vilhelmina

Tri glasa za Konstraktu. Toliko od mene 😁.

Ono sto je zaradjeno, to je tvoje i nosih ga gde hoces. Ali ima ljudi koji se prave Tose pa se prave da ne znaju da razni dodaci nisu penzija i vaze samo dok zivis u swe. Takvi ne prijavljuju kad napustaju zemlju na duze, nego koriste ono sto im ne pripada. Dok ih ne uhvate i zatraze im da vrate pare. Pomenuti dodaci su ono sto je mnogim penzionerima potrebno da bi nakon placenih troskova stanovanja imali egzistencijalni minimum od 550 evra za jednoclano domacinstvo (450 po glavi za dvoclano). Ali to nije penzija, vec socijala, i vezano je samo za zivot u Svedskoj.

Ja mogu da kazem kako je u Svedskoj. Reformom penzionog sistema pocetkom devedesetih je projektovan cilj da penzije budu oko 60% od poslednje plate. U proseku mozda i jeste tako. Ali u praksi, ovaj procenat se bitno razlikuje za pojedine grupe zaposlenih. Racunicu dodatno komplikuje to sto za jedan deo penzije sam biras koliko dugo ces je uzimati, pa neki taj deo ”potrose” ranije i kasnije imaju bitno manju penziju. Obicno su to oni s nizim penzijama, koji bas i nemaju izbora. U njihovom slucaju, penzije su oko 45% od poslednje plate. Kod onih s visim platama, mogu da idu i do 65%. Ali tu je i fakat da plate rastu brze od penzija, pa se i taj jaz povecava. Posto radim sa starima, imam uvid u njihove prihode. Nikada nisam videla penziju koja prelazi 60% moje plate, a ona nije velika. Tih 60% u odnosu na moju platu imaju oni koji su imali bas, bas visoke pozicije. To mi daje pravo da sumnjam u zvanicnu statistiku od 45-65%. To se moze odnositi samo na prvih 5, max 10 godina nakon penzionisanja; kasnije je bitno manje. Sve u svemu, racunica je ovde dosta slozena. Proseci se odnose na situaciju kad je neko odradio ceo radni vek u swe, znaci min 40 godina. To nemaju ni mnogi rodjeni u Svedskoj, posebno zene. Cak i ako su nakupile godine, a radile part time, to ce se odraziti na penziju. I kao sto rekoh, postoji deo koji se isplacuje samo u prvih nekoliko godina, a posle… Cilj svega je da se potakne da ljudi rade sto duze, pozeljno do 69 godine, i da uplacuju privatne penzije. Ali u nekim slucajevima to nije moguce, a u nekima i ne donosi nikakve benefite. Tako da sve pomalo lici na lutriju, koja ne prestaje da se igra ni kad je covek vec debelo u penziji.

Policija ih zove demonstracije, tako ih i tretira. I nije samo obelezavanje praznika, naprotiv. Ima i vrlo konkretnih zahteva, posebno sto je izborna godina. Nose se transparenti, izvikuju parole, ali se ne prave neredi i ne sukobljava se s policijom. Ali daleko od toga da je samo povorka radi povorke. Nije ni neka sira tradicija koja okuplja sve gradjane, vec nesto sto organizuju dve velike partije i nekoliko manjih partija i pokreta, svi leve orijentacije i svako za sebe i svoje pristalice i simpatizere. Ako cemo bas da budemo precizni…

Kad se stvari zakomplikuju, tesko je razmisljati konstruktivno, ali evo mog predloga, pa vi vidite sta cete. Zar ne bi mogao svaki moderator da zatrazi i dobije tu i tamo mesec dana odmora, i da to bude zvanicno. Znaci, da ga neko skroz nov privremeno zamenjuje, a u nastavku kako bude. Pred zamenika se ne moraju postavljati posebni zahtevi jer tesko da neko moze nesto bitno da pokvari za samo par nedelja. I da pravilo bude da se onaj glavni vraca nakon odmora, a ako bas nece, opet imamo kakvo-takvo resenje u onom zameniku. Naglasavam da bi tu bilo bitno da onaj stalni moderator i dalje ima pravo odlucivanja, hoce li da se vrati ili bas nikako nece. Pri tome razlog za odmor i ne mora da bude razmisljanje o povlacenju. Moze coveku i onako da dodje, i ne mora to ni da obrazlaze. Mislim da bi to svima otvorilo pogled na to sta su alternative, pa je time lakse i donositi ”sudbonosne” odluke. Tako ja mislim.

