vilhelmina

Ja sam ovde primetila jedan detalj, za koji iz iskustva znam da je veoma bitan, bez obzira da li je to o cemu pises nesto s cim se mozes izboriti sam (na nacine koji ti ljudi ovde predlazu; svi su dobri) ili ti treba i strucna pomoc. Jedno svakako ne iskljucuje drugo. To sto je meni promenilo zivot, u smislu da me ucinilo stabilnijom, otpornijom i zadovoljnijom, jeste uvodjenje rutina u svakodnevni zivot. Centralno mesto tu ima spavanje, ali naravno i obroci, odrzavanje higijene (licne i prostora u kom se kreces), kao i sve drugo. Nije to uvek lako kad moras da se prilagodjavas drugima, ali je vredno da se covek potrudi. Da se vratim u daleku proslost, dok sam zivela u Srbiji i imala radno vreme od 6 do 2. Celo radno vreme na teskim pecivima i u boljem slucaju burek. Onda dodjes kuci i nazderes se, drmne se i poneka rakijca ili pivo, i onda sveto spavanje posle rucka. Budis se kao da te voz pregazio i ostatak dana upropasten. Nema boljeg puta u depresiju i osecaj besmisla! Moj povratak normalnosti je poceo preseljenjem u swe, radnim vremenom koje ne dozvoljava taj pogresni dnevni ritam i uvodjenjem u rutinu koja cini da se mnogo bolje osecam. Trajalo je dugo, ali vredelo je. Detalj u tvom opisu jednog obicnog dana, ono gde nakon posla legnes da odmoris pa se uspavas i uvece ne mozes da zaspis, me podsetio na to. Zato je moj savet: Pokusaj da prevladas taj trenutak pada energije na neki drugi nacin, izbaci izlezavanje, a posebno spavanje, kad mu vreme nije. Izadji u setnju, igraj se s maleckom, oribaj kupatilo, ispeci kolac… Sta god, samo da se priblizi redovno vreme za spavanje. I onda polako smanjujes aktivnosti, dok ne dodje to vreme, nebitno da li je to 22, 23 ili ponoc. Nesto sto sam odaberes i drzis se toga, taman da gori kuca. Ono sto sada radis jeste da si podizes adrenelin kasno uvece, umesto da ga pustis da sam opadne i pripremi te za dobar nocni san. Veruj mi, svet ce ti biti drugaciji ako taj poslednji deo dana uvedes u neki red, bez obzira na sve izazove u vidu forumasenja ili sta god da bi covek radio onda kad ustvari treba da se spava. Naravno, nismo roboti, pa mi se i danas desi da mi dan predugo traje, recimo kasno sam dosla s posla i nisam stigla sve sto sam nameravala. Ili gledam na N1 kako se policija sprema da krene na studente pa ne bih da propustim, bilo sta. Ali u 22 se kod mene uvek svira povecerje, sto uopste ne znaci da mogu glavacke da se bacim u krevet. Naime, tu krece opustanje i nekad je dovoljno 10 minuta, dok nekad prodje i ceo sat, Ali svakako me uvede u stanje kad napola spavam, i tek onda odlazim u krevet. Nisam sigurna da to bas uvek moram da radim, ali jos uvek mi je zivo secanje na vreme kad cesto nisam mogla da zaspim, pa za svaki slucaj. Nekako sam i zavolela te poslednje minute u danu, kad ostavljam sve po strani, a jos ne spavam. Kako ces ih provesti, to je do tebe. Mozes probati da meditiras, neka yin yoga, mindfullness, zen muzika… Ja pustim neki YouTube video na velikom tv i prepustim mu se. Bitno je da bude dosadan, naravno, nista sto drzi paznju. U poslednje vreme pratim nekog Japanca koji putuje trajektima, jede neke tamo njihove specijalitete, seta brodom nocu dok svi spavaju. Otprilike uvek isto, samo malo drugacije. Imam i neke druge tipove koje pratim, ne treba ni uvek isto da bude. Ovo je, naravno, samo moje iskustvo. Generalno, ne mora se sve stici, i sutra je dan, pa u jednom trenutku treba odsvirati kraj za bas taj dan. To je tesko ako ti je neki polu-dan poceo pre par sati jer si spavao u nedoba i sad ne znas da li si posao ili si dosao. Znaci, planiranje dnevnih aktivnosti delom unapred, a delom u hodu, nedopustanje haosa u okolini i u glavi, a na kraju dana opustanje i dobro spavanje. I dalje to moze da izgleda kao po autopilotu, svaki dan isti i to, ali je mnogo smislenije i bolje ce ti prijati. Red i mir oko tebe i u tebi, to je negde ono cemu ja tezim. I bez griznje savesti ako ne uspe svaki put. Vazno je truditi se.

