stoudemire

Ljosino kapitalno delo je svakako Razgovor u Katedrali i meni se više dopalo nego izvikanija Sto godina samoće. Inače, kao što rekoh Vargas Ljosa nema lošu knjigu, bilo šta njegovo da uzmeš u ruke nema greške.

Vargas Ljosa - Burna vremena Još jedno vrhunsko delo mog omiljenog pisca. Gvatemala, vojna hunta, neizbežna CIA i lokalni diktatori kao što je Truhiljo...

Kad je dete bilo dete hodalo je mašući rukama želelo je da je potok reka, reka ponornica, a ova bara da bude more. Kad je dete bilo dete, nije znalo da je dete, sve je imalo dušu, i sve su duše bile Jedna. Kad je dete bilo dete nije imalo svoje mišljenje, nije imalo navike, često je sedelo prekrštenih nogu, neprestano trčeći, imalo je kovitlac u kosi, i nije se kreveljilo pri fotografisanju. Kad je dete bilo dete, postavljalo je ova pitanja: Zašto sam ja baš ja, a ne ti? Zašto sam ovde, a ne tamo? Kad je počelo vreme i gde se prostor završava? Da li je možda život pod Suncem samo jedan san? Nije li ono što vidim, čujem i osećam samo odraz nekog Sveta pre ovog Sveta? Ako znam da postoji zlo, postoje li zaista i zli ljudi? Kako to da JA, uopšte kao da nisam postojao pre nego što sam postao JA, i da jednom JA, koji sam, više neću biti JA? Kad je dete bilo dete, davio ga je spanać, grašak, sutlijaš, na pari kuvan karfiol, a sad sve to guta, ne samo zato što se mora. Kad je dete bilo dete, u tuđem se krevetu jednom probudilo, i potom nikad prestalo. Mnogih ljudi, tada, dobrih mu se činilo, a danas tek par, ako je sreće. Jasnu je sliku Raja u sebi imalo, da li baš Raja, pita se sad? Kad od Ništavila vizije i danas ga strese strah. Kad je dete bilo dete, igralo se sa oduševljenjem, i sad, ima isti onaj entuzijazam, ali samo kad je posao u pitanju. Kad je dete bilo dete, bilo mu je dosta jabuku da jede... hleba, pa je tako čak i sad. Kad je dete bilo dete, slatke bobice bi mu ispunile šaku baš kao što to bobice čine, pa i sad bi. I zeleni bi mu orah gorčinom jezik natopio, baš kao što sad natapa, i sa svakog bi vrha planinskog, još višem vrhu hitao, u svakom gradu velikom, još većem gradu klicao, i ništa se nije promenilo. Za trešnjama je do najviše krošnje posegao, sa strašću koju i danas poseduje, ali i sramežljiv pred nepoznatima, baš kao nekad. Prvi je sneg nestrpljiv iščekivao, na isti način kao i danas. Kad je dete bilo dete, bacilo je štap kao koplje, pravo u drvo, gde i danas podrhtava. Peter Handke

vidim berta lankastera, klaudiju kardinale i alena delona. vrhunska glumačka ekipa. a moraću da pronađem ovu knjigu svakako. a sasvim slučajno sam pre par dana gledao film (scorpio) baš sa delonom i lankasterom u glavnim ulogama.

mislio sam na tomasija, selina. 😉 inače, sad videh da je tu knjigu objavila sveučulišna naklada liber zagreb u okviru edicije italijanski roman pre 40ak godina.

da li je izdata ta knjiga kod nas? sad gledam i ne mogu da je nikako nađem.

O junacima i grobovima. Jedna od mojih omiljenih knjiga, apsolutno remek delo, meni dosta bolja od Tunela, a tad dok sam je čitao mislim da sam bio i malo zaljubljen u Alehandru Vidal Olmos.

nadam se da neko nece odustati od citanja paula austera nakon vasih postova, posto je citanje tog newyorkera dobro utroseno vreme. momak koji gladuje, nisam citao sva njegova dela ali vecinu jesam i to bi trebalo da bude meseceva palata, apsolutno sjajan roman.

knut hamsun, kormak makarti... strana broj 36 topika sta citate za pamcenje. meni omiljena hamsunova je krug se zatvara. plodovi zemlje takodje briljantni, pan malo slabiji. lutalice i misterije skoro na nivou prve dve pomenute. fenomenalan pisac je bio taj famozni nordijac.

Da, zaboravih da navedem Kormaka Makartija i Džonatana Frenzena. Što se tiče Henrija Milera, Kolos iz Marusija je verovatno najbolji putopis koji sam čitao u životu.