vilhelmina

@DJORDJE Nema Svedska nikakve olaksice za useljavanje lekara, naprotiv. Ovih 30% lekara rodjenih van Svedske su oni koji su dosli po osnovu azila ili spajanja porodice, pa zatim naucili jezik i kompletirali svoje obrazovanje, ili su (cesce!) dosli kao deca i skolovali se ovde. Ima nesto i onih iz EU zemalja, ili bar s EU drzavljanstvom, koji dodju da rade kao bolnicari, pa u sledecih par godina uce jezik i kompletiraju obrazovanje. Kako god, da bi se polozilo te dodatne ispite i radilo s pacijentima, treba znati svedski na nivou koji se ne moze postici na nekom kursu van Svedske. To dosta otezava u odnosu na druge struke i na englesko govorno podrucje.

Meni ovde dve stvari nisu jasne. Ili se bar ne uklapaju u sliku koju vidim u svom okruzenju. Prvo je ovo oko stanovanja. Cula sam da imigrante u Stockholmu i drugim svedskim gradovima krive za sve i svasta, ali ne i za visoke cene stanova. Prosto novopridosli imigranti i ostali ne konkurisu za isti stambeni prostor. Ovi sto traze brzu zaradu od turista se uglavnom drze centra grada, dok se imigranti otimaju za jeftinije stanove dalje od centra, niz linije metroa. Nema tu nekog preklapanja, prosto dva univerzuma. Drugo je ovo oko zdravstva. Da li sam dobro razumela da imigranti u Kanadi vrse pritisak na zdravstvo u svojstvu pacijenata, onih kojima su potrebne zdravstvene usluge? Kod mene je i u tom delu obrnuto. Glavni argument onih koji brane imigrante jeste pitanje a ko ce vam raditi u zdravstvu i vezanim socijalnim sluzbama ako nema imigranata, ko ce vas leciti i negovati? Oni kojima u Svedskoj trebaju zdravstvene usluge su mahom stariji, dakle po definiciji pretezno etnicki svedjani. Oni koji ih pruzaju su u proseku daleko vise od polovine imigranti. Procenat naravno raste prema nizim pozicijama, od lekara prema pomocnom osoblju, ali imigranata ima na svim nivoima. Oko 30% svih lekara u swe su imigranti, medju specijalistima cak 37%. Medju nizim osobljem, bolnicarima i negovateljima, vec sa svecom moras traziti etnickog svedjanina. Zdravstvo je i ovde blizu kolapsa. Bez imigranata bi prestalo da postoji.

Ovde bas lepo pokazujes kako nastaju predrasude, ne samo tvoje nego i moje, svacije. One nastaju na osnovu nasih iskustava s pojedinim imigrantskim grupama, pa se to onda preslikava na cele nacije. Ti pominjes Indijce i ljude iz Bangladesa kao potencijalno problematicne, zbog razlicite kulture itd. U Svedskoj su oni uvazavana imigrantska grupa, iako su 2023 bili i najmasovnija. Skoro 6000 osoba je tada doslo, ali niko nije video i ne vidi neki problem s tim. To je zato sto oni dolaze iskljucivo preko radnih dozvola, kao IT, lekari, istrazivaci u raznim oblastima. Nasuprot tome, ljudi iz Afganistana, Pakistana, ali i Somalije i nekih drugih africkih zemalja dolaze po osnovu azila i tu ima prilican broj onih koje pominjes, a koji po vise decenija zive na socijali, ne govore jezik i nikad se ne integrisu. Zanimljivo je i kako se stavovi okruzenja prema pojedinim grupama vremenom menjaju. Sirijci su pre desetak godina, kada su masovno dolazili po osnovu azila, bili na losem glasu. Do sada se vecina snasla i niko ih vise ne pominje kao problematicne. Slicno i s Iracanima nesto pre njih. A tek prica o ex-yu. Sedamdesetih smo bili malo divlji, ali dobri radnici. Onda smo osamdesetih dosli na los glas zbog jugo mafije. Pocetkom devedesetih na jos gori zbog masovnog priliva izbeglica. Danas smo opet uvazavani i primer dobre integracije za novopridosle. Moj zakljucak je da slika koju neko okruzenje ima prema pojedinim grupama nedomicilnog stanovnistva najvise ovisi o obrazovnoj strukturi tih grupa. Obrazovanje, cak i onda kad ne vodi direktnom zaposlenju, jeste osnov za dobro i relativno brzo uklapanje u novu sredinu. I u krajnjoj liniji, ugled neke grupe imigranata vise ovisi o zemlji u koju dolaze, kakav profil ljudi privlaci i kakve uslove za integraciju im pruza, nego o zemlji njihovog porekla.

