Kafana pod obručima

[Smrtokapa]

[Chaos Is Me]

Opet sam pisao o najboljoj muzici 2024e, pa ako ikoga zanima u spojleru je tekst

 

Spoiler

Mili moj čitaoče / čitateljko, sigurno postoji mnogo pametnijih načina da se provede decembarskih 20 minuta ali tvoj je izbor da protraćiš vreme na naredne redove. Hvala ti unapred i ujedno te sažaljevam, uz neizostavnu želju da sledeće godine budemo pametniji, naslušaniji i slobodniji.

 

Negativno odmah za početak, razočaranja je bilo ali bez njih život ne bi bio zanimljiv: Počnimo od 40 WATT SUN, 2 pesme odlične, ostatak živa dosada. Onda BIG BIG TRAIN, verovatno svi mrzitelji prog rocka ovako zamišljaju taj žanr, erektilno disfunkcionalno verglanje u prazno. Pa ide novi BRODEQUIN, ne znam što su se ljudi generalno popalili na ovo. CALIGULA’S HORSE potpuni meh i whatever album, upali su malo u kolotečinu još na prošlom, što je ovde kulminiralo, kad budem hteo njih da slušam verovatno se nikad neću vraćati ovom albumu. CASTLE RAT hajpovan zbog atraktivne pevačice koja voli da se razgoliti, muzika AI generator occult rock / doom, šljiva dženerika. CHELSEA WOLFE se vratila na industrial smaranje, ja mnogo više volim nju u akustičnoj i stripped down verziji. DAATH izdali možda i najgori i najsterilniji album godine. DEPARTURE CHANDELIER najdosadniji black metal godine, kanta. DIM najdosadniji screamo godine, paint by numbers. DOOL takođe pobačaj nakon vanvremenskog prethodnika, par dobrih pesama tek donekle vade priču. Nije mi nešto ni novi ENVY. FARSOT kao neki Enslaved iz Bangladeša, trebalo bi da mi se sviđa ovakva muzika ali totalni meh ipak. FROST* mi ljudi nahvališe, ja sam umro od dosade negde na pola albuma. HIDEOUS DIVINITY baš ono definicija svega što ne valja u tech deathu, sterilno do bola, novi NILE je na ovom tragu takođe, nažalost. HIPPOTRAKTOR kara banana. HOT WATER MUSIC album pandan civilnom odsluženju vojnog roka, aj ako baš mora. KNOCKED LOOSE najprecenjenije smeće od benda, klasični novi wallmartcore heroji. LEPROUS više ne vredi ni komentarisati, gotovo Inflejmsovski nivo propadanja. MITOCHONDRION muzika za dizanje ug kredibiliteta a zapravo pet lejera buke i audio torture and not in a good way.  OFFICIUM TRISTE prosek nad prosecima. ORANSSI PAZUZU, hajp do neba za zvučno interesantan ali suštinski prosečan album. THE PINEAPPLE THIEF najskromniji album u diskografiji, just bland. PLANES MISTAKEN FOR STARS nažalost ispodprosečan swansong sa izuzetkom nekoliko pesama koje gađaju gde treba ali sve u svemu nedovoljno. ROTTING CHRIST...poslušao reda radi, a tako je album i napravljen, reda radi. SCHAMMASCH me nisu kupili novim izdanjem koje se suviše oslonilo na ambijent i atmosferu ali i to su bolje radili ranije. THE SMILE - muzika za ljude koji ne mogu da progutaju pravu eksperimentalnost. SPITE - još jedan go prosek od black metala. SWALLOW THE SUN valjda prvi podbačaj u karijeri ali ovo baš jeste generično i osrednje. Nisam nešto lud za novim THOU i TOUCHE AMORE, i jedni i drugi imaju mnogo boljih radova u diskografiji. INFANT ISLAND ravna linija, i aj na kraju da pomenem ZEAL & ARDOR koji me ne rade bukvalno ništa.

 

Solidne do vrlo dobre albume, kojima ne znam koliko ću se vraćati jer život ide dalje i svake godine izađe bar 200 albuma koje poslušam, izdali su: Vemod, Petrification, Spectral Voice, Necrowretch, Pestilength, Dissimulator, Eternal Storm, Pallbearer, Knoll, Borknagar, Suldusk, Sleepytime Gorilla Museum, Counting Hours, Lvme, My Dying Bride, Bythos, Exist, Grey Skies Fallen, Hauntologist, Necrot, Amiensus, Diiv, Dysrhythmia, Full of Hell, Hyperdontia, Inter Arma, One Step Closer, Rezn, Khirki, Wormwitch, Wintersun, Nails, Meth., Mamaleek, Geordie Greep, Glassing, Blind Girls, And So I Watch You From Afar, Akhlys, 200 Stab Wounds, Black Curse, Fit For An Autopsy, Living Gate, The Cure, Tribulation, Thy Catafalque, Panzerfaust, Opeth (da, metalskiji In Cauda Venenum nije za više od solidnog), Hidden Mothers, Drive Your Plow Over The Bones Of The Dead, Giver, Moss Upon the Skull, Lowen, Toby Driver, Sinistro, The Hope Conspiracy.

