vilhelmina

Kad se razvoj zasniva na eksploataciji resursa onda je drustveno uredjenje vise nego bitno. Nafta jeste znacajno podigla ekomomiju nekih zemalja na globalnom planu, ali je i povecala nejednakost medju ljudima u tim zemljama, i to do razmera katastrofe. Nisam mislila da treba da ti odgovaram na ranije pitanje ”koje nejednakosti” jer je toliko ocigledno, ali izgleda da ipak treba. Razvoj koji nije baziran na obrazovanju i radu, vec na pukoj prodaji resursa, uvek koristi samo maloj grupi onih koji tim resursima raspolazu, dok vecini stanovnistva dodatno otezava situaciju. Tri bliskoistocne zemlje na koje se odnose slike nebodera s prethodne slike, a koje tebe toliko impresioniraju, drze vise od dve trecine svog stanovnistva u ropstvu i niko im nista ne moze, jer klika na vlasti moze da podmiti sve, od UN do FIFA, plus brojne mocne pojedince u svetu. Pa onda tu bude i dodatnih prihoda, koji nisu nafta, a jednako dobro prolaze na svetskom trzistu. Treba li i ovde dodatno pojasnjenje? Ako bas mora, narkotici i oruzje. Cenu placaju zene i strani radnici tih zemalja, nesto manje i slobodni stanovnici koji nisu clanovi kraljevskih porodica, a ti kazes da to ne spada u ovu pricu. Itekako spada. O Nigeriji tek ne treba trositi reci, i kakvu katastrofu je nafta proizvela u toj i okolnim zemljama. A onda pogledaj Norvesku, koja takodjer prihoduje od nafte, pa mi tamo pokazi neku sljastecu kulu i slicne ”pokazatelje razvoja”. Nema, otislo sve na zdravstvo, skolstvo i ostale zajednicke potrebe. I jos se zale kako im je malo, nikad dovoljno za sve. Pa mi na kraju kazi kako vidis Srbiju u slucaju da krenu svi oni rudnici cije otvaranje se sprema, kao Nigeriju ili kao Norvesku? Meni se cini da je nigerijski scenario ipak izvesniji, jer jos ponesto osim nafte treba da bi se bilo Norveska. I naravno, nadam se da su visokorazvijeni beduini ipak izvan konkurencije, jer ta vrsta razvoja zaista nije nesto na sta se treba ugledati. Mada, pitanje je kako bi i ta razvijenost izgledala kad bi umesto onih impresivnih kula trebalo graditi skole i bolnice. Ali eto, njima ta gnjavaza i ne treba.

Nije valjda da se ovome divis? Mislis da bi na to Srbija trebala da se ugleda? Sto se mene tice, da pogledam na slici mogu, ali tu prestaje svako moje interesovanje za te tri zemlje i ostaje samo najdublji prezir.

Ovaj tvoj clanak se odnosi na relaciju USA i Kine, koje sigurno nece izvoziti sirovine, vec ce ih same koristiti. U slucaju Srbije litijum moze da pridonese razvoju taman onoliko koliko je nafta pridonela razvoju Nigerije, Irana, Iraka i Venezuele. Znaci da im negde generalno poveca BDP, ali i da poveca nejednakost i dovede do ozbiljnih problema u svim oblastima drustva. Da li zaista to zelis gradjanima Srbije?

Moj mozak i dalje odbija da prihvati da je to isti onaj. Sve googlam i nadam se da postoji jos neki s istim imenom. Ali jok, on je.

