Kakvi smo to roditelji? Vaspitanje kroz generacije...

[C.F.]

Pa dobro, ne uzimajte za zlo što na temi piše i neko ko ne želi da bude roditelj. I on-ona su nečija deca 🙂.

Zapravo je @Tomiprunet uneo u razgovor i temu sadašnjih generacija koje su mnogo odlučnije po pitanju biti ili ne biti roditelj. Iz današnjeg uga i meni bi možda ta odluka bila prava za sebe. Uhvatim sebe ponekad kada ugledam malo dete pa se setim koliko je to posla bilo i koliko njegove-njene roditelje još posla čeka. Onda se setim nekih lepih momenata pa mi je drago da ih imam.

Deca* ne moraju biti fizički blizu da bi bila voljena i da vas vole. Ljubav je pustiti ih da budu svoji, ti si tomiprunet to rekao kao da živiš pre stotinu, hiljadu godina pa da je sreća ako samo svi žive u jednom domaćinstvu. Svet se konstantno menja i to vidimo svakodnevno, ponekad je primetnije, progres, olakšanja, a ponekad se nedamo pa hoćemo da se vratimo u prošlo vreme, nostalgija. Uopšte se ne opterećujem sa tim kako će oni živeti, samo da su živi i zdravi. Moj prozor se polako zatvara, njihov je širom otvoren. To me čini srećnom za njih, ali i podseća da požurim da i ja udahnem što više mogu. Znaš kako je bio dobar osećaj prošle nedelje da pošaljem deci svoj video od zip lining, slike sa odmora, oni se raduju, pitaju me kako se provodim, podržavaju, raduju za mene...e to je to, ljubav i poštovanje.

 

Iz razgovora sa mladima iz mog okruženja izneti su kao razlozi: mnogobrojnost populacije na planeti, resursi, klima, nesigurnost u budućnost i želja da se živi sa više slobode, putuje, a to roditeljstvo ograničava.

Neka svako za sebe odlučuje da li će biti bez dece, da li će imati sa partnerom, bez partnera, jedno, dvoje...usvojiti. Imamo izbore i otvorenijih smo pogleda danas, iako se u nekim društvima, sredinama takva odluka i dalje osudjuje kao sebičnost. Iskreno kako bi nečija odluka da nema dete pogodila mene ili druge i zašto bih imala mišljenje o tome. Neka svako živi kako želi.

 

Ne slažem se po pitanju učitelja koji može da ošamari dete i to nazivati vaspitanjem. To je samo slabost onih koji nisu u stanju da reše problem na miran način. 

* kad odrastu 🙂

Edited May 21, 2021 by ControlFreak

[Cyber]

6 minutes ago, ControlFreak said:

Ne slažem se po pitanju učitelja koji može da ošamari dete i to nazivati vaspitanjem.

 

Posledice tih samaranja su vidne u takvom drustvu i izdancima tog drustva.

[Tomiprunet]

 
Posledice tih samaranja su vidne u takvom drustvu i izdancima tog drustva.

Kakve posledice?

ControlFreak.
Lep post.

Za to samaranjr dece od ucitelja se zna iz kojih razloga. Naravno ne da se samara bez razloga.

Dodje roditelj u skolu jer se dete pozalilo na ucitelja. Kad roditelj cuje sta je razlog onda dete jos i od roditelja dobije samar.


Ili u sadasnje vreme gde roditelji su bas tolerantni, i pokusavaju da na lep nacin objasne tinejdzeru da je to pogresno i da ne treba tako da se ponasa. Pa tinejdzer izgubi kontrolu i pocme da histerise. Jedna vaspitna dobro dodje. Ali onda siroti roditelj ima problem jer tinejdzer moze da se pozali u skoli.

Znaci nema pravila. Deca su uvek upravu.

[C.F.]

15 minutes ago, Tomiprunet said:

Dodje roditelj u skolu jer se dete pozalilo na ucitelja. Kad roditelj cuje sta je razlog onda dete jos i od roditelja dobije samar.

Ili u sadasnje vreme gde roditelji su bas tolerantni, i pokusavaju da na lep nacin objasne tinejdzeru da je to pogresno i da ne treba tako da se ponasa. Pa tinejdzer izgubi kontrolu i pocme da histerise. Jedna vaspitna dobro dodje. Ali onda siroti roditelj ima problem jer tinejdzer moze da se pozali u skoli.

Znaci nema pravila. Deca su uvek upravu.

 

Slušaj, razumem šta te muči, ali...

 

1. Dete se požali roditeljima na učitelja, učitelj potvrdi da ponašanje nije primereno, pa roditelj umesto da popriča ili kazni na neki način koji nije nasilan, ona, ona ošamari dete.

    I šta su učinili, da li je problem rešen, dete naučilo lekciju, neće nikad više tako ili se ciklus nastavlja...

2. Roditelji tolerantni, sve dopuštaju, dete neprimereno, histeriše, oni se plaše posledica ako se dete požali autoritetima.

    Pa, kad se roditelj sam stavi u situaciju da izgubi moć vaspitača, roditelja, pa preda moć detetu, neka živi s tim i neka ih ono nezrelo vodi kroz život. Ama baš zasluženo.

Ali to su samo neki primeri, Tomi, nije lako biti roditelj, a ni dete. Pa ni ovde na forumu ne možemo u jednom pasusu obuhvatiti neku veliku univerzalnu mudrost o roditeljstvu (mislim, bar ja to ne mogu 🙂).