 

 

Honorable mentions, bez redosleda (top 50-31):

 

LORD DYING - clandestine transcendence  (odlična svaštara za one koji se ne drže (pod)žanrovskih tipičnosti)

 

VITRIOL - suffer & become  (intenzivan, glasan i nemilosrdan DM modernijih tendencija)

 

IHSAHN - s/t  (extreme metal simfonija koja mi je ipak malo previše simfonična)

 

CHAPEL OF DISEASE - echoes of light  (dobar tranzicioni album na čijim detaljima je trebalo poraditi, songwriting umeće i dalje bogovsko)

 

CIVEROUS - maze envy  (death doom lavirint and then some)

 

DVNE - voidkind  (zanatski savršeno ispričana već poznata priča)

 

IN VAIN - solemn  (buđenje iz dubokog zimskog sna, al ostao po koji krmelj)

 

TAROT - glimpse of the dawn  (naslovna lagano u singlove godine, ostatak dovoljno razigran i šaren)

 

JULIE CHRISTMAS - ridiculous and full of blood  (half filler, half killer, “the lighthouse” leči erektilnu disfunkciju i šuljeve)

 

REPLICANT - infinite mortality  (kad se spoje disonanca i gruv)

 

BETH GIBBONS - lives outgrown  (mudrost i introspekcija)

 

ANCIIENTS - beyond the reach of the sun  (derivativno ali ipak jebački)

 

UNTO OTHERS - never, neverland  (samo gothic hitovi)

 

BEARDFISH - songs for beating hearts  (prog rock kome nisu usahla muda)

 

BETTER LOVERS - highly irresponsible  (sve na mestu ali hoćemo malo svežije)

 

GIGAN - anomalous abstractigate infinitessimus  (roboti iz svemira došli na Diddy-evu žurku)

 

ORGONE - pleroma  (potencijal za polizati prste, sad još malo finese)

 

MOTHER OF GRAVES - the periapt of absence  (the doom diaries)

 

DEFEATED SANITY - chronicles of lunacy  (death metal je večan dok su mu deca verna)

 

VEILBURNER - the duality of decapitation and wizdom  (ezoterično iskustvo)

 

 

Domaće albume jedva i da sam slušao, CONSECRATION super kad hoće da sviraju a ne da se bave producentsko-zvučnim egzibicijama (“Imam” u konkurenciji za ljubić godine), FUJČINELA odradi pomalo i ovog starog lava, je l’ ima još nešto? A da, ON TOUR solidan omaž prvom januaru i AJSOV “sin degen” za sve zabrinute očeve…

 

 

Top 30 in particular order:

 

30. HENRIK PALM - nerd icon (Švedska, rock / metal, Svart Records)

 

Ovo je treći solo album gitariste bivših švedskih mračnjaka, In Solitude, kome u CV-u stoji i da je bio član megapopularnih Ghost. Henrikovu muziku zaista nije lako žanrovski opredeliti jer je nedvosmisleno u pitanju malo tvrđi rokenrol ali tu se sve konvencije završavaju. Ovaj rokenrol je misteriozan, osoben, čudan i pomalo sablasan, a opet prilično pristupačan i relativno pravolinijski. Nije ova muzika daleko ni od toga da je nazovemo gothic rock-om ali to bi bila suviše površna odrednica. Valjda u tome i leži draž ovog albuma, kao da si ga već čuo u nekoj deja vu opseni, ali je on zapravo sam, postojan i dovoljno drugačiji od svega ostalog. Ko traži hitove - ovde ih nema, mora težim putem, dakle preslušavanje cele stvari sa pažnjom. Više puta. Vredi.

 

29. THE FLIGHT OF SLEIPNIR - nature's cadence (SAD, doom metal / folk / stoner rock, Eisenwald)

 

Što se mene tiče, najbolja muzika u poslednjih nekoliko godina dolazi iz savezne države Kolorado. TFOS nisu novi bend, ovo im je osmi album, pa se vidi da su ovladali sposobnošću da napišu pesme uz koje volim da putujem i upijam prirodu. Nature’s cadence je pitka ploča koja u glavi stvara vizuale brzih planinskih rečica, četinara, čamotinje i vedrog noćnog neba. Folk momenti nisu usiljeni i “narodnjački” već podmazuju ovaj zvučni pejzaž umirujućim melodijama, a produkcija je organska, mekana i suptilna. Kada se rasformirao Agalloch, jedan od mojih omiljenih bendova za ljubitelje prirode, dugo je trebalo da neko bar iole dostojno počne da popunjava tu rupu tako da ovu ekipu ne uzimam zdravo za gotovo, već kao dragocen melem.

 

28. DIONYSIAQUE - diogonos (Francuska, doom metal, I Voidhanger Records)

 

Na ovom albumu svakako odmah u uvo upada groteskni vokal koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Možda će nekome zvučati preterano karikirano, ako ne i karikaturalno, kao meni na prvu loptu uostalom, no kasnije sam se saživeo sa njim i baš mi je fino začinio ovu paletu doom đakonija. Diogonos spada u albume koji je produciran na način da istakne njegove vrline, basovita drčna zvučna slika naglašava pitkost tranzicija između ubedljivih masnih rifova, album je kreativan ali i ukorenjen u tradiciji od koje je pokupljeno ono što valja. Doom metal je muzika koja te ili baci u stanje omamljenosti ili u stanje dosade i repeticije, ovaj album šiba na ovu prvopomenutu komponentu jako. S obzirom da je u pitanju debi LP, nemojte se začuditi ako psihodelični Strazburžani jednog dana osvanu i u nekom mas mediju.

 

27. SVDESTADA - candela (Španija, crust / black metal, independent)

 

Ove godine čak tri španska benda imaju svoje mesto na ovoj minornoj listi i sva tri odlikuje nesputan, slobodarski duh i tvrda emocija. Ja sam priličan fan ovog melanholičnog pristupa najmetalskijem panku, posebno kad mu je black metal komponenta prirodno prišivena tako da dodatno stvara teskobu i podstiče na pokret bića. Španci imaju tradiciju ovakvog zvuka (primera radi: Khmer, Asedio i posebno kultni Ictus) tako da ni ovim Madriđanima nije preostalo ništa drugo nego da se oslone na takvo nasleđe, a meni da uletim u konzumaciju kao što random sns ork uleće u koruptivni posao. Naravno da je album na španskom jer znamo da Pirinejci nisu baš vični tvrdom anglosaksonskom izgovoru a i boli ih baš patka, tako da su možda ovde tekstovi i sranje, ne bih znao. Ono što znam da me je Candela provozala za sve novce i samo dodatno utvrdila moju ljubav za ovakvim zvukom.