Ako je aktualni saziv Skupstine ustvari Akademija mladih lidera u prosirenom sastavu, sledeci ce da bude estrada plus nauka, sve uspesan pojedinac do uspesnog i slavnog pojedinca. Nesto mislim kako je posao poslanika svuda na svetu da full time iscitava predloge zakona, studije, izvestaje i sl, da bi mogao o njima da diskutuje i donosi kvalifikovane odluke. To im je posao i za njega su placeni. Trenutni saziv ima sve vreme ovog sveta da to radi, samo nema intelektualne kapacitete da bilo sta od procitanog shvati. Za ove buduce se bojim da ce im poslanicko mesto biti hobby i koka koja nosi zlatna jaja, ali nikako ozbiljan posao kome ce se posvetiti i zbog kojeg ce zapostaviti sopstvene karijere. Kako god okrenes, taj parlament nema sanse da funkcionise kao sto to rade evropski parlamenti, cak i bez Vucicevog pogubnog uticaja na bilo kakve demokratske procese u Srbiji. Za to su potrebni profesionalni politicari kojima je to osnovni posao, i jake stranke koje mogu da ih finansiraju i dok su u opoziciji. Tako da nisam optimista, kakav god da bude rezultat izbora. Sto ipak ne znaci da mi je svejedno. Volela bih vise nego ista da neko psiha spusti na zemlju, ali se bojim da ce to znaciti jos zrtvovanih ljudi dobrih namera i potencijala, koje ce opozicija jednokratno potrositi, bas kao sto se desilo s prvom postavom DOSa i svim slicnim pokusajima nakon toga. Nije dobro kad se takvima zauvek ogadi politika, gde posle da nadjes nove?

Na slici dole je prosecni zivotni vek u Svedskoj od 1970 do 2020: Za 2021 se jos nismo prebrojali, ali ne sumnjam da ce pad biti jos izrazeniji, jer je definitivno vise ljudi umrlo nego u prvoj godini pandemije. Kakva ce biti 2022, ostaje da se vidi, ali pocetak ne obecava nista dobro. Zvanican broj umrlih od kovida trenutno nije velik i verovatno ce biti i manji. Ali ono sto gledam svakodnevno, i sto su i moje kolege s posla primetile, jeste da stariji ljudi odlaze zastrasujucim tempom. Od svojih hronicnih bolesti, od komplikacija nakon planiranih i ne uvek neophodnoh operacija, nakon preloma kuka, ustvari od svega onog sto ih dovede u bolnicu, u stanje potrebe i u kontakt s vecim brojem ljudi. I onda nisu umrli od kovida nego ”samo” s njim. Problem je samo sto je takvih daleko, daleko vise nego sto bi ih bilo u nekim normalnim okolnostima, bez kovida. Godinama radim ovaj posao i uobicajeno je da mesecno zatvorim jedan do dva predmeta, zato sto su klijenti preminuli. Poslednjih meseci je to najmanje tri, u februaru vec toliko, a nismo ni na pola. Kod mojih kolega isti slucaj. O starackim domovima da ne pricam, slobodnih mesta koja su uvek bila problem, sada ima koliko hoces. Ne znam kako vi na ovo gledate, ali meni je porazavajuce. Mislim, pricam o Svedskoj, zemlji poznatoj po humanom odnosu prema svima. Kako se moze tek tako odluciti da nisu vise svi zivoti jednako vredni, da starije prosto treba pustiti niz vodu, pa kako se kome zalomi. Pri tome medju starijima skoro da nema nevakcinisanih, a medju mladima ima dosta. I da takvima ne moze bar da se uskrati da rade sa starijima i da ih zarazavaju, kad vec ne moze da ih se natera da se vakcinisu. A moze da se prestane s testiranjem i da se pravimo da kovida vise nema, ako ga je ikad i bilo. Zalosno. Prosecni zivotni vek je jedno od merila zivotnog standarda u nekoj zemlji. Njegova duzina na pocetku 21 veka je civilizacijsko dostignuce. I sad se Svedska i mnoge druge zemlje tako lako odricu toga, kao da je ona padajuca kriva na slici necija tudja sramota, a ne njihova. Ona u svakom slucaju obara bilo kakve spekulacije o tome da li je kovid isto sto i grip, da li su mere bile potrebne, da li se moglo i bez njih…

To mora da je bilo pre oktobra 2021, ali tada se desilo nesto neobicno vazno, sto smo mi koji cetvorimo dlaku na ovom topicu, ocigledno propustili: Jeste da je to samo rezolucija i kao takva nije obavezujuca, ali je i prvi konkretan korak u objasnjavanju ljudima da razvoj, ako nije odrziv, onda nije ni razvoj, vec nazadovanje. Pa ako ces i dalje o civilizacijskim tokovima, nije lose povremeno se apdejtovati.

