Kako se danas osecate.

[Koca Popovic]

1 hour ago, Džudi said:

@koca popovic Hvala.  Nadam se da će skener pokazati da vrtoglavice ne pravi cista. Ne mogu da dočekam taj 07.07.

 

 

 

Draga @Džudi ne znam sta da ti kazem. Kad cujem da neko strepi od nekog rezultata a ima zelju da zivi srce mi se cijepa za razliku od nekih koji se samounastavaju svaki dan a kao zele da zive. Vjeruj mi znam o cemu pricam. Jos jednom zelim ti sve najbolje i sacekaj taj rezultat hrabro. Slobodno reci sta te muci moze i na PM. Samo hrabro.🙂

[Kronostime]

Nedostaje mi mir i opustanje na ovom mestu.

 

 

 

Pogled sa Vrsacke Kule, kad je vedar i topao dan - vidi se sve do Panceva  kao na dlanu, a u daljini se naziru i konture Fruske Gore.

Eh!

[Indig0]

Poprilično teskobno, rekao bih. To je stanje koje traje već neko vreme. Činjenica je da smo robovi sopstvenih ambicija koje te ubace u mračni tunel gde ti deluje da je jedini način da se izvučeš iz njega da ideš tom trnovitom stazom ka svetlosti.

 

A svetlost obično nije na kraju tunela.

 

Projekat koji bi trebalo da završim do 01.08. sam uz maksimalnu posvećenost samosabotaži u potpunosti marginalizovao.

 

Prokrastinacija  svakako nije pomogla a ni fokus koji mi se razleteo poput svetlosnog snopa koji prolazi kroz prizmu.

 

Ali bolje je i ovako nego da je isforsirano, jer to donosi nanjiži nivo kvaliteta i solidnu količinu letargije nakon toga.

 

Zapravo, nekako se i veselim tom neuspehu, jer ću onda konačno moći da nastavim dalje ali bez pritiska i pod mojim uslovima.

 

Neće me to slomiti jer ovaj put mi je poraz možda i potreban. 

Samo guraj dalje!

[RatzenStadt]

stigla ponuda za posao,

 

prihvatio oberucke,

 

tehnicki intervju je ok prosao, ali sam se nalupetao za medalju u razgovoru sa HR, i bio siguran da je pala maska normalne osobe koju sam jedva drzao.

 

kako god, pocinjem sa radom 15-og septembra : (

vec imam tremu i ne ide mi se

 

tacno ne znam sta je gore, kad moras na posao, ili kad si nezaposlen : (

[Smrtokapa]

5 hours ago, RatzenStadt said:

kako god, pocinjem sa radom 15-og septembra : (

vec imam tremu i ne ide mi se

Što ono kažu, sve je stvar perspektive. Joj kako bi meni lepo legao jedan odmor do 15. septembra.

 

Svi imamo tremu kada se pojavi nešto novo, imam i ja tremu kad mi stigne neki projekat koji sadrži nešto čega ranije nije bilo, pa mi se isto tako ne radi, i za svašta još ponešto imam tremu i na poslu i van njega.

Razumem, nisu sve treme iste. Ali treba uvek da imaš na umu da je ona normalna stvar.

 

Diši duboko i srećno ti bilo. 🙂

[RatzenStadt]

hvala brt

[DameTime]

On 7/17/2023 at 9:47 AM, Indig0 said:

Poprilično teskobno, rekao bih. To je stanje koje traje već neko vreme. Činjenica je da smo robovi sopstvenih ambicija koje te ubace u mračni tunel gde ti deluje da je jedini način da se izvučeš iz njega da ideš tom trnovitom stazom ka svetlosti.

 

A svetlost obično nije na kraju tunela.

 

Projekat koji bi trebalo da završim do 01.08. sam uz maksimalnu posvećenost samosabotaži u potpunosti marginalizovao.

 

Prokrastinacija  svakako nije pomogla a ni fokus koji mi se razleteo poput svetlosnog snopa koji prolazi kroz prizmu.

 

Ali bolje je i ovako nego da je isforsirano, jer to donosi nanjiži nivo kvaliteta i solidnu količinu letargije nakon toga.

 

Zapravo, nekako se i veselim tom neuspehu, jer ću onda konačno moći da nastavim dalje ali bez pritiska i pod mojim uslovima.

 

Neće me to slomiti jer ovaj put mi je poraz možda i potreban. 

Samo guraj dalje!

 

Dobro došao u klub (sedi, udobno se smesti, Severina playing softly in the background), sa prokrastinacijom se borim već malo jače od godinu dana. Tu je pre svega važan faktor emocionalne nestabilnosti, a meni ne pomaže ni činjenica da imam hronični strah od neuspeha koji mi izaziva anksioznost. Potreba za overachievement-om i bivanjem najbolje u svemu koja me ne napušta od osnovne škole je nešto na čemu ću morati da poradim sa terapeutom.

