Leaderboard

Na vest, prvo sto sam pomislila bilo je "Moram da zovem mamu, bolje da joj ja kazem nego da cuje od drugih..." i setim se da je mama otisla pre 7 godina. Rada Djuricin je nasa vrscanka, starija od 2 cerke popa Marinka, svestenika koji je krstio, cini mi se, sve sto je rodjeno posle II Sv, rata u Vrscu. Voleli smo ga i u vreme kad crkvu i popove niko nije smeo da voli. Krstio me je 1951 tajno, baka mi je pricala da je krstenje obavljeno nocu, u potaji. Kad cerka jednog svestenika, pedesetih godina proslog veka odluci da studira glumu a otac je posalje u Bg sa blagoslovom, onda je to nesto sto celoj porodici sluzi na cast. Ipak, uslov je bio da Rada zavrsi i "nesto konkretno" pa je, osim glume, Rada zavrsila i studije knjizevnosti. Uvek nasmejana, beskrajno ljubazna, lepa i u poznim godinama, nikad nije prekinula veze sa rodnim gradom na nasu veliku radost i ponos. Mogla bih da vam pricam anegdote o tri lepotice, Rade, Bebe i moje mame iz vremena njihovg skolovanja i devovanja ali sad je trenutak za tisinu, pocivajte u miru drage moje.

Rambo o Bori: "Jedna suza za Boru Dragi Boro, za tebe i tvoj “Rokenrol za kućni savet“ sam znao davno pre našeg susreta u kancelariji PGP-a, davne 1988. dok su urednici većali šta da rade, zatečeni mojim materijalom za prvu ploču. Tad si bio u naponu snage, na vrhuncu karijere, velika, prava zvezda, a ponašao si se kao dečak, neposredno i blagonaklono, baš kao da smo stari drugari. Kad si čuo materijal, pokazao si neskriveno oduševljenje pred zaprepaštenim urednicima, sećam se kako si rekao "Dajte ovom momku reklamu, gurajte ga na TV, ovaj će da bude zvezda, luđi je od mene! " Zvao sam te bojažljivo godinu dana kasnije, davne 1989., da mi gostuješ na ploči, ne bih li malo avanzovao na račun tvoje velike popularnosti. Oberučke si prihvatio, bez ikakvih potpitanja, nisi čak tražio nijedno slovo od teksta da se mijenja, obzirno poštujući moj “pesnički” rukopis. Treći put sam te sreo na zajednikom koncertu na Tašu, ti si bio zvijezda večeri, ja sam nastupao na početku, kao jedna od mnogih predgrupa. Taš je bio pun, od silne treme mi je pripalo loše, prućio sam na pod, Ti i Gaga ste prvi skočili, prišli, masirali me, donosili vodu sa šećerom, zabrinuti, vrlo nežni, kao da sam vam rod rođeni, uspjeli ste da me povratite i osposobite za nastup. Odmah zatim, to je bilo devedesetih, početkom rata u Bosni, našeg zajedničkog poznanika i menadžera, uhapsila je u Mostaru JNA . Zbog gorostasnog izgleda i osornog ponašanja, kombinovanog sa bošnjačkim imenom i prezimenom, tako ogroman i osoran, uz “sumnjivo” ime i prezime, u to histerično vrijeme naš drugar nije imao mnogo šansi da dokaže svoju nevinost. Da ne davim s detaljima, našeg druga su na lično Tvoju intervenciju pustili istog dana popodne, zauzeo si se u to gadno i opasno vreme za " nekog tamo, s one strane". To smo do danas znali samo ti i ja, i naš oslobođeni drugar. Mislim da je sasvim umesno da od danas to zna i još po neko. Boro, ja te pamtim kao vrlo nežnog i dobrog čoveka, a da si vrhunski pesnik u šoumen, to znaju svi. Na žalost, nIkom nisi znao da kažeš ne, pa si tako tvoj benigni kafanski nacionalni zanos trapavo preneo u javni prostor. Zgodno za zloupotrebe svih vrsta, nema šta. Godinama posle toga nosio si taj nametnuti teret na svojim pesničkim plećima. Ali , onako dostojanstven, ćutao si, bilo ti je ispod pojasa da se “vadiš”. Znam iz prve ruke da nisi bio u stanju ni mrava da zgaziš, a kamo li da nekog mrziš. Za razliku od mnogih, koji su vešto žonglirali svojim nacionalnim zanosom i u javnosti ga sasvim oprezno dozirali na kašičicu, tek da se čupne neka korist, a da se ne napravi dugoročna šteta na tržištu koje će se neminovno otvoriti za koju godinu, vešto okrećući ćurak tačno u trenutku kad će mediji novonastalih država početi da obraćaju pažnju na estradu - “onih tamo” . Nisu ti Boro ti svatovi ni do koljena. Počivaj u miru druže. Za mene si od prvog susreta bio legenda, i ostaćeš legenda za vek i vekov. Jer si prije svega bio nežan, skroman i dobar, uglavnom na svoju štetu. Na posletku tvoj veliki, grandiozni stih sve lepo kaže, onom ko zna da sluša: “ A sebe bih na poklon dao bilo kome, jer niko od vas ne zna moje brodolome", napisao je Rambo.

