Cyber

Jeste kao nekad, ali ne kao sto ti percipiras. Sve se da razjasniti i argumentvati - toliko propustenih sansi da izneses plauzibilne argumente. Moram priznati, malo je ko uspeo da me nauci toliko i to pricom bez pokrica. U najmanju ruku, mogu reci da je ova ’diskusija’ imala edukativan efekat - barem na mene. Ja volim intelektualne izazove. To sto je preciscena saharoza relativno novijeg datuma, ne znaci da praistorijski ljudi nisu osecali potrebu za slatkim, koju su zadovoljavali iz prirodnih izvora. Jeste divlje voce bilo manje slatko nego danasnje, ali je i dalje bilo izvort energije i signalizovalo ’sigurnu’ hranu jer je gorko vazda znacilo i otrovno. Jelo se i korenje - ono sadrzi slozene uglejne hidrate kojii se u telu razgradjuju u glukozu. Pisalo negde i za neke biljke i cvetove koji su imali slatkast ukus. A o medu tek, svasta ima da se procita. Med je najkoncentrisaniji prirodni izvor secera koji su ljudi ikada imali - praistorisjki lovci na med su rizikovali ubode pcela da bi dosli do njega. U to doba organozovano pcelarstvo nije bilo ni u nagovestaju. Nema sumnje da je sa tacke evolucije, nagon za slatkim bio koristan jer je nagonio coveka da pojede ono sto sadrzi energiju. To sto je danas - kad je rafinisani secer svuda i u svemu - isti taj nagon postao problematican, ne osporava evolucione cinjenice, pre ce biti da ih potvrdjuje. Sto se tice masnoca, situacija je slicna - evolucijski gledano, „programirani” smo da volimo mastan ukus koji je nekada znacio prezivljavanje. U nekim od izvora pise da su praistorisjki lovci visoko cenili masne delove plena kao sto su mozak, srz kostiju, organe i potkozno masno tkivo, koji su im omogucavali da prezive duge periode bez hrane. Masti su bile i kljucne za apsorpciju vitamina A, D, E i K, kao i za razvoj mozga, koji trosi ogromne kolicine energije. Problem je, kao i sa secerom, u tome sto je danas u svetu obilja ista ta urodjena sklonost postala izvor zdravstvenih problema. Ni to ne menja evolucijske cinjenice.

Fascinantna doslednost - covek ne sme biti izdvojen iz prirode (kako je lekaru ucitano), ali proteini iz mesa mogu (na parove razbrojs!). Napokon konstruktivan doprinos diskusiji. Proteini. Ciriba ciribu - nema cetvrtog! Tek treba da se upoznaju. Ciriba ciribu - a evo ga cetvrti (!), kamuflirani proteini u mesu. Ipak se lole poznaju? Jos jedna ilustracija da se evolucija dijetalnog dualizma odvija paralelno s razumevanjem nauke.

