Leaderboard

Osmi put krecem sa napisem post, al nikako... Ima i do momenta u mom zivotu, al ima i u ovome... Nego... Manje ili vise, svi smo rasli i odrasli na Bori. U mojoj kuci mama zaljubljena u Colu, cale vise voli Juraju Hip nego Parpl... Ali moje sveto trojstvo do puberteta su bili Djole, Bora i Gru. Posle se otislo putem panka i grandza, pa je bilo metal faza, pa Prtija i Dzeja naizmence... Ali nekako Bora i Djole su uvek bili tu, manje ili vishe. Djoleta je generalno uvek bilo lako voleti, a s Borom je bio jedan znacajno turbulentniji odnos... Npr. posle SNS koncerta bio sam 100% uveren da nema "povratka za nas", Corbine pesme mesecima nisam slusao... Ali ono, nisi besan na onog ko ti je nebitan... Ja sam mu na kraju oprostio... Nije bilo lako, ali tako je najbolje. Ne bih ni o najboljim stvarima, ni o najcrnjim, sve rekoste... Sad samo moja percepcija... A ona kaze da je, na kraju krajeva, Bora bio prilicno tipican reprezent ovog naroda (ili reprezent kako ovaj narod sebe vidi), sa svim losim i dobrim stranama. Vispren, duhovit, lud, hrabar, banalan kao mlad. Kurcevit, a opet nekako nije isao do samog kraja, grub, a opet premekan, prost, a opet nekako mio. Saspe ti ga on u facu, direktno, bez okolishanja, apsolutno situaciji prigodnim recnikom. Ali na kraju, sve to nekako bude, hm, losa je rec ali shvaticete - luzerski. I pesme mu, u opstem slucaju, odisu melanholijom i usudicu se da kazem porazom. Tipicno nekako srpski, tako lako za poistovetiti se. Zato mi je, kako su godine prolazile, Evo ti za taksi bio blizi, a Gde si ti u glupom hotelu dalji. A i sam Bora dalji... Ali je zbog gore navedenog Riblja corba ostavila trag, prilicno znacajan, na najvecem broju ljudi sa srpskih prostora. Nekako je pravu zicu gadjao vecini... Ne iz koristi ili radi podilazenja, nego sto je to bilo to, to bio on. Kako su godine prolazile, on nazalost nije sazrevao, nego je matorio. A matorenje je djavolja rabota... Narocito ako je stereotipno - alkohol, stomak, kladionica, laki nacionalizam i merenje ku*ca. I uz matorenje ide nedostatak prihvatanja da se matori, a to vodi do gluposti. Sta su gluposti, pa individualno je, ali ih je bilo po svacijim merilima. Nor. ja DSS epizodu ni malo ne zameram, to razumem, cak i podrzavam, ali necu o tome. Razna srbovanja i slicna sranja su me vazda nervirala, ali neka ga, chicha olinjali, ono, Bora Corba prica gluposti. Otrpis zarad starih vremena i povremenog bleska. Ali kako su se brljotine ucestalije bivalo je sve teze i teze. Pak, kada se zdedio u Sloveniji, ironije li, to visi nije bio Bora. Nestao je on nekako mnogo ranije. Vremenom su ga neki prerasli, drugi otisli u drugom smeru, treci opravdavali, cetvrti nesto osmo... Ali cinjenica je da je ostavio zig na mnogim generacijama, i to u najsiroj publici. Na kraju krajeva, Bora je bas kao sto Mariosu nabacio - teca koji kvari decu. Teca koji ti je dao prvo pivo, pokazao prvi poster gole tete, ispricao masan vic. I bas zato tecu volis, uprkos svemu... Mada on sebe bas nije poslusao... Veliko, veliko hvala, necu da budem dvorska budala, nadjite drugog, ko vas jebe, ja sam budala samo za sebe. Vidimo se Boro.

U cemu je problem sa tajmingom - za jedan broj forumasa, on je umro prije 30 godina.