Bora Djordjevic, jedan od najvecih ikada kada je rok muzika ex Jugoslavije u pitanju, mozda ne bih pogresio da kazem da je i najveci. Svojom autenticnoscu umeo je prizemlji najuzvisenije i da monumentalizuje najbednije momente koje svako od nas moze da dozivi. Zajedno sa Balasevicem verovatno najbolji kantautor koje su ovi prostori imali, a tesko da ce i imati bolje. Balasevic mi je svojim svetonazorima blizi, ali kod Bore sam voleo sto je u svojim pesmama umeo da skine rukavice koje je Balasevic cesto iz svoje neverovatne pristojnosti nosio. "Lutka sa naslovne strane" po meni uz "Za koji zivot treba da se rodim" je najbolja ex Yu rok pesma ikada a "Pogledaj dom svoj, andjele" jedna od najboljih pesama generalno. Zbog nekih njegovih stavova ne verujem da bih sa Borom seo u kafanu i popio pivo, ali toliko je svetskih rok zvezda cija muzika je deo mog identiteta, pa su na toj listi za izbegavanje daleko ispred Bore. Pozeleli mu da pociva u miru ili ne, on ce vecno ziveti kroz svoje pesme, i to nije fraza.

Voleo sam Riblju Čorbu i pesme koje je Bora napisao. U nekom trenutku, razočaran onim što je postao, počeo sam da govorim kako je Bora Đorđević odavno umro, a da je ovo sad samo neka propala osoba koja se igrom slučaja isto zove Bora Đorđević. I kada tako postavim stvari, ne potresa me smrt te osobe koja je sada preminula. Međutim, to nije istina, takvo postavljanje stvari. To je bila jedna osoba. Sa ogromnim potencijalom i talentom, ali i mračnom stranom. Ta mračna strana je možda i terala talenat da se ispolji. Nije to izdržao, izgoreo je, postao je ljuštura... da je zaista umro tada, ne bi se čulo ništa sem hvalospeva velikom pesniku. Jeste bio veliki pesnik, ali i veliki čovek, sa svim dobrim i lošim što je nosio u sebi. Veliki jer je proživeo život koji te natera da zastaneš i zapitaš se. Neka se odmori. Zbogom.

Sad nešto kompletno drugačije. Boru sam precrtao i kao čoveka i kao umetnika pre nešto više od 30.godina...kada je odlučio da postane deo nacionalističkog mejnstrima i krenuo da huška na rat. Ipak,moje detinjstvo je obeležila i "Riblja čorba"..nije mogao da prođe ređendan,manifestacija ili mini-diskotekica bez nekog njihovog hita.. Tako za mene postoje dvojica Bore Đorđevića: jedan je živeo do rata,drugi od njega. Prvog mi je žao. Drugom ću probati da oprostim sve ono što je radio,a nije morao. Prvog je bilo više i na tome sam mu zahvalan. Počivaj u miru.

Istinska legenda! Prvi dodir mi je bio sa polaskom u osnovnu školu i njegov tada aktuelni hit "Avionu slomiću ti krila", ne znam zašto ali ta pesma me je tada opčinila, sve žive sam njom smarao 🙂 posle kako sam odrastao upoznavao sam njegov ali i opus Riblje Čorbe a onda su usledili brojni koncerrti, svi nezaboravni, poput onog u Sremskim Karlovcima pre nekih 15-ak godina kada je publika bukvalno pevala svaku pesmu s njim od pocetka do kraja, takvu energiju je tesko i opisati, ali i jedan malo drugaciji mnogo godina pre toga. U studentskim danima smo delili istu kladionicu na Terazijama, kakav je to bio doživljaj za mladog provincijalca poput mene kada sto do mene sedi veliki Bora Čorba i s obzriom da čujem sve šta priča, imam utisak kao da sam u njegovom društvu, posle se svima time hvalio 🙂 , da bi smo se koju godinu kasnije zajednički preselili bliže Vuku, i u tom ambijentu sam ga stvarno upoznao i prvi put i pričao s njim, isključivo o sportu o kladioničarskim temama 🙂 obožavao je da se kladi na ženski tenis i turske kupove. Bio je veliki Zvezdaš, još veći muzičar i definitivno istinska legenda. Neka počiva u miru a mi ćemo i dalje uživati u njegovoj zoastavštini dok mu se opet ne pridružimo na nekim drugim Terazijama.