 

26. IOTUNN - kinship (Danska, progressive melodic death metal, Metal Blade Records)

 

Dosta je bilo skromnosti i svedenosti. Iotunn su na svom drugom albumu veliki i raskošni poput planine. Najbolja stvar u vezi ovog benda je što mi ne liče ni na jedan, a tako vrište veličinom i ambicijom. Zvuk je upeglan i uglačan ali život nije isisan iz njega. To nije ni moguće jer Iotunn imaju izvanredne rifove u izvođenju braće Gras, koji su uvek na pravoj strani melodičnosti naspram sterilne virtuoznosti, ali pre svega moćan vokal Jona Aldare koji je sad već raspoznatljiv u metal krugovima, a dovoljno životan i organski naspram naizgled sličnih artificijelnih melodramatičnih kukavaca. Ritam sekcija je čvrsta i daje konture ovom mitskom čudovištu za koje mi je žao što nisam imao prilike da ga gustiram duže od nepuna 2 meseca. Ovo je bend koji se kvalitetom i identitetom penje ka visinama koje bi mogle da ih učine ultimativno slavljenim.

 

25. PYRRHON - exaust (SAD, experimental death metal, Willowtip Records)

 

Nazvani po antičkom grčkom filozofu Pironu, osnivaču ranog skepticizma ili ako hoćete pironizma, sa prvim uticajima dalekog istoka u evropskoj filozofskoj misli, ovi Njujorčani imaju sličan pristup muzici. Naime, skeptični su prema konvencionalnim postulatima death metala još od svojih ranih radova, među kojima su se neki našli i na mojim listama. Exaust je njihov najveći otklon od konvencija DM do sada i možda je najispravnije žanrovski ih smestiti negde između disonance Gorgutsa i matematike the Dillinger Escape Plana uz povremene izlete u noise vode. Kako god se uzme, u pitanju je nemirna, dinamična muzika prepuna škripavih rifova i nelagodne tenzije. Ovakva užurbanost zvuka mi je nekako još autentičnija kada potiče iz megalopolisa koji verovatno umara više od drugih mesta, baš kako album sugeriše. Jako je zanimljiva i lirika ovde jer je u pitanju opora kritika kapitalizma i dekonstrukcija američkog sna te svega što on predstavlja u jednom, gotovo pankerski rudimentarnom maniru prozaične svakodnevnice. “Sayin’ fuck, man, I just wanna go home, In the greatest city on Earth”...

 

24. MISOTHEIST - vessels by which the devil is made flesh (Norveška, black metal, 

Terratur Possessions)

 

A evo nam konačno i malo đavolskog zvuka iz srca skandinavske izmaglice, a sa jedne od trenutno vodećih BM etiketa - Terratur Possessions. Misotheist je misteriozni projekat koji je skrenuo pažnju na sebe i prethodnim izdanjima ali su imho sada uspeli da sve spakuju u jednu lepo zaokruženu celinu, ima tu standardnih blekerskih manirizama i finti, ali i baš dosta akcenta na sivoj, jezivoj atmosferi koja kao da potiče sa nekih šumskih okultnih obreda. Pomenutoj atmosferi pridodaje i nekakav košmarno primitivni clean vokal koji se povremeno pojavi kao sa onog sveta. Jako mi se sviđa dinamika albuma koja ne dozvoljava da se upadne u kolotečinu već kroz dugačke kompozicije baca u snoviđenje kroz koje rogati na milisekundu ukaže svoje iskežene obrise pa nestane iz vida iako je sveprisutan. Sve u svemu, tripozno sranje i jedan od najboljih predstavnika crnoga metala ove godine.

 

23. CONVULSING - perdurance (Australija, dissonant / progressive death metal, 

Total Dissonance Worship)

 

Disonantni death metal jeste trend u poslednjih nekoliko godina, ako ne i čitavu deceniju. Međutim, potrebno je nešto specijalno da biste se izdvojili iz mora sličnog. To nešto poseduje idejni tvorac ovog projekta i jedan od interesantnijih muzičara sa extreme scene udaljenog kontinenta, Brendan Sloan. Bilo bi previše lenjo njegovu muziku oceniti samo kao disonantnu, postoje nekakvi lejeri melodičnosti u svemu ovome, kao i progresivni pristup izboru harmonijskih rešenja. Pesme imaju gruv, prstohvat crnila, čak i tračice progresive kroz zvučno tkivo, ono što je mene ovde kupilo je poprilična varijabilnost uticaja za ovako hermetičnu muziku. Da, tu je i Porcupine Tree obrada sa jakim ličnim pečatom interpretatora. I prethodni album Convulsinga je našao put do mog mozga i srca ali ovog puta imam utisak da je priča dignuta na još viši nivo.

 

22. RESPIRE - hiraeth (Kanada, screamo / post rock / blackgaze, Dine Alone Records)

 

Verovatno zbog prominentne upotrebe gudača i duvača kao podrške za šareni post rokerski pristup vrištanju, ovaj album me podseća na zimska slavlja, užurbano gacanje po bljuzgavici u saobraćajem zakrčenom gradu dok juriš da se ugreješ ali ti iz nekog razloga osmeh ne silazi sa lica. Ovo je moj izbor muzike za novogodišnju euforiju i moje poimanje vesele muzike koja nosi neku notu sete da ne bi bila banalna i priprosta. Kako screamo može biti veseo, zar se tu ne seku vene i pada u delirijum emocionalne agonije? Tipično da, ali Respire uspevaju nekako da me ugreju i verovatno neplanirano nateraju da ovakvu muziku percipiram kao odu životu, iako su lirici antikonzumerističke tirade i podsetnici na teskobe emigracije. A možda je najveća snaga umetnosti baš u tome da kroz bol i opomenu osetiš svrhu, udahneš duboko i odlučno zagaziš u sivilo u iskonskoj potrazi za bojama.