Wow, cemu sve ovo?!? Pisi sta hoces, ali pusti i druge da se ne sloze s tobom. Nisam ti trazila da mi podnosis racune o tome sta radis u zivotu. Samo sam iznela svoje shvatanje strucne i profesionalne odgovornosti. Neko ko je strucan u nekoj oblasti, i ko je imao saznanja o nekom problematicnom projektu, a nije se oglasio, ne bi trebalo da vredja ljude kad sami pokrenu akciju za zaustavljanje toga, pa makar nemali to znanje koje profesionalci imaju. Moze se i na drugi nacin diskutovati s njima, na ulicama, trgovima ili na forumu, svejedno.

Nisam sigurna koliko je ovakva tvrdnja u redu u situaciji kad nikakvog dijaloga nema ni u najavi. Ekoloske organizacije okupljene oko zahteva za moratorijumom u ovom trenutku nemaju s kim da razgovaraju. Osim toga, one su iz jasnih razloga fokusirane na akutne probleme - konkretno, eventualnu eksploataciju u Jadru koja se priblizila na korak, postojece i sve vece zagadjenje kao posledica istrazivanja u okolini Valjeva, opstu netransparentnost u svemu tome i slicno. Kad bi bilo vremena i kad bi nesto s druge strane ekolozi imali nekog spremnog za dijalog, svakako bi bilo normalno ocekivati da se detalji ovog zahteva raspravljaju na strucnom nivou, pa bi zahvati koji manje uticu na okolinu mogli biti i izuzeti. Ali raspravljati to u ovom trenutku, kad su stvari vec toliko odmakle, stvarno ne bi imalo smisla. Kao sto ti zameras iskljucivost onima koji se zalazu za moratorijum, tako bih i ja mogla da zapitam tebe i tvoje kolege gde ste bili u pocetku svega ovoga? Onda dok sira javnost nije ni slutila sta se dogadja u Jadru, a lokalno stanovnistvo bilo zbunjeno i uskraceno za odgovore na svoja pitanja. Ako ste znali o cemu se radi i koji su rizici, zasto vi niste pokrenuli inicijativu za razresenje spornih momenata, zasto niste rekli ovo ne bi trebalo raditi na ovaj nacin, hajde da vidimo ima li nesto bolje…? Ja priznajem da sam za sve ovo cula prvi put pre manje od godinu dana, i to od ekoloskih organizacija. Od tada gledam da se informisem najbolje sto mogu, koristeci pri tome i neko svoje prethodno znanje vezano za funkcionisanje prirode uopste i specificno vezano za zivi svet. To rade i mnogi drugi ljudi u Srbiji, koji nisu nuzno aktivisti, ali smatraju da je ovo nesto od opsteg interesa. Ti ne pridonosis boljem razumevanju time sto nas sve proglasavas nekompetentnim, izmanipulisanim emotivcima, a povremeno imam utisak i da nas izjednacavas s antivakserima i ravnozemljaaima. Ne pridonosis ni time sto nas upoznajes s mogucim nacinima eksploatacije litijuma pri kojima prirodno okruzenje ne mora bas toliko da nastrada, istovremeno ignorisuci cinjenicu da oni u ovom trenutku i s ovom vlascu u Srbiji nisu aktualni, vec se radi iskljucivo o onim s najvise rizika da ostave trajne, veoma stetne posledice na okolinu. Zbog svega toga ja mislim da je trenutak za strucnu akademsku raspravu prosao, nazalost, a da niko od strucnih ljudi koji poznaju oblast rudarstva, nije ni pokusao da je pokrene. Sada je za to malo kasno, a ako se ovako nastavi, bice kasno i za akciju. Nju trenutno vode oni koji je vode i nebitno je da li to rade na najbolji moguci ili na neki manje dobar nacin. Svakako su jedini koji su uopste nesto pokrenuli.

Dobro ti ide, nastavi 😀. Evo ti slagvort, da i ja reportujem i potvrdim svoj slucaj. Ja sam cesto jedina koja nosi masku u prodavnici i u metrou. Ponekad se nadje jos neko, ali retko. Od svih u mom timu na poslu, a ima nas oko 20, kako kad, definitivno sam jedina koja jos uvek nije imala kovid. Ni za koga od njih ne znam da je antivakser, mislim da su svi vakcinisani. Neki su bili bolesni pre vakcina, neki posle, neki vise puta. Na poslu se slicno ponasamo. Maske se ne nose, ali se distanca prilicno postuje.