Izraz da iza njega ostaju antologijski tekstovi je nekad toliko otrcan, ali u Borinom slučaju tako prikladan. Zbogom jednom od najboljih tekstopisaca sa domaće scene.

Davor Beganović 08. 02. 2018. Maligni stihoklepac https://www.jergovic.com/ajfelov-most/maligni-stihoklepac/ Rock-glazba i s njom povezana lirika već su, to nije nikakva tajna, dulje vrijeme postali standardni predmeti bavljenja kako znanosti o književnosti tako i muzikologije. I jedna se i druga ne libe prići tekstovima ili notnome materijalu s dozom skrupuloznosti koja zna inkorporirati i najsloženiju terminološku aparaturu. U nas je to nedavno, makar čini mi se i nedovoljno zamijećeno, briljantno pokazao Tomislav Brlek tekstom o Bobu Dylanu koji je objavljen na portalu Miljenka Jergovića, u rubrici Ajfelov most (v. https://www.jergovic.com/ajfelov-most/dylan-knjizevnost-na-struju/). U za njega tipičnom maniru koji se sastoji od iznimne informiranosti, analitičke i argumentativne strogosti te precizne pismenosti koja ne ustupa pred kompliciranim formulacijama već ih suvereno integrira u tekst, Brlek je pokazao u kolikoj je mjeri obsoletna diskusija kojom se Dylanu pokušava zanijekati pravo na dobivanje Nobelove nagrade za književnost. Naravno da je on literat – kako bi se to dokazalo nisu potrebni seminari što ih o njemu drže znanstvenici na američkim sveučilištima. Već i sama struktura njegovih uglazbljenih stihova dostatna je kako bi se uvidjelo da se u njima radi o vrhunskoj književnosti, čak kada se i zapostave njegovi čisto literarni pokušaji, poput hermetičnoga romana Tarantula. Kao drugi bi se uzorak briljantnoga miješanja vrhunske književnosti i popularne glazbe mogao navesti Nick Cave. Jugoslavenska je situacija bila unekoliko manje sklona formiranju takve, u principu složene, hibridnosti. Grupa Buldožer u svakom je slučaju bila sposobna sačiniti tekstove koji nisu bili tek pratnja glazbi, nego su posjedovali i vlastitu autentičnost. Branimir je Štulić autentični pjesnik čiji je talent zbog jedva prikrivene megalomanije znao biti žrtva samoga sebe. Pjesme su Milana Mladenovića, makar ponekad i teško razumljive, primjer kreativnog stapanja jezika i glazbe. Polariziranost koja vlada između zemalja nastalih raspadom Jugoslavije aktualizirala je, na potpuno pogrešnoj razini, raspravu o potencijalnoj estetskoj vrijednosti rok-lirike. Naime, nedavno je dodjeljivanje nagrade pretenciozna imena Velika nagrada Ivo Andrić (upitat ćemo se: Gdje je „mala“?) rok-glazbeniku Bori Đorđeviću prouzročila umjereno temperamentnu diskusiju. U nju se zasigurno ne bih uključivao da Amer Tikveša na portalu Prometej (v. http://www.prometej.ba/clanak/kultura/pop-poezija/o-poeziji-bore-djordjevica-3560) nije pokušao relativizirati vrijednost same raspre ističući, s pravom, da politički sumnjivo djelovanje Đorđevićevo ne deligitimira činjenicu da on jest pjesnik. Doista, pjesnik je, složit ćemo se uz škripanje zuba, svatko tko piše pjesme. Drugi je dio Tikvešina teksta, u kojemu se argumentira kako su Đorđevićeve pjesme iz ranije, jugoslavenske, faze doista vrijedne estetske pozornosti. Kako bi nas uvjerio u to, ponudit će analizu jedne od njih, politički intonirane Na Zapadu ništa novo. Pridajući analiziranome tekstu kvalitetu literarnosti (ili literarnu kvalitetu) Tikveša će ustvrditi da je jedan od središnjih razloga tomu kolažna konstrukcija kojom dominira interdiskurzivnost. „On pretapa poetski i novinski diskurs pri čemu se pokazuje moć poetskog da apsorbira bilo koji tip diskursa. Novinski naslovi su doslovno postali poezija, dok obrnut slučaj nije moguć.