Ako je u necemu Bora bio sampion na jugoslovenskom prostoru, to je pisanje melanholicnih,cemernih balada koje s druge strane ne zvuce placipickasto vec pokazuju iskonsku musku emociju na jednostavan nacin. Dva dinara druze, Necu da ispadnem zivotinja, Neke su zene pratile vojnike, Ostani djubre do kraja, Zvezda potkrovlja i suterena, Pobeci negde... Rekla je je verovatno najbolji opis raskida u istoriji domace muzike. Meni se ta njegova melanholicna crta nekako najvise dopadala, isao mi je nekad na zivce sa primitivnim posalicama i baljezganjem. A opet, ja nisam bio ni u planu kada je on bio na svom vrhuncu i strukovno i kreativno.

@Maharaja Ako hoćeš da pišeš o njegovoj muzici, onda Kul -> Muzika -> Ex YU. Ili otvoriš novu temu. Ako hoćeš o njemu van muzike, onda nova tema na Vox. Ako je tamo ima Đoković, može i Đorđević. A tu ti je i kafana na Košarci, tamo može sve 😁

Ne znam da li se ohladio ili nije. Uostalom, koliko treba da prođe pre nego što se govori o javnoj ličnosti koja je preminula? Prva daća? 40 dana? Šestomesečna daća? Prve zadušnice? Đorđević je sad aktuelan.

Meni recimo ova epizoda nije losija od trece. Imam bas veliki problem sa Numenorom, odnosno sa tim koliko povrsno i zbrzano je prikazan sukob na relaciji elf-lovers - Pharazon&co. Prosto zato sto je to neuporedivo bitnije za celu pricu i dinamiku odnosa od toga je li back-and-forth izmedjh Arondira i Thea imalo zivotan. Bilo je tu jako finih linija koje je izgovarala Miriel, no to su samo neke sitne kockice u izgradnji i prosto nije dovoljno. Inace mi se jako dopada kako je Cynthia donosi. Ako izuzmemo sleper onih potpuno neshvatljivo i nepotrebno kartuniziranih atletskih poduhvata Arondira i Galadriel (sa Legolasom smo za 3 filma sa 10+ sati materijala imali ukupno 3-4 takve scene, a ovde je svaki fajt, svaki potez Matrix fazon), mislim da je epizoda imala neku strukturu i da je cak i inkluzija Bombadila bila prihvatljiva (naravno, ne i sam koncept da drzi privatne casove carobnjastva, to je toliko glupavo da ne znam sta reci). Ukljucivanje Entova je isto izvedeno prilicno korektno. Izuzev imidza koji nikada necu moci da svarim, meni je Cruz-Cordova jedan od hajlajta serije. Dopada mi se kako predstavlja Arondira, sjajno barata glasom i nacinom na koji sta izgovara, izrazima lica. Dopada mi se sto je bar on, za razliku od tolikih Noldora koji su prikazani kao neshvatljivo naivni i na momente priglupi, pronicljiv, stalozen, uvek budan i oprezan, ima oko za detalje, koristi dedukciju i ono sto mu je veliko iskustvo dalo. Harfuti nastavljaju da smaraju epski, ja ne znam kome osim bas sitnim klincima onaj plotlajn moze biti interesantan. Nema nikakvu dusu, sve je nekako u trku, s pet na devet, a i sam nacin na koji su prrdstavljeni, od vizuelnog preko ovog sustinskog mi nije tolkinovski uopste. Bas ozbiljan generic fantasy vajb od svih njih, nebitno jesu li Harfuti Stoorovi ili oni carobnjakovi minioni. Da se taj deo skroz izbaci i vreme usmeri na druge, mnogo vaznije stvari, serija bi bila instant 30% bolja. Ne mogu sasvim da se slozim da su losiji delovi serije oni koji su originalni i ubaceni od strane P&Mck. Prosto je sve uneven, pa i to. Recimo Adar je njihova kreacija, a opet je mozda i najjaci lik u citavoj seriji, i ceo koncept ukljucivanja jednog od prvih iskvarenih vilenjaka je odlican. Cak i sama prica i njegova motivacija i delanje u skladu sa njom su solidno izvedeni. Isto tako su izmislili Arondira. A deo sa trvenjem u Numenoru gde su u osnovi u dobroj meri kao pratili likove i zaplete koje je ostavio Tolkien je jako jako los. Takodje Plavi carobnjaci koji odlaze u Rhun i mozda cak podlezu zlu takodje je Tolkienova kasnija ideja, ne njihova, ali opet je taj deo izuzetno sloppy. Otprilike je sve hit&miss kada je ova serija u pitanju. Nesto bas ubodu, a nesto je toliko lose da se pitas je li ovo Rados Bajic produkcija...