 

 

 

[Tomiprunet]

7 hours ago, ControlFreak said:

 

Slušaj, razumem šta te muči, ali...

 

1. Dete se požali roditeljima na učitelja, učitelj potvrdi da ponašanje nije primereno, pa roditelj umesto da popriča ili kazni na neki način koji nije nasilan, ona, ona ošamari dete.

    I šta su učinili, da li je problem rešen, dete naučilo lekciju, neće nikad više tako ili se ciklus nastavlja...

2. Roditelji tolerantni, sve dopuštaju, dete neprimereno, histeriše, oni se plaše posledica ako se dete požali autoritetima.

    Pa, kad se roditelj sam stavi u situaciju da izgubi moć vaspitača, roditelja, pa preda moć detetu, neka živi s tim i neka ih ono nezrelo vodi kroz život. Ama baš zasluženo.

Ali to su samo neki primeri, Tomi, nije lako biti roditelj, a ni dete. Pa ni ovde na forumu ne možemo u jednom pasusu obuhvatiti neku veliku univerzalnu mudrost o roditeljstvu (mislim, bar ja to ne mogu 🙂).

 

 

 

Prvi primer je iz perioda kad sam ja bio ucenik kod ucitelja, drugi primer je sada.

moje misljenje je da je danas sve neko ludilo.

[vilhelmina]

9 hours ago, ControlFreak said:

Znaš kako je bio dobar osećaj prošle nedelje da pošaljem deci svoj video od zip lining, slike sa odmora, oni se raduju, pitaju me kako se provodim, podržavaju, raduju za mene...e to je to, ljubav i poštovanje.

 

Ceo post je za medalju, a ovaj deo me se posebno dojmio. I naveo me da i sama razmislim da ovu temu. Do sada sam je pratila, ali nisam imala sta da kazem. Uglavnom zato sto, iako imam dvoje odrasle dece, nikad nisam sebe dozivljavala kao roditelja. Ne znam tacno koji to licni problem imam, ali moja deca su rasla u turbulentnim devedesetim, a one su opet u mom licnom slucaju, bile turbulentne na kub. Izbeglistvo, selidbe, od privatnog biznisa do drzavnog posla, razvod, podstanarstvo, politika, na kraju i emigracija. Moju decu je vaspitavao ko je stigao, uglavnom sami sebe i jedno drugo. Ali oni to tako ne vide. Cak veruju da sam ih ja podigla i vaspitala, i misle da sam uradila odlican posao.

I sad dolazim do ovog dela tvog posta koji sam izdvojila. Ne znam kako bi mi bilo da nije ove blagodeti interneta. Pretpostavljam da bih lupala glavu oko toga gde sam pogresila, sta sam propustila, zasto nisam uradila ovako i onako... Onaj jedan dan mesecno na nedeljnom rucku kod mame, tj mene, bi verovatno prepricavali dogadjaje, koji doduse mogu da se prepricaju, ali ne i da se prenese i podeli osecaj koji su proizveli, prosto zato sto su prosli i prekrili ih neki novi. Ali ovako, bas kao sto kazete, moja deca (31 i 32 godine stara) i ja delimo svaki trenutak u realnom vremenu, preko zajednickog chatt naloga na fejsbuku, kojem sam zbog toga beskrajno zahvalna. Tako u svakom tom trenutku znam, i ne gajim vise nikakvu sumnju, da sam bila i jesam sjajan roditelj i da sam od one dve bebice koje sam nekada davno rodila, u lose vreme i na losem mestu, napravila odlicne ljude. Kako sam to izvela, nemam pojma. Uglavnom je bila neka improvizacija, kako se jedino moglo i moralo. Zato i ne mogu mnogo da kazem na opstu temu vaspitanja dece, kod mene nista nije bilo by book. Ali zato mogu da potvrdim da je prica o odlasku dece iz nasih zivota, po njihovom odrastanju, danas skroz deplasirana. Moja deca su vise prisutna u mom zivotu (i ja u njihovom) danas, nego onomad kad su bili mali i uglavnom kod babe i dede, a ja jurila okolo da bih nam svima obezbedila minimum egzistencije. I to pre prvih nokia, onih s antenom.

E sad, da li to ima veze s odlukom moja oba deteta da za sada nemaju sopstvenu decu (iako ne odbacuju tu mogucnost nekad u buducnosti), to ne bih znala. Mozda. U svakom slucaju mi je okey.

[Милица]

[Div]

1 hour ago, Milica said:

 

Lepo iskazana neka razmišljanja, pre svega o potrebi da deca imaju svoju slobodu, da roditelji ne budu sebični...ali...
Ja sm sebičan, deca su krenula svojim putem, viđamo se, što reče Vili, uglavnom preko ekrana, ali one godine njihovog odrastanja, ono zadovoljstvo svakog osmeha, gugutanja, prvog koraka, prvih reči i dalje sve do odlaska, započinjanja svojih samostalnih života, ta sećanja su moja i ne može mi ih niko oduzeti, moje zasluge su tu negde, ne umem da ih merim i iskažem, ali sam dobio najveće moguće priznanje, najviššu titulu, unapređen sam u dedu, kakvi kraljevi i carevi, deda je najviša titula.

 

 

[Милица]

Ako na ovu temu gledam iz ugla deteta mogu da kazem da sam neizmerno zahvalna svojim roditeljima na pozrtvovanosti i trudu koji su ulozili da od brata i mene naprave pre svega dobre ljude. 

