pocinioca, ceni i tezina dela. Ne verujem da ovaj iz Mladenovca moze da se izvuce s manje od dozivotne.

Nije bas uobicajeno za Evropu. U razgovoru s kolegama ovih dana, jedini slicni slucajevi kojih smo mogli da se setimo bili su u Finskoj i Nemackoj. Ali ima i nekih momenata koji su se pokazali potpuno unikatni za Srbiju i zato ovo nikako ne moze da se gleda kao licna tragedija ogranicenog broja ljudi, koja na duzi rok ne pogadja nikog drugog. To je pre svega neverovatna vestina decaka iz skole, jer on nije pucao nasumicno, vec ciljano i vrlo precizno. U drugom slucaju je zapanjujuci arsenal oruzja koji je pronadjen kod tog momka. U oba slucaja i svih ovih dana skandalozan je i nacin na koji drzava hendluje sve to, od (najblaze receno) infantilnog nastupa vrha vlasti pa do ogoljavanja totalne nespremnosti citavog drustva da se s ovako necim nosi. Ovo poslednje se odnosi na nepostojanje bilo kakvih rutina za postupanje u kriznim situacijama, gde osim par ad hoc sklepanih vidova podrske zrtvama i traumatizovanom stanovnistvu, nema nicega vise. To sve sirom otvara vrata bilo kojem ludaku da nastavi spiralu nasilja. A ima ih i dobro su naoruzani. Da zakljucim, ovo se mozda i nije moglo izbeci, ali na kraju dana, ne pada sneg da pokrije breg, nego da zver pokaze trag. Ovih dana tragova koliko hoces i iako nisu svi krvavi , smrde nadaleko. Iako sam zakljucila, dodacu i malo licne refleksije. Odavno ne zivim u Srbiji, a posto tamo nisam ni rodjena ni odrasla, nista ne vise ne veze za nju. Nemam njen pasos, odem na kratko jednom u 3-4 godine, i to je sve. Vesti pratim jer su mi zanimljive i ponekad bas zabavne, a i to prvenstveno zahvaljujuci ovom forumu na kojem sam vec skoro 20 godina. Ali ovih dana osecam da sam bas potonula u tu nacionalnu tragediju, negde me pogodila vise i dublje nego sto sam ocekivala. Iako sam na bezbednoj udaljenosti, na cudan nacin se osecam kao deo toga, u izvesnoj meri cak i odgovorno sto je sve toliko tragicno, mnogo vise nego sto mora da bude. Ta ocajna lica ljudi, taj strah u ocima, ta pogubljenost pred neizvesnoscu sutrasnjeg dana, ta usamljenost i prepustenost samima sebi, a nije ni rat, ni zemljotres, ni poplava. Srce mi se cepa kad mislim na decu koja tamo rastu, njihove roditelje, trecu generaciju koja sve to nemocno posmatra. A manijak s impozantnim usnama nastavlja da luduje i nigde snage da mu se stane na put.

Meni izgleda da imaju jednu zajednicku stvar, i da to stavlja u drugi plan sve pobrojane razlike. Onaj prvi je imao oca koji je od njega pravio muskarca uceci ga kako se ubijaju ljudi; ovaj drugi je imao dedu na istom zadatku. Da li samo meni ovo izgleda jako bitno?

Da li sam se probudila ili jos uvek sanjam? Sta je ovo ljudi?!? Nigde nikakve informacije osim da je jos osam mrtvih, mnogo ranjenih i da Gasic bulazni o terorizmu. U selu kod Mladenovca?!? Kada tacno, sta se desava? U totalnom sam soku.

Sto vise razmisljam na ovu temu, sve sam bliza zakljucku da je upravo ovo centralno, a bogami i unikatno za Srbiju - lekar koji se pali na oruzje, koje nije lovacko vec iskljucivo namenjeno ubijanju ljudi, i koji vodi svog sina da vezba rukovanje njime. Nekako mi ta tacka sublimira ono najstrasnije u svemu ovome, a to je krajnji rezultat, to koliko je ljudi uspeo da ubije. Sve drugo mogu da zamislim bilo gde, pa i poremecenu decu kojoj u nekom trenutku padne na pamet da nasrnu na druge, da li pod uticajem intrneta i ”zapadnih vrednosti”, zbog stalnog pritiska i potrebe za dokazivanjem ili neceg treceg. Ali malo ko od te dece uspe do kraja da izvrsi zamisljeno, negde se ipak pokolebaju ili budu savladani. Ono sto me ovde najvise uzasava je ta hladnokrvnost i samouverenost ovog decaka, ubedjenje da je toliko dobar u tome sto radi, da ga nista ne moze spreciti da stvar obavi do kraja. Znaci osobine koji svaki roditelj i treba da razvija kod svoje dece, ali zaboga, u voznji bicikla, sviranju nekog instrumenta, pravljenju maketa aviona i brodova… Svakako ne u streljani i s oruzjem, koje cak ne sluzi za ubijanje zeceva i srni, vec samo i iskljucivo ljudi. I zato ja tu postavljam svoje zasto: Zasto jedan lekar uopste vodi svoje dete u streljanu? Iz tog pitanja meni proisticu i sva druga, a ima ih milion, ali mi je ovo kljucno. Jer da je bio vest u necem drugom, a ne bas u pucanju iz pistolja, opet bi mogao isto to da pokusa, mozda bi neko i nastradao, ali ne toliko mnogo njih. I onda bi to bio znak za uzbunu, preispitivanje svega, od opste bezbednosti do sistema vrednosti, ali ne uz ovako visoku cenu. Ali naravno da odgovor na moje zasto mozemo da trazimo ovde po forumu godinama, a i ne moramo nikad da ga nadjemo. Drustvo i institucije u Srbiji u ovom trenutku treba da traze druge odgovore i resenja, ovo moze i da saceka.