Demonstracije nisu nuzno protest u najuzem smislu, pa ne moraju ni da imaju konkretan zahtev. Mogu da budu i opste iskazivanje volje ljudi i da imaju svrhu podsecanja ostatka javnosti na neke opste vrednosti na kojima drustvo pociva. U svedskom slucaju su prvomajske demonstracije tradicija i organizuju ih neke politicke partije, izmedju ostalih i trenutno vladajuca. Za vise detalja otvori temu ili pitaj na Voxu; ovo je foto tema.

Prvomajske demonstracije u Stockholmu, nakon dve godine pauze: Ljudi se bas uzeleli, 25 hiljada samo u nasoj povorci, a nije bila jedina.

Zaboravila sam jucer da uslikam spektakl u jednom ovdasnjem libanskom restoranu, pa zato slika s neta (isti restoran, njihova uobicajena ponuda). Posto nas je bilo cetvoro, kombinovali smo dva menija, tako da su na stolu umesto ovih 14 bila 22 mala jela:

O ovom treba da se raspitas kod norveskog penzionog fonda jer mozda ima neka caka kao kod mene u Svedskoj. A caka je u sledecem: Da sam u Srbiji radila vise od 15 godina, kao sto nisam (jesam nesto vise od 14, ali manje od 15 😁) imala bih tamo pravo na samostalnu penziju i obavezu da to prijavim ovde. Ako to ne uradim, mogu samo da mi stave soli na rep jer bez moje dozvole nemaju pravo da ceprkaju po tim podacima. Ovde bi mi se penzija obracunavala da osnovu broja godina provedenih u Svedskoj i uplata u ovdasnji penzioni fond. Tako bih imala dve odvojene penzije. Posto nije taj slucaj, a na osnovu bilateralnog ugovora izmedju Svedske i Srbije, imacu pravo da od svedskog fonda trazim kompletiranje penzije s onim zaradjenim u Srbiji, dakle dobicu ono sto inace ne bih mogla da dobijem jer je ispod 15 godina. To ce biti deo moje svedske penzije, a kako ce na nju uticati, zavisice od toga koliko ovde stignem da zaradim. Ako mi ovdasnja penzija bude premala, pa budem imala pravo na neke dodatke do egzistencijalnog minimums, taj deo ce mi biti umanjen za srpsku penziju. Ako ne bude taj slucaj, srpski deo ce mi biti cisti bonus. Ja za to ne moram nista posebno da radim osim da dam saglasnost, a svedski fond ce posle da se navlaci sa srpskim. Mene oko toga nece boleti glava, neka izvuku koliko mogu. Tebi savetujem da vidis ima li nesto slicno u Norveskoj. Ne bih se zacudila, jer zemlje s jakim socijalnim sistemom su u principu motivisane da izvuku pare od drugih zemalja, ako i kad je moguce. Bolje im da se jednom potrude nego da im godinama budes na grbaci vise nego sto mora.

Ma jok, pesak je, blato. Gde god sednes, na klupu pored mora ili u parku, ne mozes posle da otreses prasinu. Stolove u bastama restorana brisu sve vreme, a neki su i zatvorili. Automobile, prozore i ostalo sto ne mora ce valjda kasnije, kad prestane. Ovo je trenutni izvestaj o kvalitetu vazduha (farlig = opasno): Prvi dan kad sam dosla niko nije nosio masku napolje, jer nije vise obavezno. Sad svi, i to dobrovoljno 😀.

Kad smo vec kod oluja, evo i mog doprinosa. Dodjem u Torrevieju na cetiri dana i dozivim nesto za sta mnogi koji ovde zive dugo kazu da nikad nisu videli, bar ne toliko izrazeno. Iako je ovaj deo Spanije negde svrstan u tri najzdravija mesta na svetu, povremeno se dogadja da vetar donese pesak iz Sahare, sto najbolje znaju vlasnici automobila (vidi dole). Ovaj put ga je izgleda strasno mnogo. Vetar nije jaci od 11 m/s i trebalo bi da je severoistocni, tako da mi nije najjasnije kako, ali na tv ide upozorenje da se ne izlazi bez potrebe i da se zatvori ventilacija, ako je moguce. Na drugim topicima sam vec kacila jucerasnje slike, sve kao kroz zuti filter, a ovde evo nastavka. Prva slika - jucer popodne Druga slika - nocas (obrati paznju na boju neba) Treca slika - danas prepodne, a tako je i dalje, sivkasto-zelenkasto- braonkasta izmaglica: Medju automobilima - epidemija boginja (gornji je uslikan jucer pa je slika zuckasta, drugi danas):

Danas oko tri popodne, sumrak u sred bela dana u Torrevieji, Spanija. Vazduh prepun peska iz Sahare, a za sutra se najavljuje jos gore. Zivele maske!

