vilhelmina

To o cemu pisete je ako ne svetski, onda bar evropski trend. Mladi postuju sebe i svoj rad, ne pristaju na bilo kakve uslove i umeju da se izbore za ono sto je njima vazno. Do tu je sve dobro i pozitivno, ali ja ovde u swe vidim i drugu stranu iste te medalje. Mladi nisu solidarni osim u najuzem krugu najblizih kolega, naravno mladih. Timski rad im je jaca strana samo dok sef gleda i to donosi licnu korist, inace ce ostaviti isti taj tim na cedilu bez da trepnu. Mnogo cesce od starijih koriste bolovanja, sto bas i nije logicno, i da ne nabrajam dalje jer ne zelim da ih kritikujem. Samo konstatujem da je za njih radna etika nesto drugo u odnosu na to kako je shvatamo mi stariji.

Taj sa slike je visine oko 20 cm i sluzi da ga stavis pored lezaljke za plazu. Moze i za dorucak u krevetu. Nije bas da mozes sedeti na obicnoj stolici pored njega. Imam ga, cak u istoj boji, a kupljen je u kineskoj radnji. Mislim da je cena bila oko 15€. Inace me odusevljavaju kineske radnje u Spaniji. Kao neke male Ikee su. U pocetku sam svasta za opremanje stana vukla iz Svedske avionom i placala dodatni prtljag, dok nisam shvatila da tamo svega ima, naravno mnogo jeftinije. Posebno su mi znacile ove vesalice sa slike: Kace se bez busenja zida, samo pomocu silikonskog umetka koji se posle pricvrsti zavrtanjem vijka. Garantovano drze pet godina tezinu do pet kg, eventualno se povremeno malo pritegne. Mogu da se premestaju po zelji, nikakvog traga na plocicama. Ima ih ih kombinaciji s korpicama, drzacima za peskire ili toaletpapir itd. Ni nalik onim obicnim vakuumskim koje stalno otpadaju, cak i bez opterecenja. Topla preporuka za sve koji ne barataju busilicom i ne zele da zovu majstora svaki put kad iz zatreba vesalica negde u kuhinji ili kupatilu.

Da, to je jedan aspekt problema s neto platama. Ljudima se cini da su plate u EU znatno vise nego u Srbiji, a razlika i nije bas tolika. Jos vaznije mi se cini to, da kad bi ljudi znali koliko ih drzava tacno dere porezom, da bi onda teze pristali na to da ih za sopstvene pare prebija po ulicama i tretira kao smrdljive bube.

