Studentski i građanski protesti i blokade 24/25

[JPM]

Jeste Vučić posledica ali isto tako mislim da je trenutno stanje samo čistokrvna diktatura i uzurpacija institucija. Da nije tako, od početka bi se na javnom servisu čulo o protestu i o pravim zahtevima protestanata, te bi ova vlast odavno već bila bivša.

 

Mislim da je kod nas veći problem paradoks želje za nenasilnim promanama u situaciji kada te vlast namerno gura na teren nasilja. Gluvi su na bilo koji institucionalni zahtev, ponašaju se bahato, ne mare ni za šta, isključivo čekaju neku kavgu kako bi poslali tabadžije u intervenciju.

 

Nažalost. Takvo stanje ne želi ni jedan normalan čovek ali te vlast na to tera.

[Nek grmi jako]

Buridanov paradoks zapravo daje forcu diktaturama, jer u svetu logike, njegov magarac je tragična figura koja ugine od gladi između dva identična plasta sena, jer ne može da nađe racionalan razlog da krene ka jednom, a ne ka drugom.

 

U Srbiji, taj magarac ne da nije uginuo i on nije samo živ i zdrav, već je postao i prpošni šef protokola, i ustalasali ideolog i čemerni prosečan glasač koji ostaje nepomičan na Terazijama.

 

Sa njegove leve strane sija plast sena zvani dekontaminacija, koji miriše na Brisel i fondove, a sa desne strane buja plast sena pod nazivom - nacionalno dostojanstvo. Taj miriše na tamjan, ruski gas i prkosnu istoriju.

 

Problem je što je naš magarac, za razliku od onog originalnog, postao i vrhunski teoretičar zavere protiv sopstvenog stomaka.

 

Levi deo magarca bi rado gricnuo demokratiju, ali ga strašno žulja što bi, uz taj plast, morao prema postulatima demokratije da proguta i desnu polovinu magarca koja insistira da se šajkača ne skida sa glave ni dok se jede.

 

Desni pak deo magarca bi bacio pogled ka pravnoj državi, ali mu se prevrće želudac od same pomisli da su u taj plast sena, može biti, podmetnuti papiri o nezavisnosti Kosova i recepti za veganske burgere. Pa ko veli, bolje da skapam od korupcije nego da priznam da mi je komšija u suknji - komšinica, dok mu rebra postaju sve vidljivija.

 

A za to vreme, vlasnik štale koji više i ne mora da bičuje niti da mami šargarepom, lepo sedi u Beogradu na vodi i pijucka kafu sa Brnabićevom i Malim. Jer put do slavodobitnog ispijanja kafe u hramu koji je podigao kako bi veličao svoju slavu, popločan je velikom istinom: vladavina se ne zasniva na snazi onoga ko vodi, već na savršenoj ravnoteži gađenja onih koji bi da ga smene.

 

On više ne mora da bude ni pametan, ni lep, ni pošten, ni sve ono što nas je godinama, kopajući noktima po našim očima, uveravao da jeste. Ne mora čak ni da tiktokuje sa Bakom Prasetom, što je moja 12-godišnja ćerka gledala u lajvu i obaveštavala me, poput lajv skora, o ideološkim smernicama te debate...

 

Dovoljno je da bude tu. On je onaj neizbežni vazduh koji magarac udiše dok razmišlja koji mu je plast sena potrebniji.

 

Tako srpska opoziciona scena podseća na najčudniji banket na svetu. Jer, svi su gladni, trpeza je puna, ali niko ne želi da doda so onom drugom, pa se kolektivno posti do istrebljenja. Magarac i dalje stoj na sredini, sena je sve manje, ali je principa, kako ovde već danima čitam, hvala bogu - na pretek.

 

Na kraju, međutim, uvek pobedi biologija, pa će tako verovatno biti i ovog puta. I to ne biologija o trudnim muškarcima jer je to konstrukt a ne nauka, već ona koja kaže da magarac koji ne jede, na kraju postane samo eksponat u muzeju propuštenih prilika.

Edited 21 minutes ago by Nek grmi jako