Nikad mi nije nešto bio blizak sentiment Riblje Čorbe, odrastao sam na drugoj muzici, na Idolima, Šarlu, El. Org, Azra, Haustor, Kazalište i sl... i kako je Bijelo Dugme mnogima zvučalo kao narodnjačka priča i "pastirski rok", tako je i meni Čorba uvek bila Toma Zdravković (da, nikad slušao, nikad me nije doticao, priznajem) s gitarama i nije me baš radila ta beogradska kafansko-rokerska priča, jbg. Prvo sam bio premlad za to, a zatim suviše u drugom filmu da bi mi značilo. Ali, u tinejdžerskim godinama pored, naravno, Lutke sa naslovne strane, koja je odjeknula kao bomba otrovnog teksta ka pojavi koja je tek kasnije uzela pravog maha - sponzorušama, (a i dalje se kao kuga proširila Internetom kroz razne Instagram / tik-tok "influenserke", čitaj: OnlyFans working girls...) bile su dve stvari koje su potpuno legle uz moj buntovnički duh - prva je Rokenrol za kućni savet koja je do u reč opisivala moje adolescentske godine - i danas volim da je čujem i uvek pevam uz nju kad naleti na Rock radiju, iako sam se davno preselio a ondašnje komšije najverovatnije pomrle . Druga je... sećam se jedne ekskurzije, vraćali smo se, ne mogu sad da se setim odakle, autobus se približavao Beogradu, u daljini su se videla svetla mog grada, društvo bilo potpuno blentavo, posle nekoliko dana dečjeg divljanja samo sam želeo da budem kod kuće u svojoj sobi, a onda je na radiju krenula - Nazad u veliki prljavi grad. Zvučala mi je potpuno magično, zvuči mi, da se ne lažemo i danas, ali tada, taj trenutak, uvek ću pamtiti kao da se upravo desio, ta me pesma nepogrešivo vraća u taj sumrak, svetlo farova na putu i svetla grada kome sam toliko želeo da se vratim, u daljini. Ironija je da je sledeća pesma Čorbe koja me je osvojila i koju sam baš gotivio bila "Kad hodaš"... ali sam tek kasnije čuo da je to u stvari napisao Bajaga. Nema veze, i da su samo RnR za KS i Nazad u VPG uz Lutku jedine Borine pesme, bilo bi sasvim dosta.

Nema previse stvari koje mogu nazvati gotovo savrsenim, ali ova pesma jeste jedna od njih. Alal vera.

U secanju mi je neka davna davna talk show emisija, gde jedna gospodja Borinih godina kaze njemu: Boro, ja sam te vidjala kada si bio mlad i dolazio u ____ (neku ustanovu kulture Beograda, neka bude i SKC), sa beretkom, koznom jaknom, liberalan, odlucan, smeker, kako si od toga danas postao.... Pa samo sto ne kaze: masan, zapusten, neizbrijan... samo jos fali da poentira sa četnik. Što Bora na kraju i jeste bio, jbg. Šteta. RIP.

Tvrda slika

Možda su čak i previše "utišali" Toma Nije mi zasmetao. Stranac nije i neće biti Plavi čarobnjak. Sada je to već potpuno jasno. Dodaću,nažalost. Još će gore biti kreativno rešenje za onog drugog Inače,meni je produkcija možda najjači element serije. Između ostalog sam i zato napisao "šteta".

Ma ne, nego je izgleda RIP tema samo za muziku preminulog Đorđevića, dok se njegovi lični video zapisi brišu i nestaju. Kao i komentari koji nisu flattering za dotičnog. Nemam ništa protiv toga ako je tema predviđena samo za muziku i o-pokojniku-sve-najlepše, i želi se nekako odvojiti Đorđević na dva dela. A onda da vidimo gde sme da se piše o njemu van muzike.

Svaka čast svima koji i dalje gledaju ovo.