Meni se cini malo pogresna strategija da se blokira do kasno u noc. Razumem da je studentima i srednjoskolcima tako milije, ali negde ispada da su se podelili pa gradjani danju i uvece, a ovi nocu. To onda cini da ni u jednom trenutku nema kriticne mase, i sto je jos gore, daje priliku policiji da napada studente u vreme kad nema starijih da ih stite ili bar svedoce. Ako bi se fokus stavio na dnevne aktivnosti, ljudi uvek mogu da se smenjuju, jedni odu u hlad, osveze se, dok drugi blokiraju, po potrebi se svi okupe… a kornjace moraju da se sve vreme peku u svoj onoj opremi. Nocu nije isti efekat, mada je sigurno lakse i zabavnije. Takodjer ne mislim da su dobra ideja koncerti i slicno. Cini mi se da se tako rasipa energija, do sledece noci nisi ni za sta. I onda kreces mecki na rupu, dok onih drugih nema jer su otisli na spavanje. Cemu to?

Ovo za Macuta tesko da je tacno jer bi bar neki pisani trag o njemu ostao na svedskom jeziku, ali nema. Ima samo kao o politicaru i aktuelnom premijeru. U njegovoj biografiji citam da je gostujuci profesor u Atini i Skoplju, i clan evropskog drustva endokrinologa. To je sve od internacionalne karijere. Sto mu uopste ne umanjuje strucnost, ali cemu dodavati nesto cega nema. On je ipak jedan tipican Caci, samo u generaciji koja je vec napravila neku karijeru, pa to ne izgleda onako bizarno kao u slucaju Milosa Pavlovica. Malo mu pomaze i taj intelektualni izgled, cvikeri i to sto nije debeo. Ali ne treba se tu nadati nekoj akademskoj svesti koja bi mogla da proradi, nema tu toga i nece ga biti.

Ja od tebe hocu da shvatis i prihvatis da se nije radilo o razlicitim vidjenjima stvari, vec o razlicitim dozivljajima dve naoko slicne, ali ustvari vrlo razlicite situacije. I naravno, da se malo zadubis u tu sustinsku razliku koje je izazvala kasniju diskusiju. Verujem da bi tada osetio i potrebu da se izvinis, ali to je vec do tebe. Naime, ono sto je tebi bilo neobicno, nesvakidasnje, pa izgleda i malo kosmicko iskustvo, kod @DameTime je izazvalo panican strah koji se vraca svaki put kad se nadje blizu slicne situacije. Ona opisuje situaciju u kojoj se neko drznuo da svesno i namerno ugrozi njen fizicki integritet, racunajuci na to da ona nema gde da pobegne. Tvoja ”kosmicka veza” cak nije ni bila svesna tvoje prisutnosti. Aman, kako to moze biti isto, samo vidjeno iz razlicitog ugla?!? Svaka od nas razume o cemu ona prica jer je svaka nekad dozivela isto ili slicno, ali nijedna to ne bi opisala kao neobicno, vec uvek kao traumaticno. Pod uslovom da bi se uopste usudila da to negde u javnosti pomene. Ti svoje mozes da nastavis da prepricavas kao anegdotu, ali trebalo bi da biras trenutak. Onaj je bio jaaaako pogresan.