Ako se ne varam, oni imaju uslov da renoviras i da tamo stalno zivis. Za one kojima to odgovara, vise nego dobra ponuda.

Nisam, a kad cu, ne zna se. Sav posao oko papira i renoviranja kasni zbog covida, a iz istog razloga ni ja ne stizem da odem i da ih nalegnem. Bice valjda do kraja februara, kad vec nije u januaru, kao sto je ranije planirano. U svakom slucaju, jedva cekam i hvala na preporuci .

Ograda je samo provizorno naslonjena na vrata. Mogu i da je preskoce i da je sruse, ali nisu ni pokusale. Najzanimljivije je sto su se, i kad smo na neko vreme sklonili ogradu, sve tri ponasale kao da je i dalje tu. Tek posle nekih pola sata se Charli ohrabrio da predje u Telmin i Janinin deo stana, ali onda je dobio rezanje, pa smo prekinuli eksperiment. Sledeci izazov ce biti da pokusamo da ih spojimo u istom prostoru. Njima je ocigledno dobro i ovako, ali meni malo tesko da preskacem ogradu svaki put kad idem u kuhinju ili kupatilo 😀.

Cerka treba pocetkom februara sa svojim mackom (Carli, 2 godine) da doseli kod mene i moje dve macke (Telma i Janin, 14), na sest nedelja, dok cekaju useljenje u novi stan. Ovog vikenda smo zapoceli upoznavanje. Jos nismo stigli dalje od frktanja i rezanja kroz zicu, ali situacija obecava. Bice to pocetak jednog velikog prijateljstva 😀:

Evo i moje price na temu ”dal’ je snijeg il’ su labudovi” 😀. Proslog leta se zateknem na Gran Canariji. Krenula sam prilicno na brzinu i nepripremljena, bilo posla preko glave. Tamo shvatim da necu moci dve nedelje s onom cumom od kose, em cupava, em neofarbana. Inace se farbam od ranih tridesetih, kad su naglo pocele da mi se pojavljuju sede. Prvo je bila samo kana, posle moja prirodna tamno smedja, a vremenom sve svetliji tonovi, kako je postajalo sve teze prikrivati sede. Tako na kraju nisam imala pojma kako moja prirodna kosa uopste izgleda. I tako idem jednog vrelog junskog dana po Maspalomasu, vlaga ogromna, znoj curi i potocima. U neko doba vec potpuno ocajna, ulecem u jedan frizerski salon, unisex, kao i vecina u gradu koji je poznat kao raj za homoseksualce. Posto niko ne govori engleski, nekako im objasnim da hocu kratko, sto krace. Prilazi mi momak s britvom u ruci i neverovatno sarmantnim osmehom. Da sam musko, onog trena bih presla u gejeve i zaljubila se u njega 😀. I tada pocinje carolija koja mi je, bez preterivanja, promenila zivot. U salon sam usla s poludugom kosom slepljenom od znoja, pri tome izraslom jedno dva centimetra od poslednjeg farbanja. Izasla sam s razigranim vrlo kratkim frajerskim cupercima u nekoliko nijansi sive, potpuno ocarana onim sto sam videla u ogledalu pre nego sto sam izasla na ulicu. Niz ulicu, nisam propustila nijedan izlog da se u njemu ne ogledam i obradujem novoj sebi. Ali navika je cudo i pogled vec trazi prodavnicu farbe za kosu. I tako, izlog za izlogom, i ja sve manje trazim farbu, a sve vise mi sazreva misao da se nikad vise necu farbati, jer mi konacno vise ne treba. Toliko sam sebi bila lepa, da nesto lepse vise nisam mogla da zamislim. Kuci u Stockholmu sam se odmah bacila u potragu za nekim ko ume da sisa nozem, da mi odrzava istu frizuru, a to uopste nije bilo lako. Napokon nadjoh jednu Iranku, kod koje sad redovno idem. I sad se priblizavam poenti. Ceo zivot sam mislila da cu biti hipi baka s dugim pletenicama. Uvrtela sam si tu sliku odavno u glavu, jos od trenutka kad sam shvatila da se moja mama i baka nisu rodile stare, dakle i mene ceka. Nervirale su me one njihove trajne i natapirane frizure, kao slemovi, ali to je tada bilo skoro pa obavezno. Sve drugo se smatralo neurednim i zapustenim. A ja bas nisam htela tako. Osim tih pletenica, bilo je jos kojecega sto sam sebi zacrtala za vreme kad budem starija. To je bilo otprilike sve ono za sta tada nisam imala para i vremena, a zelela sam. I sad mi se dogadja ono sto gore vise vas opisuje - sad mi se kojesta moze, ali vise to ne zelim. Npr ne raduje me vise kupovina odece. Najbolje se osecam u farmerkama, dzemperu i patikama, naravno u varijanti primerenoj mojim godinama, za koji dan 61. Leti moze neka haljina, tunika s bermudama ili tajtsovima, i to je otprilike sve od cega se sastoji moja garderoba. S posebnim naglaskom na patike, da mogu da hodam, a da me ne bole ovi ”cekic” nozni prsti, odavno sazreli za operaciju koju vec godinama odgadjam. Znaci, poenta 😀. U mladosti smo skloni da isprojektujemo sopstvenu buducnost na osnovu onog sto tada zelimo da radimo, a iz raznih razloga ne mozemo. Prihvatiti sebe u kasnijim godinama, znaci i prihvatiti da ponesto od tih snova nismo ostvarili, i da nikada necemo. Ne uvek sto nam je sudbina kleta, vec nekad i zato sto to vise ne zelimo. Je li to starost? Jeste, pa sta? Sto rekla Seka Sablic jednom prilikom, to je kad te napusti zelja da putujes, da se napijes, da se zaljubis… Ono, ne mora bas sasvim, ali niko me vise ne bi naterao da spavam u vreci na doku u Pireju, pa makar nista vise od sveta ne videla. Ma ni rani jutarnji letovi vise ne dolaze u obzir; samo posle deset, da na aerodrom stignem naspavana i bez stresa, eto dokle se doslo. Ili da me neko ubedi da popijem casu viska, pa da me posle boli glava, nema sanse. O ljubavi da ni ne pricam, i koliku bi mi tek to inkomodaciju sada donelo 😀. Ali nije to da vise nista ne zelim, naprotiv. Samo je to otprilike sve suprotno od onog sto sam ranije zelela, ponekad i ono cega sam se uzasavala. Nista vise avantura, samo sigurnost i izvesnost. Znaci setnje, labudovi, kafa radije za poneti pa u neki parkic ili pored vode, nego u nekom fancy kafeu… I vecera radije iz moje rerne i uz tv, nego u skupom restoranu. Gosti dobrodosli, ali da se ne zadrzavaju predugo. Svuda podji, kuci dodji itd. I iznad svega zdravlje. Ko je na to mislio dok je bio mlad?

