vilhelmina

Gledala sam je mnogo puta u toku dve godine koliko sam zivela u Vilhelmini. Ali to ipak nije dovoljno severno da bi bilo onako spektakularno kao sto moze da bude na nekim drugim mestima. Jednom sam bila u Abisco i to je vec bila prava stvar. E sad, problem sa severnom svetloscu je sto je toliko nepredvidljiva i treba prilicno mnogo srece da se pojavi u svom najboljem izdanju bas onda i tamo gde se ti nalazis. I uvek je skupo, jer su kapaciteti u tim delovima zemlje (govorim o Svedskoj, ali racunam da je isto u Norveskoj i Finskoj) ograniceni, a logistika bas zaguljena. Evo ti jedna lista s linkovima, uglavnom predlozi za smestaj, pa baci u translator tamo gde nema engleske verzije: https://www.norrland247.se/norrsken-lista/

Dok Eddard ne dodje da kaze kako je u DE, mogu ja da objasnim kako je u SE. Pretpostavljam da je slicno, jer i stvar s vikendima i hitnom pomoci funkcionise isto. Ako ja dodjem tamo usred noci i bez svesti, dovoljno ce biti da mi iz dzepa izvuku licnu kartu ili da na drugi nacin dodju do mog licnog broja. Lekar ce onda otvoriti moj zurnal, elektronski naravno, i naci podatke o svakom mom kontaktu sa svedskim zdravstvom, sve sto je ikada tamo registrovano.

Ovo je Ratba u Senegalu, najcuvenije slano jezero na svetu. Roze je od algi koje vole sol. Drugo po ”poznatosti” takvo jezero je Salina de Torrevieja u Spaniji. Prosle nedelje sam kolima prosla pored njega i zao mi je sto se onako sokirana (a i prekuvana na 35 stepeni) nisam setila da uslikam. Ne samo da je jezero bilo roze, nego je bilo prepuno isto tako roze flamingosa!!! Ali nema veze, zatrpacu forum slikama od kraja oktobra, kad preuzmem kljuceve novokupljenog stana u gorepomenutom mestu. Sad samo svratih da se diskretno pohvalim 😊. Nemam trenutno vremena za igranje, ali super topic! Troll off

Ja se danas, i ovih dana, osecam vrlo cudno. Nikad pomesanijih osecanja, zbunjena i nemirna, iako sve ide kako sam planirala i zelela, pa i bolje od toga. Prodala sam stan u Ohridu i dobila vise para nego sto sam ocekivala. Trebalo bi da se radujem, i radujem se, ali ipak… Sedim u stanu koji mi je u poslednjih osam godina bio drugi dom, i koji cu zauvek napustiti za nekoliko dana, kad se zavrse sve formalnosti oko primopredaje. Agent sredjuje formalnosti, a ja pokusavam da se opustim i uzivam, ali nikako da se otresem misli da je sve sto uradim verovatno poslednji put ovde. Posebno sto je taj Ohrid moja poslednja veza s ex-yu, jedino mesto na tom prostoru koje sam redovno posecivala, a sad vise necu. Sve sto meni znaci taj prostor, a to sam cela ja, nosicu sa sobom gde god da krenem, ali vise nece biti mesta da mu se vratim, da se opet sastanem sa samom sobom kad se razidjemo, kad osetim da nisam cela, vec sastavljena iz mnogih delova, koji se nekad drze na okupu, ali nekad prete da se raspadnu kao polomljena vaza; lepljenje tu slabo pomaze jer nikad vise nece biti ista. Odluka da se proda ovo meni toliko drago mesto nije dosla iznenada, i bila je sve samo ne laka. Ali vec duze vreme mi je kamen o vratu, a pandemija je to samo potvrdila. Ne bih sad da nabrajam sta me sve na to navelo, mnogo je tih stvari i svaka je po sebi nebitna sitnica, ali zajedno su postale jedna vrlo komplikovana situacija s kojom mi je postalo naporno da se borim. Pri tom je tu i buduca penzija, koja se sad vec priblizila na max 6-7 godina, i kad bi trebalo na tom nekom alternativnom mestu da provodim vise vremena. I dodjoh do toga da to mesto, iz hiljadu prakticnih razloga, ipak treba da bude u EU. I tako ovih dana setam i oprastam se s mojim Balkanom, s praznim ohridskim kejom ujutro, s jezerom koje bljesti, s albanskim planinama s druge strane i Galicicom s ove, s parom labudova kojima sam ispratila odrastanje cetiri generacije mladunaca, a sad ponosno setaju i petu, s prodavcem prasnjavih knjiga na jezicima ex-yu iz sedamdesetih, s Kaneom i Tvrdjavom, s bilbordima zaostalim od proslih i onim koji najavljuju buduce koncerte Petra Grase, Legendi i ostalih ex-yu zvezda, s rekom ljudi koja se uvece sliva na Ploscad, s pecenim kukuruzom, bozom i baklavama, s kasirkom u samoposluzi koja za sve ove godine nijednom nije propustila da me pita imam li Ramstor karticku… Ni trena nemam dilemu da li je odluka bila dobra. Bila je, i tek ce se pokazati koliko, kad svijem novo gnezdo na nekom lepom suncanom mestu pored Sredozemnog mora, ali trenutno mogu samo da slinim za necim sto zauvek odlazi iz mog zivota kao neka cvrsta tacka, mesto na kojem se spajamo ja i ja.