 

Moj savet (ako ti znači) je da razmisliš o tome zašto odlažeš nešto, jer iza tog nesuočavanja sa stvarima stoji emotivna ili psihološka prepreka koju treba da prevaziđeš. Inače, baš poslednjih meseci razmišljam o svom životu i kako mi je posao postao život. Ujutru ustanem, odem da radim, to bude od 8-10h jer uglavnom radim prekovremeno, dok dođem kući imam snage otprilike da jedem, istuširam se, obavim nešto po stanu i legnem da spavam. I tako svaki dan. 

 

Dođe mi da zajebem feminizam i bogato se udam pa da se poslom, koji inače volim, bavim iz hobija. Kapitalizam nas stvarno ubija i mislim da generacije koje su sada oko 25-35 godina to baš osećaju. Posle pune 3 godine konačno sam prošle nedelje otišla na proper odmor, ne da sam uzela slobodne dane kako bih radila za fax, nego sam otputovala negde. Isključila sam notifikacije, nisam odgovarala na mejl, nisam gledala mejlove kako bih kontrolisala polu-sposobne kolege u koje nemam poverenja i nisam razmišljala o poslu. Dokazala sam sebi da je to moguće. 

 

Mesecima sam u potrazi za novim poslom, ali bez uspeha. Nisam navikla da me odbiju na razgovorima za posao jer sam svaki put do sada prolazila iz prve, tako da that was a tough one to swallow. Njihov gubitak 😄 No, posle dva meseca zatišja sada imam dva razgovora u nedelju dana. Možda se ništa neće izroditi iz toga ali barem ću imati više iskustva u recruitment procesu, pogotovo na engleskom jeziku. 

 

Iskoristih ovaj tvoj post da napišem šta je meni na duši 😄 jer si dao dobar šlagvort. Da ne zaboravim, @RatzenStadt srećno na novom poslu! 

[Džudi]

On 6/18/2023 at 1:34 AM, koca popovic said:

Draga @Džudi ne znam sta da ti kazem. Kad cujem da neko strepi od nekog rezultata a ima zelju da zivi srce mi se cijepa za razliku od nekih koji se samounastavaju svaki dan a kao zele da zive. Vjeruj mi znam o cemu pricam. Jos jednom zelim ti sve najbolje i sacekaj taj rezultat hrabro. Slobodno reci sta te muci moze i na PM. Samo hrabro.🙂

 

Evo, pre spavanja da se javim. 🙂 

 

U nalazu CT mozga piše da ne postoje promene u odnosu na snimak MR koji je urađen 2018. godine. Laknulo mi je..

 

Ali, sada imam drugi,  verovatno neurološki, problem ( ili probleme ). Konkretno, ne pišem već dugo mejlove, ne pišem ništa na blogovima, na forumima, apsolutno ništa.. Nije u pitanju nedostatak inspiracije ili nedostatak vremena, već jednostavno ne mogu da se koncentrišem i održim pažnju..

 

Isto mi se dešava i sa razgovorima uživo, "zabagujem" usred nekog razgovora, nevažno sa kom ga vodim.

 

I sad ne znam da li je ovo neurološki problem jer imam dijagnozu "blagi kognitivni poremećaj " ili sam imala asimptomatski kovid a da to nisam znala.

 

Nedostatak pažnje, koncentracije je ozbiljan postkovid problem. 

 

Ali, neću više da kukam 🙂 Psihički i fizički sam ok, koliko mogu da budem fizički ok, zbog ove nagle promene vremena. Temperatura je juče pala  za 10 stepeni u odnosu na prethodne dane.

 

I na kraju, juče sam ušla u "klub 50+" ali se osećam obično i duhovno mnogo mlađe. 

 

@RatzenStadt Samo hrabro i misli pozitivno kada je posao u pitanju. Biće sve ok, videćeš.

[Indig0]

6 hours ago, DameTime said:

 

Dobro došao u klub (sedi, udobno se smesti, Severina playing softly in the background), sa prokrastinacijom se borim već malo jače od godinu dana. Tu je pre svega važan faktor emocionalne nestabilnosti, a meni ne pomaže ni činjenica da imam hronični strah od neuspeha koji mi izaziva anksioznost. Potreba za overachievement-om i bivanjem najbolje u svemu koja me ne napušta od osnovne škole je nešto na čemu ću morati da poradim sa terapeutom.

 

Moj savet (ako ti znači) je da razmisliš o tome zašto odlažeš nešto, jer iza tog nesuočavanja sa stvarima stoji emotivna ili psihološka prepreka koju treba da prevaziđeš. Inače, baš poslednjih meseci razmišljam o svom životu i kako mi je posao postao život. Ujutru ustanem, odem da radim, to bude od 8-10h jer uglavnom radim prekovremeno, dok dođem kući imam snage otprilike da jedem, istuširam se, obavim nešto po stanu i legnem da spavam. I tako svaki dan. 