Zao mi je sto lansirate ideju da se tema moze ”pokopati” samim tim sto je neko izrazio misljenje. Naprotiv, upravo u razmeni razlicitih stavova i perspektiva lezi smisao svake diskusije vredne pomena i Vi, koji ste uvek bili neko ko ume da sa dozom elegancije formulise sustinu u svojim postovima, to vrlo dobro znate. Moje iskustvo je da se teme pokopavaju kada se intelektualna slozenost docekuje na emotivni noz. Tema koju sam otvorila jeste provokativna, ali u tome je njen potencijal, a ne problem – ona ne poziva na prihvatanje, nego na razmisljanje. Ako bi svi odgovori bili unapred upakovani po nekom nevidljivom arsinu, ili ako bi se ljudi censurisali / poluautocenzurisali - kakvog onda smisla ima bilo kakva diskusija? Ne treba narocito naglasavati da zivimo u vremenu kada je empatija, solidarnost i borba za osnovne ljudske vrednosti urgentnija nego ikada. Vasa replika je emocionalna i puna opravdanih frustracija, ali i simplifikacija. Razumem emociju i svest o svetu punom nepravdi i bola – u tom i takvom svetu zivimo. Ali, jedno ne iskljucuje drugo, jer ako bismo se u svakom trenutku odricali promisljanja, stvaralastva ili rasprave pod teretom globalnih uzasa - cime bismo zapravo doprineli? I da, slazem se s Vama - dela pokrecu svet. Ali, dela cesto nastaju iz (dubokih) pitanja, dilema, frustracija, iz neizvesnosti koja nas tera da promisljamo. Neka dela se mozda radjaju cak i iz pitanja postavljenih uz zalogaj koji nije tu samo da nahrani telo, vec i da zaintrigira um i izazove emociju. Sta mi znamo o tome kojim sve putevima ljudi stizu do svojih spoznaja? Kom spoznajnom svetu (faktor?) pripada Rasmus Munk, osim sto je pripadnik jedne od najsrecnijih nacija na svetu (faktor?) i generacije (faktor?) koju bih ja zelela da bolje razumem. Upravo zato (moze da) intrigira koncept poput ovog koji Munk razvija. Neka od njegovih "jela" direktno se bave temama gladi, nejednakosti, klimatske krize, industrijske proizvodnje hrane. Munk, paradoksalno, koristi najelitniji moguci prostor da bi prodrmao sopstvenu publiku iz samozadovoljstva. To ne mora nuzno da se svidi svakome, niti svako mora to da razume – ja ne razumem, zato postavljam pitanja. Ja mu nisam potencijalna musterija. Mene, zapravo ni ideja klasicnog fine dininga uopste ne privlaci. Ali to me ne sprecava da otvorim vrata razmeni misljenja - jer upravo ta razmena je ono sto bi trebalo da nas cini inteletualno radoznalim, misaonim bicima a ne samo prenosiocima impulsa i, sto se mene tice, to je jedina ”elitisticka” ideja koju ovde zapravo branim.

Tema o veceri kao dijalogu bi se mogla usidriti i na pdf-u Kultura i/li Drustvo. Nedavno sam naisla na video iz restorana Alhemicar u Kopenhagenu. Ne radi se o nekom klasiku iz Michelin kuhinje. Ono sto se da videti vise je lici na umetnicku instalaciju nego na obed u klasicnom restoranu. Vlasnik i glavni kuvar Rasmus Munk ne koristi tanjir da bi nahranio svoje goste, vec da bi ih prodrmao, izazvao, isprovocirao, otvorio dijalog u svojoj holistickoj kuhinji. Vecera u Alhemicaru je svojevrsna odiseja, tokom koje se gosti krecu kroz niz prostorija i tematskih scena. Umesto tradicionalnog menija – niz utisaka na tim scenama. Umesto fokusiranja na ukus, fokus je na znacenju i simbolici, na osecajima i pitanjima koja jelo – cesto zapravo samo zalogaj - pokrece. Hrana je ovde sredstvo, ne cilj. Kao u konceptualnoj umetnosti, gde je gokus na ideji a ne na objektu, ovde je jelo medijum za promisljanje sveta. Weltanschauung, anno 2025? Sve to kroz performativnu prezentaciju hrane koja zna da bude i vrlo uznemirujuca. Negde pisalo da se na listi cekanja trenutno nalazi oko 17.000 zainteresovanih. Ovo lako moze navesti na zakljucak da je rec o jos jednom pazljivo upakovanom spektaklu u teatru za malu dokonu publiku. To bi onda bilo u dihotomiji sa Munkovom izrecenom vizijom koja bi da zadre ispod povrsine. A opet, moguce je da upravo ta kontradikcija izmedju forme i sadrzaja cini njegov koncept autenticnim i ilustruje njegovu snagu. Svasta tu moze da bidne. Da li je ovo novo poglavlje u fine dining prici? Paradigma novog pogleda na to sta restoran moze biti? Konceptualna kulinarska umetnost kao platforma za razgovor? Moze li vecera zaista biti drustveni komentar? Je li ovo umetnost, hrana, ili oboje? Ili nesto trece, peto? Kako god – vredi pogledati!

Svedska je odavno na 'ti', tj od 'ti-reforme' koja je okoncana krajem 60-tih. O tome vise na odgovarajucem mestu kad budem imala vise vremena.

Ma i ja sam. Ne sto mi treba, nego sto sam malo nerdig za kvizove i sve sto lici na taj format. Ma znam ja to nego reko, udri brigu na Scherz uz onaj seretski 😉.