Yup. Ostajem pri tome da je potpuno nepotrebno njegovo ukljucivanje, ali moram biti iskren, uspeli su da ga prikazu tako da nije karikaturalan, prenaglasen, prilicno su redukovali personaliti iz knjige (koji se ovako na ekranu moze uciniti sasvim sizofreno i poremeceno, jelte), nema previse pevanja ni patetike. Plus onaj song na kraju epizode sto je alcesta vec ranije ovde postavljala je zaista izvanredan.

Znači pojavio se Tom Bombadil?

Lep meč, za razliku od prošle sezone pobeda ubeležena na startu, Rajs postao centralna figura a mladi Vorti je zaixta brz kao vetar, svi elementi za treću vezanu titulu su tu

Sabalenka prva finalistkinja, 6-3 7-6.Otprilike njen klasican mec gde krene silovito, a onda polako pada. Imala je brejk u drugom setu, ali je Navaro u zavrsnici odigrala sjajno i uspela da preokrene, cak je bilo i izjednacenje kod 6-5, ali je Sabalenka tada odserivrala strasan servis i izvukla se. U TB od 2-2 serija sjanih poena za Sabalenku i pobeda bez dodatne drame.

Hu da fak, ar ju?! PS.

K'o ravnica široka mi duša ja sam onaj koji uvek greši a treba mi neko da me sluša kad sam tužan neko da me teši Pođi sa mnom da smirimo reke pođi sa mnom da letiš do neba zaboravi glupave prepreke pomozi mi podrška mi treba. Iskustvo mi iskopalo oči sudbina me ogrebala šapom neka piše na mermernoj ploči da sam grešnik pod nebeskom kapom. Ja ne umem da objasnim ništa a hteo bih da me neko čuje i ne nudim mirna pristaništa samo nudim borbe i oluje. https://velikeprice.com/kultura/bora-corba-onaj-teca-sto-kvari-decu/

Jebote koliko je samo Arsen voleo Boru ❤️ Da se rasplačeš.

Ovaj deo nije predviđen za diskusije kakve se nameću. Ako vam se ne sviđa, preskočite. Forum je veliki.

Koliko smo mi kao drustvo posrnuli za 30 godina...

Koliko vredan snimak Milena Dravic u publici kod pesme Milena ❤️

🤘

Meni se ovo desilo sa rakunom. Seo mi je na lezaljku dok sam ja otisla po hranu. Kad sam se vratila ja mu ponudim parce hrane, a on gleda u komadic u ruci pa drugu ruku ceo tanjir i merka. Na kraju mazne mi tanjir iz ruke (papirni) sa sve hranom i odjuri.

Kida Dino, verovatno najbolji metal/heavy metal vokal trenutno. Ne znam šta da kažem za ovu izvedbu, reči su suvišne. Gospodin Petar Spasojević je, za mene, ovde nadmašio Tomu. Inače je posvetio preminuloj supruzi tako da je zbog toga i bilo dodatno emotivno...