 

21. SANTACREU - cançons d'amor, dol i enyorança (Španija, doom / post metal, 

Independent)

 

Ne poznajem dovoljno dobro lokalne prilike pa tripujem da ovi Katalonci iz Barselone zaista imaju nešto osobeno u odnosu na ostatak velike zemlje sa Pirinejskog poluostrva. Prvo, taj jezik meni uopšte ne liči na španski, veoma mi je stran što doprinosi epičnosti pojanja ovde, koje kao da dolazi sa samotnog uzvišenja u pustinjskom ambijentu. Ovo je moje shvatanje ove vrste dooma, spiritualno omamljujuće vrste koja se sluša zatvorenih očiju, otvorenih čakri i u transu. Rifovi ovde lome, veliki su kao okean u svojoj repeticiji međutim potpuno očišćeni žanrovskih klišea sa krešendima i build up-ovima. Obožavam albume koji mi daju ritualistično iskustvo a ovo je jedan od takvih. Santacreu su još uvek gotovo anoniman bend, ali izvedbom daleko premašuju raznorazne tipične predstavnike ovakvog zvuka. Svedoci smo recimo uspona popularnosti grčkih bendova koji pokušavaju da ostave sličan utisak i nalaze dosta dobar odziv među srpskim fanovima. E pa probajte ovo umesto tih polupečenih proizvoda i to uz lagani nadražaj dima u alveolama po mogućnosti.

 

20. HUNTSMEN - the dry land (SAD, post metal, Prosthetic Records)

 

Pod post metalom se obično podrazumeva podžanr čiji je plamen upalio Neurosis 90ih, a razgoreli ga do globalne popularnosti 2000ih bendovi poput Isis i Cult of Luna. I deluje da je za mnoge oponašatelje tu priča i stala. Huntsmen iz Čikaga nisu oponašatelji tako da za njih priča nije mogla da se zaustavi na pukom kopiranju prvoboraca. A njihova priča jeste post metal, atmosferična muzika zasnovana na čvrstini i emocijama. Već su me zainteresovali na prethodnom vrlo dobrom albumu ali na The Dry Land su me ubedili da su posebni. Ima ovde elemenata različitih pravaca, muških i ženskih clean i harsh vokala, standardne dihotomije između bučnog i agresivnog naspram mirnog i spiritualnog ali sve bi to verovatno bilo nedovoljno bez x faktora, a x faktor je neobjašnjiv, kao što znamo. Uživao sam u ovoj ploči maltene kao kada sam prvi put otkrivao neke svoje muzičke heroje, pa se nadam da će Lovci iz Windy citya uloviti svoje parče priznanja i neke velike bine.

 

19. JOB FOR A COWBOY - moon healer (SAD, progressive death metal, Metal Blade Records)

 

Neobična trajektorija vezana je za ovaj bend iz Arizone. Od jednih od prvoboraca nakaznog mutanta između death metala i hardcorea zvanog deathcore, preko vrlo osrednjeg death metal benda, uspeli su da pre 10 godina ubrizgaju lepu dozu progresivnosti i izbace veoma dobar album Suneater…i tad je usledila desetogodišnja pauza. Nakon prvih singlova sa novog albuma bilo je očito da tu dekadu nisu proveli skrštenih ruku već su se javili tek kad su imali materijal sposoban da prodrma scenu. Moon Healer nije ništa naročito novo, samo je jedan od najboljih proggy smrt metala ove godine, sastavljen od izuzetnih gitarskih rifova ulepljenih sjajnim bas deonicama poduprtih kompetentnim, modernim ali ne i sterilnim bubnjanjem. Pevač Jonny Davy je jedini originalni član a i on je poprilično uznapredovao tako da je njegov growl razgovetan, u ritmičkoj koheziji sa instrumentalistima i lišen svih ambisa trendova modernog tvrdog zvuka. Jednom rečju, pokazni primer kako bi ovakav fazon muzike trebalo raditi a da ne zvuči usiljeno, presvirano i razbacano.

 

18. IRESS - sleep now, in reverse (SAD, doomgaze / alternative rock, Dune Altar / Church Road Records)

 

Idemo opet na emotivnu i melanholičnu stranu spektruma. Nisam do skoro bio upoznat sa opusom ove ekipe iz Los Anđelesa, ali zvuk je slutio na Kaliforniju, čežnjiva mamurna jutra puna bolova u glavi, uboda u srcu i kiseline u želucu, kakvih se sa setom sećamo klizeći u četrdesete. Predivan vokal Michelle Malley ovde vodi glavnu reč i baca u senku sve Čelsike Vulf, rutave Eme i ostale heroine moderne melanholije. Muzika je jednostavna, sanjiva i potcrtana distorzijom, nepretenciozna a klimaktična i katarzična. Trebalo mi je ovako nešto ove jeseni, potrebno je čoveku da se povremeno zagleda u sebe i sve svoje ožiljke.

 

17. SAIDAN - visual kill: the blossoming of psychotic depravity (SAD, melodic black metal, JEMS)

 

Nešvil iz savezne države Tenesi nije baš poznat po ovakvom zvuku ali negde iz pukotina ovog grada je iznikao Saidan, dvočlani, ultra melodični black metal projekat koji je vizuelnu pažnju privukao svojom ikonografijom japanskih samuraj horora. Nije mi baš poznata navedena tematika niti me je čak i ovaj sjajan album zainteresovao za istu ali mi jeste nabacio kez između ušiju obrađenih fluidnim lo fi zvukom i epskim trijumfalnim melodijama koje pre podsećaju na Finsku i njenu đecu nego na gotovo Midwest Amerike. Prethodna godina donela je više poslastica ovog tipa, tako da je Saidan pravovremeno uleteo da mi obezbedi godišnji fiks ovakvih ideja kad je već počelo kriziranje. Ne znam koliko ova dva momka sebe shvataju ozbiljno (sudeći po komičnim video spotovima, highly unlikely) ali napravili su ozbiljno dobru ploču koja će se trajnije nastaniti u mojim slušalicama, kolima, a sramežljivo i u stanu kad je nejač odsutna.