 

Dođe mi da zajebem feminizam i bogato se udam pa da se poslom, koji inače volim, bavim iz hobija. Kapitalizam nas stvarno ubija i mislim da generacije koje su sada oko 25-35 godina to baš osećaju. Posle pune 3 godine konačno sam prošle nedelje otišla na proper odmor, ne da sam uzela slobodne dane kako bih radila za fax, nego sam otputovala negde. Isključila sam notifikacije, nisam odgovarala na mejl, nisam gledala mejlove kako bih kontrolisala polu-sposobne kolege u koje nemam poverenja i nisam razmišljala o poslu. Dokazala sam sebi da je to moguće. 

 

Mesecima sam u potrazi za novim poslom, ali bez uspeha. Nisam navikla da me odbiju na razgovorima za posao jer sam svaki put do sada prolazila iz prve, tako da that was a tough one to swallow. Njihov gubitak 😄 No, posle dva meseca zatišja sada imam dva razgovora u nedelju dana. Možda se ništa neće izroditi iz toga ali barem ću imati više iskustva u recruitment procesu, pogotovo na engleskom jeziku. 

 

Iskoristih ovaj tvoj post da napišem šta je meni na duši 😄 jer si dao dobar šlagvort. Da ne zaboravim, @RatzenStadt srećno na novom poslu! 

 

Veruj mi, gledano striktno iz moje perspektive, neuspeh je dobra stvar jer je to samo kulminacija svih loših odluka i činidbi koje donesemo iz najboljih namera. 

Jako je bitno steći naviku da ustaneš posle padova koji se neminovno moraju dešavati u svakoj životnoj krivulji. Daleko od toga da ti pametujem nešto, čista opservacija iz mojih failova😅 

 

Privatan biznis kojim se bavim mi oduzima 4, 5 sati dnevno, imam dovoljno vremena za taj pominjani projekat ali jednostavno nešto što izuzetno volim ne želim da radim pod tuđim uslovima, pod rokovima, uslovljavanjima.

 

Preterana ambicija je ubica svakog privatnog posla, svakodnevno smirujem sebe x puta kako se ne bih zaleteo i otišao u krajnost. Mislim i da se desi tako nešto ne bih odustao, pripomogao bih sam sebi tako što bih radio za nekog drugog dok ne stanem opet na noge, nisam gadljiv toliko a imam iskustva od ranije.

 

Kapitalizam svakako gazi, ja jesam ta generacija 25-35 i svaka priča je generalno vezana za novac. Mada svako društveno uređenje i pravac se pokazalo kao propast, ako imaš neku ideju piši pa da promenimo ovaj svet 😅😅

 

 

 

 

[DameTime]

1 hour ago, Indig0 said:

 

Veruj mi, gledano striktno iz moje perspektive, neuspeh je dobra stvar jer je to samo kulminacija svih loših odluka i činidbi koje donesemo iz najboljih namera. 

Jako je bitno steći naviku da ustaneš posle padova koji se neminovno moraju dešavati u svakoj životnoj krivulji. Daleko od toga da ti pametujem nešto, čista opservacija iz mojih failova😅 

 

Privatan biznis kojim se bavim mi oduzima 4, 5 sati dnevno, imam dovoljno vremena za taj pominjani projekat ali jednostavno nešto što izuzetno volim ne želim da radim pod tuđim uslovima, pod rokovima, uslovljavanjima.

 

Preterana ambicija je ubica svakog privatnog posla, svakodnevno smirujem sebe x puta kako se ne bih zaleteo i otišao u krajnost. Mislim i da se desi tako nešto ne bih odustao, pripomogao bih sam sebi tako što bih radio za nekog drugog dok ne stanem opet na noge, nisam gadljiv toliko a imam iskustva od ranije.

 

Kapitalizam svakako gazi, ja jesam ta generacija 25-35 i svaka priča je generalno vezana za novac. Mada svako društveno uređenje i pravac se pokazalo kao propast, ako imaš neku ideju piši pa da promenimo ovaj svet 😅😅

 

Pošto si ta generacija, onda kapiraš o čemu pišem. Taj doživljaj da se život svodi na borbu za novac, okretanje zarade da se plate računi i otplaćuju neki krediti (za stan, auto). Neko ima i dodatne troškove na svojim plećima pa to izgleda još gore.

 

Nemam ideju na koje uređenje bismo mogli da pređemo, da imam već bismo krenuli u borbu xD Čovek je svako političko-ekonomsko uređenje u prošlosti uspeo da zloupotrebi. U suštini, ono što znam je da moramo konstantno raditi na supresiji negativnih efekata kapitalizma. I da ne sme da se izgubi taj humanistički momenat iako se kapitalizam često svodi na borbu između zveri.

 

Naravno, ustala sam ja X+1 put kad sam X puta pala. Ali to ne čini neuspeh (zavisi šta time definišemo) mnogo prihvatljivijim. Stvari koje sam usput spomenula su neki moji nedozreli delovi ličnosti na kojima treba da radim.

 

Što se tiče rokova, razumem da kad si sam svoj gazda ne želiš presiju, ali jbg, oni moraju da postoje kad isporučuješ neki produkt i(li) uslugu.