Nadam se da me neces pogresno shvatiti jer zaista ne zelim da pobijam to o cemu pises. To je tvoja prica, sasvim autenticna, svakako istinita i pretpostavljam prilicno uobicajena za Srbiju, ali ne i za uredjene, stabilne drzave. Zato se i ne slazem s tvrdnjom da nema veze s nepomenikom. Ima, utoliko sto se u tom ambijentu normalizuju stvari koje nisu normalne i na taj nacin se ljudima zamagljuje ono sto bi trebalo da bude realna slika drustva i pozicije pojedinca u njoj. Ne, definitivno nije normalno da ti zarada poraste tri puta za pet godina, sta god da si radila, koliko god si se trudila, unapredjivala svoje znanje i vestine, vesto pregovarala s poslodavcem, stagod. Tu svakako gresis, ali ne brinem za tebe jer ti neces iz toga izvesti zakljucak da ti je dobro i da zato ne bi nista menjala. Do tvog je personalitija i inteligencije sto uvidjas da je sve to ipak nakaradno. Ali neko drugi moze i drugacije da gleda na to, zar ne? Ono sto je normalno je otprilike sledece. U Svedskoj sam 21 godinu i za to vreme mi je zarada porasla tacno tri puta. Pri tome sam krenula od najnize placenih, nekvalifikovanih, fizickih poslova, menjala ih, selila se, naucila i usavrsila jezik, zavrsila jos jedan fakultet, opet menjala poslove, napredovala… I uz sve to, ”samo” tri puta veca zarada. Realno dva puta, jer je za toliko godina bilo i neke inflacije. Ili primer koji ce tebi biti blizi: Moja cerka je zavrsila gimnaziju i fakultet tj muzicku akademiju ovde u swe. Sasvim uobicajen put, nikakvi lomovi i skokovi kao u mom slucaju. Njena zarada je sada veca za oko 80% u odnosu na njenu prvu pocetnicku platu od pre 12 godina. I ona je menjala poslove, usavrsavala se i napredovala. Redovna godisnja povecana su ovde od dva do cetiri posto, kako kad, nista vise od toga. Promena posla je uobicajen nacin da se znacajnije uveca zarada, ali tri puta za pet godina, to ipak ne biva. Ono sto se u Srbiji dogadja jeste da se ljudima podvaljuje svasta, i onda se to naziva zaposlenjem i platom. Plus obavezni dodatak da je to tako u kapitalizmu. Pa bas i nije. Posao je u normalnoj zemlji ono sto se regulise pismenim ugovorom, uz postovanje vise zakona, i sto u slucaju spora moze da opstane na svakom sudu. U Srbiji posao moze da bude i usmeni dogovor s gazdom koji vazi danas, a sutra i ne mora. Ako mene pitas, to je obicno nadnicarenje, bez obzira da li beres maline ili projektujes mostove. U skladu s tim je i plata. Neto iznos s kojim se samo u Srbiji operise i nigde drugde u razvijenom svetu, nije plata. To je ono sto ti ostaje nakon sto platis poreze i doprinose. Dok god ljudi ne znaju koliko su ustvari zaradili, nece imati ni pravu sliku kako stvari u normalnim zemljama funkcionisu i gde su oni u odnosu na to. Odatle i mnoge zablude i nemogucnost poredjenja s drugima. A taj opsti zbunj nepomenik jako vesto koristi da oduzme argumente i zatvori usta sindikatima i svima koji bi imali nesto da prigovore ekonomskom tigru. Tek kad se stvari postave na zdrave noge moci ce i da se kaze da li je ljudima u Srbiji materijalno lose, ili bez veze kukaju. Isto tako i da li je onima koji tvrde da im je dobro stvarno tako dobro, ili jedu svoju supstancu pa ce im se sutra obiti o glavu. Jedino u sta sam sigurna i zato ponavljam (pri tome te svakako nerviram 😀) jeste da nije normalno uvecati soptvenu zaradu tri puta za pet godina.

Bojim se da ima veze s nenadleznim, ili bar s klimom u drustvu koju sve ovo proizvodi. Nije normalno uvecati zaradu tri puta za samo pet godina, pod uslovom da si sve vreme radila puno radno vreme. To govori o ozbiljnom poremecaju na trzistu rada, koji ce verovatno nekad doci na naplatu, u bilo kom obliku. Ali u ovom trenutku cini da su ljudi oprezni i vecinski nisu spremni da mnogo rizikuju. Odatle i teskoce s organizovanjem generalnog strajka, a vise je nego potreban u ovom trenutku. Cak nisam sigurna kako bi se svi ti ljudi koji su osetili prosperitet u sopstvenom dzepu, pa makar po cenu toga da im je sef neki caci koji zlostavlja zaposlene, dakle kako bi se oni postavili da su sada izbori. Mislim na ljude koji iskreno zele slobodu i pravnu drzavu, ali mozda uz to ide i strah da se ne izgube sitne privilegije koje nisu trazili, ali su ih ipak zakacili zahvaljujuci nenormalnom vremenu. Ovim se nadovezujem na prethodna dva forumasa koji situaciju prate iz dijaspore. Moj sud je na osnovu onog sto vidim kod prijatelja moje dece. Mnogi su ovih poslednjih godina svracali ovde i uglavnom se oduseve stvarima kojih u Srbiji nema (cistoca, ljubaznost, odrzavane fasade, javni prevoz…), konstatuju kako se u Srbiji sve raspada i tone u korupciju, a onda nastave za Brazil. Mi ostanemo da se cudimo kako, odakle pare i vreme? Da ne bude da nisam razumena - ne zavidim im i mislim da treba da iskoriste trenutak ako im se vec moze. Ali, ako bih ja i moje kolege ili komsije ovde u swe resili da se zbog neceg pobunimo, stitili bi nas sindikati i pravna drzava. U Srbiji se za isto dobija otkaz, a bogami i zatvor ili batine; u tome je kljucna razlika. To je ta cena koja se vec sada placa i zbog koje vecina gradjana ne zeli da bas do kraja prati studente.