Tako je Bane, ubij ih argumentima. Po tim istim je i Srbija danas ekonomski tigar. Bar u evropskim, ako ne i i svetskim razmerama. Samo mi ovde pricamo o zivotnom standardu, a ti si, pretpostavljam, bio tih godina neki put u Bugarskoj.

Na worldmeteru su i za Svedsku jednocifreni dnevni brojevi umrlih, ali se oni naknadno apdejtuju. Tu mi je relevantnija statistika iz drugog izvora, koja daje nedeljni pregled. Prema poslednjem takvom izvestaju bilo je 217 hiljada obolelih, znaci oko 30 hiljada dnevno, uz incidencu 50,33%. Na taj broj bilo je 322 umrla, znaci vise od 45 dnevno. Vakcinisanih oko 75%. Ne znam da li i u Holandiji naknadno potvrdjivanje broja umrlih igra neku ulogu, ili je zaista tako nizak broj. Prema erwinovoj mapi izgleda da je ovo drugo, ali onda je pitanje samog utvrdjivanja uzroka smrti, koji su kriterijumi. Znam da su Svedjani vrlo temeljni u tom delu i sumnjam da bi nekog tek tako proglasili umrlim od kovida, ako postoji neki jaci razlog za smrt te osobe.

Nemački projekat u dolini Rajne šalje u istoriju prljave tehnologije za dobijanje litijuma Eh, kad bi bar bilo primenjivo u Srbiji! Ali nije. Izvor: nije Twitter, nego ”vrlo sveobuhvatna, relevantna i informativna platforma”. Citirana je ovde vise puta do sada, ali tada nije percipirana tako. Ovaj gore clanak ujedno objasnjava i zurbu Rio Tinta da zapocne eksploataciju u Jadru i jos ponegde u Srbiji. Valja ugrabiti sto se moze, uz maksimalnu podrsku korumpirane drzave i niske troskove proizvodnje, pre nego sto stignu nove tehnologije i prosire se po Evropi. Jer onog trena kad se to desi, nece vise biti proizvodjaca elektricnih automobila koji ce kupovati litijum iz cvrste rude, pa makar bio i nesto jeftiniji od ovog iz termalnih voda.

Ako se ne varam, oni imaju uslov da renoviras i da tamo stalno zivis. Za one kojima to odgovara, vise nego dobra ponuda.

Nisam, a kad cu, ne zna se. Sav posao oko papira i renoviranja kasni zbog covida, a iz istog razloga ni ja ne stizem da odem i da ih nalegnem. Bice valjda do kraja februara, kad vec nije u januaru, kao sto je ranije planirano. U svakom slucaju, jedva cekam i hvala na preporuci .

Verovatno Svedska, uz isto obrazlozenje kao i Danska i Norveska, da covid vise ne predstavlja opasnost po zajednicu. Naime, sva dosadasnja ogranicenja su se temeljila na povecanom riziku da se optereti i paralise zdravstveni sistem; samo iz tog razloga su mere i uvodjene. Aktualni podaci u Svedskoj pokazuju da su dnevni brojevi pozitivnih enormni, te da raste broj hospitalizacija i broj umrlih. Medjutim, to ne vazi i za broj onih na respiratoru, njih je isto ili manje. Objasnjenje je da covid i pravilu nije primarni, vec samo dodatni razlog hospitalizacija i smrti. Uz omikron varijantu mora da postoji, i gotovo uvek postoji, neki drugi, glavni razlog za to. Drugim recima, ti ljudi bi najverovatnije bili hospitalizovani / umrli bi i bez covida. S druge strane, ono sto preti da paralise drustvo jesu grdna odsustvovanja s posla, sto zbog pozitivnog testa, sto zbog porodicnog karantina ili cuvanja dece, a sve to bez ili sa sasvim blagim simptomima. U ovom trenutku zaista zvuci razumno covidu skinuti oznaku opasnosti po drustvo i ponasati se normalno. Ali sta ako se omikron premetne u neku manje bezazlenu, a jednako zaraznu varijantu? Ko moze da bude siguran da se to nece desiti? Sto se procenta vakcinisanih tice, u Svedskoj se stiglo do nekih 75, i ni makac dalje.

