vilhelmina

Uopste nije krio koliko to zeli. Kaze da hoce da popravlja institucije. Pa nisu se one urusile same od sebe, nego predanim desetogodisnjim radom jednog coveka! I sad bi on da mu se pridruzi. Onaj i dalje da ih rusi, a ovaj ce kao da ih pravi. Ziva nisam da vidim kako ce to da izgleda. Steta recitog, pametnog i nacitanog coveka, ali sam je izabrao.

Bio bi, da se javno distancirao i osudio onog sto mu samo oruzje fali da zavrsi ono sto je zapoceo recima. Ovako im samo daje vetar u ledja, a sam glumi civilizovanog tipa. To je onda ono sto nije zenski polni organ vec karakterna osobina. Ovako bi i Vucic mogao da ispadne najbolja opcija, ipak nije onako otrovan kao Vulin i jos neki.

U Svedskoj su i privatni domovi za stare u sistemu javnog finansiranja, pa i za njih treba pozitivna odluka socijalne sluzbe. Nije zabranjeno privatnim akterima da rade van tog sistema i otvaraju kakve god domove hoce, ali se nikome to ne bi isplatilo. Ovako ne moraju da jure klijente i misle kako ce da popune prazna mesta, vec ih dobijaju na tacni, kao i redovno placanje za negu koju pruzaju svojim korisnicima. Neke opstine ne pruzaju svojim stanovnicima mogucnost izbora izmedju privatnih i opstinskih domova. Takva je opstina u kojoj ja zivim, tradicionalno ”crvena”. Ona u kojoj radim tu mogucnost pruza, ali za korisnike uglavnom nema razlike. Mnogi i ne znaju ko je vlasnik, vec biraju na osnovu lokacije ili drugih licnih preferencija. Ono sto korisnik placa je kirija (obicno 500 do 800 evra mesecno), opstinska taksa za usluge nege (zavisno od licnih prihoda, od 0 do 200 evra mesecno) i hrana (oko 300 evra mesecno). Znaci to sve moze da kosta od 1000 do 1500 mesecno. Ono sto opstina placa domovima (onim u sopstvenoj reziji, kao i privatnim, svejedno) je oko 7500 evra mesecno po korisniku, sto dalje znaci da zivot u domu ukupno kosta oko 9000 evra mesecno. Ne postoji Svedjanin koji bi to pristao da plati. Zato su i sve najave otvaranja privatnih domova za stare u punom smislu te reci, znaci komercijalnih, za sada samo prazna prica. Moguce da ce se to menjati vremenom i daljom razgradnjom svedskog wellfare, ali za sada nije aktualno. Zakonske mogucnosti postoje, ali ne i ekonomski interes. Btw, isto vazi i za privatne aktere u domenu pomoci u kuci. I medju njima ima dosta privatnih firmi, ali su finansirane iz opstinskih budzeta, bas kao i one u vlasnistvu opstine.