Opet vi ovde o zlim penzionerima? Aman, ljudi koji ovih dana odlaze u penziju, za vreme masovnih protesta devedesetih su bili u ranim tridesetim! Ko je tada protestovao ako ne oni? I jos vaznije: Jedina razlika izmedju cacija penzionera i onog mladjeg je sto se ovaj prvi otvoreno izjasnjava u anketama, baljezga u sarovicevim videima, dobrovoljno hrli na vuciceve skupove i ponekad nasrce nozem ili kosom na one koje rezimski mediji oznace kao legitimne mete. Mladji caciji deluju uglavnom nocu, pod fantomkama, razbijaju ljudima vilice, gaze ih automobilima, cupaju studentkinje za kosu, potplacuju i zastrasuju birace, organizuju bugarske vozove, sede u kol centrima ili stoje u kordonima… Jeste da baba jahac apokalipse deluje bizarnije, dok su ovi drugopomenuti cesto nevidljivi, ali ja ne bih rekla da ih je mnogo manje.

Hm,hm… Jesi li procitala nastavak? Projekat je ocigledno zamisljen kao navlakusa za odredjenu ciljnu grupu, ali je propao pre nego sto je zaziveo. Ne znam kako bi i moglo da uspe nesto gde se ocekuje da platis 5000 evra za pet dana skandinavskog leta, gde je sansa da imas jedan suncan dan kao onaj u videu, otprilike 1%. A tu su i jos neki detalji oko projekta… Sve u svemu, prava poslastica za svakog ko zeli da se ruga feminizmu i uopste zenama.

Nadam se da nije troll ako podelim jednu danasnju vest iz Svedske. Nema veze sa studentskim protestima u Srbiji, ali ima s blokadama puteva. Radi se o presudi Vrhovnog suda jednoj grupi od 11 ekoloskih aktivista koji su jednog jutra 2022 blokirali medjunarodni autoput E-4 u blizini bolnice Karolinska u Stockholmu. Totalna blokada je trajala oko 20 minuta, a onda je policija oslobodila jednu traku kojom je saobracaj mogao da se krece, mada vrlo usporeno, tako da su se stvorile kilometarske kolone. Aktivisti su osudjeni za neodazivanje pozivu policije da se sklone i to nije sporno, dobili su novcane kazne. Visi sud je to potvrdio i dalje se s tim nije islo. Ali optuznica je imala i ozbiljniji deo, a to je sabotaza za koju su predvidjene i visegodisnje zatvorske kazne. Za to su osudjeni na prvoj instanci, ali je da drugoj ta presuda ukinuta. Tuzilastvo se zalilo i tako je predmet dosao na Vrhovni sud. Danas je i on potvrdio da aktivisti nisu odgovorni za delo sabotaze i tu se prica zavrsava. Sada postoji presedan s najvise sudske instance prema kojem ce se ubuduce ravnati svi sudovi kad se suoce sa slicnim predmetima. Znaci, imali smo 11 aktivista koji su samo pogurani na deo puta na kom su nastavili da sede sledecih nekoliko sati, dok sami nisu zakljucili da je dosta i otisli kuci. Niko ih nije mlatio, cupao za kosu, hapsio, pritvarao, zlostavljao, proglasavao teroristima i nacistima. Zamalo da ispadnu saboteri, ali sada nisu ni to jer im je Vrhovni sud priznao pravo da na ovaj nacin iskoriste svoju slobodu okupljanja i izrazavanja. Eto tako to u Svedskoj. Tri godine sudjenja, beskrajne debate u javnosti i na kraju presuda koju ce svi da postuju. I sve to zbog 11 usamljenih aktivista, ne 11 hiljada ili 111 hiljada nezadovoljnih ljudi. Nista preko kolena, a posebno ne preko ruku, nogu i glava. Nebo i zemlja.