U materijalnom smislu nismo dobili previse, bila su bas teska vremena, ipak za nas je to bilo ogromno. Nekako mi je bila najbitnija njihova ljubav i paznja 

Sad kad sam i ja roditelj jos vise cenim sve sto su uradili za nas ali na zalost, uzvratiti im ne mogu cak ni porukom na ovu nokiju 

Spoiler

na koju sam iz belog sveta do pre 8 godina mami slala smsove sa zeljom da je ucinim srecnom, da joj javim, kako to Gibran kaze, da je bila dobar "luk" i da je njena "strela" odletela daleko i u dobrom pravcu. 

Nema ih vise.. ni mame ni tate, a od prosle godine ni brata.. Bas mi nedostaju.. 

Sad kad sam ja u ulozi roditelja vidim da to nije ni malo lak zadatak. Rastemo i sazrevamo i mi uz naseg sina (16godin), tu smo kada treba podrzati ga, savete u ovoj fazi moramo zadrzati za sebe (uh kako je to tesko! ) sve dok ih ne zatrazi jer u pubertetu, vise nego u bilo kom drugom dobu saveti koji nisu trazeni se dozivljavaju kao kritika.

Shvatila sam da je svako dete jedinstveno, posebno i neponovljivo i da univerzalnog nacina vaspitanja nema.

Podizanje dece meni trenutno izgleda kao da si u trenutku njegovog rodjenja dobio na poklon jednu malu tek proklijalu semenku i treba da se brines o njoj. Ni sam ne znas koja sorta je u pitanju, niti imas uputstvo za upotrebu. Moras sva svoja cula da upregnes kako bi shvatio kad i sta mu treba pruziti, cime ga zaliti, a cime i kad prehraniti, kako bi se razvilo, sazrelo, mozda donelo plod i sto rece @Div na taj nacin te unapredilo u babu ili dedu 

Ostaje samo da molis Boga da te nije zapalo seme ambrozije, cicka, kaktusa ili neceg slicnog 

 

 

[Mama_mia]

...kad odgledas neke filmove, npr. `the omen` ili `lets talk about kevin`

 

mozes da ocekujes svasta ...

 

 

[Pletilja]

On 5/21/2021 at 1:07 PM, Tomiprunet said:

Nikad mi nije bilo jasno zasto deca sluze?

Deca "sluze" da se produzi ljudska vrsta. Uglavnom, radjamo ih zbog instinkta da je to vazno za vrstu, bilo da smo toga svesni ili to uvijamo u razne oblande. I posto je to jedna ozbiljna stvar, dati su nam razni mamci da to obavimo. Eto, ovo je jedan od mogucih odgovora na vase pitanje: instinkt, biologija, jedan svrabez koji se pojavi u odredjenom zivotnom dobu pa kad se poceses, prodje. I onda vrsta dobije Da Vincija, Hegela, Gandija, Shekspira, Linkolna...🙂

 

 

[C.F.]

On 5/16/2021 at 10:50 PM, Referent said:

Izvinjavam se na smaranju, ali sam morao.

Pročitala sam tvoj post dok sam bila na odmoru i nisam želela da nešto na brzinu napišem, stoga sa zakašnjenjem. Kao prvo bih da ti se zahvalim što si se otvorio. Tek sa sadašnjim partnerom imam odnos koji je zasnovan na otvorenosti, poverenju, brizi jednom za drugog.  U moj život su ušla još dva deteta i njegovi prijatelji koji su sada to i moji. Između nas se dele sve brige i radosti roditeljstva. Pomažemo kad se to može. Inspirisao si me da podelim i ja jednu priču. Imam ja puno 🙂 kao i svi vi.
I moja i partnerova su deca iz predjašnjih brakova koje su razvodi snašli u doba od 9 do 14 godina. Svako od njih je to drugačije doživeo. Ćerke kao starije su izgleda bile jače, izrasle u vrlo samostalne, vredne, ambiciozne žene. Stepson je prošao najgore. Introvert, loše društvo, alkohol, droga. Pre šest godina je bio u jako lošoj situaciji, tada živeo u Njujorku, ali došao na sestrinu svadbu, te se tu malo zbližimo i otac ponudi da ga odveze na aerodrom u povratku. Kad ono mladić se trese od emocija, kaže tata da li bi me primio na kratko dok se ne snadjem. Ja ne mogu tamo da se vratim, izgubio posao, cimer problematičan, itd. Ovaj pita mene da li je to u redu sa mnom, ih, pa kud je i pitao, spremna! Mogla bih podužu priču o ovome, ali bar u ovom postu, reći ću samo šturo da je ostao sa nama dve i po godine i da je na kraju izbačen od strane oca. Videla sam koliko je taj potez uticao na supruga i da je ta briga o sinu nastavila da bude prisutna, ne da se svakodnevno pominje, ali pretpostavljam da razumete. Pre par godina smo čuli od ćerke da je u AA programu. Preokret. Deo tog programa je da dodje i da se izvini onima o koje se ogrešio. Opet vidim dete nervozno, najavio se, dolazi, izvinjava se, ispriča da je dok smo mu pružili  dom i plaćali školovanje, krišom pio i drogirao se, da je zvao društvo dok smo mi bili u Evropi. Na kraju pita šta, na koji način mogu da učinim nešto za vas zauzvrat onome što sam učinio dok sam bio kod vas. Prvo pita mene, otac je teži subjekat :). K’o iz topa mu kažem, ti si već učinio ono što je dovoljno. Doveo si sebe u red i želim ti da nastaviš tim putem i tu sam za tebe. Otac se pridruži sentimentu. On zabezeknut, ponovo pita, ali mogu oprati prozore za vas, očistiti kuću, redja tako neke primere, to je deo tog programa.
Sinoć su nas on i devojka pozvali u stan koji su skoro kupili, pokazivao nam šta je sve sam popravljao, otac mu nudi alatke i tako vozimo se nazad i nekako nas obuzme taj lep osećaj i složimo se da je sada dobar, na dobrom je putu i da je to za sada dovoljno. Nadam se da će tako i ostati.