Davor Beganović 08. 02. 2018. Maligni stihoklepac https://www.jergovic.com/ajfelov-most/maligni-stihoklepac/ Rock-glazba i s njom povezana lirika već su, to nije nikakva tajna, dulje vrijeme postali standardni predmeti bavljenja kako znanosti o književnosti tako i muzikologije. I jedna se i druga ne libe prići tekstovima ili notnome materijalu s dozom skrupuloznosti koja zna inkorporirati i najsloženiju terminološku aparaturu. U nas je to nedavno, makar čini mi se i nedovoljno zamijećeno, briljantno pokazao Tomislav Brlek tekstom o Bobu Dylanu koji je objavljen na portalu Miljenka Jergovića, u rubrici Ajfelov most (v. https://www.jergovic.com/ajfelov-most/dylan-knjizevnost-na-struju/). U za njega tipičnom maniru koji se sastoji od iznimne informiranosti, analitičke i argumentativne strogosti te precizne pismenosti koja ne ustupa pred kompliciranim formulacijama već ih suvereno integrira u tekst, Brlek je pokazao u kolikoj je mjeri obsoletna diskusija kojom se Dylanu pokušava zanijekati pravo na dobivanje Nobelove nagrade za književnost. Naravno da je on literat – kako bi se to dokazalo nisu potrebni seminari što ih o njemu drže znanstvenici na američkim sveučilištima. Već i sama struktura njegovih uglazbljenih stihova dostatna je kako bi se uvidjelo da se u njima radi o vrhunskoj književnosti, čak kada se i zapostave njegovi čisto literarni pokušaji, poput hermetičnoga romana Tarantula. Kao drugi bi se uzorak briljantnoga miješanja vrhunske književnosti i popularne glazbe mogao navesti Nick Cave. Jugoslavenska je situacija bila unekoliko manje sklona formiranju takve, u principu složene, hibridnosti. Grupa Buldožer u svakom je slučaju bila sposobna sačiniti tekstove koji nisu bili tek pratnja glazbi, nego su posjedovali i vlastitu autentičnost. Branimir je Štulić autentični pjesnik čiji je talent zbog jedva prikrivene megalomanije znao biti žrtva samoga sebe. Pjesme su Milana Mladenovića, makar ponekad i teško razumljive, primjer kreativnog stapanja jezika i glazbe. Polariziranost koja vlada između zemalja nastalih raspadom Jugoslavije aktualizirala je, na potpuno pogrešnoj razini, raspravu o potencijalnoj estetskoj vrijednosti rok-lirike. Naime, nedavno je dodjeljivanje nagrade pretenciozna imena Velika nagrada Ivo Andrić (upitat ćemo se: Gdje je „mala“?) rok-glazbeniku Bori Đorđeviću prouzročila umjereno temperamentnu diskusiju. U nju se zasigurno ne bih uključivao da Amer Tikveša na portalu Prometej (v. http://www.prometej.ba/clanak/kultura/pop-poezija/o-poeziji-bore-djordjevica-3560) nije pokušao relativizirati vrijednost same raspre ističući, s pravom, da politički sumnjivo djelovanje Đorđevićevo ne deligitimira činjenicu da on jest pjesnik. Doista, pjesnik je, složit ćemo se uz škripanje zuba, svatko tko piše pjesme. Drugi je dio Tikvešina teksta, u kojemu se argumentira kako su Đorđevićeve pjesme iz ranije, jugoslavenske, faze doista vrijedne estetske pozornosti. Kako bi nas uvjerio u to, ponudit će analizu jedne od njih, politički intonirane Na Zapadu ništa novo. Pridajući analiziranome tekstu kvalitetu literarnosti (ili literarnu kvalitetu) Tikveša će ustvrditi da je jedan od središnjih razloga tomu kolažna konstrukcija kojom dominira interdiskurzivnost. „On pretapa poetski i novinski diskurs pri čemu se pokazuje moć poetskog da apsorbira bilo koji tip diskursa. Novinski naslovi su doslovno postali poezija, dok obrnut slučaj nije moguć.