Evo vam malo da se zabavljate dok cekate. 😉

Nadjoh se ponukana da napisem svoj prvi post ikada na pdf-u Sport na topiku Ceremonija svečanog otvaranja (OI), kad ono - topik zakljucan (!?). Inspiracija za neshvacenu sekvencu je slika holandskog slikara Jana van Biljertsa Praznik bogova naslikana oko 1635. I bez ove informacije bilo je vrlo lako uociti Dionisa, boga vina i uzivanja jer simbolika nije mogla biti jasnija. Sam naziv slike otkriva da ”Olimpijske igre nisu hriscanska sluzba i da su, u slucaju sumnje, blize grckim bogovima nego monoteizmu koji ih je uzurpirao” i da ”savremeni svet poznaje veću bozansku i ljudsku raznolikost nego sto sugerise povrsno tumačenje Biblije”. Sve sekvence otvaranja su na originalan i do sada nevidjen nacin docarale upravo ljudsku raznolikost kojoj su time nedvosmisleno sirom otvorena vrata a sto je verbalizovano u zavrsnom govoru sa – parafraziram - ”narednih 16 dana grad je sviju vas!”.

Pamuk, lan i debela hladovina su iz raja izasli.

Mnogi privatni susreti se desavaju na javnim mestima, tako da javno mesto otpada kao argument za. Validan argument protiv su dva kljucna faktlora: privatni susret i [respekt za tudj] licni integritet. Izrazen licni integritet je jedna od prvih stvari koje mi padaju na pamet na pomen nicka Ironside. Da je hteo, objavio bi svoju fotku za onolike godine forumskog staza. Uvek je bolje pitati i dati drugoj osobi mogucnost da izrazi svoju volju, a ne odlucivati u njeno ime pa onda jos i relativizovati i normalizovati nedostatak mere.

Ovo je vrlo ruzno. Cak i za one kojima je noblesse oblige nesto nedostizno vazi da elementarno vaspitanje nalaze da se na ovaj nacin ne pominju oni koji nisu prisutni - bez obzira o kome se radilo - te samim tim ne mogu da odgovore na prozivku.

Ovaj roman je dao povod da Heinrich Böll dobije Nobelovu nagradu za knjizevnost 1972.

Kritika je davanje misljenja koje se bazira na sposobnost prosudjivanja, a ne na sposobnosti vredjanja. Dakle, napisano nije kritika nego a) relativizacja pojma kritike i uvrede javne licnosti, b) seksisticka pretpostavka o seksualnoj dominaciji (ko sta treba da radi) a takve pretpostavke se u biti zasnivaju na rodnim predrasudama. Bice ipak da se radi o neotesanosti koja de facto pali zeleno svetlo za seksizam na forumu. Voilà!

Zaista nema potrebe za ovim.

Cudi me da niko nije javio toj knjizari da su napravili lapsus. Ne radi se o "hermetickom krugu" nego o "hermeneutickom krugu" koji je pojam u okviru hermeneutike.

Ne samo sto je Hesse bio Nobelovac nego njegove knjige su 1933. spaljivane na lomacama diljem nacisticke Nemacke jer se nisu uklapale u nacisticku ideologiju, nego se i zna Hesseov stav u vezi sa nacizmom koji se skroz kosio sa njim. Isto kao sto se zna da je Serrano tokom drugog svetskog rata sprovodio kampanju podrske nacistickoj Nemackoj i bio promoter antisemitskih teorija zavere. O Jungovom odnosu prema nacizmu i antisemitizmu ima za pocetak ovde.

Miguel Serrano’s Antisemitism and its Impact on the Twenty-First-Century Countercultural Rightists Sa gornjeg linka mozes da skines pdf. De Gruyter je izvor sa vrlo dobrom reputacijom.

Osnovna razlika izmedju tumaca i prevodioca je jezicki medij, no ta razlika nije podjednako izrazena u svim jezicima i/li u svakodnevnom govoru i praksi. U nemackom, koji uzimas za primer, je razlika izmedju ove dve vrste jezicke delatnosti jasna. Formalno gledano, tumaci usmeno prevode usmene ili pisane tekstove sa jednog jezika na drugi a prevodioci prevode pisane tekstove sa jednog jezika na drugi (izvor). Dakle, kod tumacenja je fokus na usmenoj interpretaciji i komunikaciji; prevodjenje zahteva visi nivo preciznosti i stilskog prilagodjavanja i vremenski je zahtevnije. Naravno, obe delatnosti zahtevaju sveobuhvatne kulturoloske i lingvisticke vestine. Razna ukrstanja postoje u zavisnosti od jezickih kvalifikacija onih koji se bave ovim stvarima. A evo i sta kaze i moj prijatelj Duden: Dolmetscher/in (tumac) => Person, die [berufsmäßig] mündlich übersetzt (osoba koja [profesionalno] prevodi usmeno) Übersetzer/in (prevodilac) => Person, die berufsmäßig [schriftliche] Übersetzungen anfertigt (osoba koja se profesionalno bavi [pisanim] prevodima)