Definitivno je lakse unutar EU jer nijedno mesto nije predaleko za putovanje, a mnoga su dovoljno daleko da se nadjes u potpuno drugom svetu (klima, stil zivota, hrana, priroda, arhitektura…). Ono sto meni dodatno olaksava izbor je to sto su veze izmedju Spanije i Svedske odavno razradjena shema, jer su Svedjani praktikovali zivot na oba mesta i pre nastanka EU (eh ta njihova vecita ceznja za suncem i toplotom 😀). Zato su mi sve potrebne informacije lako dostupne i na netu i u rl, ukljucujuci i kontakte s agentima za nekretnine koji su specijalizovani bas za tu kombinaciju. To mi daje izvesnu sigurnost, za koju sam verovala da cu je imati u Makedoniji, zbog poznavanja jezika i kulture, ali se pokazalo obrnuto. Zato sad i nemam vremena za dugo planiranje, nego u realizaciju prve faze krecem vec ovog vikenda.

Pretpostavljam da to nikome ovde nije big deal, ako postoji zelja i minimum finansijske stabilnosti. Meni svakako ne deluje kao neka sudbinska odluka vec vise kao nacin da sebi omogucim siri izbor, vise razlicitih mogucnosti, u vreme kad vise ne budem imala obaveza u smislu u kojem ih sada imam. Ne gledam to ni kao selidbu, nego kao zivot na dva mesta. Tacno je da unutar EU nema nikakvih administrativnih ili slicnih prepreka da se tako zivi. Samo nisam nikako za to da se potpuno prekida veza sa zemljom u kojoj se proveo radni vek, ili bar njegov veci deo. Licno nameravam da zadrzim stan i ovde, jer precesto srecem ljude koje bolest kad tad natera da se vrate ovde nakon vise godina ili cak decenija u Spaniji, i onda nastaju problemi. Kako mi sada izgleda, najradije bih to podelila na nekih 7-8 meseci Spanije i ostatak Svedska. Ali to nece biti bas skoro, pa se mozda i promeni. Takodje mi nije strana ni pomisao da prvi stan bude u tom delu koji sam u prethodnom postu pomenula, dakle Alicante, a kasnije moze i malo juznije. Za sada mi je bitno i da ne bude na vise od 4 sata leta iz Stockholma, jer ce i boravci u prvo vreme biti kraci i ograniceni trajanjem godisnjeg. Edit: Zaboravih da dodam. Jos ne bih mogla da kazem da govorim spanski, ali ucim po malo svakog dana. Retko koji preskocim, a da ne odradim bar par lekcija na Duolingu 😀.