[Angelia]

On 5/21/2021 at 7:07 AM, Tomiprunet said:

Nikad mi nije bilo jasno zasto deca sluze?

Nisi ti jedini koji se to pita, eto ja sam roditelj pa se celog zivota isto pitam, i generalno se uvek zezam da su deca uzasna investicija, ROI je jako mali....Mnogo ulozis a nikad ne znas sta ces na kraju "dobiti" kao rezultat mislim.

Sve zavisi kako kod koga, generalno ispunjavaju neki instikt za prokreacijom, to vazi za sve, pa onda ide ono da nas neko voli, da smo stvorili nesto itd. Nekim roditeljima je to ispunjavanje penzionog plana, jako cudno to razmisljanje, kao "kad ostaris ko ce da te gleda", pa ovaj....staracki dom? Neki recimo decu nalaze kao proizvod medjusobne ljubavi, nesto zajednicko sto ih vezuje ...

Neke ljude to ispunjava, recimo moje roditelje, da imaju decu, pa da im unucici trce okolo...to im je zivotni cilj. I najcesce ces kod takvih ljudi naici na nerazumevanje ako kazes da ne zelis decu, ili postavis ovakvo pitanje.

Duboko sam ubedjena da mnogi "roditelji" ne bi trebali to da budu, jer im je motivacija za decu potpuno pogresna, pa su onda i losi roditelji.

 

Imati decu bi trebalo biti licni izbor, bez osudjivanja, ali za to moramo da dostignemo licno razumevanje da nasa motivacija, je samo nasa i ne mora biti ista za sve.

i ovo nije kontradiktorno sa zakljuckom da su nekim ljudima razlozi pogresni, videla sam dovoljno losih roditelja. Iako biti los ili dobar roditelj, nije garancija rezultata.

[C.F.]

Mislim da je to zato što se ponekad zanesemo idejom da imamo neke velike moći. Ja/mi, rodjeni u baš to specifično vreme ili mesto nekom velikom igrom slučaja (accident, if you will)!

Ova priča juče me je vratila u to vreme i razmišljala sam o tome koliko deca nekada nisu svesna kroz šta mi prolazimo jer nisu roditelji. Kao i Angelia gore i više nas je spomenulo nivo brige i stresa u podizanju deteta, dece. Nisam bila opsesivna po želji za detetom, nekako sam pustila da se to desi kad bude i bilo u 25oj. Nekima to postane baš opsesija, što me navodi na to da to baš nije zdravo.

 

Mislim da je referent u postu pisao o svojim roditeljima i borbi za pažnju. Teško mi je da to priznam, ali i sama sam to osetila, jednom baš jako emotivno. Mali je bio pozvan u goste kod tate i mi ga vozimo na aerodrom, a mene obuze neka ljubomora, neka zavist, ne mogu najbolje da opišem, ali baš tako, kao da gubim detetovu ljubav. I tako sam se grizla i loše spavala tih desetak dana, ali kad sam ga videla na aerodromu i zagrlila, sve je zaboravljeno...Baš me je mučilo to što znam bolje, što sam prva za ravnopravnost, podjednakost, da cene oba roditelja, ali to mi je ukazalo na to da ponekad emocije moram pustiti da odrade svoje, da me spusti malo sa pedestala. Outlet mi je partner kome mogu da kažem i najdublje strepnje, strahove, a da me razume zbog sličnog iskustva.

 

Nego, htedoh još da kažem nešto o maloj deci. Najteže mi je padalo što tako brzo rastu i menjaju se i onda nemaš vremena da upiješ svaki momenat tih promena, izgled, govor, puzanje, hodanje. To saznanje da ne možeš da vratiš te momente...znam, znam, slike, video, ali nije to to...juče su mi bili u poseti i doneli poklon za majčin dan, pa zagrlim najmladjeg, dugo je trajao taj zagrljaj, pa onda drugi od nje i u mislima mi slika kada su bili mali, ona sa svojim kovrdžama i krupnim plavim očima i on sa svojim omiljenim jorgančetom izgriženih ivica 🙂. 

 

Valjda ti lepi momenti negiraju sve one brižne, samo da ih je više ❤️

 

 

 

 

[Constantin]

 

Lepo iskazana neka razmišljanja, pre svega o potrebi da deca imaju svoju slobodu, da roditelji ne budu sebični...ali...

Ja sm sebičan, deca su krenula svojim putem, viđamo se, što reče Vili, uglavnom preko ekrana, ali one godine njihovog odrastanja, ono zadovoljstvo svakog osmeha, gugutanja, prvog koraka, prvih reči i dalje sve do odlaska, započinjanja svojih samostalnih života, ta sećanja su moja i ne može mi ih niko oduzeti, moje zasluge su tu negde, ne umem da ih merim i iskažem, ali sam dobio najveće moguće priznanje, najviššu titulu, unapređen sam u dedu, kakvi kraljevi i carevi, deda je najviša titula.