“ (v. http://www.prometej.ba/clanak/kultura/pop-poezija/o-poeziji-bore-djordjevica-3560) Na stranu pitanje zašto obrnut slučaj nije moguć: poezija, zasigurno, može biti pretočena u novinski naslov. Primjeri su tomu brojni ali i nebitni. Kenton kojim se Đorđević služi, bez obzira na momente ironije, banalan je i traljav. Taj se moment kompleksiteta, prema Tikveši svojstvenog „visokoj“ književnosti, nadopunjuje i intertekstualnošću – drugom karakteristikom književne autorefleksije. Ona se zrcali i u upotrebi naslova Remarqueova romana Na Zapadu ništa novo kao intertekstualne matrice na koju će se, prizivajući sličan sadržaj, projicirati Đorđevićeva lirika. Intertekstualnost živi od originalnosti, ne od banalnosti. „Na Zapadu ništa novo“ toliko je poznata sintagma da ni u kojem slučaju ne može izazvati bilo kakve kreativne asocijacije. Iz njega zrači samo plitkost neznalice koji ju primjenjuje zato što mu napamet ne pada ništa drugo. Promotri li se, dakle, pažljivije, obje će se komponente navedene u prilog tezi o Đorđeviću-vrijednom-pjesniku pokazati labilnima. Tikveša ne pruža uvid u eventualne formalne kvalitete poezije: njezino stapanje s glazbom, samostalno djelovanje ritma i rime, eventualno metar… Bojim se, međutim, da ni ta analiza ne bi donijela nekakvo tumačenje koje bi Boru Đorđevića izdiglo iznad onoga što je potencirao Miljenko Jergović nazvavši nedavno Đorđa Balaševića, revitalizirajući pri tome riječ koja se pomalo zaboravlja, stihoklepcem (v. https://www.jergovic.com/subotnja-matineja/krivi-smo-mi-ili-petominutni-traktat-o-savjesti-i-odgovornosti/). Jergović spašava Balaševića njegovog stihoklepaštva tako što mu, odričući njegovim stihovima estetsku, pridaje etičku vrijednost. Ta bi se tiha rehabilitacija mogla sažeti u formulaciji da je novosadski autor benigni stihoklepac. Za čačanskoga se rokera to ni u kojem slučaju ne može reći. Njegovo je ratno i poratno djelovanje indiskutabilno. Njime mi se nije ni baviti (ni Tikveša, uostalom, to ne čini). No kako stoje stvari s onim jugoslavenskim? Može li se u njemu pronaći klica razvitka kakvome ćemo, na svoj veliki jad, svjedočiti u sadašnjemu trenutku? Naravno da postoji. Kao što smo već mogli promatrati u nevješto sklopljenome kentonu, kojega Tikveša neuspješno podiže na razinu kvalitetne poezije, Đorđeviću lirski posao ne ide baš najbolje za rukom. No glavna je, a od Tikveše prešućena, osobina njegove lirike neprikriveni primitivizam koji se, u raznim oblicima, utapa u patrijarhalnu sliku svijeta. Ta se slika tek djelimice prikriva navodnom urbanošću tekstova. Pođe li se od imena samoga banda, vidjet će se razulareni kočijaški bijes. Riblja je čorba, znat će svatko s iole poznavanja beogradskoga slanga, jezivo mizogina oznaka za menstruaciju. Mizoginija je takoreći jedina konstanta Đorđevićeve poezije. Njegovo se lirsko Ja očituje prema svojim ženskim suputnicama u nizu prostačkih iskaza koje se može pratiti na različitim stupnjevima primitivizma. Tobože žovijalno („Draga ne budi peder“) prozirnom kavanskom duhovitošću mizoginiju spaja s homofobijom; pijani nesretnik pred vratima WC-a (kojega čisti „socijalni slučaj“) jeca jer ga je „žensko napravilo volom“ (obratiti pažnju na gramatičku formu srednjega roda „žensko“); možemo li u njemu prepoznati lirsko Ja koje upozorava (prvi hit skupine Lutka sa naslovne strane) djevojku što će s njom učiniti pokvareni pripadnici sekte prominentnih dok im se ona „daje“?; ili onoj „zadovoljnoj ženki“ kojoj plaća taksi kako bi otišla kući jer ne može shvatiti svu dubinu njegove ispražnjenosti pred svijetom. Naravno. Čitava je ta poezija koketna laž u kojoj se ne može pronaći ama baš ništa što bi zadovoljilo minimalne estetske – o etičkima i da ne govorim – kriterije. Kao što je odbacivao žene i homoseksualce zbog njihove niže vrijednosti, tako će Bora Čorba potkraj osamdesetih okrenuti ploču i početi prezirati „bečke konjušare“ (na čijim je binama kasirao lijepe honorare) da bi njegov pogled na svijet kulminirao – u inauguraciji u četničkoga vojvodu. Ergo u povratku u patrijarhalno-ruralni diskurs koji je uvijek provirivao iza njegovog rakijskog kazana. Bora je Đorđević maligni stihoklepac. To su pripadnici žirija nagrade smiješnoga naslova znali te su mu je dodijelili samo kako bi isprovocirali (s uspjehom) Druge. Provokacije su kratkotrajne, bar jednako kratkotrajne kao i nagrađena poezija. I tu ne pomaže nikakva književno-znanstvena analiza.