Da, u tekstualnom delu se poimenice pominje samo Jadar, ali kao nesto za sta se realizacija ocekuje do 2025 godine. Planovi za sledecih 10 godina tj do 2035 nisu tako detaljno razradjeni, ali su u tematskoj karti br 4 ucrtana eksploataciona polja u blizini Valjeva, Kraljeva i drugih mesta gde se trenutno intenzivno traga za litijumom i borom. Ne kaze se o cemu se tu radi, ali kad saznamo, bojim se da ce i za njih biti kasno, kao sto je sad verovatno kasno za Jadar.

Mislim da se oni pozivaju na Prostorni plan Republike Srbije 2021-2035 godine koji je, ako ne gresim, jos uvek u fazi nacrta iako je odavno trebalo da bude donesen. Njime je predvidjeno otvaranje nekoliko desetina rudnika, od cega 10 litijuma i bora. To ne znaci da ce ista od toga biti realizovano, ali znaci da se za to otvara mogucnost, ako se nadju investitori koji ispunjavaju uslove za dobijanje dozvola. Znaci, itekako se moze reci da drzava Srbija to planira, samo sto realizacija ne zavisi samo od nje. Ali ovaj dokument nije bilo kakav spisak zelja, nego predstavlja zakonski osnov za buduce rudnike, prvi korak u tom pravcu. Ma jok, uopste ne stajes. Nastavis da vozis, proturis glavu kroz prozor, jednom rukom drzis volan., a drugom dolivas ulje. Nastavak projekta Jadar meni izgleda upravo tako, preterano rizicno da bi se u ovom trenutku islo dalje. Moratorijum je zato neophodan, a na koliko dugo, to je vec pitanje. 20 godina je mozda previse, ali Vucicevih godinu dana je potpuno besmisleno.

Moram da priznam da ne razumem jucerasnju raspravu na ovom topicu. Ispada da je svaki aktivizam unapred obesmisljen time sto se njime bave ili laici koji o temi ne znaju nista, ili strucnjaci koji su pristrasni, pa ni njihova rec nema tezinu. Ali pobogu, to je definicija aktivizma (u prevodu - javno zagovaranje, advocacy), da se u organizovanoj formi zalazes za nesto i to argumentujes najbolje sto znas. Ne ocekuje se od zagovaraca da daju kontraargumente. To je posao onih koji zastupaju suprotne stavove. Ja sam takve pokusaje u javnosti primetila samo kod Zorane Mihajlovic, a na forumu od Amiga i Baneta. Svi drugi se protive aktivizmu onih prvih, ali ne obaraju njihove argumente. Umesto toga se ili dezavuisu aktivisti ( njihova strucnost, namere itd), ili se (jos ludje) od njih samih trazi da uz argumente za nesto iznose i kontraargumente. To bi bilo kao da izadjemo na demonstracije protiv Vucica, a neko od nas trazi da govorimo i o uspesima njegove vlasti, autoputevima, skolama, bolnicama… Ili da advokat koji brani optuzenog obavezno mora da iznese i dokaze koji mu ne idu u prilog, da bi sudija imao jasniju sliku o tome sta se ustvari dogodilo. Pa na sta bi to licilo? Nesto bi sasvim drugo bilo da neko, npr javni servis kojem je to u opisu posla, univerzitet ili neko treci, organizuje javnu debatu, naucnu raspravu ili stagod (ali da javnost moze da cuje!) o ovom pitanju, pa neka svi kazu sta imaju. Do tada, nema niceg pogresnog u tome da Dragana Djordjevic, Ratko Ristic i ostali iznose svoje stavove, koristeci svoje titule da bi tim stavovima dodali verodostojnost i tezinu. Na isti nacin su na toj strani dobrodosli i Goran Markovic, Svetlana Bojkovic i Anita Mancic. Svi oni zalazu svoje ime i steceni ugled da bi se izborili za nesto u sta veruju. Druga strana neka izvoli da uradi isto to. Zasto da im ovi prvi odradjuju posao? Da jos jednom naglasim, da bude skroz jasno - aktivizam nije naucna rasprava i tu se ni od koga ne ocekuje objektivnost. Cak ni od naucnika, koji svakako raspolazu i nekim kontrargumentima, ali u ovoj ulozi nisu duzni da ih iznose. Bitno je da ne lazu i ne obmanjuju javnost, i oni to ne cine. Ovde se oni zalazu za nesto i imaju pravo da iznose samo one argumente koji tome idu u prilog. I to na nacin koji je razumljiv obicnom coveku, jer u tome je sustina aktivizma.