“ (v. http://www.prometej.ba/clanak/kultura/pop-poezija/o-poeziji-bore-djordjevica-3560) Na stranu pitanje zašto obrnut slučaj nije moguć: poezija, zasigurno, može biti pretočena u novinski naslov. Primjeri su tomu brojni ali i nebitni. Kenton kojim se Đorđević služi, bez obzira na momente ironije, banalan je i traljav. Taj se moment kompleksiteta, prema Tikveši svojstvenog „visokoj“ književnosti, nadopunjuje i intertekstualnošću – drugom karakteristikom književne autorefleksije. Ona se zrcali i u upotrebi naslova Remarqueova romana Na Zapadu ništa novo kao intertekstualne matrice na koju će se, prizivajući sličan sadržaj, projicirati Đorđevićeva lirika. Intertekstualnost živi od originalnosti, ne od banalnosti. „Na Zapadu ništa novo“ toliko je poznata sintagma da ni u kojem slučaju ne može izazvati bilo kakve kreativne asocijacije. Iz njega zrači samo plitkost neznalice koji ju primjenjuje zato što mu napamet ne pada ništa drugo. Promotri li se, dakle, pažljivije, obje će se komponente navedene u prilog tezi o Đorđeviću-vrijednom-pjesniku pokazati labilnima. Tikveša ne pruža uvid u eventualne formalne kvalitete poezije: njezino stapanje s glazbom, samostalno djelovanje ritma i rime, eventualno metar… Bojim se, međutim, da ni ta analiza ne bi donijela nekakvo tumačenje koje bi Boru Đorđevića izdiglo iznad onoga što je potencirao Miljenko Jergović nazvavši nedavno Đorđa Balaševića, revitalizirajući pri tome riječ koja se pomalo zaboravlja, stihoklepcem (v. https://www.jergovic.com/subotnja-matineja/krivi-smo-mi-ili-petominutni-traktat-o-savjesti-i-odgovornosti/). Jergović spašava Balaševića njegovog stihoklepaštva tako što mu, odričući njegovim stihovima estetsku, pridaje etičku vrijednost. Ta bi se tiha rehabilitacija mogla sažeti u formulaciji da je novosadski autor benigni stihoklepac. Za čačanskoga se rokera to ni u kojem slučaju ne može reći. Njegovo je ratno i poratno djelovanje indiskutabilno. Njime mi se nije ni baviti (ni Tikveša, uostalom, to ne čini). No kako stoje stvari s onim jugoslavenskim? Može li se u njemu pronaći klica razvitka kakvome ćemo, na svoj veliki jad, svjedočiti u sadašnjemu trenutku? Naravno da postoji. Kao što smo već mogli promatrati u nevješto sklopljenome kentonu, kojega Tikveša neuspješno podiže na razinu kvalitetne poezije, Đorđeviću lirski posao ne ide baš najbolje za rukom. No glavna je, a od Tikveše prešućena, osobina njegove lirike neprikriveni primitivizam koji se, u raznim oblicima, utapa u patrijarhalnu sliku svijeta. Ta se slika tek djelimice prikriva navodnom urbanošću tekstova. Pođe li se od imena samoga banda, vidjet će se razulareni kočijaški bijes. Riblja je čorba, znat će svatko s iole poznavanja beogradskoga slanga, jezivo mizogina oznaka za menstruaciju. Mizoginija je takoreći jedina konstanta Đorđevićeve poezije. Njegovo se lirsko Ja očituje prema svojim ženskim suputnicama u nizu prostačkih iskaza koje se može pratiti na različitim stupnjevima primitivizma. Tobože žovijalno („Draga ne budi peder“) prozirnom kavanskom duhovitošću mizoginiju spaja s homofobijom; pijani nesretnik pred vratima WC-a (kojega čisti „socijalni slučaj“) jeca jer ga je „žensko napravilo volom“ (obratiti pažnju na gramatičku formu srednjega roda „žensko“); možemo li u njemu prepoznati lirsko Ja koje upozorava (prvi hit skupine Lutka sa naslovne strane) djevojku što će s njom učiniti pokvareni pripadnici sekte prominentnih dok im se ona „daje“?; ili onoj „zadovoljnoj ženki“ kojoj plaća taksi kako bi otišla kući jer ne može shvatiti svu dubinu njegove ispražnjenosti pred svijetom. Naravno. Čitava je ta poezija koketna laž u kojoj se ne može pronaći ama baš ništa što bi zadovoljilo minimalne estetske – o etičkima i da ne govorim – kriterije. Kao što je odbacivao žene i homoseksualce zbog njihove niže vrijednosti, tako će Bora Čorba potkraj osamdesetih okrenuti ploču i početi prezirati „bečke konjušare“ (na čijim je binama kasirao lijepe honorare) da bi njegov pogled na svijet kulminirao – u inauguraciji u četničkoga vojvodu. Ergo u povratku u patrijarhalno-ruralni diskurs koji je uvijek provirivao iza njegovog rakijskog kazana. Bora je Đorđević maligni stihoklepac. To su pripadnici žirija nagrade smiješnoga naslova znali te su mu je dodijelili samo kako bi isprovocirali (s uspjehom) Druge. Provokacije su kratkotrajne, bar jednako kratkotrajne kao i nagrađena poezija. I tu ne pomaže nikakva književno-znanstvena analiza.

