Jump to content
Vox92.net Forum

vilhelmina

Members
  • Content Count

    242
  • Joined

Community Reputation

341 Excellent

1 Follower

About vilhelmina

  • Birthday 01/20/1961

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Antalya, i uopste Turska, definitivno nisu za ljude koji ne vole zivotinje. Posto na ovom topicu takvih nema, resih da tu podelim snazan utisak koji odavde nosim. Slobodni psi i macke su svuda, ali bolje vaspitani od mnogih vlasnickih. Cisti su, ocigledno siti i zadovoljni, jer ne prose hranu i ne gnjave, ali sacuju sa strane i traze raspolozene da im poklone paznju. Miroljubivi i druzeljubivi. Totalno su me impresionirali, i oni sami, a i ljudi koji su to sve omogucili. Svi veliki svetski gradovi bi mogli od Turaka da uce kako se to radi. Psi imaju usne markice, za koje pretpostavljam da znace ”ja pripadam ovom gradu”. Prva slika je iz hotela, druga ispred velikog trznog centra. Slicnih prizora ima i u parkovima, na plazi, bukvalno svuda.
  2. Kolekcija Burdi je jos jedna stvar s kojom sam se teska srca rastala kad sam kretala u emigraciju. Godinama nisam kupila nijednu, razumljivo, prve decenije ovde su bili drugi prioriteti. Masinu sam kupila odavno, ali tek je poslednjih meseci stvarno aktivno koristim. I nameravam da nastavim, pa ce biti bas zabavno da izmenjujemo iskustva. Znam najmanje jos jedan nick koji ce nam se rado pridruziti. Inace, ja sam potpuno samouka snajderka. Valjda ima nesto u tome sto moja mama nije umela ni dugme da usije, a nisam imala ni neke tetke oko mene da mi siju, pa sam pocela sama da petljam s nekih 12 ili 13 godina. U pocetku je bila improvizacija, a kako se pojedini detalji profesionalno rade, naucila sam bas iz Burde. Tada je bio onaj dodatak na hrvatskom, kao neka radna sveska, gde su za svaki model bila uputstva u vidu redosleda poteza, sta razvuci peglom, gde zalepiti fliselin (vlieseline) itd. Na kraju svake te sveske je bio i foto kurs kako se rade detalji, tipa pokriveni patent zatvarac i pojas na pantalonama/suknji, uglavljivanje rukava, usiveni dzep, rever... Sve sto znam sam odatle naucila, a rekla bih da u sivenju za mene nema tajni. Nikad nisam naucila sama da krojim, a i sta ce mi to, kad je uvek bilo gotovih krojeva. S malo iskustva svaki mozes da prilagodis svojim merama i da menjas detalje. Ustvari ti treba samo osnovni kroj i malo inventivnosti, a tebi to ne fali. Ja imam kod mene odlicnu prodavnicu, zove se Stoff & Stil. Ima sigurno nesto slicno i kod tebe. Tamo nalazim sve, od materijala, preko potrosnog materijala, raznih alatkica, do gotovih krojeva. Sigurno se krojevi mogu naruciti i preko neta, ali do sada nisam imala potrebe za tim. Mislim da cu se od ove jeseni potruditi i oko toga, samo da se vratim s odmora.
  3. vilhelmina