I americki veliki gradovi imaju svoje gettoe, kao sto su veliki gradovi u zapadnoj Evropi postali melting pot. Ta razlika koju pominjes danas postoji samo jos u zastarelim socioloskim teorijama, i naravno, u Trumpovim baljezgarijama, ono kad mu zatreba vreca za udaranje pa udari na Svedsku i njen nacin integracije imigranata. Istina je da u Svedskoj danas zivi preko tri miliona ljudi koji su rodjeni van Svedske, znaci jedna trecina stanovnistva. S drugom generacijom to je i mnogo vise. U velikim gradovima ovi procenti su jos veci. Naravno da ne zive svi po nekakvim getoima, daleko od toga. A i oni koji zive najcesce nisu tu sopstvenim izborom i za vjeke vjekova, nego zbog jeftinih stanova. Cim stanu na noge sele se, posebno ako imaju decu. To je proces koji traje vec nekih 75 godina, a i dalje je ziv i dinamican kao sto je i pre bio. Naravno da ima i onih kojima to nikada ne uspe jer niti zele, niti mogu da se integrisu. Oni su vrlo vidljivi i cesto tema u politickim debatama, ali to je mozda neki procenat od ona tri miliona. Ostalo je melting pot. E sad, gde bi ovo u Srbiji moglo da ode, tesko je reci. Zavisice i od domaceg zakonodavstva i koliko ce ono ohrabrivati ove sadasnje gastarbajtere da dovode porodice ili da ih stvaraju u Srbiji. Pri tome ne mislim na mogucnost da nalaze partnere i partnerke medju domacim stanovnistvom, jer to se sigurno nece skoro desiti. Mislim ako se npr sretnu nepalac i nepalka na privremenom radu u Srbiji, pa pozele da tu svoju gnezdo. Moze li to uopste? Ako se nastavi ovako s mladjim muskarcima koji dolaze u velikim organizovanim grupama i rade za plate koje ne omogucavaju samostalan zivot, bojim se da ce sve ostati isto. Osim ksenofobije koja ce verovatno biti veca.

O boze, tri puta napisem da nije sporno da se u Srbiji zivi teze nego u Svedskoj, ko bi normalan tvrdio nesto suprotno, ali da razlika nije toliko drasticna kao sto se iz meni nepoznatog razloga nastoji prikazati. Pa se u tu svrhu uzimaju za Srbiju neto plate u aktuelni troskovi, a za Svedsku bruto plata i troskovi od pre 20 godina. I onda se cetvrti put neprecizno izrazim i kazem ”dodje na isto”, pri cemu mislim ono isto sto sam vec tri puta napisala. I onda ispadnem bezobrazna 😳.

Procitaj pazljivije moj post u kom se navodi ta cifra. Pise da je toliko prosecna potrosacka korpa, a da je medijalna plata 87000.

Ovo nas vraca na moj prvi post na ovu temu i problem koji se stalno javlja u ovim poredjenjima. Plata koju si dao za Svedsku je u bruto iznosu, a neto je 30% manje. Cene koje si naveo odgovaraju Svedskoj od pre 20 godina. Ili mozda danasnjoj Spaniji. Nikako danasnjoj Svedskoj. Jednostavno nisu realne i to ce ti reci svako ko ovde zivi.

U oba slucaja sam uzela medijalne plate, ne prosecne. Sto se nejednakosti tice, ginikoeficijent za Srbiju 32,8, Svedska 31,6, opet nikakva znacajna razlika. Osim toga, one korpe ne ukljucuju troskove stanovanja i transporta, a posto su oni znacajno visi u swe, ukupni troskovi zivota dolaze na isto. Nigde vise cetvoroclana porodica ne zivi od jedne plate, cak i kad je iznadprosecna. I nejednakost je svuda veca nego ranije. Jos jednom, sve drugo je u Srbiji veci problem nego troskovi zivota.