Rambo je sublimirao sve što treba znati o Bori. On definitivno nije bio zao i pokvaren tip, nije postao to ni danas. Šta je teralo na mračnu stranu i koji lični đavoli, jebem li ga. Na kraju dana njegova zaostavština je toliko ogromna, toliko značajna i sveobuhvatna da sve i da je namerno želeo da je posere, ne bi mogao toliko sranja da proizvede da prekrije decenije velikih albuma, turneja i generacija koje su odrasle sa njim a mnoge i ušle u rok vode. Samo zbog njega. Ljubav mora da pobedi i što se mene tiče, sve mu je oprošteno, ako je to i bitno. Definitivno najveći rok muzičar, kantautor, najveća grupa svih vremena ovih prostora. Odmaraj legendo, sjebao si nas sve do kraja. Nije moralo danas 💔

U okeanu velikih pesama na kojima je Bora imao doprinos (ne samo u Corbi), nekako, bukvalno kao neka himna (aluzija na Boze pravde) mi se izdvaja "Pogledaj dom svoj andjele"... Sad ce i on imati tu perspektivu.

Da ne zaboravimo ❤️

Najveca ex-yu grupa, bez dileme, iako Smak i Generacija 5, Osvajaci... imaju posebno mesto u mom srcu. Ali, to sad i nije bitno i u pitanju su preferencije, svakako je Bora bio jedan narodski, jednostavan covek, i takvi su mu i tekstovi - jednostavni ali na granici remek dela. O samim ljudskim osobinama i poslednjem mitingu gde je svirao ne zelim ni da govorim ni da razmisljam, i to meni nije ni malo pokvarilo sliku koju imam o njemu, i o bendu. Odrastanje je, kao verovatno i za svakog iz generacija 80ih, 90ih bilo nezamislivo bez Bore. Toliko dobrih pesama, gitarskih rifova... kao nijedna druga grupa.

Bas veliki gubitak, kao bliski rod da je otisao. Isti osecaj kao kad su umrli Balasevic i Gaga Nikolic.

Pokoj mu dusi.

I posle 15 godina jedan Amerikanac u finalu GS, a u Nju Jorku nakon 18 godina. Ko ce to konkretno biti videcemo u petak. Odgledah samo prvi set drugog meca, Dimitrov je muku mucio u svakom servis gemu, dok ih je Tiafoe dosta lakse osvajao. Vec tad je zamirisalo na pobedu Amerikanca. Bice zanimljivo polufinale, zivo me interesuje za koga ce biti publika. @delgado - tek sada videh pitanje, izvini sto ne odgovorih.

Ljosino kapitalno delo je svakako Razgovor u Katedrali i meni se više dopalo nego izvikanija Sto godina samoće. Inače, kao što rekoh Vargas Ljosa nema lošu knjigu, bilo šta njegovo da uzmeš u ruke nema greške.

Meni je isto i dalje automatski London u glavi kad pomislim na završni turnir

E bre Delgado, niti se polufinale igra sutra, niti se ATP finale igra u Londonu vec nekoliko godina, updejtuje se

Pocivaj u miru Legendo...

Mene jos vise odusevljava ujedno i rastuzuje sto je ovo iz '85

U secanju mi je neka davna davna talk show emisija, gde jedna gospodja Borinih godina kaze njemu: Boro, ja sam te vidjala kada si bio mlad i dolazio u ____ (neku ustanovu kulture Beograda, neka bude i SKC), sa beretkom, koznom jaknom, liberalan, odlucan, smeker, kako si od toga danas postao.... Pa samo sto ne kaze: masan, zapusten, neizbrijan... samo jos fali da poentira sa četnik. Što Bora na kraju i jeste bio, jbg. Šteta. RIP.

Mnogo mi je krivo sto nisam mogao da se organizujem da odem u Zajecar, ko zna kad ce sledeci put doci. Zanimljivo u vezi ovoga, peva zajedno sa Roni Romerom, koji je takodje top pevac, a bukvalno se vidi klasa razlike izmedju njih. Snimak sa telefona, zvuci perfektno.... Ne znam da li su me Fredi Merkjuri i Dio ovako fascinirali kad sam bio klinac. On je bukvalno na tom nivou.

Prvo zlato na Paraolimpijadi za Srbiju. Osvajač Dragan Ristić u streljaštvu, MK puška 50m ležeći. https://sportklub.n1info.rs/olimpijske-igre/dragan-ristic-osvojio-zlato/

Ne znam sta bih ( u stvari znam, ali ne mogu) napisao, svaka rec je suvišna . Zbogom

Borislava Perić posle dubla ušla u polufinale i u singlu i donela još jednu medalju Srbiji. Koju konkretno, saznaćemo posle polufinala i nadamo se finala.