 

 

[goldberg]

22 hours ago, Džudi said:

I na kraju, juče sam ušla u "klub 50+" ali se osećam obično i duhovno mnogo mlađe. 

 

@RatzenStadt Samo hrabro i misli pozitivno kada je posao u pitanju. Biće sve ok, videćeš.

 

Srecan rodjendan uz staru dobru poruku - godine su samo broj.

[Klotzen]

On 7/26/2023 at 1:25 AM, RatzenStadt said:

stigla ponuda za posao,

 

prihvatio oberucke,

 

tehnicki intervju je ok prosao, ali sam se nalupetao za medalju u razgovoru sa HR, i bio siguran da je pala maska normalne osobe koju sam jedva drzao.

 

kako god, pocinjem sa radom 15-og septembra : (

vec imam tremu i ne ide mi se

 

tacno ne znam sta je gore, kad moras na posao, ili kad si nezaposlen : (

 

To je nešto normalno. Ja sam promenio firmu pre dve godine i meni se isto nije išlo na posao prvi dan na novom poslu. Ne toliko zbog posla jer je to nešto što radim već dugo nego zbog tog smaranja upoznavanja stotinak ljudi i ponavaljanja istih priča kao papagaj. Jedva sam čekao da prođu prve dve nedelje da se svi izređaju pa da mogu na miru da radim i polako da upoznajem one sa kojima sarađujem svakodnevno. Dakle nije to ništa čudno što posle toliko čekanja imaš tremu ja sam je imao i bez čekanja.

[vilhelmina]

On 7/27/2023 at 1:22 AM, DameTime said:

 

Dobro došao u klub (sedi, udobno se smesti, Severina playing softly in the background), sa prokrastinacijom se borim već malo jače od godinu dana. Tu je pre svega važan faktor emocionalne nestabilnosti, a meni ne pomaže ni činjenica da imam hronični strah od neuspeha koji mi izaziva anksioznost. Potreba za overachievement-om i bivanjem najbolje u svemu koja me ne napušta od osnovne škole je nešto na čemu ću morati da poradim sa terapeutom.

 

Moj savet (ako ti znači) je da razmisliš o tome zašto odlažeš nešto, jer iza tog nesuočavanja sa stvarima stoji emotivna ili psihološka prepreka koju treba da prevaziđeš. Inače, baš poslednjih meseci razmišljam o svom životu i kako mi je posao postao život. Ujutru ustanem, odem da radim, to bude od 8-10h jer uglavnom radim prekovremeno, dok dođem kući imam snage otprilike da jedem, istuširam se, obavim nešto po stanu i legnem da spavam. I tako svaki dan. 

 

Dođe mi da zajebem feminizam i bogato se udam pa da se poslom, koji inače volim, bavim iz hobija. Kapitalizam nas stvarno ubija i mislim da generacije koje su sada oko 25-35 godina to baš osećaju. Posle pune 3 godine konačno sam prošle nedelje otišla na proper odmor, ne da sam uzela slobodne dane kako bih radila za fax, nego sam otputovala negde. Isključila sam notifikacije, nisam odgovarala na mejl, nisam gledala mejlove kako bih kontrolisala polu-sposobne kolege u koje nemam poverenja i nisam razmišljala o poslu. Dokazala sam sebi da je to moguće. 

 

Mesecima sam u potrazi za novim poslom, ali bez uspeha. Nisam navikla da me odbiju na razgovorima za posao jer sam svaki put do sada prolazila iz prve, tako da that was a tough one to swallow. Njihov gubitak 😄 No, posle dva meseca zatišja sada imam dva razgovora u nedelju dana. Možda se ništa neće izroditi iz toga ali barem ću imati više iskustva u recruitment procesu, pogotovo na engleskom jeziku. 

 

Iskoristih ovaj tvoj post da napišem šta je meni na duši 😄 jer si dao dobar šlagvort. Da ne zaboravim, @RatzenStadt srećno na novom poslu! 

Uzimam tvoj post za slagvort, a zelim da napisem nesto sasvim drugo. Ceo zivot imam problem s prihvatanjem previse obaveza, kasnije njihovim odlaganjem i teskobom kao posledicom… znaci, vec 62 godine tako 😁. U poslednjih nekoliko meseci sam uspela da sublimiram sve to i napravim si totalni haos od zivota. Trazila sam posao s kojim cu moci da izdrzim do 69, jer pre toga ne mogu u penziju, a i ne zelim. Nakon gomile odbijenica (diskriminacija po osnovu starosti u Svedskoj pocinje vec od 45, kazu istrazivanja, a ja sam jos i imigrant), nadjem posao koji sam trazila. Eh, ali mnooogo dalje od kuce od prethodnog, sto znaci da mi je odsustvovanje od kuce najmanje 11, a cesto 12 sati. Umor, neispavanost, vremena nizasta drugo, plata koja nikako ne stize inflaciju, guzve u saobracaju, bezobrazne komsije, sve skupo……

Sam posao je takav da bi mnogima bio tezak, ali meni u ovoj fazi zivota odgovara. Ja sam socijalni radnik u bolnici, znaci nastupam kad su lekari odradili svoje i nemaju vise sta da ponude. To moze da bude postavljanje teske dijagnoze, ali i odluka o palijativnoj nezi, saznanje o trajnom invaliditetu… i naravno, smrt bliske osobe. U svemu tome negde nalazim sebe, jer znam da utesim, a i dobra sam s prakticnim stvarima vezanim za birokratiju i uglavnom imam osecaj da sam odradila dobar posao, olaksala nekome, ponekad i stvarno pomogla.