 

 

Ja bih o jednom delu i "pričama" o tituli deda...budući da sam se kvalifikovao i trenutno sam dupli deda....podvlačim...za sada.

 

Često sam slušao priče o tome kako se unuci vole više nego deca....serendaju ljudi....tupsoni. Svako se voli na svoj način, u nekom pravcu gde nema krara....ukratko-beskonačno.....

 

Unuci, tj. za sada unuke, po nekom mom ubedjenju, osim bezgranične l nemerljive ljubavi, budu iskorišćeni i kompezuju sve ono propušteno vreme, koje smo gubili jureći za poslom, karijerom, parama. Sada, nekako u "smiraj života" (može taj "smiraj" da traje i nekoliko decenija ) kada nam lova baš i ne treba više toliko, karijere su što su, unuke mi dodju kao Bensedini.....i ta nekakva kompezacija.

 

Volim ja svu četvoricu sinova...i njih, svakog na svoj način, ali ne postoji kantar koji to može da izmeri....pa tako i unuke-unuci....vole se na neki poseban način....tako...

 

 

[Angelia]

1 hour ago, ControlFreak said:

 

Ova priča juče me je vratila u to vreme i razmišljala sam o tome koliko deca nekada nisu svesna kroz šta mi prolazimo jer nisu roditelji. Kao i Angelia gore i više nas je spomenulo nivo brige i stresa u podizanju deteta, dece. Nisam bila opsesivna po želji za detetom, nekako sam pustila da se to desi kad bude i bilo u 25oj. Nekima to postane baš opsesija, što me navodi na to da to baš nije zdravo.

 

 

I ja sam nekako nasla se u situaciji, u kojoj mi je odgovaralo da imam dete, nisam nikad bila nesto "majcinski" orijentisana, mislim na onaj nacin kako neki kad izlistaju svoje zelje u zivotu uvrste i broj dece koje zele. I tek nakon sto sam i sama dobila dete, pocela sam da imam mnogo vise razumevanja za svoje roditelje.

Kad smo mladi i ulazimo u roditeljstvo, cesto i ne znamo sta to znaci, nego imamo neke ideale, kako je to lako. A nije. Mnogo rada, stresa, nesigurnosti....zivot se komplet promeni, jer vise nije samo tvoj zivot, nego neko drugo bice zavisi od tebe.

Da mi je neko objasnio, i da sam razumela, naravno pre nego sam dobila dete, i zavolela, ne znam sta bih odlucila. Sad je to bezveze diskutovati, jer eto on postoji, i ja ga obozavam. Ali mogu da vidim razloge zasto neko odluci da ne zeli decu.

Pogotovo sto ne dolaze sa upustvom za upotrebu 

[mrd]

Ja bih o jednom delu i "pričama" o tituli deda...budući da sam se kvalifikovao i trenutno sam dupli deda....podvlačim...za sada.  
Često sam slušao priče o tome kako se unuci vole više nego deca....serendaju ljudi....tupsoni. Svako se voli na svoj način, u nekom pravcu gde nema krara....ukratko-beskonačno.....
 
Unuci, tj. za sada unuke, po nekom mom ubedjenju, osim bezgranične l nemerljive ljubavi, budu iskorišćeni i kompezuju sve ono propušteno vreme, koje smo gubili jureći za poslom, karijerom, parama. Sada, nekako u "smiraj života" (može taj "smiraj" da traje i nekoliko decenija ) kada nam lova baš i ne treba više toliko, karijere su što su, unuke mi dodju kao Bensedini.....i ta nekakva kompezacija.
 
Volim ja svu četvoricu sinova...i njih, svakog na svoj način, ali ne postoji kantar koji to može da izmeri....pa tako i unuke-unuci....vole se na neki poseban način....tako...
 
 

Deda, kad si mator. Nema tu puno da se pIča, ili si tu kad im trebaš, ili kad ti misliš da im trebaš. Ovo drugo ubija i zatvara decu. Srećom ovi moji su otvoreni i pričaju, a i traže. Naravno, sad već drže predavanja kako mi matori nemamo pojma, al'meni to simpatično.@ControlFreak nema tu ljubomore, već ti nedostaje, a još nije otišao. :)
Ne znam da kažem da li je bilo teško, ili je teško, ali kako@vilhelmina reče, za svakoga je turbulentno.
Nek su živi i zdravi i da prave vragolije. :)

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk

[Div]

9 hours ago, Constantin said:

Ja bih o jednom delu i "pričama" o tituli deda...budući da sam se kvalifikovao i trenutno sam dupli deda....podvlačim...za sada.

 

Često sam slušao priče o tome kako se unuci vole više nego deca....serendaju ljudi....tupsoni. Svako se voli na svoj način, u nekom pravcu gde nema krara....ukratko-beskonačno.....

 

Unuci, tj. za sada unuke, po nekom mom ubedjenju, osim bezgranične l nemerljive ljubavi, budu iskorišćeni i kompezuju sve ono propušteno vreme, koje smo gubili jureći za poslom, karijerom, parama. Sada, nekako u "smiraj života" (može taj "smiraj" da traje i nekoliko decenija ) kada nam lova baš i ne treba više toliko, karijere su što su, unuke mi dodju kao Bensedini.....i ta nekakva kompezacija.

 

Volim ja svu četvoricu sinova...i njih, svakog na svoj način, ali ne postoji kantar koji to može da izmeri....pa tako i unuke-unuci....vole se na neki poseban način....tako...