I nemoj, Pinchona mogu da vole samo specijalne jedinice tipa ti i Quentin😆 Citaj Amerikance ( Pinchona bas i ne moras, malo je mnogo komplikovan) ali zato Korekcije i Sloboda ( Frenzen) ili Americka pastorala (Philip Roth) pesme su nad pesmama.

Vocals – Biljana Krstic, Gorica Popovic, Snežana Jandrlic Acoustic Guitar, Guitar, Congas, Vocals – Nenad Božic Acoustic Guitar, Vocals, Gong – Borisav Ðordevic

Mislio sam, da je Lost, vorst šit eva, ali ima i gore... na sta pljusnuh poslenjih mesec dana...

Ćalac je uzeo zlato i na EP u Splitu te godine.

Bas je tragicno da teniseri poput Frica i Tijafoa odluce finalistu slema.

Zezam se naravno, malo ja nisam normalan. Znam da si mislio na Uelbekov privatni život.

A tebi kao ne nedostaje? Ovo posle meča, kad je Fritzova devojka bila u kadru, "Evo je i njegova devojka koju je upoznao pre nekoliko godina preko dating aplikacije", to je bilo mlako od Pešikana. Tu bi Banjac nešto mnogo bolje sročio nema šta

Testiran je dvaput u martu 10 i 18 . Oba puta pozitivan. Oba puta je procenat te zabranjene supstance u urinu vrlo sličan. Fizio je nanosio tu kremu od 5 do 13 marta. Navodno do kontaminacije je došlo desetog marta kad ga je ovaj masirao bez da opere ruke. Jedna od pretpostavki je da je drugi pozitivan rezultat isto rezultat nenamerne kontaminacije koja se desila desetog, a druga pretpostavka je da je to druga kontaminacija koja se desila između 11-13. U oba slučaja procenat kod drugog testa bi trebalo da bude znatno manji, zašto nije, to je jedna od brdo nedoumica vezane za ovaj slučaj.😀

Svaki dan bar jednom (a često i više puta) forum koči kao dajl ap. Već sam se maltene navikao, samo prekinem i probam opet kad imam vremena. Ali ume da frustrira.

Vraćena srebrna medalja Nebojši Đuriću. https://sportklub.n1info.rs/olimpijske-igre/preokret-djuricu-vracena-medalja-sa-paraolimpijskih-igara/ Za sada na Paraolimpijadi za Srbiju tri medalje, dve srebrne i jedna bronza.

Izvini, ali ovo me razdire kada vidim. LOTR je trilogija koja je po meni izmenila filmsku industriju i uzima se kao merilo kvaliteta za ovu seriju, ali zasto? Tu ima gomila pogresnih stvari koji danas niko ne pominje. Pa skoro ceo film the two towers je pogresan ako uzmemo da je bitka za Helmov ponor vecinski deo filma. Dolaze stotine vilenjaka a jedini vilenjak tu je bio Legolas, Gandalf ide po Eomera koji je zapravo sve vreme bio tu (Erkenbrand, veliki ratnik koji nije ni pomenut, je bio taj koji je doveden u pomoc) A ako gledamo po knjizi (delovi iz treceg dela filma su trebali biti u drugom), Sarumanova smrt je totalno pogresna, nacin na koji su dosli do palantira u knjizi je jako dosadan pa su resili da u filmu bude malo... pa, filmski... Itd itd, da ne idem dalje. To niko vise ne pominje Surova cinjenica je: ogromna vecina nas je prvo gledala trilogiju, zaljubila se i onda procitala brdo knjiga i sada se mudruje. Ok, ja volim da procitam sve vezano za Tolkina, neke stvari i dan danas naucim da nisu onakve kako sam ja mislio, ali brate preteruje se mnogo... Od scene od 2 sekunde sa tim prokletim orcima se napravi fama, a Bolg je usvojen ili ga je donela roda... U prvoj sezoni se isto pisalo kao glupost to sto Sauron pokušava da ubedi Galadrijel da zeli da popravi stvari i da mu je laknulo sto nema Morgota, a u Silmarilionu jasno pise da su mnogi smatrali da se Sauron stvarno pokajao, da je trebao da saceka Manveovu presudu, ali da se na kraju uplasio iste i pobegao... Ja tu situaciju sa orcima gledam kao neki nastavak toga, da je posle rata Valara i ogromnih unistenja jednostavno i orcima dosta rata. Simbiot... Ok, nije bas najbolje resenje, ali ljudi moji zabole me da li je ljigavac ili dim/magla kao sto je napisano posle potopa Numenora... Ovako mi čak izgleda i zlokobnije prikazano. Jedva cekam novu epizodu 👿

Mitar Palikuća ušao u polufinale muškog singla u stonom tenisu i doneo drugu medalju Srbiji na Paraolimpijadi. Polufinale se igra danas u 12:15.