Ja sam negde videla sliku da je neko na protest doveo vijetnamsko prase, a neko drugi oveceg gustera. Ali oboje su bili na povocu, sa svojim vlasnicima. Da nije neka zabuna oko ovog malog vijetnamca?

Ja verujem u horoskop od pre tridesetak godina, kad mi je dugarica napravila prvu natalnu kartu. Do tada sam verovala da sam Jarac, jer sam to po datumu rodjenja u svim horoskopima, ukljucujuci i ovaj iz pocetnog posta. Na granici s Vodolijom, ali ipak Jarac. I nista mi se tu nije uklapalo, to kako se opisuje taj znak, to jednostavno nisam bila ja. I onda saznam da sam ipak Vodolija, podznak Devica, i sve kockice mi se sloze. Ima jos razloga zasto verujem u horoskop, ali tu bi mi jos manje verovali, pa necu o tome 😁.

Kad vec ogovaramo rodbinu i prijatelje, evo i mog slucaja. Bratu i snaji propao biznis za vreme ”zutih”, ostace nepoznato da li bi se to desilo i bez njih. Glasali za SNS u cvrstoj veri da ce sve da se promeni, posebno po pitanju korupcije. Nije se desilo i posle vise nisu glasali uopste. Sad bi izasli i glasali za crnog djavola, samo da svim naprednjacima vide ledja. Mrze ih najiskrenije i iz dna duse. Ali na proteste nece jer misle da ni studenti, a kamoli opozicija, ne zasluzuju podrsku. Protesti su im besmisleni, blokade isto, sve to u boljem slucaju budalasto, a u gorem placeno od nekog tamo. I tu prestaje svaka diskusija, nema dalje .