Sve to i jos mnogo toga, ali ako je nesto u tome dobro, onda je sto ta kolicina ludovanja pokazuje da min je ipak prpa. Bila sam sklona tome da verujem da se danas nece pojavljivati, ali djubre nije izdrzalo.

Hebo me IPTV i kad sam ga uzela. Gledam Vucicevu konferenciju za stampu i ne mogu sebi da dodjem. Koja kolicina bescasca i zla, mili boze, uhhhhh……. Ubi se covek od truda da bagatelizuje ovo sto se danas desilo, da odbrani happy i pink, i da sto pre sve bude kao sto je i bilo.

Cak i kad gledam onaj zalosni skup sto bi trebalo da predstavlja Vladu Srbije, na jutrosnjoj konferenciji za stampu, uocavam razliku. Gruicicka, kakva god bila, raspada se tamo, place, a Ruzic drvi li drvi o zlom zapadu s kojeg sve to dolazi, docekao svojih pet minuta, na znas gde se gasi. Ne mogu da verujem da sam ista pozitivno rekla o Gruicicki, ali pored onih buzdovana, bar je licila na ljudsko bice.

Ako hoces jos da se smejes, idi na youtube. Tip je poznati antivakser, ravnozemljas, borac za zabranu predbracnih seksualnih odnosa i jos svasta nesto. Mislim da ipak jos uvek nije direktor, ali dovoljno sto jedan takav uopste ima pristup pacijentima.

Ako pazljivije procitas tekst, videces gde je problem. Zena sama kaze da u istoj bolnici u kojoj radi, sestre nisu u tako dobrom polozaju kao ona jer imaju teze uslove rada i znacajno manje plate. A pazi, te sestre imaju tri godine univerzitetskog obrazovanja i beze iz bolnica u primarnu zdravstvenu zastitu kad god mogu. Da ne pricam o negovateljicama sa srednjom skolom. Znaci, nije svima isto kao lekarima. Pri tome je ona iz Svajcarske i nije morala da prolazi proces nostrifikacije kao drugi nonEU. Dalje, ona sama prica o tome kako ovde ljudi provode duge sate na hitnoj i kasnije budu poslati kuci. Kaze pa sta, mogu dete da dovedu kasnije, ako im i dalje nije dobro…. Sta mislis, kako je roditeljima kad im se tako kaze? Ali njoj je dobro, jer moze ranije kuci, super. Pa onda usput dodaje i kako ovde nema dovoljno kreveta po bolnicama. Naravno da nisu problem kreveti nego osoblje koje treba da ih opsluzuje, pre svega sestre. A zasto ih nema? Pa zato sto njima nije toliko dobro kao lekarima. Sto se tice ovog oko imanja dece, porodiljskog i roditeljskog odsustva i uopste brige o deci (bar dok su zdrava), tu je u pravu. To je razlog zbog kojeg mnogi dolaze u Svedsku, a nije im o glavu. Ali deca porastu i ako nisu lekari i neko vreme ne planiraju decu, radije odu u tu istu Svajcarsku i Nemacku. Kao i mnogi Svedjani, zbog vecih plata i manjih poreza. Jer porezi su isti za sve, a nemaju svi jednaku korist od njih kao sto imaju oni s decom. Zanimljivo mi je i ovo oko pisanja izvestaja. Prica zena kako to ne mora da radi nego samo diktira, pa medicinski sekretar to onda prepisuje. Taj med. sekretar je inace najcudnije zanimanje ovde, ali ne vidim koja je svrha danas kad kucamo istom brzinom kao sto govorimo. Ali sam kompjuterski sistem koji koristimo u zdravstvu ima tu funkciju diktiranja, pa valjda da se ne baci. I naravno, diktiranje je privilegija lekara. Svi ostali pisemo svoje izvestaje sami, ukljucujuci i one sestre, koje i bez toga padaju na nos. Ima jos jedna privilegija lekara. Svi imamo fleksibilno radno vreme, znaci osam sati plus 30 min rucak, ali mozes da dodjes i odes sat ranije ili kasnije. Ali kucas karticu, pa ti se na ”racunu” skuplja plus ili minus. Samo lekari ne moraju da kucaju, njima se veruje na rec. Sve u svemu, lekar s malom decom je ovde najprivilegovanija kategorija, nije merilo za bilo sta. Sto se one cene struje tice, dnevna poskupljenja pogadjaju samo one koji su veliki potrosaci i pri tome vole da se kockaju, pa su izabrali promenjivu tarifu. Za vecinu to nema uticaja.

Jutros se desio neki kvar na elektricnoj mrezi u centru Stockholma, stao metro, guzva, haos… i sve se sredilo za nekih pola sata. Ali zato cena struje otisla za duplo na gore, jos uvek se sredjuje, jos nije pala na jutrosnji nivo. Razlog je sto su se dva od tri nuklearna reaktora automatski iskljucila iz mreze, pa je sad pitanje zasto nije i treci, jer je valjda trebalo, iz sigurnosne razloga. Jos jedna stvar za brigu i ribanje odgovornih je sto je u trenutku nestanka struje prekinut program javnog servisa, sto ne bi smelo da se desi u potencijalno kriznoj situaciji. Ispostavilo se da su mikrofoni bili ukljuceni u pogresnu uticnicu. I sve to zato sto je neki radnik na odrzavanju mreze nesto cackao, pa ubrljao. Nesto mi se javlja da je neki Dragan, Zoran, tako nesto 😁.