    interreg

    Kupine rodile kao lude ove godine u Ohridu. Taman da se prekrati put do plaze, a bilo bi i za pekmez, da mi se zeza s tim 😀:
  4. Evo i moje lepotice: Ako mi je nesto bilo zao da ostavim kad sam pre 15 godina krenula u beli svet, bila je to Bagat sivaca masina. Ne sto je bila posebno dobra, nego iz sentimentalnih razloga. Othranila mi je decu kroz one strasne godine ranog izbeglistva i inflacije. Ta masina je namenjena kucnoj upotrebi, ali je kod mene godinama radila profesionalno. Ne znam gde je zavrsila, kao ni drugi ostaci mog tadasnjeg zivota. Par godina kasnije, na jednom norlandskom buvljaku, naletim na ovaj Husqvarnin biser. Svemirskom brzinom sam izvadila tih 20 evra, koliko je tip trazio, da se slucajno ne predomisli, ili da me neko ne pretekne. Ne moram ni da kazem koliko je bolja od svih koje sam ikad imala, robusna, cvrsta, nepogresiva. Nekad pomislim da mi cita misli i radi bas ono sto zelim. Sa svim bagatima koje sam imala, a bilo ih je vise, sam bila u konstantnoj svadji. Od petljanja konca i pucanja igala, do potpunog unistavanja osetljivijih materijala... @Honey Badger Ovo je ocigledno stara mehanicka singerica sanducara, kojoj je dodat motor i kofer. To se svojevremeno cesto radilo, i to ne zbog ustede, nego sto su materijali od kojih se se te prve singerice pravile - neponovljivi. To se posebno odnosi na iglenjacu, onaj deo koji drzi iglu. Deo u koji ulazi gornji deo igle, onaj gde je ucvrscena vijkom, mora da bude savrsen i da se vremenom ne deformise. Samo tako ce igla uvek ici pod savrsenom vertikalom, pa nece udarati u plocu i lomiti se, ili petljati donji konac. Razumeces koliko malo odstupanje u gornjem delu igle je potrebno, da bi tamo gde vrh prolazi kroz plocu bilo ceo milimetar ili cak vise. To se bagaticama dogadjalo nakon par desetina sati rada, nekad cak i fabricki, a celik od kojih je iglenjaca napravljena, kao i tehnologija busenja zljeba za iglu, su ono sto singerice cini vecitim. Danas im dodaju razne zezalice, sablone za vez i stajaznam, ali sve ti to nije bitno. Ono sto ti treba je da mozes da regulises duzinu boda i zategnutost gornjeg konca, kao i cik-cak zbog obrade ivica. U pravilu, labaviji gornji konac za tanje materijale i one koji se razvlace. Za njih i tanja igla, kao i tanji konac. Isprobaj razne varijante s razlicitim materijalima, pa ces ukapirati i sam. Nije neka nauka, vise iskustvo. Mali savet za odrzavanje, uz redovno ciscenje od tekstilne prasine i podmazivanje, koji se podrazumavaju. Kad je ostavljas, spusti iglenjacu (igla pri tome u gornjem polozaju) i podmetni neku meku krpicu (kao na mojoj slici). Tako ce biti najmanje opterecena u vreme kad ne radi. Srecan rad, majstore !
  5. Mislim da medju ljudima sa srpskohrvatskog govornog podrucja, posebno medju onima iz Srbije, postoji prilicno prosirena zabluda da razumeju makedonski. Ustvari se radi o tome da sami Makedonci nikad nisu imali problem bilo koje vrste, da predju na srpski (ili bar neku mesavinu) cim primete da sagovornik prica srpski ili hrvatski. Za mladje generacije to ne vazi i bilo bi ti mnogo teze da razumes njihov makedonski. Naime, za razliku od svojih roditelja, oni ne mesaju jezike, vec govore cisti makedonski. Koji je po gramatici i kojecemu drugom, slicniji bugarskom nego drugim ex yu jezicima, i taman toliko razumljiv. Isto vazi i u obrnutom pravcu - nama starijima, koji smo imali kontakta s makedonskim, mnogo je lakse da ih razumemo, cak i kad ne mesaju nego govore cisti makedonski, nego sto je to mladjima. Mojoj deci se desava da moraju da predju na engleski, da bi mogli da se razumeju s mladim Makedoncima. Meni ipak ne, ali to vazi samo za govorni makedonski. Pisani mi je cesto nerazumljiv, sto je vec krajnje neobicno, i barem u mom slucaju, obrnuto od onog sto vazi za druge jezike. Probala sam da procitam neki kraci roman na makedonskom, kad sam vec cesto tu, i odustala na trecoj strani.
  6. Mene zivcira sto ljudi u Srbiji poslednjih godina masovno ”uzimaju terapiju”, umesto da najnormalnije piju/uzimaju lekove, kao sto su oduvek radili.
  7. A ako politicari nece nista da urade, sto i sam konstatujes opisujuci njihovo ponasanje u parlamentu, pa jos i novinari zacute, da im se ne bi pripisao totalitarizam i prizivanje dekreta.... sta to onda znaci? Ja nemam drugu ideju, nego da sve ostaje kao do sada. Nekima je to sigurno dobro. Nadam se, ne i tebi. Ili?
  8. vilhelmina