@Dragan Nisam sigurna da su ti individualni projekti bas dobro resenje. Ne samo da je tesko naci vise osoba slicnih ekonomskih mogucnosti, zelja, karaktera itd vec je problem sto je starost nepredvidljiva. Potrebe mogu u trenutku da se promene i neko ko je do jucer bio samostalan u svakodnevnim aktivnostima, odjednom moze da se nadje u stanju potrebe i zavisnosti od drugih. To onda menja zivotni koncept svih ostalih. U Svedskoj, posebno u Stockholmu, se poslednjih godina forsira forma stanovanja u zgradama za seniore. To nisu staracki domovi vec obicni stanovi na slobodnom trzistu. Dakle nema osoblja i celodnevne nege vec su to obicne stambene zgrade sa stanovima koji se mogu kupiti ili iznajmiti. Neke su vec od 55+, druge 65+, ali vecina 75+. Stanovi su opremljeni svim sto treba ljudima koji se otezano krecu i obicno je u samoj zgradi neka od firmi za pomoc u kuci, ali ne znaci da svi stanari moraju da koriste njihove usluge. Poenta je u tome da je sve tu onda kada zatreba, bilo da je ta potreba privremena (padnes i slomis kuk) ili trajna, i bilo da je velika (vise puta dnevno, ljudi vezani za krevet) ili mala (npr ciscenje, kupovina namirnica i sl). Mi u socijalnoj sluzbi za stare pokusavamo ljude da motivisemo da se na vreme presele u takve stanove. Ali njih jos uvek nema dovoljno i uglavnom se desava da ljudi zive u svojim kucama i stanovima dok se ne polome ili ih pogodi slog, a onda traze smestaj u domu. Koji ne dobiju jer su kriterijumi vrlo visoki i obicno ih ispunjavaju samo ljudi s poodmaklom demencijom i potrebom za stalnim nadzorom. Posledica toga je da se u domovima za stare zivi u bliskom kontaktu s jako bolesnim ljudima, dakle nimalo prijatno mesto za zivot, ako bas ne mora. Stanovi za seniore jesu resenje, ali ih treba mnogo vise nego sto ih sada ima. Zato ja placam godisnju clanarinu da bih stajala u redu za stan, iako za sada nemam nameru da se selim. Ali to vreme cekanja ce mi znaciti kada dodje vreme. Ako iko, ja znam koliko se tesko odobrava smestaj u domu. Mnogi drugi i dalje zive u iluziji da ce ga dobiti onda kad sami procene da im treba, i zato ne preduzimaju nista. Ilustracije radi, nedavno je odbijenicu dobila zena stara 97 godina, koja je samo slepa, ali inace pokretna i u osnovi zdrava. Doduse, Upravni sud je promenio odluku opstine, s obrazlozenjem da je 95 godina ipak granica posle koje ne moze da se odbije takav zahtev.

Jucer sam odgledala prilog na N1 o starackim domovima u Srbiji. Kako vidim, tu ima svega, od sasvim pristojnih mesta do pravih uboznica, pri cemu cene takvog smestaja ne odrazavaju obavezno i kvalitet. Slucaj je hteo da mi pre nedelju dana na jednom takvom mestu negde u Srbiji umre bivsi svekar. Iako je bio u ozbiljnim godinama (86), nije umro od neceg od cega mora da se umre, vec od sepse izazvane dekubitusom. Nije bio nepokretan, pa (po meni) ni rana nije bila izazvana samo lezanjem, vec pre svega pothranjenoscu. Horor koji svakako ne sme da se desava, ali gde je resenje? Sigurno ne u visokim kriterijumima za otvaranje takvih domova, sto onda za posledicu ima da mesta u njima nema i/ili da su preskupa. Ima li neko ideju, a da nije lapot?

Nije bas pozeljno, iako je relativno cesto, da deca u odraslom dobu traze replike svojih roditelja za svoje zivotne partnere. Tu decaci rizikuju da nekad ne ostvare dobru vezu jer nijedna ne kuva kao njihova mama. Devojcice cesto prodju jos gore, vezu se za istog siledziju kao sto im je bio otac. Srecom, u razvojnoj psihologiji postoji i pojam ”relevantni drugi”, dakle oni iz okoline deteta koji odigraju bitnu ulogu u odrastanju, a nisu ni otac ni majka. To je proces socijalizacije koji je vise forumasa gore opisalo, a koji je najpozeljniji. Puko prepisivanje obrazaca iz najblize porodice je put do pakla, bez obzira ko tu porodicu cini. Cak i da je ta porodica po svemu idealna, dete ce opet imati problem, jer svet nije idealan.

Kampanju je tesko sprovoditi ”u svoja cetiri zida”, u tome i lezi glavni problem. Zamisli da gradjani Srbije mogu na javnom servisu da vide i cuju organizatore Prajda i druge aktiviste. Europride je zlatna prilika da se o tome progovori, da javni servis omoguci ucesnicima da tim povodom kazu sta imaju. Umesto toga imas predsednika koji zapomaze o zdravom tkivu, bubrezima i slezinama, opstanku nacije… Uz sve riku Djuke Bizona i ostalih goveda, i s blagoslovom SPC. Pa ti ostani miran i vodi razumno svoju kampanju, objasnjavaj nesto sludjenom narodu, do kojeg ne mozes ni da dodjes. Btw, ja sam ono sto sam gore napisala u vise navrata cula od pripadnika gay zajednice u Srbiji, na youtube kanalu N1. Koja je sansa da je to stiglo do iole znacajnog broja gradjana Srbije?