Evo ja 😊! Nisam bas blizu cilja sto se tice penzije, ali jesam po pitanju mesta gde cu je provesti. Pandemija je pomogla u izboru jer sad znam gde mi je najjednostavnije otici pod tim uslovima, znaci administrativno i s obzirom na mogucnost da mi zatrebaju zdravstvene usluge, a da je pri tome dobra klima, pristupacne cene nekretnina, sredjen saobracaj i sve ostalo da mogu da se krecem po okolini, da se osecam bezbedno i da imam dobre veze sa Svedskom, koja ce mi u svakom slucaju ostati baza. Sve te uslove ispunjava samo i jedino Spanija, i to Costa Blanca, juzno od Alicante. Nije bas originalna ideja, ali ima razloga sto vecina Svedjana koji imaju nekretninu u Spaniji, bira upravo taj deo. Sad ostaje realizacija, sto znaci da prvo treba prodati stan u Makedoniji. Onaj u kome nisam bila od februara 2020, a u medjuvremenu sam dva puta putovala u Spaniju, plus jednom u Hrvatsku, tako da se odluka sama nametnula.

Jedini put kad mi je kofer nestao bilo je na relaciji Ohrid- Antalya, kofer zaglavio u Istambulu. Sledeceg jutra sam otisla u shopping i kupila i sto mi treba i sto mi ne treba. Racun od oko 300 evra poslala mejlom osiguranju, sledeceg jutra mi isplatili pare, nisu ni trepnuli. Izmedju ostalog je tu bila i jesenja jakna, a bilo sred leta. Kofer stigao u hotel par sati nakon para od osiguranja na racun 😀. Sve u svemu, pozitivno iskustvo s Turkish Airlines.

Ne postoje jedinstvena EU pravila vezano za covid. Svaka zemlja odlucuje za sebe i menja pravila prema sopstvenom nahodjenju. Isto vazi i za kretanje unutar EU, dakle Schengen ne vazi kad je kovid u pitanju.

Kasnis, ja imam stan u Ohridu 😜. Do sada je to bilo moje ”selo”, na koje sam rado odlazila i gde me ni zbog cega nije bolela glava. Pandemija je malo promenila tu sliku, tako da je sad na prodaju. Pa eto, ako si zainteresovan ili znas nekog ko jeste, javi na PM. I da ne trolujemo vise coveku seosku temu 😀.

Dobar topic, svidja mi se. Prvo sam mislila da mi je bolje mesto na Drustvu, ali ustvari je dobro ovde, pored Psiho kauca 😀. Doduse, ja nemam cime da mu pridonesem, jer nikada nisam imala ni baku na selu, a kamoli nekakav blizi kontakt s njim. Ali razumem potrebu da se povremeno skloni iz svakodnevice, kao i da se ima neki plan za ono vreme kad cemo imati vise vremena za sebe, znaci obicno u penziji, a za neke i pre toga. Iako na prvi pogled nema velike slicnosti, mislim i da nije velika razlika izmedju onog kad zapadnjaci kupuju kuce i stanove u Spaniji, cisto da znaju da postoji neko mesto na kojem im je prijatno i koje ih ceka, kad se jednom nadju u prilici da se posvete sebi i sopstvenom zivotu.