Pirineji pod snegom i po lepom suncanom vremenu. Cenim da su Alpe bile jos lepse, ali tu je vec bilo oblacno.

Ja sam ranije imala dugacak spisak zelja za putovanja, da obidjem neka egzoticna mesta, proputujem transsibirskom zeljeznicom, konacno vidim i USA, kad svi vec kazu da je vredno truda 😀… Nista od toga nisam stigla i nije da je i sad kasno, ali me vise ne privlaci. U ovim godinama mi Evropa najbolje lezi, a i tu ima jos mnogo mesta koja nisam videla. Doduse, sad je fokus na Spaniji, a tu je toliko toga da ne znam da li cu i kada stici dalje od nje. Kao sto sam vec obavestila forumsku javnost, moja nova baza na jugu je Torrevieja. Evo me trenutno tu, poslednji put u hotelu. Dogovor s arhitekticom oko renoviranja stancica je pao i sledeci dolazak ce biti useljenje. Negde krajem januara, jedva cekam!

Stockholm je izuzetno dobar spoj prirode (voda, suma) i ljudske ruke. Pretpostavljam da nisi bila u stambenim naseljima na losijem glasu (u jednom od njih i sama zivim), ali ni tu se ne bi razocarala. Nigde se nije preterivalo s betonom i svuda je ostavljeno dovoljno prirodnog zelenila, plus se sve lepo odrzava. Bez toga bi bilo tesko ziveti na mestu s toliko losom klimom. Jul je ovde definitivno najlepsi mesec i ja ga uvek provodim u Stockholmu, bas ne zelim da ga propustim 😀. Godisnji uzimam po shemi zadnja nedelja augusta i prve dve u septembru, jedna u januaru i jedna sredinom juna. I obavezno putujem na jug, ranije Makedonija, a sad i ubuduce Spanija. Za lepote Stockholma i okoline su mi dovoljni i vikendi, ali uz sve to ipak nije zdravo ziveti cele godine s onoliko malo svetla i sunca. U kombinaciji s putovanjima, to je vec sasvim druga stvar 😀.