 

A posto je to ipak samo posao za koji sam placena, odradi se i zaboravi, jer dolazi nesto novo cemu se treba posvetiti. Za sve ove godine, ima svega nekoliko slucajeva koje nikad necu zaboraviti, iz razlicitih razloga. Svi su odavno mrtvi, i uglavnom su bili stari i/ili tesko bolesni. Ali ovog ponedeljka docekala me porodica cija se desetogodisnja devojcica u nedelju uvece utopila. Brat se igrao na nekoj steni pored vode, upao u nju, majka koja ne zna da pliva skocila za njim, a devojcica u panici za njima. Otac koji se nalazio dalje, preparkiravao auto, dotrcao i sve ih izvukao, ali nju poslednju. Kad je stigla hitna pomoc, jos je imala puls, ali nije disala.
Bila sam s njima od trenutka kad su aparati iskljuceni, i svih ovih dana. Vodila ih kroz sumu propisa vezanih za sahranu u inostranstvu, jer su izbeglice iz Ukrajine, organizovala da vide malenu prvo na forenzici, zatim u bolnickoj kapeli, da joj odnosu igracke i svu ljubav koju nisu stigli da joj daju za zivota, pokrivala rukama usi devetogodisnjeg brata dok su roditelji zavijali kao zveri nad mrtvom cerkom, izvodila napolje dedu kojem se slosilo, pricala s ujakom o prakticnim stvarima…

Naravno da te to natera da razmisljas o svom zivotu, jer posle svega ides kuci u svoju malu bajku u kojoj je sve u redu, koliko god ti tako neskromnom i nezahvalnom uvek nesto fali. Nestvaran osecaj kad nakon takvog dana pricas sa sopstvenom cerkom i gledas kako ti se unucica rita u njenom stomaku, nestrpljiva da izadje na ovaj svet negde u novembru. 
Na kraju porazim samu sebe saznanjem da je neopisiva bol one porodice za mene ipak samo posao. Moj zivot je negde drugde, i iako sam duboko svesna da uvek moze da krene pravcem kao njihov, znam i da se to nije desilo i zelim da verujem da nikad ni nece.

 

I sta jos da vam kazem, draga deco? Postujte to sto imate, jedini zivot koji vam je dat. Odite na taj posao, prvi ili hiljadu i prvi put, odradite to sto treba i vratite se kuci, gde god to bilo i sta god vam to znacilo. U redu je pricati o svakom problemu, ako je vas onda je veliki, sta god neko drugi mislio. Samo nikad ne treba zaboraviti da je svaki zivot dobar, dok god postoji. Jer kad postoji, mozete ga i menjati, prakticno i tehnicki, ili prosto promenom stava. To je privilegija i ne sumnjam da to znate. Ali nije na odmet i da vas teta Vili ponekad podseti na to. Bas kao sto, zahvaljujuci ovom mom cudnom i divnom poslu, mogu i sebe da podsetim koliko je zivot vredan, kad god zaboravim. A biva cesto.

Edited July 29, 2023 by vilhelmina

[mrd]

Ja se osećam super. Živ sam, baš me briga za sve i ne želim, a i ne moram u penziju. Odrastao u selu i to selo je i dalje, posle 30 godina isto selo. Život je čudo.

Živeli

 

Edited July 29, 2023 by mrd

[božija noga]

Mene muče tri stvari. Ta prva je odlaganje. Razvukao sam doktorat i nikako da se nakanim i pogledam pa nastavim da pišem. Često pustim da se ne mučim a godine teku dok ne dođe inspiracije ili me mrzi da opet čitam literaturu i pišem. Kao da sam prema tome ravnodušan. Muči me drugo što nekad mi osobe vide poruku na društvenim mrežama a ne odgovore mi, pogotovu drugarice i onda se opijam votkama od 100 ml nekad dve dnevno. Tu je problem što nemam empatije za obaveze drugih. Nedavno mi je drugarica koja mi najviše znači sinovala poruku i četiri dana se nije javila. To me nekad boli, a i nju sam izabrao da mi je najbolja drugarica jer dopunjuje neku prazninu u duši i onda se ljutim ako mi ne piše. Druge podređujem sebi i to je problem. Treće suviše sam jednosmeran kada tražim posao. Biram ono što znam da radim a mrzi me da se doškolujem. Gde god probam  ili me ne zovu na razgovor uopšte ili se završi samo na intervjuu. Živi  bili lajno.