Da pojasnim ono sto sam gore napisala. Vjekoslav je smatrao da nije bilo u redu pobeci nego je trebalo ostati i ucestvovati u onom sto se desavalo zajedno s ostalima, deliti iste teskoce i izazove, pomoci koliko se moglo i sl. To medjutim nije bilo jednako moguce u svim gradovima i mislim da to i Vjekoslav danas zna. Poslednjih godina sam u kontaktu s nekim skolskim drugarima koji i danas zive u Splitu, i svi su mi to potvrdili.

Secam se te rasprave, naravno, ali to je bilo davno, a i Vjekoslav nije zadrt covek, naprotiv. Verujem da je s ovog foruma poneo i delic nasih perspektiva, kao sto i ja danas razumem njegovu. Osijek je grad koji se prilicno slozno suprostavio agresiji. U Splitu to nije bio slucaj. Tu su pocetkom rata dosli neki ljudi pred kojima su se i fetivi Splicani sklanjali jer su ih se bojali. Potpuno razlicite situacije, a razliciti su i epilozi.

Katalinica brig, sa Spomen svjetionikom i spomenikom Palom pomorcu. Nista, oduzet im je. Ta prica je zavrsena jos 91. U Hrvatskoj nije bilo vracanja stanarskih prava kao u Bosni.

Ovde su dve razlicite stvari u pitanju, obe tipicne za Svedsku. Prva je da su protokoli lecenja raznih infekcija vrlo restriktivni u pogledu lekova, posebno antibiotika. Po meni, sasvim ispravno. Drugo, a sto nikako ne moze biti ispravno, jeste teska dostupnost lekara, sito i reseto kroz koje se mora proci da bi uopste nekog sreo. A i tada imas deset minuta da izdeklamujes sve sto te muci, pri cemu je tvoja odgovornost da kazes ono sto je u tvom slucaju kljucno, jer on nema vremena da te propituje. Ako kazes boli me glava i umoran sam, dobices savet za paracetamol i da vise spavas. Lekar se nece udubljivati u uzroke, i to ne zato sto je nekompetentan ili mu fali empatije, nego sto mu je ovakav protokol, deset minuta i cao zdravo. Nesto je sasvim drugo kad se nekako dodje do ozbiljnije dijagnoze. Onda imas svu paznju ovog sveta, prvoklasno lecenje i negu. Ali ova pandemija je takva. Relativno zdravi ljudi se javljaju s difuznim i nejasnim simptomima, koje cesto ne znaju dobro da opisu. Nekad je i jezik problem (obostrano) i onda se lako propuste vazne stvari. Tako se lako dese i tragedije kao ova sto @Laki21opisuje. U osnovi svega je nedostatak lekara i ostalog medicinskog osoblja, ali pogresno bi bilo zakljuciti da ih ovde nema. Problem je sto se skrtari na primarnoj zdravstvenoj zastiti. Regioni, cija je to odgovornost, ne zele da zaposle i plate vise od ovog broja. Nema te potrebe, ukljucujuci stalni porast broja stanovnika, a sada i pandemiju, koja bi ih na to naterala.