 

 

 

Nek su živi i zdravi svi, i sinovi i unukice i neka ih bude još, a ti, Kočo, da dočekaš i praunučiće. Ljubavi uvek ima dovoljno za sve, ne oduzima se od jednog deteta da bi je bilo i za drugo, niti od dece da bi je bilo za unučiće. Koliko volim sinove je više od običnog zbira koliko volim jednog i koliko drugog, nemam kantar za merenje te ljubavi nego jednostavno, uživam i u njihovom međusobnom odnosu, volim što se dobro slažu, konsultuju, dogovaraju, sad je uživanje ne samo što imam i unuka, nego kad vidim koliko i sin uživa u svom očinszvu, a i stric u svojoj ulozi.

Zapravo, jedan nepresušni izvor ljubavi i ponosa, nešto kao reka koja izvire iz jednog malog izvora, postaje potočić, pa potok, pa reka, nezaustavljiva i večna, bar u razmerama ljudskog života.
Započeli smo i priču, a "čemu to služi"m legitimno razmišljanje ali nikad ga sebi nisam postavljao na takav način, želim li decu, samo kada, koliko, pa i kako treba sa njima. Kao dete sam sebe zamišlja kao budućeg roditelja, možda i da bih se razlikovao od svojih roditelja, znam da su i oni nas voleli, mnogo i žrtvovali, rasli smo u teškim vremenima, znam kako su naporno obezbeđivali čak i osnovne stvari, hranu, odeću, ali nisu morali da vaspitavaju batinama, strah nije vaspitno sredstvo, jedina korist od toga je što sam to shvatio još kao dete, jesam kao roditelj nekoliko puta i udario starijeg, ali sam tada definitivno shvatio da je to moj neuspeh, moja greška, odustao ood tog metoda zauvek, mlađi nije nikada dobio batine. Nadam se, skoro sam siguran da ni unučići neće nikada biti vaspitavani uz batinu. 

 

[Div]

3 hours ago, mrd said:

Deda, kad si mator. Nema tu puno da se pIča, ili si tu kad im trebaš, ili kad ti misliš da im trebaš. Ovo drugo ubija i zatvara decu. Srećom ovi moji su otvoreni i pričaju, a i traže. Naravno, sad već drže predavanja kako mi matori nemamo pojma, al'meni to simpatično.@ControlFreak nema tu ljubomore, već ti nedostaje, a još nije otišao. 🙂
Ne znam da kažem da li je bilo teško, ili je teško, ali kako@vilhelmina reče, za svakoga je turbulentno.
Nek su živi i zdravi i da prave vragolije. 🙂

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk
 

 

Jedva sam ukapirao šta si hteo boldovanim da kažeš, (mogao si to malo drugačije da kažeš) tražim u Kočinom postu šta je to drugo, znam otprilike tvoje stavove o deci, odgoju, roditeljskim obavezama, tek na drugo-treće čitanje mi je postalo jasno, treba umeti i ostaviti decu na miru, neka nešto sami nauče, odluče, naprave grešku, možemo mi da pomognemo i posle, ne moramo svaku grešku sprečiti, a i ne možemo. Kako ptice rade, hrane male dok im ne narastu krila, onda ih puste neka lete, prate taj prvi let, tu su negde u blizini, čim se mlada ptica vine visoko, dalje leti svojim putem.

 

[Pletilja]

Cerka ima 41 godinu i nema dece. Vise mi i nije neprijatno kada me prijatelji pitaju kako je i da li ima "nesto novo", misleci bas na to, da li ce imati bebu. Ne znam i po svoj prilici necu imati unucicu o kojoj mastam ali ne zapitkujem, ne vrsim pritisak, to nije tema nasih razgovora. Ono sto znam je da bi moja cerka bila divna majka ali.....to je njen zivot. Kad razmishljam o tome, vise brinem za njeno zdravlje, rizici za neke bolesti su veci kod nerotkinja. 

Jednostavno, cerka nije imala kad da bude trudna, da ima sve obaveze koje materinstvo namece, pokusala je ovde da stvori samostalnu egzistenciju, nije islo, otisla je u USA, pocela sve ispocetka i tek pre 2 dana mi je rekla "mama, pocinjem da osecam neki mir u sebi, nekako sam zadovoljna zivotom"....mozda je dosao trenutak kada ce i beba da joj padne na pamet? A mozda je sve moja krivica, u ovoj bolesnoj drzavi vaspitavala sam je da bude svoja na svome, da ne zavisi od drugog i za to joj je bilo potrebno svo ovo vreme. Kako god, odluka je njena a meni ne pada na pamet da tu odluku preispitujem. 

Edited May 25, 2021 by Pletilja

[mrd]

4 hours ago, Pletilja said:

Cerka ima 41 godinu i nema dece. Vise mi i nije neprijatno kada me prijatelji pitaju kako je i da li ima "nesto novo", misleci bas na to, da li ce imati bebu. Ne znam i po svoj prilici necu imati unucicu o kojoj mastam ali ne zapitkujem, ne vrsim pritisak, to nije tema nasih razgovora. Ono sto znam je da bi moja cerka bila divna majka ali.....to je njen zivot. Kad razmishljam o tome, vise brinem za njeno zdravlje, rizici za neke bolesti su veci kod nerotkinja. 