[Pletilja]

Pricam sa sinom sinoc i srce mi se steze od njegovog nabrajanja poslovnih obaveza i zadataka. Te ovo je pri kraju, ono tu negde oko sredine a od sledeceg meseca fokus je na prijavljivanju doktorske disertacije koju treba da zavrsi u odredjenom roku po poslovnom ugovoru i uz redovan posao.

Pitam da li ima listu prioriteta, kaze "mama, sve je prioritet", kazem, kako si se nasao u takvoj situaciji, kaze "pa tako ste nas ti i tata vaspitali, da radimo najbolje sto mozemo". 

U pravu je, gledali su nas kako se mi nosimo sa poslom i karijerama ali su to bila druga vremena, drugi uzusi. Za ovakav tempo i obim poslovanja mi nismo mogli da ih spremimo, da i damo primer kako da se stite od prevelikih ocekivanja poslodavaca. Ovo su surova vremena. Mislim da znam kako je to pocelo, secam se koliko sam bila iznenadjena pa i uvredjena kada su u mojoj firmi, tamo negde oko 1995, osnovali sektor za ljudske resurse. "Ljudski resurs," kako to gorko zvuci i kako je nehumano i ponizavajuce. 

I tako, izgleda da nisam rodila 2 dece vec 2 "ljudska resursa", lepa, zdrava, dobro vaspitana, obrazovana.....i sad gledam kako te moje "resurse" cede kao limun belosvetski kapitalisti. 

U krajnjoj liniji, svaka zena u fertilnom periodu dobija status "resursa". I moja cerka je u pravu sto je odlucila da ne radja jer bi rodila "resurs" a ne dete i ja tu vise nemam sta da joj kazem, razumem je.

Ostaje mi samo da u jalovoj tisini svoje sobe zavapim:

Resursi svih zemalja, ujedinite se!

Dotle je doslo.

 

[Koca Popovic]

On 7/28/2023 at 12:24 AM, goldberg said:

 

Srecan rodjendan uz staru dobru poruku - godine su samo broj.

I nisu brate forumski. Vjeruj mi. Nije da je bas tako ali ipak je to tu nedje. Ako hoces  mogu da navedem gomilu argumenata. Na moju zalost.

On 7/30/2023 at 10:43 AM, božija noga said:

Mene muče tri stvari. Ta prva je odlaganje. Razvukao sam doktorat i nikako da se nakanim i pogledam pa nastavim da pišem. Često pustim da se ne mučim a godine teku dok ne dođe inspiracije ili me mrzi da opet čitam literaturu i pišem. Kao da sam prema tome ravnodušan. Muči me drugo što nekad mi osobe vide poruku na društvenim mrežama a ne odgovore mi, pogotovu drugarice i onda se opijam votkama od 100 ml nekad dve dnevno. Tu je problem što nemam empatije za obaveze drugih. Nedavno mi je drugarica koja mi najviše znači sinovala poruku i četiri dana se nije javila. To me nekad boli, a i nju sam izabrao da mi je najbolja drugarica jer dopunjuje neku prazninu u duši i onda se ljutim ako mi ne piše. Druge podređujem sebi i to je problem. Treće suviše sam jednosmeran kada tražim posao. Biram ono što znam da radim a mrzi me da se doškolujem. Gde god probam  ili me ne zovu na razgovor uopšte ili se završi samo na intervjuu. Živi  bili lajno.

Brate ti imas malo veci problem. Neko strucniji da ti pomogne?

[božija noga]

1 hour ago, koca popovic said:

I nisu brate forumski. Vjeruj mi. Nije da je bas tako ali ipak je to tu nedje. Ako hoces  mogu da navedem gomilu argumenata. Na moju zalost.

Brate ti imas malo veci problem. Neko strucniji da ti pomogne?

Probao sam kod kliničkog psihologa u domu zdravlja i privatno preko skajpa. Pio lek za smirenje. Nije pomoglo. Kada je reč o ovome da mi se ljudi ne javljaju ili samo sinuju poruke. Za sve ostalo je snaga volje kao i za ovo prvo. Trudim se iako imam poriv da sve okolnosti i obaveze drugih podredim sebi. Na tome radim da bude bolje i kažem ljudima da mi smeta ako mi ignorišu poruke.

[freethrow]

On 7/30/2023 at 10:43 AM, božija noga said:

Mene muče tri stvari. Ta prva je odlaganje. Razvukao sam doktorat i nikako da se nakanim i pogledam pa nastavim da pišem. Često pustim da se ne mučim a godine teku dok ne dođe inspiracije ili me mrzi da opet čitam literaturu i pišem. Kao da sam prema tome ravnodušan. Muči me drugo što nekad mi osobe vide poruku na društvenim mrežama a ne odgovore mi, pogotovu drugarice i onda se opijam votkama od 100 ml nekad dve dnevno. Tu je problem što nemam empatije za obaveze drugih. Nedavno mi je drugarica koja mi najviše znači sinovala poruku i četiri dana se nije javila. To me nekad boli, a i nju sam izabrao da mi je najbolja drugarica jer dopunjuje neku prazninu u duši i onda se ljutim ako mi ne piše. Druge podređujem sebi i to je problem. Treće suviše sam jednosmeran kada tražim posao. Biram ono što znam da radim a mrzi me da se doškolujem. Gde god probam  ili me ne zovu na razgovor uopšte ili se završi samo na intervjuu. Živi  bili lajno.