Plata nije bila jedino merilo standarda, kao sto nije ni danas. Ljudi s nizim primanjima cesto gube iz vida neke prednosti koje imaju, a koje mozda oni s vecim platama nemaju. Ja sam npr vise od pola svog studiranja u Zagrebu provela kao ilegalac u domu, kod drugarice ciji otac je imao nesto manju platu od mog, a majka joj je bila domacica dok je moja radila. Ali objektivno, njihov zivotni standard nije bio nizi od naseg, naprotiv. Ziveli su u istom stanu kao mi, ali su pride imali i mali neuslovan stan koji su izdavali, i neko imanje na selu s kojega su stizale sunke, vino i jos ponesto. Na tome cak nisu ni radili, nego je otac te moje drugarice prepustio sve svom bratu, pa mu se ovaj tako oduzivao. Imali su i brata u Nemackoj, koji ih je sve pomagao. Ali kod prijema u dom, odobravanja stipendije i slicno, gledala se samo plata i nista drugo. Na kraju je taj otac moje drugarice i meni sredio dom, preko svojih veza naravno, i pored prevelikih plata mojih roditelja. Znaci, covek koji je po svemu bio prosek, obican majstor sa srednjom skolom, nezaposlenom zenom i troje dece, ali ”odatle”, s vezama na sve strane. Eh da, zaboravih skoro i njegovu sestru, profesionalnu svercerku robe iz Trsta. Cesto se zaboravlja da je u onolikoj Jugoslaviji mobilnost ljudi bila veca, i da su neretko oni s iznadprosecnim platama bili ti koji su rano napustali svoje ”dedovine” i odlazili za tom platom negde gde nisu mogli da racunaju na podrsku roditelja, rodbine, prijatelja iz detinjstva… A to je uvek vazan resurs u zemljama koje nisu bas USA, Nemacka ili Skandinavija. Moji roditelji nisu nasledili nista od svojih roditelja, niti smo moj brat i ja morali da se glozimo nakon njihove smrti, jer ni oni nama nisu imali sta da ostave. Nesto kao ostavinska rasprava u mom svetu nikad nije postojalo. Zato mi bilo pomalo i smesno, a i nekako toplo oko srca, kad je prilikom kupovine stana u Spaniji trebalo da potpisem i klauzulu o testamentu, da se zna ko ce ga naslediti kad se ja pridruzim stvoritelju. Kad pribrojim i dedu, oficira predratne jugoslovenske vojske i nosioca albanske spomenice, moja deca ce biti prva posle tri preskocene generacije, koja ce bar nesto naslediti. I da se vratim poenti. Iznadprosecne plate u ex yu su vrlo cesto imale cenu u vidu izgubljenih kontakata, koji takodjer uticu na zivotni standard. To je onaj socijalni kapital, koji se nekada moze naknadno steci, ali se najcesce i u najvecoj meri nasledjuje. Kad toga nema, i iznadprosecne plate donose krajnje prosecan zivotni standard. I to nije vezano samo za ex yu, naprotiv. To je svuda gde je veca mobilnost ljudi, a u sfrj je bila. Mnogi ljudi su nakon zavrsenog skolovanja odlazili da zive u druge delove velike zemlje, pri cemu su nesto dobijali, a nesto drugo propustali i gubili.