Kao sto rekoh, statistike nema i nece je biti, ali ima licnih iskustava. Jedno svoje iz 1988 godine sam vec negde opisivala, ali mogu da ponovim. Leto je i sa svojim tada verenikom putujem nocnim vozom na more. On se vec pre puta naroljao s nekim drugarima, u vozu jos dodao, i krece da me maltretira. Hoce da pijem s njim, vredja kad odbijem i postaje sve nasilniji. Ja u soku, nikada ga nisam videla takvog, i neko vreme pokusavam da ga smirim. U jednom trenutku vidim da je vrag odneo salu i krenem da bezim kroz hodnik vagona. On me sustize, gura prema spoljnim vratima i pokusava da me izbaci iz voza koji se krece, doduse polako, ali se krece. Nekako se otrgnem i uletim u susedni vagon gde nalecem na dva narodna milicajca koji mi idu u susret. Ex upravo ulece u isti vagon, ali zastaje kad ih je video. Ja pokusavam da im ispricam sta se dogadja, naravno vidno uznemirena, ali trudim se da objasnim. Jedan od njih me prekida u sred recenice i pita me da li mi je to muz. Kazem jeste, buduci, na sta se oni pogledaju, zatim se bez reci okrenu i vrate u pravcu iz koga su dosli. Znaci, reagovali bi (valjda, nikad necu saznati?) da me napao meni nepoznat muskarac, ali ovako nisu. To je bilo u ex yu, pre bilo kakvog zakona o zastiti od nasilja u porodici. Druga situacija se dogadja nekoliko godina kasnije, pocetkom devedesetih, u Srbiji. Dobijam posao u jednom javnom preduzecu. Posao podrazumeva i deo terenskog rada. Pre potpisivanja ugovora, sef je trazio da mu se moj tadasnji muz javi i potvrdi da je u redu s tim da ja idem na teren. Obe situacije su se desile pre nesto vise od 30 godina. Nijednu od njih ne mogu danas da zamislim, bar ne u tako ogoljenom obliku. Obe su danas u suprotnosti sa zakonom, a tada nisu bile. To jeste promena, ali ne i reper u odnosu na koji sad mozemo da konstatujemo da je nesto bitno bolje. Naprotiv, implementacija zakona je uvek duzi i mukotrpniji proces od pukog donosenja istog. Ovim sam samo zelela da podsetim da ne tako davno nije bilo nicega da se implementira. Promena koju su zakoni o nasilju u porodici i diskriminaciji doneli, samo je pokazatelj koliko je stanje lose i koliko treba da se radi. Ni vise ni manje od toga.

O kontekstu trenutne rasprave tvoje pitanje mi je zvucalo tendenciozno; Zato onakav odgovor. Sto se tice ovih promena, neces ih naci u statistikama. To je zato sto je glavna promena ona u stavovima javnosti, bar onog dela izvan domasaja raznih mula, talibana i ostalih zatucanih elemenata. Po meni, najveci korak ucinjen je promenom definicija silovanja i uopste nasilja nad zenama. Koliko god imale razloga da i dalje budemo nezadovoljne, bar se od zrtava vise ne trazi da dokazuju da su se fizicki branile, da su nasilniku pruzale aktivan otpor. Umesto toga, danas pricamo o aktivnom pristanku. Ima i to svoje izazove, ali po meni je ovo redefinisanje pojmova ogroman korak napred i dobra osnova za dalju borbu.

Nije se pogorsala, naprotiv, cak se i poboljsala u skladu s osvescivanjem pojedinaca, institucija, novim zakonima itd. Da li sad treba da skacemo od srece zbog toga?

Ja mislim da ovo treba citati na sledeci nacin: pet posto zena u Srbiji prepoznaje seksualno nasilje, a 9,2 ume da definise silovanje i pokusaj silovanja. Sve ostale ono sto im se svakodnevno dogadja normalizuju, pokusavaju da minimizuju i/ili krive sebe sto nisu bile opreznije i izbegle te situacije. Stvarno ne znam koliko je opreza dovoljno pa da ti se nikad ne desi nesto od gore opisanog, pod uslovom da to umes da prepoznas i pravilno definises. Mislim da bi bilo zanimljivo zenama postaviti sledece pitanje: Koliko puta vam se desilo da morate da upotrebite fizicku silu da se iscupate iz ”strastvenog” zagrljaja muskarca koji vas je pre toga pozvao u romanticnu setnju po mesecini, bez ikakvih drugih aluzija? Da li shvatate da to jeste pokusaj silovanja, a ne mali nesporazum jer ste pogresno protumacile poljubac i saputanje na klupi u parku? O ocesavanju u prolazu, dodirivanju kolena od strane sefa dok govorite o poslu, ucenama i manipulacijama na osnovu toga sto ste zena, pa neko smatra da mu se moze… o tome da se i ne govori. Samo pet posto? Ma da, svakako….