 

16. BALANCE AND COMPOSURE - with you in spirit (SAD, emo / alt rock, Memory Music)

 

Pošto sam maherski a u stvari potpuno iz nehata odradio tranziciju na nejač, ovo je album za njih i jedan od najslušanijih komada muzike za mene ove godine. Kad god nisam znao šta bih pustio u nameri da predahnem od teških metala, vraćao bih se povratničkom albumu ovih emo heroja iz Pensilvanije (koja nam je dala baš dosta emo heroja npr. Tigers Jaw, Title Fight ili mlađahni One Step Closer). Njihove magnetski privlačne pesme poseduju tu karakterističnu setu i tugaljivost ali i razigrane ritmove zrelog benda koji uvek zvuči sentimentalno a nikad cheesy i “pederski”. Ne vidim zašto ovo ne bi bio ultimativno voljen album pa evo mog nano doprinosa toj ideji.

 

15. BEDSORE - dreaming the strife for love (Italija, progressive death metal, 20 Buck Spin)

 

Rimski fićfirići su i u prethodnom delu karijere najavljivali da će biti interesantna pojava na prezasićenom DM nebu (ili ponoru) pa iako su njihove ideje bile daleko od uobičajenih nije mi to zvučalo nešto naročito koherentno. A onda je došao ovaj album pred kraj godine i ukazao se u svoj svojoj unikatnosti. Ovo jbga nije death metal ni u širem smislu te reči, tačno je da je vokal skrnav i grub ali je instrumentalna podloga iz domena prog rocka, krautrocka i eventualno nekih najmaštovitijih izleta ekstremnog metala poput onoga što je radio Morbus Chron i njihov genijalni našljednik Sweven. Ovo je vrlo bogata ploča koju pored standardne rokenrol aparature obogaćuju i instrumenti poput melotrona, trombona, orgulja, flaute, različitih tipova instrumenata sa dirkama i žicama i tako dalje i tako bliže. Zaista jedan avangardni pristup muziciranju koji krije slojeve i ima vrlo kinematično dejstvo i nijanse. Talijani su sve to krajnje šmekerski uklopili i poigrali se za žanrovskim ogradama ili bolje reći potpuno ih razvalili. Gde će ih put voditi dalje ostaje da se vidi, a ja se nadam samo da će malko poraditi na fokusu ideja i klimaksima najupečatljivijih segmenata.

 

14. IMMORTAL BIRD - sin querencia (SAD, sludge / black metal / crust, 20 Buck Spin)

 

Vraćamo se Americi i vrištanju, ali ostajemo pod plaštom moćnog 20 Buck Spin labela koji na primeru ovog i prethodnog albuma prikazuje raskoš svoje palete. Teško mi je da definišem Immortal Bird koje sam voleo i ranije a sada još i više. Čini mi se da se kreću kroz sve ekstremne podžanrove ali zadržavaju nekakvu pankersku primesu koja retko odluta u metalsku grandioznost već se više bavi mikrobolom. Ženski animalni vokal (iako se ovde zapravo radi o non-binary personi), užurban bubanj i šaren dijapazon rifova su formula koja kod mene uglavnom pali, kao što se da videti na primeru ovogodišnje liste. Smućkaj mi tu mešavinu pa ću zaboraviti na objektivnosti. Nemam dovoljno širok rečnik, ovo me jednostavno radi na primalnom nivou.

 

13. FRAIL BODY - artificial bouquet (SAD, screamo / post hardcore, Deathwish Inc.)

 

Sada već ulazimo u sferu albuma za koje sam već posle prvog slušanja znao da ću u decembru pisati o njima. Frail Body iz Ilinoja su prethodno imali jedan solidan LP ali bili su jedan od onih bendova koji se baš i ne ističu praviše. Sve do sada. Ovo je apsolutni kvantni skok i što se tiče pesama i što se tiče produkcije. Ploča je u najvećoj meri bolna i divljačka verzija emotivnog hardkora koja je odsvirana i odvrištana furiozno ali postoje usporavanja, predasi i izmene dinamike. Izjeo sam sopstvena muda shvativši da ću zbog odsutnosti propustiti njihov Beogradski nastup letos i to je momenat za kojim najviše žalim ove godine kad je muzika u pitanju. No šta je tu je, uvek mogu da se vratim ovom veštačkom buketu nadanja i fragilnosti. 

 

12. GATECREEPER - dark superstition (SAD, melodic death metal, Nuclear Blast)

 

Od prvog takta uvodne numere “dead star” jasno je bilo da je Dark Superstition drugačiji od svega što su Gatecreeper do tada radili. Oni su svoje ime izgradili kombinujući suvi, gruvački death metal sa evidentnim hardcore uticajem, međutim na novoj ploči stvari dobijaju neočekivano melodičan zaokret. Ovaj melodeath nije podsećanje na preterano kopirani geteborški fazon koji je svoj zanos među američkom hardcore omladinom proizvodio ranih 2000ih, ovo je omaž stokholmskom zvuku ranih 90ih i bendovima kao što su Dismember i Desultory. Stoga, DS jeste prilično derivativno delo ali izvedeno je sa mnogo ljubavi, uz vođenje računa o svakom detalju. Fred Estby iz Dismember se i bavio predprodukcijom ovde dok je za konačan ishod zvuka bio zadužen međed Ballou koji je namunjio Arizonce do daske, dao im čvrstinu i težinu kao noseću konstrukciju za skandinavske melodije i poprilično core-asti lavež Chasea Masona preko instrumentala. Nekada nije neophodno izmišljati toplu vodu već se osloniti na nasleđe svojih heroja ali tek onda kada si potpuno spreman da im odaš počast i to bez gubitka sebe. Uživam u ovoj ploči celom dužinom i jedva čekam izvesno lomatanje uz ovo i u live ambijentu kad dođe na red.