Naslov ima - kao i nekoliko dogadjaja u romanu – dvostruko znacenje. Kad Trond sa svojim vrsnjakom Jonom krene da "krade" komsijine konje onda to aludira na decacke avanture i fantazije o kaubojima na Divljem zapadu koji mogu da rade sta im se cefne. Hajde da krademo konje je otprilike isto sto i hajde da budemo nestasni. Druga konotacija "kradje" konja je vezana za Trondovog oca koji je tokom rata pripadao pokretu otpora i svercovao vaznu dokumentaciju preko granice – "idi kradi konje" je bila sifrovana komanda koja se koristila za vreme okupacije. A propo atmosefere, ne kaze se dzabe da je citanje putovanje kroz svetove. Lepa proza ima tu moc da prenese atmosferu nekog dalekog mesta i zivota ljudi u njemu i/li stanje svesti. Negde pred kraj osnovne nadjem u policama knjigu Zima iz 1914. od Sigrid Undset (Nobelova nagrada za knjizevnost 1928). Totalno me je apsorbovalo mesto u norveskoj nedodjiji gde zimi stizu paketi i posta jednom mesecno kad ledolomac prokrci put za dostavu. Otvorio mi se (jos) jedan novi svet. Taj zivot, ta priroda, ta melanholija, ti ljudi i to mesto - kao da sam stvarno bila tamo. Desetak godina kasnije kada sam vec zivela u skandinavskom svetu padne mi na pamet da potrazim knjigu i da je ponovo procitam. Kad ono, nigde nema te knjige (to je bilo pre interneta kad si sve morao da trazis analogno). Ispostavilo se da se knjiga u originalu zove Prolece – jasno je zasto je naslov adaptiran u nasem prevodu. Elem, kad sam je ponovo procitala, to se potpuno poklopilo sa empirijom koju nisam imala kad sam knjigu prvi put citala u geografski i kulturoloski udaljenom Beogradu kao siparica. Ne brinite, niti je Fose napisao samo Melanholiju, niti Nobelov komitet daje Nagradu za jednu napisanu knjigu (u Svedskoj su oba dela spojili u jednu knjigu).

Grupa svedskih intelektualaca tog doba se javno izvinila Tolstoju zbog, kako se i danas obicno smatra, neoprostivog promasaja Svedske akademije. Takodje, niije nikakva tajna da se anarhista Tolstoj iz petnih zila upinjao da ne dobije Nobelovu nagradu. Nabokov je nominovan ali te godine je Svedska akademija napravila jos jedan gaf o kome se i dan danas govori i smatra se velikom sramotom. Naime, Nagradu su te godine dobili svedski pisci Eyvind Johnson i Harry Martinson koji su u tom trenutku bili clanovi te iste Svedske akademije koja odlucuje o tome kome ce se Nobel dodeliti. Clanstvo u Svedskoj akademiji je inace dozivotno. Btw, nije smelo godinama da im na pamet padne da daju Nagradu nekom svedskom piscu. To se desilo tek 2011. ali to je bila zaista zasluzena nagrada Tranströmeru. Bilo je puno kontroverzi tokom godina, bilo bi cudno da nije. Ima i raznih dogodovstina, kao ona kad je Tagore izgubio chek sa iznosom tadasnje nagrade. A opet, onaj salonski levicar Sartre je izricito odbio da primi chek iz principa koji su se najbolje pokazali kad je vise od deset godina kasnije cvileo da mu Svedska akademija ipak da tu kintu. Zakasnio je jer po pravilniku vreme za isplatu istice nakon 10 godina. Btw, juce-prekjuce je preminula Louise Glück (Nobel 2020). RIP

Procitaj malo ovde, mozda nesto prepoznas + sto kaze Pletilja, a i ja iz iskustva mogu da potvrdim => fizicka aktivnost izuzetno pomaze.