Naravno da je moguce, potpuno isto funkcionise i u Sverige i Norge. Iz ostavinske mase se prvo neplate dugovi, pa se tek onda deli nasledstvo onima koji na njega imaju pravo. E sad, ne znam kakvo ce biti resenje u Srbiji oko eventualnog otpisa tog duga, ali u swe je tako da drzava sama snosi odgovornost ako ga nije naplatila u roku od pet godina; tada se taj dug otpisuje. Ili se tom prilikom prosto konstatuje da covek i nije imao mogucnost da to plati. Takodjer moze da bude i obrnuta situacija, npr neki baja nastekao brdo nekretnina, para, kojecega, i onda umre. Dete koje ga nasledi tog trenutka postaje prilicno bogato, pa je i okey da se taj deo para vrati u fond, za izdrzavanje onih kojima se nije posrecilo. Ono sto ce u Srbiji sigurno biti problem je to sto ce ovo biti jos jedan prostor za korupciju i manipulaciju, kao i svuda gde ima para.

Psihopata je sasvim okey izraz, jer to nije dijagnoza, dakle ni bolest, pa upotreba te reci nece nikog neduznog pogoditi. Prave psihicke bolesti, one koje se lece medikamentima i ponekad zahtevaju hospitalizaciju, ipak ne bi trebalo koristiti u tom kontekstu. Isto tako ni razlicite oblike demencije, jer je to teska, neizleciva bolest od koje se ustvari umire. Pre toga i pogodjena osoba i njena porodica prolaze kroz pakao, koji nikom ne bih pozelela. Umesto toga bi se moglo reci da su neki ljudi senilni, sto takodjer nije dijagnoza vec stanje izazvano normalnim starenjem u koje cemo svi pre ili kasnije dospeti, ako dovoljno dugo zivimo. Nemam problem s tim ako se moje sugestije ne prihvate, ali bih volela da svi imamo na pameti to da su neke bolesti vec neopravdano stigmatizovane, pa onima koji su njima pogodjeni i njihovim porodicama, ne moramo i mi ovde ili gde god da smo, dodatno stajati na muku.

Za to deda ne mora da bude dementan, dovoljno da je glup, nepismen, nesto trece sto cini da je podlozan manipulacijama. Ali jos uvek nije njegova krivica, nego onog ko to zloupotrebljava. Btw, demencija moze da pogodi svakoga, ne moras cak ni da budes jako star, a mozes i da budes lekar ili univerzitetski profesor. Uz izvinjenje sto se kacim bas za tvoj post (jer uopste nije samo tebi namenjeno), ali ako se vec zalazemo za evropske vrednosti, jedna od prvih lekcija koje treba da savladamo jeste da se psihicke bolesti, ukljucujuci i kognitivne poremecaje, ne koriste za vredjanje, ponizavanje ili diskriminaciju bilo koje vrste.

Ovo je vrlo siroka tema i nije za ovaj topic. Meni je bliska jer svakodnevno radim s ljudima s nekim vidom demencije. Ovde je dovoljno reci da je pravo glasa ljudsko pravo i ne moze se oduzeti nikome ko ga je jednom stekao time sto je napunio 18 godina i sto je negde drzavljanin. Utoliko je vaznije spreciti da neko zloupotrebi pravo glasa ovih osoba. Oni sami sigurno nece kad dodju u tu fazu bolesti koju si gore opisao. Sto se tice oduzimanja poslovne sposobnosti, tek to je klizav teren, vezan za citav niz ljudskih prava, ne samo pravo glasa. Da si lekar ili sudija, sigurno ne bi laka srca potpisao da se nekom oduzme pravo raspolaganja sopstvenom imovinom, pravo na slobodu kretanja i bilo kakvo odlucivanje o samom sebi, a da pri tome ta osoba nije pocinila nikakav zlocin. Zato je oduzimanje poslovne sposobnosti svuda u civilizovanom svetu vrlo ozbiljan proces, i tako treba da bude. Pravo glasa je tu najmanji problem, a ne mozes samo njega oduzeti bez da ozbiljno zagazis i u ostala ljudska prava.