Ljudi imaju prirodnu potrebu da pomognu, pa i da budu percipirani kao bitni drugoj osobi u kriznim trenucima. Imaju potrebu da kazu nesto jako i pametno u trenucima kada ustvari nema sta da se kaze. Najteze je u takvim trenucima cutati u prisustvu osobe kojoj je tesko, a to je tada jedino ispravno, biti tu za nju/njega i cutati. Ali mi svi imamo urodjen odbrambeni mehanizam koji kaze ”fly or fight”, znaci ili bezi od tog kome je tesko, ko je ocajan i vristi za utehom koju mu ne mozes pruziti, ili pokusaj da uradis nesto za njega. A onda obicno blebnes nesto glupo. Ti pominjes zenu koja ti je pomogla da ucinis iskorak iz ogromne tuge i ocajanja. Ja ne mislim da ti je ona rekla nesto sto drugi vec nisu. Samo ti je to rekla u pravom trenutku, kad si i sama bila spremna na to. Iste te reci, dok je bilo prerano za njih, dozivela bi kao noz u srce. To sam naucila iz sopstvenih gresaka i citajuci velikog Sorena Kjerjegora - sresti osobu tamo gde se ona sama nalazi, biti uz nju u trenucima bola i pokusati osetiti isto sto i ona, onoliko koliko je to moguce. Biti tu i znati cutati, ne pokusavati je izvuci pre vremena, jer potonuti u bol je ponekad lekovito. Samo niko u tim trenucima ne treba da bude sam. Nama ljudima je lakse i udobnije pomagati, ali i prihvatiti pomoc online, fejs, forum, sta god. Nije tesko napisati dve reci ili ostaviti srce/tuzni smajli, a lako je i prihvatiti da eto neko misli na tebe. Tesko je ne moci posle toga pobeci, ne moci nestati u sopstvenom ili cyber svetu, nego umesto toga sedeti tamo zajedno i cutati. Ali je ovo potonje i najlekovitije (bez namere da nipodostavam internet podrsku!). Zato ne znam koliko ce sve ovo sto pisemo pomoci nasem Neme kad posle svega sedne tamo s majkom i oboje potonu u tisinu. Jedino znam sigurno da ce prvi dan biti najtezi, a svaki sledeci sve laksi. Ako i ovo nase mudrovanje bar malo pridonese tome, onda nismo dzabe trosili tastature.

Pametan svet ujasio kamile (prva slika), a luda Vili istim putem, samo peske (druga slika). Ova oazica desno je golf teren, ogradjen kaktusima i zicom. Znaci, nesto kao fatamorgana, samo za gledanje dok gazis po vrelom pesku i pitas se da li taj putic negde ima kraja 😃.

Svadba u pustinji: Doduse, nije bas prava pustinja, nego pescane dine u Maspalomas, Gran Canaria, ali mogu da posluze za romanticni ugodjaj 😛.

Nisam negativna, samo konstatujem da je upravo onako kako je Djordje prikazao. Restorani u Skandinaviji koji drze do sebe koriste Nobelov banket kao model. To znaci vrlo malo ekskluzivne hrane, na nivou degustacije. Sto je na banketu okey, nebitno da li je Nobelov ili neki drugi, jer tu hrana i pice nisu primarni. Privatna vecera je nesto drugo, bar bi trebalo da bude. Koliko god ekskluzivan restoran bio, ljudi u njemu placaju hranu, a ne valjda priliku da tamo odsede neko vreme, pa onda odu na drugo mesto ili kuci da bi jeli i bili siti. Posebno uz onako paprene cene. Pretpostavljam da je uz ono s Djordjeve slike islo i neko minijaturno predjelo i da cena cele vecere nije bila daleko od sto evra po osobi, bez pica.

Haha, tipicno, cuveno ”crtanje po tanjiru”, sjajan nacin da masno naplatis eksremno malu kolicinu hrane. Pri tome se onaj kome je to malo ne usudjuje glasno da protestuje, da ne ispadne primitivac. A dobio je ekskluzivnu hranu koja skroz lici na onu s Nobelovog banketa. Jos kad bi gosti videli kako, pre iznosenja na sto, ne bas cistom krpom brisu s tanjira ono gde im se razlio sos 😀.

Ja nisam izmislila ovaj recept nego se vec nekih 40 godina drzim onog koji dolazi od coveka koji sigurno bolje od ikoga zna kako treba da se pravi i izgleda purica s mlincima - https://punkufer.dnevnik.hr/clanak/bozic-kod-steve-karapandze-recept-za-puricu-s-domacim-mlincima---542057.html Ovaj covek je svojevremeno i popularisao to jelo. Na isti nacin spremljeno sam ga jela i u dvorcu Mokrice, gde je to specijalitet kuce. Imali su svojevremeno i sopstvene curke, bas su bili poznati po tome. E sad, ukusi se razlikuju, i ne vidim nikakav problem u siru i pavlaci, ako neko tako voli. Samo bi meni licno bilo malo previse masnoce i jakih ukusa; sasvim su mi dovoljni dobar komad curke i domaci mlinci, ovako kao kod Steve, po osnovnom receptu. Ali naravno, nista od toga nije sveto pismo. Ako mozemo da jedemo picu koja ne lici na svoj izvorni oblik, ili kinesku hranu koju Kinezi ne bi ni pogledali, ko nam brani da i mlince pravimo kako nam se svidja.