Ja sam ovde primetila jedan detalj, za koji iz iskustva znam da je veoma bitan, bez obzira da li je to o cemu pises nesto s cim se mozes izboriti sam (na nacine koji ti ljudi ovde predlazu; svi su dobri) ili ti treba i strucna pomoc. Jedno svakako ne iskljucuje drugo. To sto je meni promenilo zivot, u smislu da me ucinilo stabilnijom, otpornijom i zadovoljnijom, jeste uvodjenje rutina u svakodnevni zivot. Centralno mesto tu ima spavanje, ali naravno i obroci, odrzavanje higijene (licne i prostora u kom se kreces), kao i sve drugo. Nije to uvek lako kad moras da se prilagodjavas drugima, ali je vredno da se covek potrudi. Da se vratim u daleku proslost, dok sam zivela u Srbiji i imala radno vreme od 6 do 2. Celo radno vreme na teskim pecivima i u boljem slucaju burek. Onda dodjes kuci i nazderes se, drmne se i poneka rakijca ili pivo, i onda sveto spavanje posle rucka. Budis se kao da te voz pregazio i ostatak dana upropasten. Nema boljeg puta u depresiju i osecaj besmisla! Moj povratak normalnosti je poceo preseljenjem u swe, radnim vremenom koje ne dozvoljava taj pogresni dnevni ritam i uvodjenjem u rutinu koja cini da se mnogo bolje osecam. Trajalo je dugo, ali vredelo je. Detalj u tvom opisu jednog obicnog dana, ono gde nakon posla legnes da odmoris pa se uspavas i uvece ne mozes da zaspis, me podsetio na to. Zato je moj savet: Pokusaj da prevladas taj trenutak pada energije na neki drugi nacin, izbaci izlezavanje, a posebno spavanje, kad mu vreme nije. Izadji u setnju, igraj se s maleckom, oribaj kupatilo, ispeci kolac… Sta god, samo da se priblizi redovno vreme za spavanje. I onda polako smanjujes aktivnosti, dok ne dodje to vreme, nebitno da li je to 22, 23 ili ponoc. Nesto sto sam odaberes i drzis se toga, taman da gori kuca. Ono sto sada radis jeste da si podizes adrenelin kasno uvece, umesto da ga pustis da sam opadne i pripremi te za dobar nocni san. Veruj mi, svet ce ti biti drugaciji ako taj poslednji deo dana uvedes u neki red, bez obzira na sve izazove u vidu forumasenja ili sta god da bi covek radio onda kad ustvari treba da se spava. Naravno, nismo roboti, pa mi se i danas desi da mi dan predugo traje, recimo kasno sam dosla s posla i nisam stigla sve sto sam nameravala. Ili gledam na N1 kako se policija sprema da krene na studente pa ne bih da propustim, bilo sta. Ali u 22 se kod mene uvek svira povecerje, sto uopste ne znaci da mogu glavacke da se bacim u krevet. Naime, tu krece opustanje i nekad je dovoljno 10 minuta, dok nekad prodje i ceo sat, Ali svakako me uvede u stanje kad napola spavam, i tek onda odlazim u krevet. Nisam sigurna da to bas uvek moram da radim, ali jos uvek mi je zivo secanje na vreme kad cesto nisam mogla da zaspim, pa za svaki slucaj. Nekako sam i zavolela te poslednje minute u danu, kad ostavljam sve po strani, a jos ne spavam. Kako ces ih provesti, to je do tebe. Mozes probati da meditiras, neka yin yoga, mindfullness, zen muzika… Ja pustim neki YouTube video na velikom tv i prepustim mu se. Bitno je da bude dosadan, naravno, nista sto drzi paznju. U poslednje vreme pratim nekog Japanca koji putuje trajektima, jede neke tamo njihove specijalitete, seta brodom nocu dok svi spavaju. Otprilike uvek isto, samo malo drugacije. Imam i neke druge tipove koje pratim, ne treba ni uvek isto da bude. Ovo je, naravno, samo moje iskustvo. Generalno, ne mora se sve stici, i sutra je dan, pa u jednom trenutku treba odsvirati kraj za bas taj dan. To je tesko ako ti je neki polu-dan poceo pre par sati jer si spavao u nedoba i sad ne znas da li si posao ili si dosao. Znaci, planiranje dnevnih aktivnosti delom unapred, a delom u hodu, nedopustanje haosa u okolini i u glavi, a na kraju dana opustanje i dobro spavanje. I dalje to moze da izgleda kao po autopilotu, svaki dan isti i to, ali je mnogo smislenije i bolje ce ti prijati. Red i mir oko tebe i u tebi, to je negde ono cemu ja tezim. I bez griznje savesti ako ne uspe svaki put. Vazno je truditi se.

Meni se cini malo pogresna strategija da se blokira do kasno u noc. Razumem da je studentima i srednjoskolcima tako milije, ali negde ispada da su se podelili pa gradjani danju i uvece, a ovi nocu. To onda cini da ni u jednom trenutku nema kriticne mase, i sto je jos gore, daje priliku policiji da napada studente u vreme kad nema starijih da ih stite ili bar svedoce. Ako bi se fokus stavio na dnevne aktivnosti, ljudi uvek mogu da se smenjuju, jedni odu u hlad, osveze se, dok drugi blokiraju, po potrebi se svi okupe… a kornjace moraju da se sve vreme peku u svoj onoj opremi. Nocu nije isti efekat, mada je sigurno lakse i zabavnije. Takodjer ne mislim da su dobra ideja koncerti i slicno. Cini mi se da se tako rasipa energija, do sledece noci nisi ni za sta. I onda kreces mecki na rupu, dok onih drugih nema jer su otisli na spavanje. Cemu to?