Usvajanje u ovom kontekstu se ne odnosi samo na decu bez roditelja vec i na mnogo jednostavnije slucajeve, one kad je jedan roditelj bioloski roditelj deteta, a drugi zeli da ga usvoji da bi to dete imalo pravnu sigurnost u slucaju da se bioloskom roditelju nesto desi. Zato se pominju posete u bolnicama, starateljstvo (koje podrazumeva pravo odlucivanja o detetu), nasledjivanje i jos kojesta. U trenutnoj situaciji, ako npr zena ima dete iz prvog braka, ocuh moze da ga usvoji. Ako se majci nesto desi, dete ostaje s ocuhom. Ako zena iz price ima partnerku umesto novog muza, onda ce to dete u slucaju njene smrti kod blize i dalje rodbine, ili u dom. Isto i u benignijim slucajevima, npr majka je na sluzbenom putu, a drugi roditelj treba da odobri odlazak deteta na ekskurziju. Ako je taj roditelj usvojitelj deteta onda moze da donese tu odluku, a ako nije onda ne moze, dete ostaje kod kuce, ne ide na ekskurziju. I jos hiljadu svakodnevnih situacija u kojima je potrebno da dete u pravnom smislu ima dva roditelja. Jer verovao ili ne, cak i u Srbiji postoje deca koja zive s homoseksualnim parovima, redovno iz prethodne veze jednog od njih i naravno, krijuci od okoline. Jedina je razlika u tome sto u slucaju da bioloski roditelj ima novog partnera/partnerku razlicitog pola, to dete moze da ima i pravnu sigurnost, a u suprotnom slucaju ne. Ili jos jedna zanimljiva hipoteticka situacija. Dete nema majku, napustila ga ili umrla. Ono odraslo s ocevim partnerom koji je bas onako dobrostojeci. Partner iznenada umre, nema testamenta. Nece ga naslediti to dete vec partnerova rodbina koja ga je svojevremeno odbacila i klonila ga se celog zivota. Je li to u redu? Kada clanovi gay zajednice govore o usvajanju dece, oni pre svega misle na ove situacije, a ne na usvajanje napustene dece bez ijednog roditelja, jer je to i za heteroseksualne parove cesto nemoguca misija.

Problem s ovom tvrdnjom nije sto je samo nakaradna, vec i sto je duboko diskriminatorna. Ne vidim po cemu se bitno razlikuje od tvrdnji za koje je Helmet trajno banovan. Iz napisanog ispada da je svaka porodica s jednim roditeljem, ili s dva istog pola, po definiciji disfukcionalna . Eventualno bi se kad deca odrastu i postanu vredni clanovi drustva moglo utvrditi da je ta porodica ipak valjala, a mozda ni tada. Nasuprot tome, porodice s heteroseksualnim roditeljima su, po ovome, po definiciji funkcionalne. Suprotno se moze utvrditi tek nakon sto otac ubije majku, tesko pre toga. Izgleda da homofobija prestaje to da bude onog momenta kad se homoseksualcima pridoda neka druga grupa, u ovom slucaju samohrani roditelji, pa ih se diskriminise u paketu. Svakakve celofane smo ovde videli i razotkrili, ali ovaj jos nismo.