Za dobre mlince treba dosta soka od pecenja, a to ne ide od filea, trebaju i drugi delovi. Licno su mi bataci najukusniji, dok dobar sok daju krila, jer su masna. Definitivno najbolje s celom curkom od bar 5-6 kila, ali to radim samo za bozic. Mlince pravim od istog testa kao u kronosovom receptu. Napravim loptice velicine ping-pong loptice i razvaljam na velicinu ringle. Pecem ih tj susim na ringli, na tihoj vatri, bar dan pre nego sto cu ih koristiti. Ostatak dana ribam sporet. Sutradan ih izlomim, stavim u cediljku i prelijem kipucom vodom. Voda ide u lonac ispod cediljke, pokkopac odozgo, i tako se pare jos desetak minuta. Zatim ih prelijem sokom od pecenja i pustim na toplom da povuku, ali ih ne pecem. Ja ih tako najvise volim. Pri tome ne dodajem nikakve zacine osim soli i bibera, da ne remetim ukus ovog bozanstvenog jela. Definitivno moj favorit, ali toliko posla da nije za vise nego jednom, max dva puta godisnje.

Ne znam sta je, ali tesko da je kos. Nema zuti nos .

Ja ti preporucujem Trixie mrezu za macke. Neverovatno je jaka, nema sanse da je neka zivotinja pregrize ili pocepa. Osim toga je lagana, pa ne treba posebno ucvrscivanje, samo zakacis ili privezes gde treba. Ja sam moju provizorno zakacila na balkonu prve godine kad sam ovde uselila s mackama. Namera je bila da je kasnije bolje ucvrstim. Proslo deset godina, macke postale tinejdzerke ( napunile 13 😀), a mreza i dalje kako sam je prvi put stavila. Zivim na sestom spratu, balkon izlozen suncu, vetru, kisi, snegovima, olujama... i nista. Mreza stoji postojano, kano klisurina 😀.

Ono kad neoprezni turista zabasa u pogresnu ulicu 😂. Ali bas dobar marketing, mora se priznati:

Maske od ulaska na Arlandu, pa sve do ulaska u hotelsku sobu, i srednja sedista u avionu prazna (osim tamo gde su troje koji putuju zajedno). Pice je u avionu sluzeno prilicno normalno, a hrana samo ako si unapred porucio. Otprilike su nam pobacali klopu, bez mnogo uobicajenih ljubaznosti. Uglavnom kazu da ce sad da sluze pice i da se spreme kartice, nista cash, da bi sve islo sto brze. I izvinjavali su se sto tako rade jer je to uslov da nastave da lete. WC u prednjem delu samo za posadu, a za putnike samo u zadnjem, plus su vise puta upozoravali da se ne prave redovi. I nikakvo ustajanje ili setnja osim ko mora u toalet, rekli nam da radimo vezbe sedeci. Ipak je 6 sati leta i opasnost od stvaranja tromba, a prosek godina putnika takav da sam bila medju mladjima 😀. Na aerodromu smo imali da pokazemo gomilu papira i onda sikter u autobuse ili po rentakar, ko je uzeo. Sve super organizovano i ide brzo. Ali naravno, nema nesto ni letova. U gradu (izabrala sam city varijantu u Las Palmasu jer bas i nije vreme za kupanje, pa da imam drugih zanimacija) je policijski cas od 22 do 6 ujutro i maske obavezne na svim javnim prostorima, osim ako jedes, pijes ili dzogiras. Licno mi odgovara ovako, jer sam dosla samo da odmorim dusu i osvetlim se uz 11 sati dnevnog svetla, tako da mi nista posebno ne fali. I takeaway mi trenutno vise odgovara nego da zasedam po restoranima, mada vidim da dosta njih radi i da nije guzva. Tako da je meni fino. Ali da nije ono na sta se obicno racuna kad se dolazi ovde - nije.

