Yoyogi

Moj australijski penzioni fond (privatna firma, AMP) je uvek donosio bar 10,000 dolara godišnje. Ove godine, manjak od 800 dolara. Kako stvari stoje, to će ići još na dole. Kolega, koji je trebao da se penzioniše 1. marta 2020. je to odložio dok se tržište ne oporavi. Japanski penzioni fond ne ide na dole ali nikada nije ni išao na više.

Ode mi prijatelj, kolega iz Australije u qrac. 49 godina, rođeni Australijanac. Ja sam ga zaposlio 1999. Reče, idem u self destruction, dajem otkaz. Moje mišljenje - ni iz čega. Nagovorih ga da ne daje otkaz nego da prvo pozove Džoa, njegovog bivšeg šefa, on mu je prijatelj od dana 1. i da ga pita kakve su procedure da uzme time-off. Pozva ga on, reče da je dobio savet - i nestade. Ima 6 meseci nakupljenog long service leave, nadam se da to koristi i da će se vratiti. Ko zna u kom je stanju, neću da ga zovem ili mejlujem. Ako se vrati, pomoći ću mu da sa poda pokupi razbijene parčiće karijere.

Odgovor na stari post. Za ćevape bih možda i državu izdao. Nema to kod mene u Japanu, počev od hleba (lepinja).

Matsuzaka govedina, jedna od tri (Kobe, Hiida, Matsuzaka) najkvalitetnije u Japanu. Ovaj put smo išli u skuplji deo, zapravo, 3 puta skuplji. 5,000din za 200g komplet sa supom, salatom, pirinčem. Slavili smo prijateljev doktorat na japanskom državnom Univerzitetu. Po takvim ceremonijama se ovo i jede, inače je preskupo, ništa kao "10 sa lukom". Možda, jednom godišnje. 4 porcije po 200g mesa, jedna posebna od 150g. Ovako su izgledali kompleti kada su stigli Na početku nije izgledalo puno ali na kraju smo terali jedni druge da završimo. Kada se prži na otvorenoj vatri, mast dok se topi kuva meso i propada na vatru. Ispečen komad nema masti samo ostane mek kao puter. Vezanih očiju neko ne bi pogodio da jede govedje meso.

Ne znam na šta misliš. Možda, svako voli da jede kobasice ali radije ne bi video kako se i od čega prave?

Stres nije sama situacija, to je naša lična reakcija na nju. Treba se debelo-okožiti da te ništa ne nervira. Dođe to sa godinama i iskustvom, ne samo za posao nego i privatno.

Korean BBQ. Tanko sečeno meso koje se brzo prži. Mora da se stavi neki podmetač ili novine okolo jer cvrčka i baca kapljice: Ovako tanko (1mm) moze samo mašina da iseče, ne znam kako bi moglo ručno. Ovde imamo prasetinu i govedinu. Prvo se stavi povrće: Ono je gotovo za 3-4 minuta, izvadi svako u svoju zdelu i onda ide meso. Svako stavi svoju lisku, bude ih po 10 po osobi, jedna po jedna, obrok može da traje 2 sata: Treba minut-dva da se ispeče: Svako uzme svoj komad i prvo u sos (da se njime rashladi tek skinuto sa pečenja). Taj sos je na bazi soje, baš se i zove Korean BBQ sauce. Mogao bi i kuvani paradajz iz zimnice da prođe. Moze da traje satima dok porodica sedi oko stola u čijem je centru ovo kuvanje, priča se, sali se, odlično porodično vreme. Ovo je došlo sa Koreancima koje su Japanci doveli 1935. (Japan je anektirao Koreju 1910.) da rade na poljima. Tada je u Japanu crveno meso bilo taboo. Koreanci su meso sekli tanko da bi ga brzo ispržili na vatri ispod ašova i motika sa kojima su radili. Sada je to mainstream, svugde po Japanu se jede. Ova mašina je višenamenska, ima nekoliko posuda za pečenje. Košta 300$. Moglo bi to da se improvizuje i u tiganju ali se tada gubi na centralnosti spremanja. Mladi ovo pogotovo vole na "sudarima". Nema da ne znaš šta ćeš sa rukama, svako kao nešto radi, okreće, nema neprijatnih pauza u razgovoru.

Pa ne znam onda što je hrana spremljena za pravi momenat, svaki dan (ručak, kada mnogi rade od kuće, baš u 12:00) u nečemu indiferentna?