Ovakve diskusije retko vode boljem razumevanju pa je bolje da se u to ni ne upustamo. Neka brojke govore same za sebe. Vidim da je u Srbiji prema poslednjim podacima ta korpa oko 107 000 dinara, a prosecna plata oko 87000 dinara. U Svedskoj je ista ta korpa oko 25000 sek, a srednja neto plata nesto ispod 30000 sek. Koliko znam, metodologija utvrdjivanja ovih troskova u Srbiji je usaglasena s EU, sto znaci da su podaci realni i mogu se porediti. Nema sumnje da se u Svedskoj bolje zivi, niko to ni ne spori, ali razlika izmedju Srbije i ”’ladno ’al standard”, bar sto se tice ovako predstavljenog zivotnog standarda, meni ne izgleda bas toliko drasticna. Sve drugo je jaci razlog za napustanje Srbije od tog cisto ekonomskog momenta.

Primecujem da su sva poredjenja zivotnog standarda u Srbiji i drugim zemljama takva da idu u prilog uverenju da je u Srbiji gore nego sto jeste. Kome to treba i zasto, nemam pojma, ali znam da daje pogresnu sliku. Npr kad se porede cene hrane koje u Srbiji jesu blizu evropskih, ispravno bi bilo napomenuti i da su u EU troskovi stanovanja i transporta najveca stavka u kucnom budzetu porodice. Pa bi umesto da pricamo o skupoj hrani u Srbiji isto tako mogli pricati i o jeftinom transportu i stanovanju, zar ne? Jos je problematicnije poredjenje plata, gde se u slucaju Srbije uzima neto, a za EU bruto. Ili prosecno radno vreme gde se u Srbiji sve vreme provedeno na radnom mestu racuna u radno vreme, nema neplacene pauze za rucak, sto je uobicajeno na zapadu. Dakle, poredimo babe i zabe. Ne sumnjam da bi i uz ispravne parametre Srbija zaostajala u standardu za razvijenim svetom, ali nemojmo preterivati.

Da se i ja upisem ovde, je suis overthinker 😆. Ranije mi je to skodilo jer sam grdno vreme provodila u nekonstruktivnom mozganju, posebno kad treba da se donese neka odluka, da se nesto uradi ili ne uradi. Onda sam u nekim godinama naucila da tu svoju osobinu overthinkera pretvorim u prednost. I dalje o svemu razmisljam vise nego prosecna osoba, analiziram ono sto je bilo, planiram ono sto tek treba da bude, ali to radim na konstruktivan nacin i bez suvisnog gubljenja vremena. To sam uradila tako sto sam promenila neke rutine u svakodnevnom zivotu i tako si napravila prostor za razmisljanje, bez da me to sprecava u delovanju. Prva promena koju sam uvela pre desetak godina jeste da sam pocela rano da ustajem, izmedju pet i sest ujutro, retko kasnije. U pocetku sam navijala sat i prisiljavala se da ustanem, sad vise ne. Naravno, to znaci da lezem s kokoskama, ali definitivno sam odmornija preko dana. Druga stvar je bila totalno izbacivanje alkohola iz mog zivota. Nije da sam i pre bila neka pijanica, ali je poneka casa uvece znala da mi pokvari naredni dan. To je nekako doslo spontano, nisam se posebno trudila. Prosto mi vise nije prijalo. Trece je pesacanje koje sam prvo uvela zbog linije, a kasnije shvatila da mi prija na vise nacina. Retko idem u setnju radi setnje, ali hodam i kad moram i kad ne moram. Poslednjih pet godina mi je Fitbit stalno na ruci i kaze da mi je prosek 13100 koraka dnevno. Hodam brzo, i ako me nesto nervira, to su ljudi koji se ispred mene razvlace i klate s noge na nogu 😝. Sve gore opisano znaci da mogu da se prepustam svojim mislima u vreme kad ionako ne mogu nista drugo da radim, znaci rano ujutro uz kafu ili dok hodam. To sam uradila za sebe i necu preterati ako kazem da mi je to promenilo zivot. Ne samo sto se fizicki bolje osecam, nego su i te misli jasnije i konstruktivnije ujutro dok je glava bistra i mozak odmoran, ili dok sam napolje na dnevnom svetlu i hodam. U ostatku dana sam fokusirana na ono sto radim. Nemam potrebu da zastajem i lupam glavu, jer znam da to mogu na bolji nacin da uradim i kasnije. I to mi daje onu neophodnu strukturu u danu - puna koncentracija kad se nesto radi, mozak na pasu kad je za to prilika. Tako sam dosla do svog balansa i ne verujem da bi islo bez promene nekih za mene losih zivotnih navika, samo na nekom misaonom nivou. Ne tvrdim da bi svakom pomoglo, ali kod mene radi.