 

11. MEER - wheels within wheels (Norveška, progressive rock / avantgarde pop, Karisma Records)

 

Sa ovim genijalcima sam se prvi put upoznao na njihovom prethodnom albumu, divnom “Playing House”, i ubrzo sam prilično poludeo za njima. Mislim da sam ih tad ljudima oko sebe opisivao kao progressive pop, a ni sam nisam bio načisto šta je to. Bend se sastoji od osam članova (gitara, bas, bubnjevi, klavir, violina, viola i dva vokala, zanimljivo brat i sestra su u pitanju) i svako od njih daje esencijalan doprinos stvaranju zvučne slike kakvu ne mogu prepoznati na bilo kom drugom mestu. Meer je takav bend da bih lako mogao da ih zamislim i na evroviziji i kao headlinera nekog opskurnog prog festivala jer se iza tih zavodljivih pop linija kriju nenametljivi nepari, mali eksperimenti i nekonvencionalni umetnički izbori. Novi album je na istom kvalitativnom nivou kao i prethodnik, formula se nije previše menjala a i zašto bi kad ionako ne liče ni na koga. Točkovi me podsećaju na proleće, na rađanje pupoljaka, na optimizam - teme koje se provlače kroz njihovu muziku ali ne na jeftin, instagramski način nego na onaj kada pomisliš da je život dobar i intimno da će nešto lepo da se desi. Lično, jako retko tražim takve motive u muzici ali oni su, u slučaju Meer, pronašli mene.

 

10. CHAT PILE - cool world (SAD, noise rock / sludge / nu metal, Flenser Records)

 

Chat Pile su postali favoriti mnogih na svom LP debiju “God’s Country”, mene su pridobili fantastičnim live nastupom u momentima kada nisam bio baš oduševljen hajpom u vezi njih, a sa Cool World su postali jedna od vrelijih muzičkih priča ove godine i bend o kome se govori na sve strane. Jesus Lizard, Today is the Day, Nirvana, Unsane i Korn stavljeni u blender uz neverovatnu harizmu, opori pristup stvarnosti i prozaičnim temama, neprijatan i ogoljen crni humor i trula istina, bazd Midwest pripizdina poput matičnog im Oklahoma Sitija…sve to ovaj junački kvartet čini izuzetno intrigantnim iako njihova muzika nije radijska niti u širem smislu za velike mase. Cool World doduše jeste nešto melodičniji i hitičniji od prethodnika, a kao neobičan antiratni hit se izdvaja fenomenalna “shame” koja može lako biti pesma koju sam najviše puta vrteo ove godine, pored naravno neizbežne repeticije nekolicine pesama koje se naročito sviđaju mom četvorogodišnjem dečaku. Iako nedvosmisleno ciničan i sarkastičan, Cool World je nekako…neprijatno cool.

 

09. STATE FAULTS - children of the moon (SAD, post hardcore / screamo, Deathwish Inc / Dog Knights Productions)

 

State Faults obitavaju na atmosferičnom spektrumu screamoa, njihovi rifovi i teme su dosta svetle, gotovo prozračne, a Children of the Moon je njihov (daleko) najambiciozniji i najspiritualniji poduhvat do sada (iako sam fan benda od rane faze i volim sva njihova prethodna izdanja). Ovih sat i kusur minuta doživljavam kao putovanje kroz osećanja, borbu sa sobom i svojim duhovnim bićem i krajnjim prepuštanjem neumitnosti. Muzički, State Faults su se raširili, zakrklja ta distorzija povremeno ali grloparajući vrisak Jonnya Andrewa je još uvek najekstremnija stvar ovde, ovi momci imaju osećaj za melodiju, za strukturu, za dinamiku i flow, znaju da se zakače i eksploatišu neki interesantan motiv, ali i da brzinski sipaju oštrice. Ovde imamo po prvi put i pokušaj refrena (Palo Santo), akustični romantičarski outro, cepanje unutrašnjosti i pronalaženje istine - the only holy book is the one inside your heart je gotovo Marlijevski prosta ali suva istina. Ako ne verujete meni, nisam još video lošu recenziju ovog albuma ali to je i nebitno uostalom, bitno je jesi li čovek ili pobornik ideje o državnom vlasništvu nad decom.

 

08. ÆTHERIA CONSCIENTIA - the blossoming (Francuska, progressive atmospheric black metal, Frozen Records)

 

Do pre nekoliko meseci nisam uopšte bio svestan egzistencije ovih čudaka iz Nanta niti se o njima pisalo bilo gde odakle se informišem o muzici. Vizuelna prezentacija (čitaj: omot albuma) je nagoveštavala nekakav floralni atmo black međutim album otvara progresivni zaplet koji je slutio makar na interesantnu ploču. Ispostavilo se ne samo da je interesantna već top 10 godine materijal. Rifovi variraju konstantno između blekerskih tremola i progerskih razigravanja koji ponekad odlaze u džezerske ili čak i ciganske izlete, ali sve je u potpunom skladu i harmoniji. Ne bi bilo fer upoređivati ih sa White Ward (mada prominentan saksofon para uši tim vajbom), Dordeduh, pa čak ni sa 90s radovima vizionara kao što su Pan.Thy.Monium ili Opeth iz Morningrise faze, ne, ovo je jako osobeno i sa izraženim karakterom koji je uvek na granici naturalnog i astralnog. Ovo je jedan od onih albuma kakvi vraćaju veru u kreativnost i nesputanu slobodu mašte. Najbolje od svega je da ih dar za komponovanje nikad ne udaljava predaleko izvan supstrata i jezgra jer ovo nisu neki početnici koji bacaju ideje pa šta se primi, Cvetanje zvuči kao pažljivo pripremano delo u koje je bend utkao sve što trenutno ima da ponudi. Jedno od otkrića godine, bez dileme.

 

07. NOXIS - violence inherent in the system (SAD, death metal, Rotted Life Records)

 

Death metal danas ima mnogo svojih lica, iako ima onih koji tvrde da je sve što valja već odsvirano u zlatnoj eri žanra koja se navodno završila već sredinom 90ih. Videćemo u nastavku ove liste šta je danas etalon za ovaj, najjači od svih zvukova, međutim ima i bendova koji ne pomeraju postavljene granice ali rade ono što treba - kolju, slamaju, pucaju, pršte, jednom rečju, bebo - gore. Noxis iz Klivlenda su mahom gadni poput jutarnjeg zadaha DJ Vučićevića nakon celovečernjeg tretiranja gospodarevog rektalnog prolapsa, no poslušajte samo taj razuzdani bas, besno a kreativno bubnjanje i njegovo veličanstvo rif koje dominira kroz ovih 40 i kusur minuta. Mnogo dobrog smrt metala izađe svake godine i ja sam sve sigurniji u svoju ljubav za tako dekadentnu muziku, a ovakvi albumi me iznova podsete zašto je to tako. Noxis su tehničari ali ne dave se u tehnici, na prvom mestu je baražni flow i izvanredan gruv kojim je ritam sekcija iskreni saveznik rezanju gitare i grla. Najbolje od svega - ovo im je debi album.