Voleo sam Riblju Čorbu i pesme koje je Bora napisao. U nekom trenutku, razočaran onim što je postao, počeo sam da govorim kako je Bora Đorđević odavno umro, a da je ovo sad samo neka propala osoba koja se igrom slučaja isto zove Bora Đorđević. I kada tako postavim stvari, ne potresa me smrt te osobe koja je sada preminula. Međutim, to nije istina, takvo postavljanje stvari. To je bila jedna osoba. Sa ogromnim potencijalom i talentom, ali i mračnom stranom. Ta mračna strana je možda i terala talenat da se ispolji. Nije to izdržao, izgoreo je, postao je ljuštura... da je zaista umro tada, ne bi se čulo ništa sem hvalospeva velikom pesniku. Jeste bio veliki pesnik, ali i veliki čovek, sa svim dobrim i lošim što je nosio u sebi. Veliki jer je proživeo život koji te natera da zastaneš i zapitaš se. Neka se odmori. Zbogom.

Rambo o Bori: "Jedna suza za Boru Dragi Boro, za tebe i tvoj “Rokenrol za kućni savet“ sam znao davno pre našeg susreta u kancelariji PGP-a, davne 1988. dok su urednici većali šta da rade, zatečeni mojim materijalom za prvu ploču. Tad si bio u naponu snage, na vrhuncu karijere, velika, prava zvezda, a ponašao si se kao dečak, neposredno i blagonaklono, baš kao da smo stari drugari. Kad si čuo materijal, pokazao si neskriveno oduševljenje pred zaprepaštenim urednicima, sećam se kako si rekao "Dajte ovom momku reklamu, gurajte ga na TV, ovaj će da bude zvezda, luđi je od mene! " Zvao sam te bojažljivo godinu dana kasnije, davne 1989., da mi gostuješ na ploči, ne bih li malo avanzovao na račun tvoje velike popularnosti. Oberučke si prihvatio, bez ikakvih potpitanja, nisi čak tražio nijedno slovo od teksta da se mijenja, obzirno poštujući moj “pesnički” rukopis. Treći put sam te sreo na zajednikom koncertu na Tašu, ti si bio zvijezda večeri, ja sam nastupao na početku, kao jedna od mnogih predgrupa. Taš je bio pun, od silne treme mi je pripalo loše, prućio sam na pod, Ti i Gaga ste prvi skočili, prišli, masirali me, donosili vodu sa šećerom, zabrinuti, vrlo nežni, kao da sam vam rod rođeni, uspjeli ste da me povratite i osposobite za nastup. Odmah zatim, to je bilo devedesetih, početkom rata u Bosni, našeg zajedničkog poznanika i menadžera, uhapsila je u Mostaru JNA . Zbog gorostasnog izgleda i osornog ponašanja, kombinovanog sa bošnjačkim imenom i prezimenom, tako ogroman i osoran, uz “sumnjivo” ime i prezime, u to histerično vrijeme naš drugar nije imao mnogo šansi da dokaže svoju nevinost. Da ne davim s detaljima, našeg druga su na lično Tvoju intervenciju pustili istog dana popodne, zauzeo si se u to gadno i opasno vreme za " nekog tamo, s one strane". To smo do danas znali samo ti i ja, i naš oslobođeni drugar. Mislim da je sasvim umesno da od danas to zna i još po neko. Boro, ja te pamtim kao vrlo nežnog i dobrog čoveka, a da si vrhunski pesnik u šoumen, to znaju svi. Na žalost, nIkom nisi znao da kažeš ne, pa si tako tvoj benigni kafanski nacionalni zanos trapavo preneo u javni prostor. Zgodno za zloupotrebe svih vrsta, nema šta. Godinama posle toga nosio si taj nametnuti teret na svojim pesničkim plećima. Ali , onako dostojanstven, ćutao si, bilo ti je ispod pojasa da se “vadiš”. Znam iz prve ruke da nisi bio u stanju ni mrava da zgaziš, a kamo li da nekog mrziš. Za razliku od mnogih, koji su vešto žonglirali svojim nacionalnim zanosom i u javnosti ga sasvim oprezno dozirali na kašičicu, tek da se čupne neka korist, a da se ne napravi dugoročna šteta na tržištu koje će se neminovno otvoriti za koju godinu, vešto okrećući ćurak tačno u trenutku kad će mediji novonastalih država početi da obraćaju pažnju na estradu - “onih tamo” . Nisu ti Boro ti svatovi ni do koljena. Počivaj u miru druže. Za mene si od prvog susreta bio legenda, i ostaćeš legenda za vek i vekov. Jer si prije svega bio nežan, skroman i dobar, uglavnom na svoju štetu. Na posletku tvoj veliki, grandiozni stih sve lepo kaže, onom ko zna da sluša: “ A sebe bih na poklon dao bilo kome, jer niko od vas ne zna moje brodolome", napisao je Rambo.