Ja sam mojima jucer pravila posnu veceru. Nije da inace praktikujem, nego iz stosa, kad je vec bio slobodan dan (Bogojavljanje po ”njihovom” kalendaru 😁). Bila je pogaca s paricom (koju je izvukao dragi zet), kao i prebranac i rizoto s gljivama od nase hrane. I ajvar Brajlovic, fenomenalan, ali skup kao djavo. Ostalo Bliski istok, molim lepo, sve posno, da ne kazem vegansko: falafel, tabbouleh, babaganoush i tri vrste humusa. Eh da, i kuglice od tune i couscousa, koje jesu posne, ali nisu veganske. Do tu smo postili, a zatim smo presli na cheesecake s belom cokoladom, na kojem su jedino posno bile borovnice za ukras. Ali to je pozelela moja cerka u 38oj nedelju trudnoce, pa bi bio greh odbiti joj. Sve u svemu, bas je bilo bogougodno i toliko od mene. Danas necu peci prase na raznju jer je obican radni dan i ne postizem. Hristos se rodi!

Feministicka prrspektiva nije jednoznacna u svakom okruzenju na ovaj planeti, i uglavnom zavisi od konteksta. U zemljama gde je hijab nametnut i obavezan, naravno da ce feministicka borba biti usmerena na ukidanje takve obaveze jer je to borba za slobodan izbor zene da nosi ili ne nosi hijab. Ali ta ista borba zena za slobodu izbora u zapadnim zemljama ulazi u sasvim drugaciji kontekst. Nema sumnje da su ovde zamotane zene izlozene vecoj diskriminaciji nego one koje to nisu. Pri tome mislim na celokupno drustvo, javni prostor, a ne njihove porodice koje prema tom pitanju mogu da se odnose ovako ili onako. Zato na zapadu zene islamske veroispovesti cesto hijab vide kao izraz sopstvene slobode, a ne necijeg pritiska. Sto se mene tice, njihovo pravo i izbor, i zato ga u potpunosti podrzavam. Jedino sto je za osudu je nametanje i ukidanje slobode izbora, a to moze da bude obaveza nosenja hijaba, isto kao i zabrana istog.

Ne znam za ostale tri, ali Svedska tu nece igrati veliku ulogu zato sto ona nije posebno privlacna destinacija za mlade i obrazovane, vec je to uglavnom drugi tip imigranata. Na drugu i trecu generaciju se posebno ne moze racunati, a problem je i sto je jedino konzularno predstavnistvo u Stockholmu. Znam da se ranije moglo glasati i u Malmö, ali prijavljivanje za to je opet u Stockholmu, znaci preko 600 km daleko. Uostalom, i protesti su nam bili malobrojni i ne bas poseceni.

Tacno, muskarci su bolji u sportu jer su fizicki jaci i agresivniji. Ali zivot nije samo sport, pa ove osobine imaju i neke druge efekte. Cinjenica je da su oni ti koji u znacajno vecoj meri ubijaju zene, a ne obrnuto, koliko god se trudili da tu i tamo nadjemo suprotne primere. Moze li i to da se konstatuje, a da se ne bude proglaseno za militantnu feministkinju?

Potpisano i prosledjeno na jos par mesta.

Kazu u Dnevniku Nova S da cemo od sutra i mi iz dijaspore moci da se potpisujemo online .

Moja cerka treba da se porodi za manje od mesec dana i vec mi je porucila ”porodiljski meni” koji je pokupila iz jedne knjizice koju je napisala neka kineskinja iz USA, ali se isto to moze naci i bilo gde drugo, u raznim narodnim tradicijama. A tu su uvek medju prvih pet obaveznih jela - pihtije. Ima logike, zbog kolagena koji ce trebati i njoj i bebi, tako da se ovih dana vec bacam u potragu za telecim i svinjskim papcima, butkicama i sta vec treba. Mogao bi i @Koca Popovic da nabaci svoj recept, bila bih zahvalna. Takodjer hvala i kolegi @rodriguez za podsecanje da ovde u swe imamo sylta, obavezno jelo na julbord, ”bozicnom stolu” od kojeg je pretpostavljam i nastao pojam svedskog stola, a koje nije nista drugo nego pihtije. Ipak, za ovu priliku to nece biti dovoljno dobro, nego mora da se pravi domace 🤗.