Mix baseballa i footballa, 10 parova, 500din, 55 kvota, 31000 dobitak (Za nešto jače tokom vikenda, dobrano su me zajebali i nekoliko drugih baseball, a i mnogi college american football mečevi)

Vrlo je to zanimljiva tema... Vidim ne netu dosta nekih apologetskih uradaka oko ovog prilicno kontroverznog resenja sa orcima. Ovaj meme otprilike sumira pricu Posto mi vec sad pomalo idu na zivce ovo pravdanje kreativnih izbora nekakvim slobodnim interpretacijama napisanog u Tolkienovim pismima, te siroj javnosti i citalackoj publici manje poznatim delima, dlucio sam da razlozim ovo, sliku po sliku. slika #1 - ovo verovatno jeste vidjenje vecinskog dela publike koje proizlazi iz toga sto nije svaki gledalac ili ljubitelj filmske trilogije nuzno i redovni profesor na katedri za tolkinologiju. Medjutim, sigurno da postoji znacajan broj ljudi koji nemaju nista protiv same cinjenice da orci u ROP na izlaze iz blata. Na kraju krajeva, mislim da je vrlo jasno i decidno naglaseno i u FOTR-u kako su orci kao takvi nastali i da se ona forma "radjanja" i stvaranja odnosila iskljucivo na Uruk-haie koje je stvarao Saruman. Sto se tice koncepta porodice, ona se moze shvatati na razne nacine, a sama cinjenica da neki ork ima potomke nije kao takva uopste nista egzoticna niti necuvena, pa cak ni za one koji su se sa ME upoznali samo kroz 6 filmova. Ovaj deo vidjenja orka kao cistog zla se preplice i sa ostalim, pa cu se dotaci te problematike u nastavku. slika #2 - kao sto sam se kratko dotakao gore, taj Bolg (iako je u odredjenoj meri izmenjen taj deo price) je u Hobbit filmovima i predstavljan kao Azogov sin, tako da su se gledaoci vec upoznali sa tim konceptom oceva i sinova orka. Stoga je ovaj deo "odbrane" serije od "neznalica" pomalo deplasiran i smesan. Na kraju krajeva, jasno je da sama cinjenica da neki ork ima dete nije uopste glavni fokus zamerki i kritika. slika #3 - ovo je opste poznat koncept za svakoga ko je procitao Silmarillion, dakle nista novo i ne otkriva nikome toplu vodu. Niti jedno bice koje je doslo od Iluvatara, bilo neposredno bilo preko Valara koji su sa njim odrzali harmoniju, pa cak ni sam Melkor, nije bilo zlo u svom izvoristu, na samom pocetku. To vazi i za Mairona koji tek kasnije, kada se pridruzuje Morgothu ex-Melkoru postaje Sauron. Iskvarili su se vremenom, svaki na nesto drugaciji nacin, u skladu sa odlikama svog bica ili da kazemo licnosti, u nedostatku boljeg termina. Medjutim, ovde treba napraviti razliku izmedju takvih bica i formi postojanja i onih koja su nastala delovanjem zla, odnosno nakon sto se ono pojavilo i dobilo svoje opredmecenje. Bica koja je "stvorio" (postoji razlog zasto navodnici, o tome kasnije) odnosno iskvario Morgoth kao emanacija zla ne mogu imati istu polaznu tacku kao ona koja je stvorio Iluvatar (npr. vilenjaci i ljudi) ili Aule (patuljci). Dalje, treba napraviti i drugu distinkciju u ovom pogledu. Moriandur vilenjaci kao prvi koje je Morgoth uhvatio i iskvario i kojima pripada i Adar sasvim sigurno nisu bili zli od pocetka jer su deca Iluvatara i probudili su se zajedno sa svim ostalim koji su krenuli na zapada u Valinor. Ali sta cemo sa drugom, trecom, dvadeset petom generacijom? Deformacije i negativne karakteristike se valjda svakom novom generacijom umnozavaju, postaju ozbiljnije, ekstremnije i ta bica sve manje i manje imaju zajednickog sa tim prvim vilenjacima, sve su dalje od njih, ta iskra iluvatara sve vise bledi i gasi se. Je li uopste logicno ocekivati da je u glavudzi jednog Shagrat iz LOTR trilogije isto sto i u glavi Adara, da razmislja, vidi svet oko sebe na isti nacin i da ga motivisu slicne/iste stvari? Zaista ne bih rekao da se moze dati potvrdan odgovor na ta pitanja. slika #4 - ok, covek potvrdjuje ono sto i sami znamo, da je jako malo napisao i objasnio o njihovom nacinu zivota, navikama, zajednici u kojoj su ziveli, konkretnoj formi razmnozavanja... Nikada nisu bili fokus za njega kao autora vec samo instrument koji su Mracni gospodari koristili da postignu svoje ciljeve. slika #5 - ovde sad malo vise o onome "stvaranju" koje sam stavio pod navodnike - bar sto se orka tice, nije ih zaista stvorio, napravio od nule (po onom JRR-ovom dobro poznatom konceptu da zlo ne moze stvarati, nego samo kvariti i izopacavati vec postojece), vec je otimao i primamljivao vilenjake jos od prvog budjenja njihovog i kvario ih, mucio, eksperimentisao, fizicki izoblicavao... Sto se tice ostalog dela citata, ovde Tolkien prosto naglasava da iako su za ljude i vilenjake van svakog iskupljenja, da je zapravo samo bog jedini i krajnji sudija i da zbog toga prema njima ne treba uvek i u svakoj prilici postupati okrutno i ubijati ih odmah na mestu kao nekakav sveti cin. Sto je uticaj hriscanstva, naravno i to se jasno vidi na ovom primeru. Svakako, to ne govori nista o samoj cinjenici da li su orci kao takvi zli, niti se na bilo koji nacin, cak ni nekim nadljudskim natezanjem iz ovoga moze izvuci "dokaz" da su oni ipak skroz kul. slika #6 - ovde je samo trag da se jeste kolebao i da je vise puta prepravljao i menjao (kao i jos milion drugih stvari, zna li iko na ovoj planeti vise ciji je zapravo sin GIl-galad lol), ali da zapravo nikad nije odustao od ideje i zamisli da jesu forma zivota za koju se ne vezuje prakticno nista dobro i pozitivno i da im nedostaju karakteristike drugih, cistijih bica i dece iluvatarove, te apostrofira da je sasvim druga tema i da je problematika znatno dublja mogu li kao takvi imati duse odnosno duh poput njih. Narocito kada ih posmatramo iz ugla pukog instrumenta, sto oni i jesu u 99% Tolkienovog dela. slika #8 - ovde vidimo pokusaj objasnjenja kako su se razmnozavali, pa daje trag da je to bilo analogno ljudskom i vilenjackom nacinu aka seksitajm i to samo po sebi nije neki problem, posto je jasno da je to jedan vrlo moguc pogled na taj maglovit i nedorecen deo legendarijuma. A to da su duboko u sebi prezirali one koji su ih izopacili, drzali kao roblje i puko topovsko meso u vecnom ratu i unistavanju, nema sumnje. Kao sto svaki sluga prezire gospodara koji od njega trazi sve, a za uzvrat ne daje nista osim bica preko ledja. E sad, koliko su ove generacije orka nakon prvih iskvarenih vilenjaka bile sposobne da pojme i osveste takve koncepte i da li su zaista bili ista vise od stoke, veliko je pitanje. Jos jedna od stvari na koje nam Tolkien nije ostavio jasne odgovore. Dakle, nista sto je ovde navedeno nije netacno, ali se uzima kao nekakvo bulletproof opravdanje i oprostajnica grehova za Paynea i Mckaya, a to zapravo nije ni izbliza. U pitanju je samo interpretacija koja je svesno otisla bas u ovom smeru. Ucitava se kojesta i divljacki izvlace konstrukcije izuzetno slobodnim i egzoticnim tumacenjem napisanih recenica u skladu sa narativnim kursom koji je zauzet.