Meni se ipak cini da je autorka teksta malo pomesala vekove, ne bih rekla da opisuje danasnju Finsku. Ostavljam ogradu da se Finska razlikuje od Svedske, ali nemoguce da je bas toliko, ipak su obe nordijske zemlje. Prvo sto mi je zaparalo oci je to sto kaze da se deca u Finskoj sama spremaju za skolu, i sama ujutro idu tamo, sve prelazeci prometne ulice… Pre bih rekla da je kao ovde u swe, da bi se takav roditelj smatrao neodgovornim, a mozda bi se i socijalne sluzbe zainteresovale. Nije saobracaj jedina opasnost koja deci danas preti, nazalost. U prvim godinama skolovanja, deca ne idu nigde sama, a u skoli ostaju i nakon nastave, dok ih roditelji ne pokupe po zavrsetku radnog vremena. Drugo mi je ono o nemanju domacih zadataka da bi se deca u slobodno vreme igrala. Delimicno tacno, ali nije bas da se ovde deca druze i igraju spontano, vec i oni i roditelji imaju nabijen raspored svih mogucih aktivnosti na koje decu treba razvoziti, jer se retko nalaze u blizini mesta gde stanuju. Alternativa je da sede kuci i bulje u iPad, sto ce samo krajnje neodgovoran roditelj sebi dopustiti. Ono sto jeste tacno u tekstu, je da se ovde insistira da deca od malena ucestvuju u kucnim poslovima, i da se tako uce odgovornosti. Ali to podrazumeva da u njima ravnopravno ucestvuju i oba roditelja, ne samo mama ili daleko bilo baba, sto je neka sasvim druga vaspitna prica, da sad ne sirim temu.

Pretpostavljam da je u Hrvatskoj slican pristup primarnoj zdravstvenoj zastiti kao u zapadnoj Evropi, tj da ne mozes samo tako usetati u ambulantu, testirati se i dobiti antibiotik. Zato mnogi zarazeni i ne budu registrovani, dok god nemaju simptome koji zahtevaju ozbiljnije lecenje. A nekad ni tada, kao u slucaju onog nesretnog novinara iz Splita 😞.

U Svedskoj se bonusi u tolikom iznosu vec isplacuju onima koji kupe elektricni automobil. Za hibride nesto manje, dakle nije greska. Doduse, nakon par godina primene, vec se razmatra koliko je to u redu da oni koji su vec dovoljno bogati da kupe takav auto, dobijaju pare onih poreskih obveznika koji to mogu samo da sanjaju. Ali dolazi i nova nevolja. Moglo bi i na temu o Rio Tintu, ali hajde ovde. EU komisija ce uskoro poceti razmatranje predloga svog odbora za hemikalije da se litijum klasifikuje kao otrov. Znaci da bi to pogodilo i rudnike litijuma, ali i fabrike baterija i pogone za reciklazu. To nakon sto je nauka dokazala da izlaganje izvesnim kolicinama litijuma u zivotnoj sredini negativno utice na razvoj fetusa, posebno srca. I sta cemo sad 😁?

Update, tri fajzera, maska, vizir i tona dezinfekcionog sredstva ipak rade! Ruke sam mogla da operem tek po povratku u kancelariju. Znaci, 15 minuta razgovora na razmaku od pola metra sa zarazenom osobom u sobi za izolaciju povrsine desetak metara. Nedelju dana kasnije i dalje sam zdrava. Testirala se antigenom iz ciste znatizelje, negativno. Edit: Sad vidim pricu na susednom topicu, naucne informacije i tako to, bas zanimljivo. Nikad nisam imala kovid, bar koliko ja znam. Izgleda da i to igra ulogu sada s omikronom.

Ja sam danas posetila u bolnici jednog klijenta. Deda je dosao zbog neceg drugog, ali dobio kovid i ostao duze nego sto je planirano. Deda, kao i 75% mojih klijenata - gluv kao top. Znaci, da bi me cuo, morala sam da sedim vrlo blizu njega. Dali mi masku i vizir, pa cemo narednih dana saznati koliko su efikasni 😁.

Podsetilo me ovo na moj prvi post na forumu b92. Znam mu cak i datum, 17 avgust 2004. Bila sam tek desetak dana u Svedskoj, pa jos u onoj severnoj pustosi. Priroda magicna, kao na drugoj planeti, ali nestvarno tiho i pusto. Kao ziva zakopana u svu tu lepotu, fantasticnu za posetiti, ali zar cu tu provesti ostatak zivota?!? I u tim mislima napisem nesto u stilu ”kako je vama bilo u pocetku” i dobijem gomilu odgovora, od kojih pamtim samo jedan. Glasio je ”sta te briga, ziveces duze”. Ne znam hoce li se prorocanstvo nepoznatog autora i ostvariti, ali svaki put kad cujem za nekog ko je u Srbiji otisao pre vremena, setim se toga i da su mi ovde, iz raznih razloga, daleko bolje sanse da se ne pridruzim tom spisku.