    Psiho kauč

    Ne verujem da ces se sloziti sa mnom, bar ne na prvu loptu, ali ovo sto opisujes nikako ne moze da bude genetski. Moze da bude samo nauceno ponasanje, u smislu kako reagujemo na situacije koje nam na bilo koji nacin ne prijaju. U sredinama kao sto je npr ova moja Skandinavija, gde zustro reagovanje nije opsteprihvaceno i pozeljno, ljudi nauce da obuzdavaju sopstvenu ljutnju i iritaciju, usvajaju to kao socijalnu normu. Vecina to uci od rodjenja, manjina naravno, od trenutka kad dodje da ovde zivi. To ne znaci da idu okolo frustrirani i s cirom na zelucu, nego ni ne osecaju potrebu da na taj nacin reaguju na svaku sitnicu. Definitivno, kontrola emocija se uci, i to ne mora obavezno i u svakom trenutku da ima pozitivan efekat, ali dugorocno ga ima. Covek postane selektivan i ne ludi zbog svake gluposti na koju naleti, vec tu energiju usmerava u drugom pravcu. Dugorocno, to atmosferu u siroj ili uzoj zajednici cini boljom, pa se tako i vraca svakom pojedincu. Kad naucis da mirnije reagujes, ti u stvari i postajes mirniji, bolje se slazes sam sa sobom. Tek onda i s drugima. I to je svakako jedan od razloga zbog kojih skandinavce mi s juga Evrope obicno dozivljavamo kao hladne, a to je daleko od istine. Zanimljivo je da i jezik to odrazava. U svedskom rec "nervoza" oznacava tremu pred nastup, ili ocekivanje necega i strahovanje za ishod, tako nesto. Nikako trajno stanje koje nekog drzi neprekidno, a ponajmanje crtu karaktera ili temperamenta. Za permanentno burno reagovanje na sve i svasta, od neprijatnih ljudi do neprijatnog vremena, cak ni ne postoji izraz. Valjda zato sto se i ne bi imao kome pripisati. Dakle, pre ce to sto opisujes biti kulturoloski, nego genetski.
  9. Da dam mali prilog Vasinom objasnjenju. U svedskom dupli suglasnik znaci da se samoglasnik koji sledi posle njega, izgovara kratko. To moze potpuno da promeni smisao reci, npr. full - pun, alternativno pijan, a ful - ruzan.
  10. Melankolic moze da me ispravi ako je u Norge situacija bitno drugacija nego u Swe, ali ne verujem da cemo etnicko poreklo nesrecne devojke ikada saznati, jer se takvi detalji ovde nikada ne saopstavaju, iz postovanja prema zrtvi. Mozda ce nekad u buducnosti, kad se zavrsi sudjenje i sve slegne, biti objavljena slika. A mozda ni to, zavisno od zelje porodice. Ipak, po mom iskustvu, deca se ovde gotovo redovno usvajaju iz vanevropskih zemalja, pa bi u tom slucaju ovo bilo utoliko monstruoznije. Doduse, svedski mediji koriste izraz "styvsyster", sto bi znacilo da se radi o cerki njegove macehe ili ocuha iz prethodne veze, a ne da je usvojena u pravom smislu reci, od strane oba njegova roditelja. Sad citam novi detalj o tome da dzamija nije bila obezbedjena od strane policije, jer nije postojala prethodna pretnja protiv nje. Dakle, Kurban Bajram je, ljudi se masovno okupljaju u dzamijama, a oni procenjuju da ne postoji pretnja?!? No pozitivna je sto ce se slucaj tretirati kao teroristicki akt, jer to pre svega utice na medijsku sliku, ali znaci i zaprecenu vecu kaznu za pocinioca, vise drzavnih resursa u istrazi i tokom sudjenja i jos kojesta, sto je u ovom slucaju ocigledno neophodno.