Koliko god bilo nepametno ici na Kanarska ostrva u sred pandemije i u februaru koji je prakticno jedini zimski mesec ovde... Ali probuditi se ujutro i pozeleti dobro jutro palmi - neprocenjivo 😀:

U ove tri recenice si maestralno opisao svoj problem i licno mislim da bi to trebalo da bude polazna tacka za eventualnog psihoterapeuta, ako budes u prilici da ga u dogledno vreme sretnes. Ujedno i najveci izazov za njega ili nju, i zelim ti svim srcem da nadjes nekog ko ce umeti da taj izazov prihvati na stvarno odgovoran nacin. Takodjer mislim da klasican kbt nije ono sto resava tvoj problem u dovoljno brzom roku, pa je rizik veliki da dozivis novo razocarenje. Ja bih ti preporucila, ali ne znam da li moguce do toga i doci, kombinaciju kbt i neke tehnike opustanja. Obicno se to zove dbt (dijalekticka bihejvioralna terapija) i svrha joj je ne samo da te provede kroz izvestan saznajni proces kao kbt, vec i da ti pomogne da izdrzis i kroz njega prodjes od pocetka do kraja. Jer to je bolan proces koji traje dugo, toga si svakako svestan. Kako vidim, ti si vec potrosio gomilu sopstvenih resursa (u vidu energije, motivacije i vremena, pre svega), a bez rezultata. Da bi bilo koja terapija dala rezultat, potrebne su ti tehnike obnavljanja resursa (sve osim vremena, naravno, ono se ne moze vratiti, ali motivacija i energija mogu). Znam da je lako reci, a tesko odraditi, ali ovo je samo forum, tako da bolje ne mogu. I uz rizik da te naljutim, reci cu i ovo - imas samo 33 godine, rano je za predaju.

Ja sam pre nekih petnaestak godina prestala da sanjam. Pre toga su mi snovi bili cesti i uglavnom krajnje cudni. Nikad ih nisam volela jer cak i kad su neutralni, dakle niko me ne juri da mi nekako naskodi ili cak ubije, uvek mi ostavljaju neki osecaj nenormalnosti, koji me drzi duze ili krace vreme posle budjenja. Pre pet godina sam pocela ponovo da sanjam. Poslednjih godinu dana vrlo intenzivno, svaku noc. Otprilike jednom mesecno je to nocna mora posle koje se ne usudjujem da opet zaspim. Kao sto rekoh, bas ne volim svoje snove, ali mi je jasna i logika s tim desetogodisnjim prekidom i sada nastavkom sanjanja. Naime, u vreme dok nisam sanjala, radila sam fizicke poslove koji nisu zahtevali angazovanje mozga. Znali su i oni da budu stresni, itekako, ali se sve ostavljalo na poslu i sledeci dan je uvek pocinjao od nule. Poslednjih godina radim posao koji se nikad ne zavrsava, zahteva mentalne vratolomije i kombinacije svih vrsta da bi se sve uklopilo i dalo zeljeni rezultat. Tu je i emotivni angazman jer radim s ljudima u teskim zivotnim situacijama. Valja to sve presloziti nocu u glavi, da bi sledeci dan bio sto manje haotican. Taj deo razumem i donekle sam i zahvalna na snovima, iako ih i dalje ne volim. U svemu me tesi nauka koja kaze da snovi izostravaju mozak i pomazu mu da bolje funkcionise, cak i kad su krajnje neprijatni kao sto su nocne more. I one imaju pozitivan efekat na mozak, mada nisu dobre za srce i pritisak. Znaci, valja nam ziveti sa snovima jer su oni dobri i korisni, cak i kad mislimo da nisu 😀.