Govorimo o ekonomskim slobodama, zar ne? Jeste da si pola moje recenice boldovala, a ostatak iz nekog razloga ne, ali ne menja stvar. To sto fizicko prisustvovanje nastavi nije obavezno, nema s tom temom veze. Imalo bi, kad bi roditelji koji sami poducavaju svoju decu bili oslobodjeni placanja poreza, ili bar onog dela namenjenog skolstvu. Ali nisu. Mogla si uzeti i primer zdravstva. U Danskoj je poslednjih godina popularno privatno zdravstvano osiguranje. Ali ni ono ne oslobadja placanja poreza, vec samo omogucava bolju uslugu u onom delu koji se moze nazvati planiranim intervencijama, dakle oko 15% svih zdravstvenih usluga. I to je uvedeno da bi se smanjili oni isti redovi koji su rak rana i svedskog zdravstva, ali efekat ni u Danskoj nije bas spektakularan. Poenta je da su u ovim zemljama privatno skolstvo i zdravstvo finansirani iz poreza i pojedinac ne mora nista da doplacuje da bi im imao pristupa, ukoliko ne zeli ili ne moze. Kad bi sve sto si navels, a i ovaj moj dodatak o zdravstvu, bilo indikator ekonomskih sloboda, Svedska bi bila daleko ispod Danske. A nije, nalazi se odmah iza nje na listi koja je ovde linkovana. Zato ih se u ovom kontekstu ne moze suprostavljati kao razlicite primere. O ostalim kontekstima trenutno ne pricamo.

Gde si Dansku nasao za primer ekonomskih sloboda? Mislim, mogao si u oblasti proizvodnje roba i usluga, mada i tu ima regulacije u smislu postovanja dugackog niza standarda iz oblasti sigurnosti, ekologije, radnog prava itd. Ali u oblasti skolstva i zdravstva, koje bi valjda takodjer trebalo baciti na trziste, prestaje svaka prica o ekonomskim slobodama i nemesanju drzave. Da ne pricamo o porezima koji jednako deru sve strane. Sto se mene tice, to nije nista na sta bi se trebalo zaliti, naprotiv, ali primer slobodnog trzista bas i nije.

Koliko god se statistika oko kovida u Srbiji radila nogama i objavljivala selektivno, ipak se vodi i objavljuje. Jos mi se cini i da se sve to radi prilicno rigidno, kako smo jednom naucili, tako cemo da teramo do kraja. Sto je u ovom slucaju cak i dobro, jer se moze pratiti trend. To zato sto se i pored gomile gresaka u celom tom sistemu, ipak vec tri godine ponavljaju iste greske, znaci nekakav spoljni okvir se ne menja. U Svedskoj, a ona se ne razlikuje bitno od drugih zemalja, od pocetka pandemije do danas se mnogo toga promenilo u pristupu. Razlike u odnosu na Srbiju nisu samo u kriterijumima za hospitalizaciju, vec i za stavljanje na respirator, testiranje i sve druge procedure. Pre svega stepen vakcinacije utice na to da je bitno manje slucajeva koji su dovoljno ozbiljni da bi ih se uopste testiralo. Tako se u mnogim slucajevima i ne sazna da li su ove lakse letnje infekcije kovid ili nisu. Isto kao sto se i za mnoge druge infekcije ne utvrdjuje sta ih je izazvalo, dok god simptomi nisu izrazeni i dok traju manje od nedelju ili deset dana. I sami ljudi vise nemaju fokus na tome, pa ni ne traze da se testiraju u meri kako se ranije radilo. U medijima se tu i tamo pomene da je kovid jos uvek prisutan, ali daleko od toga da je to svaki dan. Tako sve polako ide u zaborav, postaje normalno. Sve te razlike u pristupu znace da i poredjenje raznih statistika vise nema smisla. Zdravstvene ustanove ih svakako vode, ali je pitanje uzorka s kojim rade.