Jednostavno, cerka nije imala kad da bude trudna, da ima sve obaveze koje materinstvo namece, pokusala je ovde da stvori samostalnu egzistenciju, nije islo, otisla je u USA, pocela sve ispocetka i tek pre 2 dana mi je rekla "mama, pocinjem da osecam neki mir u sebi, nekako sam zadovoljna zivotom"....mozda je dosao trenutak kada ce i beba da joj padne na pamet? A mozda je sve moja krivica, u ovoj bolesnoj drzavi vaspitavala sam je da bude svoja na svome, da ne zavisi od drugog i za to joj je bilo potrebno svo ovo vreme. Kako god, odluka je njena a meni ne pada na pamet da tu odluku preispitujem. 

Ovo je najvaznije! Nekad se karte ne uklope s'vremenom, ali je najvaznije da "smo" sposobni da budemo samostalni. 🙂 Mene su dok smo bili u BG stalno pitali i sto se zenim kad nije trudna i sta nije u redu, kad 4 godine nema dece. PFFF svima. Decu treba imati, kad smo mentalno i fizicki sposobni da ih usluzimo i ucimo. Cim smo se preselili u US, bang eto ih. 

Nema tu brige, deca treba da budu zadovoljna, a zadovoljan su samo kad su roditelji zadovoljno.

 

Uf opet filozofija.

@div dobro si shvatio, ne treba pomagati deci, kad mi smatramo da nece nesto moci sami, vec kad nas pitaju za pomoc. Ta usiljena roditeljska pomoc im govori da nisu sposobni sami, a to boli, narocito kad to radi neko koga neizmerno volis. 🙂 

[Милица]

On 5/21/2021 at 3:20 PM, Tomiprunet said:

ok razumem da se zanimas, da radis da mu obezbedis buducnost,... ali zbog cega sve to? kad ce dete sa 18g otici, i nikad ili jako retko biti u komunikaciji sa roditeljima. 

 

Ovo boldovano me je bas potaklo na razmisljanje.. Slicna konstatacija moze da se napise za bilo sta sto volis u zivotu.

Sta ce ti auto kad moras da ga odrzavas, placas takse, osiguranja, sipas benzin u njega, a za desetak godina ce svakako zavrsiti na auto-otpadu? 

Sta ce ti pas? Moras da mu se posvetis, dajes pare za hranu, veterinara, vodis ga u setnju i kad ti se ide i kad ti se ne ide, kisa vetar sneg, a ti drezdis sa povodcem u rici, cekas da on obavi nuzdu i onda jos moras sve to da skupis i bacis u kantu,kada ce doci dan kada ce te, uprkos svom tom trudu pas napustiti.. 

Sta ce ti dobar komp, telefon? Das gomilu para za njega, placas internet, pretplatu, a za godinu dana ce poceti da te zeza jer nema dovoljno memorije i moraces poceti da razmisljas o novom? 

Sta ce ti skupocena odeca, moras da pazis gde i kako ces sesti u njoj, kako ces je odrzavati, brinuces se da ne izbledi dok se susi na suncu, a svakako ce nakon izvesnog vremena biti demode ili postati uska u struku 

Zasto je meni trebalo dete? Odgovor je jednostavan, obozavam malu decu  onu bas malu malu kad pocinju da spoznaju svet oko sebe, a ti im pomazes u tome  radujes se kad vidis da si ih nesto naucio makar to bila banalna glupost, ali ti srce zaigra od srece 🥰 

Neko mozda ne oseca zelju da ih ima, ne osudjujem i razumem, ali isto tako mogu da kazem, da poznajem nekoliko ljudi koji su bili ravnodusni prema deci iz okruzenja, ali kada je roda (igrom slucaja) njima donela paketic, da su u pocetku bili uplaseni i zbunjeni da bi se kasnije sa odusevljen i velikom radoscu posvetili njihovom odrastanju. 

Isto kao sto ima primera da neko ko ne voli pse dobije na poklon malo kuče, pa se od mrzitelja pretvori u zaljubljenika. 

 

Edited May 26, 2021 by Milica

[Koca Popovic]

On 5/25/2021 at 5:57 AM, Div said:

 

Nek su živi i zdravi svi, i sinovi i unukice i neka ih bude još, a ti, Kočo, da dočekaš i praunučiće. Ljubavi uvek ima dovoljno za sve, ne oduzima se od jednog deteta da bi je bilo i za drugo, niti od dece da bi je bilo za unučiće. Koliko volim sinove je više od običnog zbira koliko volim jednog i koliko drugog, nemam kantar za merenje te ljubavi nego jednostavno, uživam i u njihovom međusobnom odnosu, volim što se dobro slažu, konsultuju, dogovaraju, sad je uživanje ne samo što imam i unuka, nego kad vidim koliko i sin uživa u svom očinszvu, a i stric u svojoj ulozi.

Zapravo, jedan nepresušni izvor ljubavi i ponosa, nešto kao reka koja izvire iz jednog malog izvora, postaje potočić, pa potok, pa reka, nezaustavljiva i večna, bar u razmerama ljudskog života.
Započeli smo i priču, a "čemu to služi"m legitimno razmišljanje ali nikad ga sebi nisam postavljao na takav način, želim li decu, samo kada, koliko, pa i kako treba sa njima. Kao dete sam sebe zamišlja kao budućeg roditelja, možda i da bih se razlikovao od svojih roditelja, znam da su i oni nas voleli, mnogo i žrtvovali, rasli smo u teškim vremenima, znam kako su naporno obezbeđivali čak i osnovne stvari, hranu, odeću, ali nisu morali da vaspitavaju batinama, strah nije vaspitno sredstvo, jedina korist od toga je što sam to shvatio još kao dete, jesam kao roditelj nekoliko puta i udario starijeg, ali sam tada definitivno shvatio da je to moj neuspeh, moja greška, odustao ood tog metoda zauvek, mlađi nije nikada dobio batine. Nadam se, skoro sam siguran da ni unučići neće nikada biti vaspitavani uz batinu. 