Nije nikad bio problem u poslu kao takvom vec u stavu ko ti je kriv kad ne umes bolje, a sanse su svud oko tebe. I da podsetim, ja sam to ipak radila s fakultetskim obrazovanjem u Svedskoj dvehiljaditih. Cinjenica je da dvoje ljudi bez obrazovanja u Srbiji osamdesetih nije moglo da zivi ne znam koliko komotno, ali bre Andjo, ti napravi od svega toga ceo film o teskom zivotu gorstaka s neke planine u nekoj nedodjiji. Ako bas hoces, znam kako se zivelo u pasivnim krajevima, odlazila sam kod rodbine u Pirot. Moj ujak je ziveo u drvenoj kuci na kraju grada, bivsoj tabani (kozari), koju su im oduzeli nakon rata. Ostavili im samo taj deo u kojem su ziveli. Dole je bio zemljani pod i neka vrsta supe sa svim i svacim, plus u jednom delu od dasaka napravljena klonja. Na sprat su vodili drveni basamaci, nakrivljeni i skripavi kao i pod na celom tom spratu gde se zivelo. Gore tavan gde su se susile koze, prsute i peglane kobasice, a u dvoristu bunar. Ujak je imao cetvoro dece, svi su zavrsili fakultete. Ta deca su isla svake godine na more, kod tetke, tj kod nas. Za to vreme smo ih uvek vozili u Kastela da se vide s drugaricama koje su letovale u odmaralistima Tigra i Prvog Maja. A kod njih u kuci, u toj rusevnoj tabani, se bogovski jelo i u tom delu niceg nije falilo. Cak su i nama slali pakete u Split s kavurmom, susenicama i kobasicama. Kupalo se u drvenom koritu i ves se prao u reci, ali mog ujaka nisu mogli da isteraju odatle ni za koje pare. Cak mu je i socijala visila za vratom jer nije hteo da menja tu tabanu za stan u zgradi iako mu je sve vreme nudjeno. Krajem osamdesetih sam i sama otisla da zivim u vrlo pasivan kraj, u predgradje Dimitrovgrada, u kucu delom od blata, delom od nepecene cigle. U novijem delu je bilo i kupatilo, gradjeno jos ranih sedamdesetih i vec prilicno pohabano. Ne bi bio problem jer je bilo funkcionalno, da se moj svekar ikad naucio da pusti vodu, ali nije. U toj kuci mi se i cerka rodila. Ali ni tu se nije oskudevalo ni u kakvoj hrani, taman posla, ni tada ni u vreme odrastanja mog bivseg. I on je kao dete redovno isao na more, u odmaraliste lokalne firme u kojoj su mu radili roditelji. Oni su, kao i svi tada, bili ono sto se zvalo polutani, pa pola leta na selo da se pomogne u poljoprivredi, a pola na more. To selo sam i sama imala priliku da posetim, primitivno do bola. Zapanjilo me sto ni poljske klozete nisu imali. Leti se islo u sumu, a zimi se koristio jedan cosak na zemljanom podu u kuci, koji se cistio snegom i pepelom iz sporeta. Odatle su roditelji mog bivseg kasnih pedesetih dosli u Dimitrovgrad i sagradili onu kucu. I mnogi su uradili kao oni; sam grad pre njihovog dolaska prakticno nije ni postojao. Zavrsavale se vecernje skole i zaposljavalo u fabrici, gde su se dobijali i stanovi, ili krediti za kuce; oboje nije moglo, pa ko je sta izabrao. E sad, ako su i oni bili burzuji i netipicni za to vreme i sfrj, onda stvarno ne znam… I pre dimitrovgradske avanture, imala sam priliku da dve godine zivim u kuci od blata i bez kupatila; pisala sam o tome. S drugaricom iz Splita sam treci i cetvrti razred gimnazije isla u Livnu, jer je u Bosni kasnije pocela reforma skolstva. Mogle smo da imamo sobu u boljoj kuci, ali onda s gazdama, a nama se svidjalo da budemo same. Bez konkurencije, najlepse dve godine mog zivota. O redovima i nestasicama mozes da pricas sta hoces, ali ja dobro pamtim to vreme. Bilo je ponekad redova, ali ne cesto. Znam da su neke opstine u Srbiji delile bonove, ali kod mene toga nije bilo. Jos manje su nas decu slali da dzedzimo po redovima. Majka je kupovala kafu i slicno kad bi nasla, i naravno, pravila nepotrebne zalihe. Ali nikada niceg nije falilo. Cikoriju smo pili i cigare motali za vreme sankcija i kasnije bombardovanja, nikada pre toga. Niti smo pravili sapun, niti smo isli strokavi. Restrikcije struje su bile retke i kratkotrajne. Zapamtila sam svaku, jer sam onda morala peske na dvanaesti sprat. I u Svedskoj su u jednom periodu naftne krize bili bonovi za gorivo i restrikcije struje, cudna mi cuda. Znaci, smanji malo dozivljaj. Mozes pisati o svojim secanjima, svi ti verujemo i nije problem. Vecina nas ovde je imala bolji start u zivotu od tebe, ali mi jesmo prosek za to vreme i tu zemlju, a ti nisi. Zato nemoj tome ucitavati nesto cega nije bilo, jer ta prica o crnoj nemastini stvarno zvuci potpuno nerealno. Naravno da je postojalo, postoji i danas, cak i u razvijenim zemljama. Ali kao izuzetak, ne kao pravilo. I nije odraz sredine, nego spleta okolnosti u kojima se neke porodice nadju. Samo tako mogu da citam tvoju pricu, i iako verujem da je potpuno istinita, smeta mi sto pokusavas da je predstavis univerzalnom za to vreme i Jugoslaviju 70-ih i 80-tih. To veze s nekakvim prosekom i istinom nema.