E svasta! Moguce da su preraspodelili avione na destinacije koje sada pokrivaju i drugi prevoznici, oni koji trenutno imaju probleme, da bi nesto usicarili u ova smutna vremena. To mi jedino pada na pamet, jer fakat je da se wizzair s konkurencijom bori niskim cenama i uvek brzo reaguje. U vreme kad sam bila osudjena na njih, dok sam relativno cesto isla za Makedoniju, dogadjalo mi se da ako ne kupim odmah kartu, sutra bude duplo skuplja. Jednom sam cak imala strpljenja, pa sacekala jos neki dan, i opet je pojeftinila. Kako god, pometnja je totalna, ne odnosi se samo na cene. Ja sam upravo kupila paket aranzman za Tursku u septembru za cenu nizu nego sto je bila usred korone. Gde u osnovnu cenu od 800 evra stane povratni let od skoro 4 sata i 14 nocenja u hotelu s cetiri zvezdice, nemam pojma. Ni ostale destinacije nisu nesto poskupele, ali razumljivo, Turska ubedljivo najjeftinija, bez obzira na kategoriju.

Kao sto rekoh, svaki podatak tumacis tako da ti se uklopi u agendu, nema veze sto se kosi s logikom i opste poznatim cinjenicama. Cuj, strpati u isti kos emigrante iz Svedske u Norveskoj, Nemackoj i Spaniji s onim iz podsaharske Afrike! Ovi prvi moraju da prijave boraviste u zemlji u kojoj privremeno rade, i time ulaze u statistiku. Ali malo ko od njih vodi porodicu ili napusta stan ili kucu u Svedskoj. I Poljaci koji rade svuda u EU najcesce dolaze sami, rade intenzivno par nedelja, pa par nedelja budu kuci u Poljskoj s porodicama. Svi su oni klasicni gastarbajteri. Osim onih koji kao penzioneri sele u Spaniju, ali zadrzavaju bazu u Svedskoj, to u vidu neke nekretnine i drzavljanstva. Koje ne moraju da menjaju, kao sto ne moraju ni da traze boravisne dozvole u Spaniji ili drugde. Prijava boravista je dovoljna i njima i gastarbajterima. Nasuprot njima, ljudi iz podsaharske Afrike vrlo cesto i nemaju stalni dom, mnogi su neka vrsta emigranata u svojim ili susednim zemljama, nemaju sta i gde da ostave. Njihova zelja da odu u USA tesko da je realna i vezana za mogucnost nalazenja posla ili pokretanja sopstvenog biznisa jer velik deo njih nije imao mogucnost da ide u skolu ili nauci neki jezik. Oni koji jesu, najcesce i nisu medju tim sto zele zauvek da odu. Da ne govorim o mogucnosti transporta ili prolazenja kroz imigracioni proces, cesto bez ikakvih dokumenata. Zbog svega toga (i kojecega drugog, da ti ne uzvracam istim carsavom, stvarno ne mogu) istrazivanje o tome ko bi se i gde selio kad bi mogao, mnogo manje (ako ista) kaze o socijalnoj mobilnosti nego onaj index Svetskog ekonomskog foruma, kojeg si razvlacenjem i spinovanjem pokusao da osporis.

Sto se cena tice, izabrao si vreme pocetka skolske godine, kad se ljudi masovno vracaju s odmora. Ja to vreme uvek izbegavam. Ne samo zbog cena, nego i zbog vrucine. Na odmor uvek idem od druge polovine septembra i oktobar. Zaista nisam primetila da su se cene nesto drasticno promenile. Stockholm-Alicante je izmedju 50 i 100 evra, kao sto je uvek bio, doduse bez kofera. S njima je uvek bitno skuplje. Otkazivanje letova i guzve na aerodromima su vec nesto drugo, ali to koliko si morao da platis za roditelje, mislim da samo nisi imao srece. Ili je nesto bas s tom destinacijom.

Kad se danas pevaju ode kapitalizmu, lako se zaboravlja kako je taj sistem dugo i lepo koegzistirao s robovlasnistvom u USA, a u raznim oblicima i drugde, cak i danas. Sve je to rezultat prirodnog poriva ljudi da porobe druge i stave ih u poziciju da rade za njih uz najmanju mogucu naknadu, a najradije dzabe. Ne vidim nijedan mehanizam slobodnog trzista, koji tako nesto sprecava.