 

06. PAPANGU - lampião rei (Brazil, progressive rock / stoner metal / fusion jazz / world music, Repose Records)

 

Potpuno je besmisleno žanrovski kategorisati muziku ovih šizofrenih Brazilaca, ako je prethodni album mogao u neku sferu progresivnog stoner / sludgea, ovde više nema barijera. Momci su nepredvidivi poput njihovih, za loptanje najtalentovanijih zemljaka koji obično zaduže broj 10. Ne postoji pesma koji je dovoljno dobar reprezent ovog albuma, prosto ne znate šta vas čeka iz minuta u minut. Da mi je neko rekao da će se maltene world music ploča naći ovako visoko…oterao bih ga da sluša Bistrik, dodole ili aboridžinski didžeridu, e sad zamislite i prstohvat black metala u takvoj čorbi kuvanoj na žuborenju zvučnog portugalskog jezika. Lampião rei je uglavnom obojen vedrim, veselim notama, međutim nije površan i pritupast kakva vesela muzika, barem prema mom sudu, zna da bude. Naprotiv, podseća na kaleidoskop u audio formatu, spektar ljudskog mikrokosmosa koji varira od osećaja ležanja na suncu trećeg dana godišnjeg odmora do osećaja životne ugroženosti i egzistencijalnih kolebanja. Drugim rečima, ovo je album za sve ljubitelje muzike.

 

05. TENUE - arcos, bóvedas, pórticos (Španija, neocrust / screamo, Independent)

 

I prva dva albuma predstavnika Galicije bila su interesantna, posebno žuti “Territorios”, međutim na novom čedu sve je dignuto na viši nivo, kompozicija, intenzitet i produkcija. Ovde govorimo o emotivnim, očajničkim, bombastičnim varijantama nečega između panka i metala, neki to zovu emo violence, ali nisu ni bitne žanrovske odrednice, ima tu svačega što ja preferiram, crusta, screamoa, black metala, post varijacija, čak i nekih duvačkih segmenata koji prožimaju celu stvar sićušnim optimističnim notama. Znam da su Tenue angažovan bend a da je svet u kome živimo dosta sjebano mesto, bilo bi mnogo dobro i da razumem po koju reč španskog izuzev psovki ali avaj. Šteta je što je ovakva muzika još uvek na teškoj margini o čemu dovoljno svedoči koncert ovog sjajnog sastava u Novom Sadu pred fanatičnih 40ak ljudi među kojima sam ja dočekao da budem najstariji, no trans ne bira godine. Obrni okreni, ovo je izuzetna ploča kojoj ću se rado vraćati u svakoj prilici, a posebno kad želim da budem sam sa sobom i svojim mislima.

 

04. DöDSRIT - nocturnal will (Švedska, melodic black metal / crust, Wolves of Hades)

 

Govoreći o kvantnom skoku, niko nije svirao bolji Iron Maiden ove godine od Dodsrit. Nema veze što ovo nije epski heavy metal ali jeste epski meloblack sa jasnim korenima u crusterskoj prljavštini. Prošla godina je bila jaka za ovaj diskurs, ali ove godine je još u martu bilo jasno ko će trijumfovati u ovoj kategoriji. Doduše, ja na Nocturnal Will ne čujem trijumf uprkos vanzemaljski dobrim trijumfalnim melodijama, čujem herojsku borbu, čujem poslednje atome snage koji ipak posrću pred maglom i zimom, poput viteza izlomljenog oklopa i položenog mača sa omota ove divne ploče. Nažalost, mnoge paralele se mogu povući sa stvarnim životima, kojima vladaju nezajažljivi, monstruozni gospodari, a ujedinjenja protiv sila mraka nema ni na vidiku. Ostaju na raspolaganju ili slavna smrt ili oportunistička egzistencija. 

 

03. MACHUKHA - mochari (Ukrajina / Nemačka, blackened hardcore / post metal, Consouling Sounds)

 

Uh, jebem li ti sunce! Ovo je album o bolu koji dodatno upotpunjuju povezani video spotovi dosta uznemirujućeg vajba. I sam naziv benda - Maćeha, daje neku zloslutnu notu. Koliko sam uspeo da razumem, reč je o Ukrajincima koji su novi dom pronašli u Berlinu ali reklo bi se da je tuđina njihova maćeha dok je majka ostala unakažena u plamenu daleko, pa ipak njene izmrcvarene ruke zovu natrag i nikada ne oslobađaju. Ton ove ploče je izuzetno tragičan, posebno jeziv u komadu “Inodi padaye snih tak lahidno krizʹ sosnovu khvoyu” koji se ne da rečima opisati nego se mora poslušati. Vokal Natalije Androsove je verovatno najupečatljiviji koga sam čuo ove godine, bend me u izvesnoj meri podseća na briljantni Oathbreaker, samo u znatno surovijoj i jezivijoj, istočnoevropskoj verziji. Ko voli muziku natopljenu bolom i patnjom, naći će ovde pregršt materijala za sebe, a ja još ne uspevam da se iskobeljam iz potresnog zagrljaja Maćehe.