 

Da i ja kazem nesto na ovu temu, a ti si me podstakao Dive. Ja sam bio nekad prgav i malo zaguljen roditelj. Starijeg sina sam izudarao 2-3 puta , mladjeg nikada. Sve je bilo sticajem okolnosti je bilo tako kako je bilo. Vremenom sam se ja mijenjao, i ukapirao da sam napravio veliku gresku. Kad covjek udari dijete , to je znak da je taj covjek dozivio poraz. Kako? Pa jednostavno, odrastao covjek je ispao glup kad nema drugu mjeru u odgajanju djeteta  od udaranja. Zakljucak se sam namece. Dijete od 4-5 godina je ispalo pametnije od roditelja. I ja imam unuke. Ja njih mnogo volim, ali sam i ja mnogo svjesniji, pa probam da budem pametniji sa njima nego sa sinovima. A da moram dodati i da probam da pratim suprugu u tom projektu zvani voljenje i odgajanje unucadi( da dodam supruga mi radi u vrticu).

[Koca Popovic]

On 5/25/2021 at 10:59 AM, Pletilja said:

Cerka ima 41 godinu i nema dece. Vise mi i nije neprijatno kada me prijatelji pitaju kako je i da li ima "nesto novo", misleci bas na to, da li ce imati bebu. Ne znam i po svoj prilici necu imati unucicu o kojoj mastam ali ne zapitkujem, ne vrsim pritisak, to nije tema nasih razgovora. Ono sto znam je da bi moja cerka bila divna majka ali.....to je njen zivot. Kad razmishljam o tome, vise brinem za njeno zdravlje, rizici za neke bolesti su veci kod nerotkinja. 

Jednostavno, cerka nije imala kad da bude trudna, da ima sve obaveze koje materinstvo namece, pokusala je ovde da stvori samostalnu egzistenciju, nije islo, otisla je u USA, pocela sve ispocetka i tek pre 2 dana mi je rekla "mama, pocinjem da osecam neki mir u sebi, nekako sam zadovoljna zivotom"....mozda je dosao trenutak kada ce i beba da joj padne na pamet? A mozda je sve moja krivica, u ovoj bolesnoj drzavi vaspitavala sam je da bude svoja na svome, da ne zavisi od drugog i za to joj je bilo potrebno svo ovo vreme. Kako god, odluka je njena a meni ne pada na pamet da tu odluku preispitujem. 

Draga forumska prijateljice. Ne zelim da budem naporan ali nikad nije kasno. Pomislices stara ofucana izreka. Ali moram ovo da ti kazem. Ovdje u mojoj okolici , da ne pisem ko i kako, je jedna dama( tako se ovde kaze) zeljela dijete. Nije islo, ali na kraju je dobila dugo zeljeno dijete (sina) u pedesetoj (50) godini. Sve nekako se idogodi kad se zeli. U dodatku dama je iz nasi krajeva(bez veze sam ovo rekao). Prema tome, glavu gore , nemoj je daviti sa tim temama. Ali budi filozof. Mali hint. U razgovorima nenametljivo joj "udari" na savjest. Znas ono ti imas nekog ko misli na tebe ko ce na nju kad umres ti.🙂

[Pletilja]

8 hours ago, koca popovic said:

Draga forumska prijateljice. Ne zelim da budem naporan ali nikad nije kasno. Pomislices stara ofucana izreka. Ali moram ovo da ti kazem. Ovdje u mojoj okolici , da ne pisem ko i kako, je jedna dama( tako se ovde kaze) zeljela dijete. Nije islo, ali na kraju je dobila dugo zeljeno dijete (sina) u pedesetoj (50) godini. Sve nekako se idogodi kad se zeli. U dodatku dama je iz nasi krajeva(bez veze sam ovo rekao). Prema tome, glavu gore , nemoj je daviti sa tim temama. Ali budi filozof. Mali hint. U razgovorima nenametljivo joj "udari" na savjest. Znas ono ti imas nekog ko misli na tebe ko ce na nju kad umres ti.🙂

Evo odgovora: bivsi i pok.suprug, otac moje dece, nakon sto nam se sin ozenio, poceo je da pravi shale na temu unuka....vremenom se to pretvorilo u jedinu temu o kojoj je zeleo da razgovara sa sinom i snahom, kad ce on da bude deda? Snaha je imala problem da zatrudni, 2 godine je lecila problem, prosla kroz 2 ozbiljne operacije i - nista. Buduci deda je iznenada preminuo Maja 2013, snaha je zatrudnela u Septembru a unuk se rodio u Junu 2014. Nije docekao da bude deda a to je jedino sto je jos zeleo od zivota. I tako, cesto se desava da kad pogledam unuka pomislim kako ga deda nije docekao, da je to zalosno jer bi unuk imao sjajnog dedu a deda bi bio nasrecniji na svetu i divno bi se druzili......i kako da ja zamenim dedu kad sam ja baba....

Ne znam zasto mi je ova crtica pala na pamet nakon citanja vaseg posta......tek, treba zivot pustuti da ide sam, kao reka, ko zna sta nam sprema...