  11. Jutros pratim i epilog ovoga. Vidim da su u njegovom stanu pronasli mrtvu devojku, a koliko se moze razumeti iz sturih informacija, mogla bi mu biti sestra koja je pokusala da ga spreci i to platila zivotom. Kako god, jasno je da i ovde imamo psihicki poremecenu osobu, ali i da je to ne oslobadja odgovornosti. Namece mi se isti zakljucak kao i u prethodnim slicnim slucajevima, da je manje bitno koja ce psihicki labilna osoba dohvatiti oruzje i krenuti u neki svoj sveti rat, jer neko ce se uvek naci. Problem vidim u atmosferi u javnosti koja te osobe inspirise, a ona se ne stvara sama od sebe, vec je stvaraju pojedinci i grupe svojim aktivnim cinjenjem, uglavnom kroz medije, a sve pod plastom slobode izrazavanja politickog misljenja, ma kako nakaradno bilo. I naravno, uz opste prihvatanje svega toga od strane javnosti i establismenta, gde niko ne bi da bude proglasen za totalitaristu, leftistu, komunjaru..., a to ce se svakako desiti svakome ko se usudi da prispituje slobodu izrazavanja i politickog delovanja u zemljama gde je to veliki no-no. I to ce biti tako, a verovatno i gore, dok god drustvo ne postavi jasne granice slobode izrazavanja. Savrseno mi je jasno da je jako tesko odrediti gde one treba da idu sada, kad se za razliku od nekih ranijih vremena, vise ne podrazumevaju same po sebi. Ali ne vidim problem da se bar ne radi na njihovom utvrdjivanju, isto onako kako su jasno utvrdjene granice za delovanje, gde nije sporno sta se sme, a sta ne sme. Cak mislim da nije najbitnije ni gde ce ta debata zavrsiti, ali mislim da je vazno da se uopste vodi i da oni koji uvidjaju opasnost od izgovorenih i napisanih reci, mogu to jasno i da kazu, a da pri tome ne budu oznaceni kao staljinisti ili nesto od gore pobrojanog. Jos jedan utisak koji mi budi vest o ovom dogadjaju u Norge, jeste to sto su prisutni u dzamiji tako relativno lako savladali naoruzanog napadaca. Javlja mi se da i sami nisu bili goloruki, pa se pitam o kakvoj to slobodi govorimo, ako svako svoju licnu slobodu treba da brani oruzjem.
  12. Ne znam po cemu si zakljucila da me bilo cije pisanje na ovom topicu licno uvredilo, i da sam zato napisala to sto sam napisala. Nisam cak nikog ni kvotovala, vec mi je opsti utisak bio da se pojave koje jedva jos postoje u tragovima, podizu na nivo opsteg ili bar prevladavajuceg, vecinskog, dok god se govori o Srbiji. Cim se predje granica, tu je individualizam oduvek vladao, niko nikog nije tlacio, svi clanovi porodice bili ravnopravni i donosili slobodne odluke... Naravno, sad preterujem i karikiram, ali neko neupucen bi stvarno mogao steci takav utisak. Zato sam si dala slobodu da podsetim da je cudnih obicaja bilo uvek i svuda, ali da svi oni imaju neko svoje objasnjenje u mestu i vremenu u kom su nastali i trajali. A to sto nemam cime da doprinesem razradi teme o lokalnim cudnim obicajima, to je zato sto nemam cime. Ja sam tikva bez korena, i ne znam nista o svom poreklu dalje od dve babe i jednog dede koje sam stigla da upoznam. Ali i njih sam sretala jednom godisnje i svi su umrli pre mog punoletstva, tako da sam uskracena i za taj izvor informacija. Ne znam ni koje bih mesto mogla nazvati zavicajem, pa ni ne mogu da nastupam insajderski. Ali valjda mogu da prokomentarisem ono sto citam, a da mi se ne pripisuju motivi za to koji definitivno nisu moji.
  13. U svakom kutku Europe se mogu pronaci tragovi raznorazih cudnih obicaja vezanih za porodicne odnose, i sve su one uglavnom nestale negde u toku XX veka. Zivot u porodicnim zadrugama je samo jedan od njih. Taj obicaj konkretno govori o relativno velikoj gustini naseljenosti, na relativno ogranicenom plodnom zemljistu, zbog cega se nastojalo da se imanje odrzi kao celina, jer je samo takvo moglo da prehrani veci broj ljudi. Cim je taj faktor nestao, postao nebitan nakon sto su se ljudima otvorile druge mogucnosti, i zadruge kao i ostali oblici velikih porodica, otisli su u legendu i forumske price. Isto se tako moze gledati i na jos cudnije obicaje iz drugih delova Evrope (da bas ne idemo po svetu, nego da se drzimo uporedivih sistema vrednosti). Samo obicno o njima ne znamo