 

02. ULCERATE - cutting the throat of god (Novi Zeland, avantgarde death metal / post metal, Debemur Morti Productions)

 

Novi album čudovišnih Novozelanđana nije drugi najbolji album godine nego apsolutno ravnopravan ovom ispod. Postoje ipak neki razlozi zašto o njemu pišem sad a ne 10 minuta kasnije, iako mirna srca mogu reći da mi je Ulcerate jedan od omiljenih bendova a CTTOG možda i njihov najbolji album do sada. Prethodnik, vanvremenski Stare Into Death And Be Still, jeste bio dominantno prvi te kužne 2020-e. Međutim, ova mašina ne bi bila to što jeste da još jednom nisu uspeli da nadmaše sebe u takmičenju gde sami sebi i jesu jedini takmac. Kako im je uspelo da novo delo učine još atmosferičnijim, provlačeći perverznu melodičnost kroz disonantne lavirinte i slojeve ritmičke ingenioznosti, verovatno spada u domen onozemaljskog. A osetio sam da sam sa one strane ritualno upijajući ove zvukove uživo nedavno. Pa ipak, koliko god dobrim delom ploče zvučalo da ovi ljudi nisu sa ove planete, ovo jeste toliko ljudski, groteskno ljudski i opominjuće. Postoji samo jedna stvar zašto mi Ulcerate povremeno idu na živac - nemam dovoljno bogat vokabular da ih opišem. Tako neka ostanu samo tri imena kao opis apokaliptične magije: Michael Hoggard, Paul Kelland, Jamie Saint Merat.

 

 

Zapisano je u vremenu da je ipak

 

 

01. BLOOD INCANTATION - absolute elsewhere (SAD, progressive death metal, Century Media Records)

 

Blood Incantation je od samog starta bio strašno dobar bend, a svaki projekat kojeg se njegova 4 člana dotaknu je do sada bio zlatni metal ekstremne provenijencije. Nedostajala je kruna. Absolute Elsewhere je album kod koga je sve detaljno proračunato da bi se ostvarila svetska dominacija. I zaista, hajp u vezi ovog albuma je poprilično nezapamćen u posljednjih ohoho kada je death metal u pitanju. Gotovo da nema godišnje liste (ne mislim samo na ovakva proseravanja nebitnih entuzijasta poput mene) da se ne pomene, od striktno metalskih do mešanih, pa i potpuno mejnstrim diskursa. Dospeli su dotle da se listiraju i u takvim medijima kakav je Forbes. Da ne bude zabune, pričamo o death metalu, jeste, sa širokim spektrom nemetal uticaja i segmenata, ali ipak nedvosmisleno o death metalu. Međutim, na najviše vrhove ne ideš a da usput ne pokupiš i neke neprijatelje ili blago rečeno kritičare. Bendu se zamera da sve što je odsvirano na ovoj ploči već postoji odavno i da je odsvirano bolje. To nije neistina. Ono što je fasciniralo mene, a očito i mnoge druge, je način na koji je sve u ove dve mamutske pesme koje čine AE uklopljeno. Death metal rifovi su premijer liga, zarazni su do zla boga i izrazito memorabilni, a izleti u krautrock, psihodeliju, ambijentalnu muziku, dub, progeraj i sve ostalo (čega je ovde zaista dosta) su tako ukusno aranžirani da je meni potpuno logično što su podstakli i širu publiku da o ovome pohvalno piše i priča. Vraćamo se na priču o ambiciji, četiri neugledna pothead metalca iz Kolorada su imali viziju i želju da sve što fizički mogu istresu na jednu ploču po kojoj će ostati zapamćeni. Snimalo se u čuvenom Hansa Tonstudios u Berlinu koji je iznedrio albume izvođača poput Davida Bowiea, Tangerine Dream, Iggy Popa, Depeche Mode, Pixiesa, Manic Street Preachersa (to name a few), dakle pucalo se na visoko, kosmički visoko. Međutim, komponovani materijal i zavređuje tako skupu obradu. Paul, Isaac, Morris i Jeff nisu tehnički najsuperiorniji svirači na svetu, najveći vizionari ili eksperimentalisti ali su umetnici beskompromisno odani svojoj inspiraciji i kosmičkoj ambiciji. I mnogo je dobro što je tako! Kada se zemlja obrne oko svoje ose poslednji put 2024-e godine, ta godina će pripadati muzici koja me je vodila apsolutno bilo gde i svuda usput.

 

 

U 2024-oj sam uživo po prvi put slušao i gledao Ulcerate, Botch, Undying, Korn, Dodheimsgard, Tenue, Great Falls, Spiritbox, Svalbard, Akhlys, Ved Buens Ende, Emmu Ruth Rundle, Unto Others, Hexvessel, Hellripper, Sinister, Cephalic Carnage, Abhinandu, Night Verses, Worm i još mnogo, mnogo raznih drugih ponovo, tako da nemam šta da se žalim i idemo još jače dogodine.

 

[Small Owl]

Drugari, pitanje za 40+ekipu: domaća pjesma, kontam druga polovina 90ih, vjerovatno hip-hop. Sjećam se nekih riječi i ide nekako "još dok sam bio mali kao (ne znam šta ali imam u glavi) Djanki Fi, svi su mi lepo govorili, da se, trava ne sme mnogo pušiti...".. Ima li iko ideju ko bi to mogao biti? Hvala unaprijed.

Sretni praznici svima!

[DameTime]

Meni je ova godina počela odlično - porodila mi se najbolja prijateljica, sa kojom se družim preko 20 godina. Zapravo, 2024. se završila tako, pošto se tehnički porodila na doček.

 

U to ime jedna pesma:

 

[uncletima]

 

[uncletima]

Parkira se, tako neka mazga, na sred sokaka. Ukljuci sva cetiri i krene sa osobom na trotoaru da se domundjava:

Znaci ti kuvas kafu?
Ne, kuvas ti?
Sta smo rekli, ti kupujes kondome?
Ne, kupicu ja, zar ne?

... i, onda, timO, ajde ti ne budi:

 

 

[uncletima]

Dan, kada je, Marty, ukrao Vivaldiju violinu... 
 

 

[Problem sa licnim greskama]

😄

[fillam]

 

[gggggggg]

 

 

ovo mora da je najperfektnije uradjenija traka u poslednjih ~15 godina

[deez nuts.]

Pravo je vreme godine da opet podsetim gedzovane juzno od save i dunava da ono vase nije chesnica, nego obicna hlebara.