Ne mozes ljudima s demencijom uskratiti pravo glasa, kao sto ne mozes ni onima s drugim dijagnozama koje uticu na kognitive sposobnosti pojedinca. Nije problem u njima jer po definiciji, u odmakloj fazi bolesti oni nece ni razumeti proces glasanja, pa nece ni pozeleti da u njemu ucestvuju. Ili nece znati kako to da izvedu. Problem je u onima koji ih zloupotrebljavaju, cineci pri tome krivicno delo. Bilo bi krajnje nedemokratski uskratiti nekom ljudsko pravo, samo zato da bi nekog drugog sprecio da izvrsi krivicno delo.

Nije normalno da u ovoliko polarizovanom drustvu toliko visok procenat ljudi nema stav. Pre bih rekla da se u ljude uvukla nova vrsta straha, nesto sto nije bilo prisutno pre, a sto je posledica represije i zastrasivanja kakvi ranije nisu postojali. Jedno je plasiti se gubitka posla ili smanjenja penzije, a nesto sasvim drugo pomahnitalih ludaka kojima svasta moze da padne na pamet. Kao da je ono pocetno oslobadjanje od straha donelo neku vrstu bumerang efekta pa se sada ljudi boje sopstvene senke, a bogami i zlomisli. Nesto kao ono kad ne odolis izazovu i uradis nesto sto nikad pre nisi, ponese te drama i samo skocis, a posle pocnes da razmisljas sta je sve moglo da se desi (plus ti vlast zorno pokaze na primeru drugih), i tek onda se utronjas. Cini mi se da se mnogi posle svega plase sopstvene senke, pa su im ankete sumnjive, jer ko zna kome ti podaci mogu da dospeju u sake. I onda nece biti samo da te sef popreko gleda, nego moze i zatvor, prebijanje, gazenje, paljenje kuce, you name it. Gde su zbirovi na sve strane i gde zidovi imaju usi, a posledice otpora drasticnije nego pre, ljudi postaju jos iracionalniji, jos vise se plase. Zamisljam neku tetku u nekom selu, koja je onomad studentima u prolazu iznela ponude, jos ako je posle sebe videla na televiziji… A onda su studenti otisli, a dosli nepoznati ljudi u kolima s tablicama iz nekih udaljenih gradova… Vrsljaju po selu pod zastitom policije, niko ne zna ko su i sta rade, ali znaju da ih je poslala vlast i da im se sve moze. Moze ta tetka i sada da misli da su studenti u pravu, ali sada kad zna sta sve moze da se desi i prodje nekaznjeno, sad kad vise ne misli da je nebitni anonimus jer su je posetili, propitali i popisali, sad vise ne sme da se otvoreno izjasni ni u anonimnoj anketi, a kamoli na izborima. Jer neko tamo sve vidi, sve zna i sve mu se moze. Odlicno je bilo ono sa studentskim setnjama i oslobadjanjem od straha, ali to stanje treba neko i da odrzava, sad kad su studenti otisli, a aktivisti vlasti se razmileli svuda. I to ne oni lokalni koje ljudi poznaju kao zlu paru, nego neki novi, nepoznati i potencijalno opasni. I tu vidim glavni problem - danas je vec svaki ubedjeni glasac sns spreman da se angazuje na najmanji mig i poziv vlasti, cesto i bez toga. Ostali nisu i to se vidi. Mozda ne na ulicama Beograda, ali po manjim mestima sigurno. U tome vidim izvor nekog novog straha kod tih ljudi, sada dubljeg i vise vezanog za fizicku egzistenciju nego za neke sitne ”privilegije”, pa makar to bio stalni posao ili redovna penzija. Nemam pojma sta s tim moze da se uradi. Izbori i nova kampanja bi sigurno pomogli, ali bas zato toga nece biti skoro.

Slucajno naleteh na Pinkov izvestaj o ovom intervjuu. Sve kao ovde gore, samo deo recenice o ocu isecen, nema ga. I to vrlo vesto, da nisam vec videla ovo gore, ne bih ni primetila.