Sad nešto kompletno drugačije. Boru sam precrtao i kao čoveka i kao umetnika pre nešto više od 30.godina...kada je odlučio da postane deo nacionalističkog mejnstrima i krenuo da huška na rat. Ipak,moje detinjstvo je obeležila i "Riblja čorba"..nije mogao da prođe ređendan,manifestacija ili mini-diskotekica bez nekog njihovog hita.. Tako za mene postoje dvojica Bore Đorđevića: jedan je živeo do rata,drugi od njega. Prvog mi je žao. Drugom ću probati da oprostim sve ono što je radio,a nije morao. Prvog je bilo više i na tome sam mu zahvalan. Počivaj u miru.

Na vest, prvo sto sam pomislila bilo je "Moram da zovem mamu, bolje da joj ja kazem nego da cuje od drugih..." i setim se da je mama otisla pre 7 godina. Rada Djuricin je nasa vrscanka, starija od 2 cerke popa Marinka, svestenika koji je krstio, cini mi se, sve sto je rodjeno posle II Sv, rata u Vrscu. Voleli smo ga i u vreme kad crkvu i popove niko nije smeo da voli. Krstio me je 1951 tajno, baka mi je pricala da je krstenje obavljeno nocu, u potaji. Kad cerka jednog svestenika, pedesetih godina proslog veka odluci da studira glumu a otac je posalje u Bg sa blagoslovom, onda je to nesto sto celoj porodici sluzi na cast. Ipak, uslov je bio da Rada zavrsi i "nesto konkretno" pa je, osim glume, Rada zavrsila i studije knjizevnosti. Uvek nasmejana, beskrajno ljubazna, lepa i u poznim godinama, nikad nije prekinula veze sa rodnim gradom na nasu veliku radost i ponos. Mogla bih da vam pricam anegdote o tri lepotice, Rade, Bebe i moje mame iz vremena njihovg skolovanja i devovanja ali sad je trenutak za tisinu, pocivajte u miru drage moje.

Svi albumi zakljucno sa "Ujedom za dusu" su mu, svaki na svoj nacin, antologijski i za njih mu je trebalo podici spomenik za zivota. Za ono posle ga je trebalo obesiti o isti spomenik. Ipak, njegov uticaj na muziku je preveliki, ma koliko ga voleli ili ne voleli.

@McLeod - e dobro si se setio tog meca sa Congom iz Pariza 2008. meni u glavi da mu je predao mec, ali to je bilo kasnije, 2011 u 1/4 finalu. Znaci Conga je treci, moze se reci da je Siner onda cetvrti (van trojke). Koliko je Novak muka imao sa Congom posle finala AO, ima jednu pobedu u Majamiju u 1/4 finalu 2009, ali ako se dobro secam Novak se tu samo tako nudio, a Conga je sam sebe pobedio. Bankok, Pariz, Sangaj, pa mislim Marsej, AO, sve poraz za porazom, tek od Vimbldona 2011 potpuno okrece to na svoju stranu. Kada se baci pogled na ovo, ispada da je pobeda na AO bila bas velika, protiv rivala, koji mu u tom delu karijere nikako nije odgovarao.

Me gdje je ok. Još im samo fali sex scena sa orcima. Ili da Sauron nekoga opali. Vidim ja da ću morati i nakon ove sezone da idem na tretman repriziriranjem LOTR trilogije.

Mix baseballa i footballa, 10 parova, 500din, 55 kvota, 31000 dobitak (Za nešto jače tokom vikenda, dobrano su me zajebali i nekoliko drugih baseball, a i mnogi college american football mečevi)