Evropski centar za prevenciju i kontrolu bolesti (ECDC) preporucuje svim EU zemljama da omoguce cetvrtu dozu tj drugi booster svim gradjanima preko 60 godina, i to sto pre. U Svedskoj je za sada cetvrta doza moguca samo za starije od 65, kao i za mladje s Downovim sindromom ili ozbiljnije narusenim imunitetom (procenjuje lekar).

Pogresno citas onu tabelu. Niko unutar EU nema potrebu da cezne za emigracijom u drugu EU zemlju, a da to i ne ostvari, ako vec zeli. Ne znam ni sta bi to uopste moglo da znaci, kad ti pri promeni zemlje boravka ne treba ni boravisna, ni radna dozvola, niti te bilo kakva administrativna prepreka u tome sprecava. To i nije emigracija, vec obicno preseljenje, kao iz grada u grad. Pre bih rekla da vecina od onih 20% sanja bas o USA, ali im se ne ostavlja udobnost i sigurnost sopstvenih zemalja, pa zato za vecinu to ostaje neostvarena zelja. Takodjer, ne bih se zaklela ni da onih 30% stanovnika podsaharske Afrike zeli bas u USA. Mozda oni retki koji imaju neko obrazovanje, plus poneko zbog dobre muzike. Za Latinsku Ameriku je jasno, zasto bi oni isli u Evropu? Jedna stvar je sigurna, mada ona ne proizlazi iz one tabele, ali se moze citati izmedju redova i u kombinaciji s ostalim svima dostupnim saznanjima o tome kako funkcionise danasnji svet. To je da je USA privlacnija za ljude koji nameravaju da se nekako etabliraju na trzistu rada, dok su neke druge zemlje privlacne iz drugih razloga. I to ne mora obavezno da se odnosi samo na one koji bi ’leba bez motike i traze zemlje s boljim socijalnim sistemom, nego moze biti i zbog prijatnije klime i ko zna cega jos. Sve u svemu, cini mi se da je teskoca u razgovoru s tobom sto se lako zaglavis u nekim deklarativnim principima slobodnog trzista koji su u svom izvornom obliku vazili u doba prvobitne akumulacije kapitala, i mozda koju deceniju kasnije. Danas je svet mnogo slozeniji i funkcionisanje trzisnih mehanizama je u dobroj meri pod uticajem ogromnog broja drugih faktora. Ti uporno pokusavas da danasnju situaciju uprostis do banalnosti, ne bi li je nekako uklopio u onaj izvorni model trzista koje je samoregulisuce i otporno na bilo kakve spoljne uticaje. U danasnjem prenapucenom svetu ogranicenih resursa, to prosto vise nije moguce. U takvoj situaciji, vise trzista ne znaci obavezno i vise napretka. Moze da znaci i vise propasti. Koliko ima primera za jedno, toliko ima i za ovo drugo.

Tabela jeste ilustrativna, ali je treba i pravilno citati. Kad 30% stanovnika podsaharske Afrike zeli da emigrira onda to nije ista prica kao kad to isto zeli 20% stanovnika EU. Ili isti toliki procenat ljudi iz Evrope izvan EU. Npr Svedsku svake godine napusti oko 50000 ljudi, ali se isto toliko i vrati. Mnogo vise njih ce u nekoj anketi izraziti zelju da se preseli u USA, ali pri tome nece podrazumevati da to bude zauvek, vec obicno na par godina. I ovi sto se vracaju ne rade to zato sto tamo gde su bili nisu uspeli u tom sto su nameravali, vec naprotiv, zato sto im je takav plan bio od pocetka, par godina da se dozivi nesto novo, pa nazad. Moze im se. USA su po mnogo cemu atraktivna zemlja za emigraciju, to nije sporno. Ali je pogresno izvlaciti jednostrane zakljucke kao ono o 400% vise njih koji bi u USA radije nego u Nemacku. Koja je btw 400% manja od USA po broju stanovnika, o povrsini da se i ne prica.