nista, pa verujemo da su sve te razvijene zemlje oduvek bile takve, a samo nas Balkan zaostao i primitivan. Sta reci o tome da je u Svedskoj i dalje po zakonu dozvoljen brak izmedju polubrace i polusestara, dakle jedan zajednicki roditelj, a o ostalim rodjacima i da ne pricamo. To je imalo svoju svrhu, na ogromnom i retko naseljenom prostoru, gde se partner bas nije mogao birati. Danas vise nema i desi se jedan do dva takva braka godisnje, iako zakon i dalje omogucava, nije se promenio. Isto to sa zadrugama i ostavljanjem jednog ili vise sinova na imanju. Obicaj se izgubio kad je izgubio svrhu. Ako ga i dalje negde ima, to je kod imucnijih porodica, koje imaju imanje koje valja cuvati. No to je njihova odluka, nikakva prisila ili tradicija koja ljudima oduzima slobodu.
  14. Prema mom iskustvu, generalno ne postoji bitna razlika izmedju razvijenih zapadnih zemalja i ex-yu, po pitanju odnosa odrasle dece prema ostarelim roditeljima. Rekla bih da je ta razlika vise retoricke prirode, jer ce se na balkanu glasnije osuditi los odnos, dok ce se npr ovde u swe to precutati. Ali to uopste ne znaci da se ovde ne ocekuje od dece da preuzmu svoj deo odgovornosti za one koji su ih rodili i podigli. To onako generalno, polazeci od nekog javnog i opsteprihvacenog diskursa. Razlike, naravno, postoje, ali one su individualne. Ima ih veoma pozrtvovanih, koji i sami u ozbiljnijim godinama i s problemima koje to nosi, svaki slobodan trenutak provode s roditeljima. Nebitno da li zive blizu, pa je to svakodnevno, ili putuju za vikende, praznike i godisnje odmore. Vecina je takva, dok manjina nista od toga ne radi i nije ih briga. U svakom slucaju, nije isto da li su ti roditelji jos relativno mladi i zdravi, te da li su u paru ili potpuno sami. Uglavnom, stepen angazmana vecine odrasle dece, pa i ocekivanja okoline, rastu s godinama i narusenim zdravljem roditelja. Potpuno je nebitno da li kao motiv navode ljubav prema roditeljima ili to sto su se ti roditelji zrtvovali za njih, pa sad treba da im se vrati dug. To je samo retorika, a ponasanje je ono sto se broji. U ovu pricu nikako ne treba mesati to koliko se rano ili kasno deca osamostaljuju. Ovde kod mene to rade veoma rano, ali nikad bez ozbiljne materijalne i svake druge podrske roditelja. Koji to dvadesetogodisnjak, iako punoletan, ima mogucnost da si sam obezbedi egzistenciju, od dovoljno dobro placenog posla kojim moze da se placa kirija ili dobije kredit za stan, pa nadalje? Mozda je nekad bilo, ali sada toga nema ovde u Svedskoj. Deca odlaze od kuce kad zavrse srednju skolu, ali ih roditelji i dalje finansiraju i podrzavaju na sve moguce nacine. Po cemu su oni onda samostalniji od bilo kojeg Pirocanca koji ode na studije u Nis ili Beograd? I tu je razlika retoricka i kozmeticka, bas kao kad roditelji ostare i treba im podrska dece. Ako se ne gleda povrsno, vec se malo zadje u sustinu, sve je to u osnovi isto. Roditelji podizu decu, onda neko vreme mogu da imaju koliko-toliko ravnopravan odnos, a onda se uloge promene, i roditelj se nadje u odnosu zavisnosti od svoje dece. Uvek bilo pod ovom kapom nabeskom, nazavisno od pakovanja. Sustina je ista. Slabo tu ima neke razlike, Balkan, Zapad, bili gde.
  15. Problem je samo sto antifa nije organizacija, vec pokret, koji ad hoc i zavisno od situacije okuplja veliki broj razlicitih pojedinaca i grupa, cija glavna agenda moze da bude bilo sta. Ne postoji organizacija koja se deklarise kao antifa (za razliku od kkk i neonacista!), pa ce biti krajnje problematicno bilo koga staviti pod prismotru po tom osnovu, a da se u krajnjoj liniji sve ne pretvori u lov na vestice.
×
×
  • Create New...