Nije bas ista situacija. Moldavska dijaspora se tek formira i to od, po definiciji, mladih, obrazovanih i proevropski orijentisanih ljudi. Srpska dijaspora, bar u zemljama u kojima je brojna i etablirana, skoro u potpunosti odrazava biracko telo u Srbiji. Dobrim delom i po starosnoj, a posebno po obrazovnoj strukturi. Nju cini veci deo onih koji su tu trbuhom za kruhom, nego onih koji su otisli mozgom i srcem za slobodom. Ako me razumes, da ne elaboriram previse. Tako da ja mislim da tu ne treba ocekivati previse.

Zao mi je sto ti se to dogodilo sestri, ali priznajem da je moje pitanje bilo tendenciozno. Naime, redovno se u ovim pricama spominju socijalne sluzbe rame uz rame s policijom i pravosudjem. Ja u tome vidim odnos drustva prema pitanju porodicnog nasilja, a taj bi se, najblaze receno, mogao nazvati povrsnim i nonsalantnim. Stvari idu otprilike ovako. Kad policija i pravosudje sa svim svojim mehanizmima sile i moci omanu, onda se od socijalnih sluzbi ocekuje da stvar rese pomocu stapa i kanapa. Nije slucajno da su u tim sluzbama uglavnom zaposlene zene. U Svedskoj je to preko 80%, osim na sefovskim pozicijama gde ih je svega 60%. Zadatak socijalnih sluzbi je da zastite zrtve tako sto ce im ponuditi psiholosku i pravnu pomoc, a u krajnjim slucajevima ih smestiti u sigurnu kucu. Te kuce nisu sigurne zato sto su cuvane nego zato sto su sakrivene. One sprecavaju nasilnika da dodje u kontakt sa zrtvom, ali i zrtvu da nastavi normalan zivot, pre svega da ide na posao. Zato to za mnoge nije opcija. Socijalne sluzbe ni na koji nacin ne mogu da uticu na nasilnika, nemaju za to nikakve mehanizme. Da ne pominjem da su cesto i same na udaru raznih probisveta i izlozene fizickim napadima, sve do ubistava. I od njih se ocekuje da rese ono od cega su policija i pravosudje digli ruke! Prepustanje ovako teskih situacija bezubim socijalnim sluzbama bez ikakve moci jeste sistemski problem karakteristican za mnoge zemlje, ne samo za Srbiju. Ocekivanja u odnosu na te sluzbe su ogromna i otprilike nikog nije briga na koji nacin oni to treba da izvedu, cime raspolazu i kakvim opasnostima su izlozeni. To je sistemski problem i nema nikakve veze s edukacijom. Zato je i uvodjenje femicida kao posebno ozbiljnog krivicnog dela signal drustvu da se drugacije postavi prema tom problemu i da rad na prevenciji toga bude jasna odgovornost svih, posebno onih koji imaju najvecu moc u tom drustvu. A to sigurno nisu socijalne sluzbe, skole i nvo sektor. Edukacija je samo mali deo tog posla, a i ako se oslanjamo na nju, treba valjda da znamo o cemu edukujemo ljude i da se to nesto zove femicid, a ne bilo kakvo ubistvo.

Nisam sigurna na koje institucije mislis, ko u ovim slucajevima ne radi svoj posao? Ko treba da stiti zrtve nasilja pre nego sto se desi ubistvo, a to ne cini? Ne znam ni na kakvu edukaciju mislis. Koliko se secam, ona nije pomogla ni da ubedi ljude da vezuju pojas u automobilu, nesto cime direktno stitis sopstveni zivot, nego je i tu trebalo da se donese zakon.