 

Mislim da te dosta razumem. Što se pisanja tiče, mogu samo jedan savet da ti dam. Nateraj sebe da svakoga dana napišeš 2 strane ili 3 strane. Šta god da se desi, kakva god katastrofa da je u toku, dve strane. To je meni radilo, možda će i tebi. Isto sam imao problem, ne doduše sa doktoratom nego sa magistarskim (oldskul) i tu sam izgubio jedno 3 godine, ali to volim da verujem da tada jednostavno nije bilo izvodljivo, pri tadašnjim okolnostima, stresovima, promenama života, porodicom i svim ostalim. Nakon toga, promene objektivnih i spoljašnjh okolnosti, samo buldožer metoda. Makar prve strane bile potpuno smeće, ili banalne ili loše. Uvek je barem meni, mnogo lakše sređivati 50 strana lošeg teksta nego buljiti u prazan word ili latex dokument ili papir. Inspiracija, kako ti kažeš, je meni uvek dolazila tek kada sam dovoljno dugo u word procesoru i kada se trudim da nešto napravim i pravim, a to je sranje, a onda sve nekako klikne i proradi.

 

Što se tiče sinovanja i svega, to je druga priča.

[C.F.]

Izvinjavam se, a šta je to sinovanje? Mislim, shvatila sam otprilike o čemu se radi, ali nisam čula za taj termin ranije. Osećam se ….neobaveštenom 🤭

[Koca Popovic]

16 hours ago, Pletilja said:

Pricam sa sinom sinoc i srce mi se steze od njegovog nabrajanja poslovnih obaveza i zadataka. Te ovo je pri kraju, ono tu negde oko sredine a od sledeceg meseca fokus je na prijavljivanju doktorske disertacije koju treba da zavrsi u odredjenom roku po poslovnom ugovoru i uz redovan posao.

Pitam da li ima listu prioriteta, kaze "mama, sve je prioritet", kazem, kako si se nasao u takvoj situaciji, kaze "pa tako ste nas ti i tata vaspitali, da radimo najbolje sto mozemo". 

U pravu je, gledali su nas kako se mi nosimo sa poslom i karijerama ali su to bila druga vremena, drugi uzusi. Za ovakav tempo i obim poslovanja mi nismo mogli da ih spremimo, da i damo primer kako da se stite od prevelikih ocekivanja poslodavaca. Ovo su surova vremena. Mislim da znam kako je to pocelo, secam se koliko sam bila iznenadjena pa i uvredjena kada su u mojoj firmi, tamo negde oko 1995, osnovali sektor za ljudske resurse. "Ljudski resurs," kako to gorko zvuci i kako je nehumano i ponizavajuce. 

I tako, izgleda da nisam rodila 2 dece vec 2 "ljudska resursa", lepa, zdrava, dobro vaspitana, obrazovana.....i sad gledam kako te moje "resurse" cede kao limun belosvetski kapitalisti. 

U krajnjoj liniji, svaka zena u fertilnom periodu dobija status "resursa". I moja cerka je u pravu sto je odlucila da ne radja jer bi rodila "resurs" a ne dete i ja tu vise nemam sta da joj kazem, razumem je.

Ostaje mi samo da u jalovoj tisini svoje sobe zavapim:

Resursi svih zemalja, ujedinite se!

Dotle je doslo.

 

Sad ovo procitah ponovo. Za onaj "resurs" si u pravu. Ali tu si trebala drukcije reagovati.Izvini sto ti se ovako direktno obracam, ali ipak MI upravljamo sa svojim zivotima. Nije tacno da MORAMO da redimo koliko drugi kazu nego onoliko koliko mi zelimo. A tvoja cerka (mislim) da je debelo pogrijesila za djecu. To sam duboko uvjeren. Ti imas nekoga (danas) a ko ga ce ona imati sutra kad tebe ne bude bilo. Draga @Pletilja forumska prijateljice ovo ti je bio autogol. Nisam nikad ovako nesto procitao. Imao sam lijepih trnutaka u u zivotu ali nista mi nije ljepse nego kad mi nered prave unuci u kuci. Racunam da ce tako biti i mojim sinovima. Mozes li zamisliti kako je kad je stalna tisina u kuci? Uh sunce  ti bas me ovo pogodi. 