Pa ti kao da preskoči pitanje, to li je to ta boranija o kojoj pričaš? Ako jeste, to moja žena (svi ovde znaju za nju, licencirana Thai chef) koristi tu boraniju na poslu svaki dan, kod kuće svaki treći dan. Samo da ti kažem, u Thai ne postoji koncept da se jela čuvaju. Jela su spremljena za baš taj obrok, traju pola sata, sada, na stolu. Nepoznato je podgrevanje, čuvanje jela po frižiderima, zamrzivačima.

Kada reče "štapićasta boranija", misliš na ovo? Kakvu bre vojsku treba da hraniš sa baš 1.5 kg boranije? 100 grama je dovoljno za porodični "one pot" ručak. Ja nikada nisam znao kako se boranija uzgaja. Sa putovanja po Japanu, pre dve nedelje, ova scena, obožavam poljoprivredu, nije me mrzelo da stanem i da slikam Prvo, mislio sam da je neko cveće Ne, boranija, da privuče pčele koje oprašuju, uz ostale (mahom kupus) kulture, tu uzgajana radi raznovrsnosti, da pčele navrate. Evo je, prava boranija, u radnji, baš sa ovog istog mesta

Dosta je bilo "Grčke" i Nagashima aqua parks, reče familija. Pa bili smo 6 + 2 puta. Nešto drugo ( a već pre viđeno). Branje grožđa. Tu idemo svake godine, od 2009. Na prvi pogled, vinograd je kao polje neke lisnate trave. A ispod, ceo eko-sistem. Stotine porodica sa decom Kažu ti u kom je delu plantaže grožđe zrelo, nema omaške. Ovaj omot, koji grozdove štiti od ptica i kroz koji grozd može da diše, ima prozorčić, ako neko baš hoće da vidi stanje Ubrani grozdovi idu u posudu sa ledom, da se ohlade, 10-15 minuta Interesantno meni, kora (opna) grozda se ne jede nego isisaš puce a opnu odbaciš Ima igara i zabave za decu, puste zlatne ribice u reku pa ih deca hvataju Druga stanica za isti dan, Korankei klisura. Puno ljudi, BBQ Mi smo samo došli, bento lunch box za piknik na divljim vodama (reka je Tomoe, Toyota City) Šetnja kroz Asuke, nekada trgovački centar za so (sol), stucco kuće, 19-ti vek Poslednja stanica, Senmaida, rice terraces, Toyota City Pirinač u klasu Infinite view Trebalo je ovo napraviti, te njive, na grbači, dovući i slagati kamen, pre 300 godina, bez mehanizacije Lepo prođe porodični dan, svezajedno 10 sati. Stanica posle ovoga je bila naša banja, onsen.

Opet "Grčka", na 38C. Laguna Gamagori. Turčin, doner kebab. Primetimo koliko je velika količina mesa (pileće grudi) na okretanju. 11:45am Onda, u 17:00, skoro sve je prodao Video sam možda 100 hiljada Japanki u kupaćim kostimima. Ako su ovo devojke (kao ova slika) ili majke koje su dovodile decu u aquaparkove kao što smo i mi dovodili ćerku, isto. Nikada, ni na jednoj, nema celulita. Verovatno, japanska ishrana.

Opaa, nešto azijsko? Ja nikada pre Azije nisam čuo za soju. A za prinač, bilo je za sutlijaš, možda nekada u đuveču ili u punjenim paprikama. Retko jeden. Nemoj da te sprejišem sa stotinama azijskih jela (Japan i Thai, India) su kulinarske supersile.

Biće sarme! Japan, Gunma Prefecture, nepregledne farme kupusa. Prebiti nekoga "K'o vola u kupusu" ovde ne znači ništa. Da pustiš 100 volova, ne bi učinili neku primetnu štetu na ovolikim farmama. Vade ih mašinama, traktorima, koji pozadi imaju prikolicu. Nisam video kako i gde, nešto ih pakuje u kutije 24 glavice Tovare te kutije sa kupusovim glavicama za odvoz u supermarkete.

Da ti kažem kako to u praksi ide kod multinacionalnih kompanija (MNC). Za jednu istu poziciju (posao), izravnano sa ostalim IT firmama, postoji raspon plata. Recimo, traže nekog sa 8-10 godina iskustva. Thai : 50-60K EUR Japan: 90-120K EUR Australia: 100-120K EUR. Kada kandidat dođe do "letter of offer", HR to izdaje i ne sme biti manje od već propisanog. Karikatura, čak i da spavam pod mostom i da pristajem na bilo koju platu, recimo10K EUR samo da pobedim ostale kandidate svojim niskim troškovima, ne bi bilo moguće da me zaposle. Stvarno, kako neko može da traži neku platu a da ne pita prvo koji je raspon u koji on upada? To je na final interview. Ili , još verovatnije, da već unapred zna u šta se upušta i da bar ima orijentaciju.