U Svedskoj godinama traje debata o potrebi uvodjenja femicida kao zasebnog krivicnog dela, ali pravnici kazu ne. Na prvi pogled mi to nije logicno jer Svedska obicno prednjaci u zakonskim resenjima koja vode vecoj vidljivosti zena i uopste marginalizovanih drustvenih grupa. Ali kad bolje razmislim, iako je patrijarhat i ovde prisutan u raznim pojavnim oblicima, on nikada nije vladao partnerskim odnosima na nacin na koji to biva u tradicionalnim drustvima kao sto je srpsko. Cak ako se i ovde u swe ponekad koristi izraz ”zlocin iz strasti” to ce se ovde pre primeniti na nekog ko je godinama trpeo nasilje, pa na kraju ubio svog mucitelja. U Srbiji i uopste ex yu, pod taj pojam obicno idu suprotni primeri, ono kad mucitelj nakon godina zlostavljanja i kontrole ubije svoju zrtvu jer se drznula da ga ostavi. I onda on kao nju mnogo voleo, nije mogao da zivi bez nje, boleo ga rastanak, i ostale gluposti, umesto da se nesto prosto nazove svirepim ubistvom neduzne osobe. U slucaju ovakvih drustava je uvodjenje femicida kao zasebnog krivicnog dela od ogromne vaznosti. Ako nista, bar da se jednom prekine s tim romantizovanim pogledom, kao slomila mu srce, pa morao da je ubije. Da je imao srca, ne bi to uradio. Tako mu treba i suditi, bez olaksavajucih okolnosti, ulazenja u emocionalna stanja, tesko detinjstvo i ostale balkanske sevdahe. Da se jednom zauvek raskrsti s tim i stvari nazovu pravim imenom.

Pa sad… Gore si napisao da si ti nesto na brzinu izmislio i otisao, ne da se ona prva okrenula i otisla 😉. Ma nema veze, ljudski je i tvoj i njen postupak. Ali ne znaci da treba da prestanemo da se pitamo za zdravlje i postanemo pusta ostrva. Samo to je bila moja poenta. Nikako nisam mislila da bilo koga kritikujem, jer bi tada trebalo prvo sebe da preispitam i koliko puta sam uradila isto kao ti. Tesko je snaci se u takvoj situaciji, a vrlo lako biti naknadno pametan. Edit: gramatika

Pitanje ”kako si”, ako je postavljeno u prolazu i pred publikom, je samo vrsta pozdrava i nista drugo. Bez obzira kakav je odgovor, taj razgovor se ne nastavlja, bar ne u tom trenutku. Ali ima mnogo ljudi koji ustvari zele da cuju to pitanje. Samo onda procenjuju da li zaista zelis da znas odgovor i da li si spreman da ga saslusas. Tu je lopta vec u dvoristu onog koji pita i kako ce dalje ici zavisi od njegove odluke i ”osecaja za feeling”. U prvom slucaju, zena je ocigledno bila spremna da prica, ali sagovornik se uplasio svog pitanja i njenog odgovora, pa nije dobila priliku. Da nije tako, rekla bi kratko ”i on je dobro, hvala Na pitanju” i to bi bilo to. U drugom slucaju, tamo gde lik dolazi nadrndan na posao, verovatno bi mu prijalo da mu je neko kasnije prisao i pitao to isto ”kako si”, ali u drugom tonu, s iskrenom zeljom da se cuje u cemu je problem. Mozda ni onda ne bi pricao, ali bar odgovor ne bi bio psovka. I tada bi sagovornik mogao da ostavi otvorena vrata za nastavak razgovora, ako se nadrndani predomisli i ipak pozeli da prica. Znaci, ne bi trebalo da bude problem pitati ljude kako su, ali je vazno kako postavljamo pitanje i da li zaista zelimo da cujemo odgovor.

Ja ne vidim nista sporno u ovom o cemu ona prica, a ne mislim ni da je izmislila tocak. Pre bih rekla da je problem u cancel kulturi kao zasebnom fenomenu, kao i u raznim agendama koje nalaze argumente u naucnim cinjenicama, a onda ih tumace siroko i proizvoljno, onako kako im odgovara. Volela bih da znam na koji tacno deo njenih stavova se referisu njeni protivnici, a i sta im ona na to odgovara. Mozda se radi o prenaglasavanju uticaja jednog hormona, a zanemarivanju svih drugih, kao i uticaja socijalnog faktora. Mozda je i nesto drugo u pitanju. Iz videa se to ne moze razumeti. Bar ne iz prve dve trecine, koliko sam, da budem iskrena, stigla da odgledam.