Ne boje se oni da će im neko promeniti pol, nego da će kod kuće zateći one koji im popisuju imovinu kada se vrate sa biroa za nezaposlene, nakon što su izgubili posao u fabrici koja je premeštena u Kinu.
Bilo bi lepd da je politika isto što i odlazak kod ginekologa ili kod urologa, pa da se tako patkometriše, ali birači mahom na prvo mesto stavljaju ekonomiju i bezbednost, bez obzita na nivo obrazovanja, kao što i žene imaju još bitnih organa, a ne samo onaj koji im pominju u formi abortusa pred izbore, čačkajući im mečku u prečku kao da je jedino bitna reproduktivna funkcija i kao da žene ne znaju da pročitaju iznos sa računa iz marketa.
A i to oko obrazovanja je relativno, budući da sam juče objavio ispitivanje javnosti u kome se vidi da oni koji imaju visoko i više obrazovanje većinski odobravaju postupke nekoga za koga se govorilo da su mu glasači krezavo, neškolovano smeće.
I šta ćemo sad? Da brojimo zube i obrazovanima, pošto smo ih već prebrojali neobrazovanima?!
Hoćemo li i njih u digitalni geto?
Citam i pisem... Ovo sam sve ja pisao i vecinom nisam pogrijesio. I takvi kakvi su imaju pravo na egzistenciju. I na glas. Koji vrijedi jednako kao i svaki drugi glas. A da bi bilo lijepo da se obrazuju i da se upoznaju sa drugacijim bez laznog straha da ce im neko primijeniti pol - bilo bi jako lijepo.