Nemacka na finskom je Saksa a Nemci su saksalainen (-lainen je sufix za, izmedju ostalog, stanovnike nekog mesta). Na norveskom, svedskom i danskom Nemacka je Tyskland. Islandski naziv za Nemacku je Þýskalands (kombinacija staonordijskog þýdisker och starogermanskog thioda za germanska plemena, tj. narod) => sto mu zapravo izadje na isto => Tyskland (zemlja nemackog naroda).

Ovde kod mene se to ne uci detaljno ni u gimnaziji (streljali bi me) pa zato studenti na prvoj godini jezickih studija muku muce da raspetjaju sve te konce.

Dozvolices da preciziram, bice mi zadovoljstvo da podelim, steta da ostane nedovrseno (da, ovo je za onaj drugi pdf). Evo zasto (mislim da) se radi o klasicnoj homonimiji i dve razlicite vrste reci koje se isto pisu a imaju razlicito znacenje. ”Vidjen” (ugledan, uvazen) je [opisni] pridev, sto ce reci atribut koji opisuje [neku] imenicu (vidjen covek). Komparacijom je lako i proveriti da se zaista radi o pridevu, jer opisni pridevi se mogu porediti => vidjen – vidjeniji – najvidjeniji (jedan od vidjenijih / najvidjenijih likova). Ili postavis pitanje ”kakav?” => vidjen (ugledan, ovakav, onakav …). Pridevi se takodje mogu menjati po padezima. Glagoli se ne mogu identifikovati postavljanjem pitanja ”kakav?”, ne mogu se porediti niti menjati po padezima, zar ne? Ako to imamo u vidu onda ”vidjen” [juce na cosku kod pekare] moze samo biti trpni glagolski pridev => znaci, pasiv a gde je pasiv tu je i glagol. Glagol moze da oznaci radnju, stanje ili desavanje. Ovde imamo [trpno] stanje jer se ne zna ko vrsi radnju, taj koji je vidjen je predmet vrsenja radnje (objekat a ne subjekat) te zato ovaj glagol ovde ne moze biti sam predikat sto je obicno funkcija glagola u recenicama (otuda valjda i klasifikacija: trpni glagolski pridev, sire poznat kao pasiv). Ovo pokazuje kako se razlicite vrste reci (kao ovde pridev i glagol) razlikuju po nekim (gore prikazanim) morfoloskim karakteristikama. Ove dve (vrste) reci se isto pisu i izgovaraju a imaju razlicito znacenje i zato su homonimi. Hononimi, naravno, mogu biti i reci iste vrste kao ranije pomenuta imenica kosa (na glavi) i kosa (za sisanje trave). Jedan od skolskih primera reci koje se isto pisu a imaju razlicita znacenja je poznata nemacka igra reci (Zungenbrecher): „Wenn (kad) Hessen (stanovnici Hesena) in Essen (u Esenu) Essen (jelo) essen (jedu), essen (jedu) Essen (stanovnici Esena) Essen (jelo) in Essen (u Esenu).“

Postoji fraza vec vidjeno (deja vu), zar ne? Isto kao sto se moze reci da je neko poslednji put vidjen prosle nedelje na pijaci. Tako i e-mail moze viti vidjen. Mada bih ja pre rekla "primljen" umesto "sinovan" (ne zbog jezickog purizma; dapace, ja sam poliglota koji se igra sa jezicima vodeci racuna o kontekstu i funkciji), isto kao sto bi analogno pismo ili poziv mogli biti primljeni (ali ne nuzno i procitani). Rec vidjen je ovde glagol. No ako bismo za nekog rekli da je vidjen (u smislu ugledna osoba) onda je vidjen trpni pridev. Ovde se radi o tzv. homonimima, recima koje se isto pisu i izgovaraju ali imaju razlicito znacenje u zavisnosti od konteksta. Kao na primer, kosa (na glavi) i kosa (za kosenje trave). Toga ima na pregrst u svim jezicima. Druga je stvar to kakav ko jezicki senzibilitet ima i/li sta je i koliko (trenutno) u duhu jezika (to se menja, jezik zivi), svakom na volju i (ne)znanje.