[Pletilja]

4 hours ago, koca popovic said:

Sad ovo procitah ponovo. Za onaj "resurs" si u pravu. Ali tu si trebala drukcije reagovati.Izvini sto ti se ovako direktno obracam, ali ipak MI upravljamo sa svojim zivotima. Nije tacno da MORAMO da redimo koliko drugi kazu nego onoliko koliko mi zelimo. A tvoja cerka (mislim) da je debelo pogrijesila za djecu. To sam duboko uvjeren. Ti imas nekoga (danas) a ko ga ce ona imati sutra kad tebe ne bude bilo. Draga @Pletilja forumska prijateljice ovo ti je bio autogol. Nisam nikad ovako nesto procitao. Imao sam lijepih trnutaka u u zivotu ali nista mi nije ljepse nego kad mi nered prave unuci u kuci. Racunam da ce tako biti i mojim sinovima. Mozes li zamisliti kako je kad je stalna tisina u kuci? Uh sunce  ti bas me ovo pogodi. 

Koco, prijatelju...

Znam kako je kad je tisina u kuci. 

Sta sam mogla da uradim protiv cerkine odluke a sto vec nisam uradila? Navodila sam primere kada su se deca radjala u vreme ratova, gladi, objasnila zdravstvene rizike takve odluke po nju samu....da joj je otac ziv, ne bi se tako lako izvukla sa tom odlukom, bio je nesnosan, kao neka baba narikaca nakon sinovljeve zenidbe, unuce pa unuce....kako je bilo mojoj snahi, sam bog zna, morala je da prodje kroz 2 ozbiljne operacije da bi postala majka naseg unuka. Ja sam drugacija, kao majka sam bila kategoricna kad je u pitanju red, rad, disciplina ali i veoma tolerantna kada su licni stavovi u pitanju. Zato sto znam ko su mi i cerka i sin, pametni, odgovorni, oni pripadaju buducnosti a ne ja i oni o toj buducnosti odlucuju.

 

 

Edited August 2, 2023 by Pletilja

[C.F.]

Njena kći donosi tu odluku za sebe. Ne mogu da sudim to na osnovu toga što sam roditelj, da smatram da osoba mora da ima to iskustvo, da bi moj izbor bio bolji od njenog, njihovog. Otkuda nam pravo da osudjujemo zašto neko ili ne želi da rodi dete, ili nije u mogućnosti, bez obzira na razlog. 

 

 

Ah, da, da se vratim na ptanje o sinovanju….seenulo mi! Da nije seen kao u vidjen? Šta radite sa vašim lenguidžom?!

Edited August 2, 2023 by C.F.
Pokušala da odvojim, ali mi spojilo postove

[zoran59]

2 hours ago, Pletilja said:

Koco, prijatelju...

Znam kako je kad je tisina u kuci. 

Sta sam mogla da uradim protiv cerkine odluke a sto vec nisam uradila? Navodila sam primere kada su se deca radjala u vreme ratova, gladi, objasnila zdravstvene rizike takve odluke po nju samu....da joj je otac ziv, ne bi se tako lako izvukla sa tom odlukom, bio je nesnosan, kao neka baba narikaca nakon sinovljeve zenidbe, unuce pa unuce....kako je bilo mojoj snahi, sam bog zna, morala je da prodje kroz 2 ozbiljne operacije da bi postala majka naseg unuka. Ja sam drugacija, kao majka sam bila kategoricna kad je u pitanju red, rad, disciplina ali i veoma tolerantna kada su licni stavovi u pitanju. Zato sto znam ko su mi i cerka i sin, pametni, odgovorni, oni pripadaju buducnosti a ne ja i oni o toj buducnosti odlucuju.

 

 

 

2 hours ago, C.F. said:

Njena kći donosi tu odluku za sebe. Ne mogu da sudim to na osnovu toga što sam roditelj, da smatram da osoba mora da ima to iskustvo, da bi moj izbor bio bolji od njenog, njihovog. Otkuda nam pravo da osudjujemo zašto neko ili ne želi da rodi dete, ili nije u mogućnosti, bez obzira na razlog. 

 

 

Ah, da, da se vratim na ptanje o sinovanju….seenulo mi! Da nije seen kao u vidjen? Šta radite sa vašim lenguidžom?!

 

 

Moderni svet...

 

Ne zivimo vise kao pre 100 godina ("porodicna zadruga") nego svako svoj zivot.

Pokusavam da budem tolerantan.

 

Cerka je "produzila" fakultet i to mi se ne svidja. Istovrememo, bavi se sportom dovoljno uspesno da joj sportska organizacija plati da putuje po svetu vise nego bih ja mogao.

 

@C.F. , je li vruce?

[Koca Popovic]

@Pletilja izvinjavam se na onom mom malo zescem obracanju. Malo sam pobrkao tvoj stav u odnosu na to da si se slozila sa odlukom tvoje cerke. Inace kako si obrazlozila  poslije vidio sam da sam pogrijesio. Sa onim u obrazlozenju se u potpunosti slazem. I ja sam dosta meksi npr od moje supruge jer smatram da normalnom covjeku je dovoljno reci jednom dva puta svoje misljenje i to je to. Slazem se i sa @zoran59-om, zivimo u dvadeset prvom vijeku a ne kao prije 100 godina. Pozdrav sa sjevera.