Ne razumem komentare da je Pjastri nešto kriv. Šta je dečko još trebalo da uradi danas? Da su u Meklarenu rizikovali, imali bi 1-2, a Pjastri bi dobio ovo. Ljubitelji Landa, žao mi je. Dečko je mega simpa i suv prosek. Pjastri je bolji vozač i biće sve bolji. Ladno je novi Rikardo. Jbg.

I ja, tim pre što je sad mnogo lakše pratiti razne sportove nego nekada. Ali jedno je koliko se nešto gleda od kuče iz fotelje, a drugo je koliko će se ljudi iscimati da ode na teniski turnir da gleda mečeve uživo, čak i u gradu veličine Beograda, manja mesta da ne pominjem. Mislim da je u tome suština Lajovićeve izjave, on govori iz perspektive igrača koji igraju pred praznim tribinama. Zato mislim da nije realno očekivati da se takav jedan turnir u dogledno vreme ustali, čak i ako može da se dobije licenca. Pogotovo ako se ne nađu baš debeli sponzori i obezbede dovoljno niske cene karata.

😮

Ode i Rada... Uvek nasmejana i vedrog duha. https://www.blic.rs/sudbine/umrla-glumica-rada-djuricin-91/7v04yn1 Pocivaj u miru.

"Meni stvarno nije dobro, Bolestan sam skroz na skroz, Biće da sam bostan obro, Pripremite plavi voz. Dani su mi odbrojani, Životni mi prošo vek, U bolnici u Ljubljani Nemaju za mene lek." Bora u Čačku prošle godine.

Polako se prazni scena. Počivaj u miru Boro 😥. https://nova.rs/zabava/sudbine/umro-bora-djordjevic/