Duga zima i mrak nisu dobri ni za koga. Hoce depresija zimi da se uvuce u svakoga, ali se i nauci da se s tim zivi. Najgore je pocetkom zime, dok ne napada sneg, posle se lakse podnosi. S tim Edmontonom mora da ima i nesto drugo. Stockholm je severnije od njega, mrak trenutno pada i pre 4 popodne. Prolece ne postoji, nego zima, koja obicno pocinje u novembru, krajem maja ili juna odjednom predje u leto. U severnijim gradovima je sve to jos izrazenije. Ali zato svi ti svedski gradovi, a bogami i sela, sljaste u hiljadu boja, i to ne samo sada pred bozic. Obicaj da se zimi u prozor stavljaju svetiljke koje gore cele noci, ovde postoji odavno, jos iz doba pre elektrike. I to nije namenjeno samo ukucanima, vec pre svega putnicima namernicima. Bez svih tih lampica, a posebno bez snega, zima bi bilo gde na severu bila stvarno ubitacna. Ovako ne mora da bude i to kako ce se ljudi osecati, uglavnom zavisi od drugih stvari.

Prvo je jutros izgledalo da izlaze dva sunca: Par sati kasnije je izgledalo ovako: Jos kasnije, na putu prema gradu (slikano iz voza, zato je malo mutno): Na kraju me nije mrzelo da se vratim jednu stanicu da bih uslikala i ovo (i da kasnije cekam sledeci voz deset minuta na -18): Majka Priroda nas je danas u Stockholmu castila retkim halo fenomenom koji nastaje kad je vazduh zasicen kristalima leda. Jeste da je uzasno hladno, ali vredelo je ovog spektakla.

Laguna Salada de Torrevieja, od miloste zvana Pink Lake, danas nije bila narocito roze boje (boja zavisi od kolicine algi, a sad im ocito nije sezona), a nije bilo ni flamingosa. Ali je ipak cudesno mirno i lepo mesto, vredno nekoliko kilometara zesce setnje po prilicno jakom novembarskom suncu. Na poslednjoj slici je fabrika soli. Sol je i ova bela pena na svim slikama.

To sto Island voli da se reklamira kao zemlja aurore, jeste zato sto im je turizam bitan. Ali nemojmo preterivati. Reykjavik je juznije od Vilhelmine, pri tome je i osvetljen grad. Nema sanse da dozivljaj bude potpun. A tek ovo s 280 dana… Tu su samo iskljucili ona tri letnja meseca kad su noci toliko svetle da nikakve sanse nema. U ostalim mesecima postoji teoretska sansa da se vidi, ali desava se i u Stockholmu, pa svakako niko ne dolazi ovde da posmatra auroru. Ipak treba otici severnije i daleko od gradskog osvetljenja. Zemlja moze biti bilo koja severna, ali mikrolokacija je tu ipak najbitnija. Sve u svemu, minimum postenja nalaze da iz ove sulude racunice s 280 dana izbaci i ocekivani broj noci s mesecinom, ali oni bas resili da preteraju. Inace, nisam bila na Islandu, ali sam od svih koji su bili cula da je prelepo. Ali i da je pravo vreme za posetu leto, kad se moze uzivati u pejzazima, gejzirima, hikingu… Zimi se moze desiti da se ne vidi ni aurora, niti ista drugo. Plus uglavnom planinski teren i opasnosti koje to znaci. U nizim delovima Laponije, bez obzira na zemlju, uvek ima mnogo toga zanimljivog, cak i ako se coveku ne posreci s aurorom. Za nenordijske zemlje ne znam kako stoje stvari.

Jos jedan, da ne editujem gore. Definitivno preporucujem Abisko. Kazu da je jedno od najboljih mesta na svetu za posmatranje Aurore, jer retko ima oblake, malo je mesto bez mnogo rasvete, dovoljno je severno i dovoljno visoko da se Aurora dobro vidi, a ipak ne toliko komplikovano da se do njega dodje. Ima i smestaja po pristojnim cenama. Nista luksuzno, ali ipak ”svedski standard”. Evo linka na svedskom: https://www.svenskaturistforeningen.se/guider-tips/norrsken-sverige/ Bolje ti je da tekst ubacis u translator, iako ima englesku verziju, ali vrlo ogranicenog sadrzaja. Sezona za Auroru je od sredine novembra do sredine marta, ali sto ”centralnije” to veca sansa za najspektakularniji moguci dozivljaj. Edit: Jos samo ovo i necu vise, majkemi 😀: https://www.visitabisko.com/