Ovo za Macuta tesko da je tacno jer bi bar neki pisani trag o njemu ostao na svedskom jeziku, ali nema. Ima samo kao o politicaru i aktuelnom premijeru. U njegovoj biografiji citam da je gostujuci profesor u Atini i Skoplju, i clan evropskog drustva endokrinologa. To je sve od internacionalne karijere. Sto mu uopste ne umanjuje strucnost, ali cemu dodavati nesto cega nema. On je ipak jedan tipican Caci, samo u generaciji koja je vec napravila neku karijeru, pa to ne izgleda onako bizarno kao u slucaju Milosa Pavlovica. Malo mu pomaze i taj intelektualni izgled, cvikeri i to sto nije debeo. Ali ne treba se tu nadati nekoj akademskoj svesti koja bi mogla da proradi, nema tu toga i nece ga biti.

Ja od tebe hocu da shvatis i prihvatis da se nije radilo o razlicitim vidjenjima stvari, vec o razlicitim dozivljajima dve naoko slicne, ali ustvari vrlo razlicite situacije. I naravno, da se malo zadubis u tu sustinsku razliku koje je izazvala kasniju diskusiju. Verujem da bi tada osetio i potrebu da se izvinis, ali to je vec do tebe. Naime, ono sto je tebi bilo neobicno, nesvakidasnje, pa izgleda i malo kosmicko iskustvo, kod @DameTime je izazvalo panican strah koji se vraca svaki put kad se nadje blizu slicne situacije. Ona opisuje situaciju u kojoj se neko drznuo da svesno i namerno ugrozi njen fizicki integritet, racunajuci na to da ona nema gde da pobegne. Tvoja ”kosmicka veza” cak nije ni bila svesna tvoje prisutnosti. Aman, kako to moze biti isto, samo vidjeno iz razlicitog ugla?!? Svaka od nas razume o cemu ona prica jer je svaka nekad dozivela isto ili slicno, ali nijedna to ne bi opisala kao neobicno, vec uvek kao traumaticno. Pod uslovom da bi se uopste usudila da to negde u javnosti pomene. Ti svoje mozes da nastavis da prepricavas kao anegdotu, ali trebalo bi da biras trenutak. Onaj je bio jaaaako pogresan.

Kao sto rekoh, statistike nema i nece je biti, ali ima licnih iskustava. Jedno svoje iz 1988 godine sam vec negde opisivala, ali mogu da ponovim. Leto je i sa svojim tada verenikom putujem nocnim vozom na more. On se vec pre puta naroljao s nekim drugarima, u vozu jos dodao, i krece da me maltretira. Hoce da pijem s njim, vredja kad odbijem i postaje sve nasilniji. Ja u soku, nikada ga nisam videla takvog, i neko vreme pokusavam da ga smirim. U jednom trenutku vidim da je vrag odneo salu i krenem da bezim kroz hodnik vagona. On me sustize, gura prema spoljnim vratima i pokusava da me izbaci iz voza koji se krece, doduse polako, ali se krece. Nekako se otrgnem i uletim u susedni vagon gde nalecem na dva narodna milicajca koji mi idu u susret. Ex upravo ulece u isti vagon, ali zastaje kad ih je video. Ja pokusavam da im ispricam sta se dogadja, naravno vidno uznemirena, ali trudim se da objasnim. Jedan od njih me prekida u sred recenice i pita me da li mi je to muz. Kazem jeste, buduci, na sta se oni pogledaju, zatim se bez reci okrenu i vrate u pravcu iz koga su dosli. Znaci, reagovali bi (valjda, nikad necu saznati?) da me napao meni nepoznat muskarac, ali ovako nisu. To je bilo u ex yu, pre bilo kakvog zakona o zastiti od nasilja u porodici. Druga situacija se dogadja nekoliko godina kasnije, pocetkom devedesetih, u Srbiji. Dobijam posao u jednom javnom preduzecu. Posao podrazumeva i deo terenskog rada. Pre potpisivanja ugovora, sef je trazio da mu se moj tadasnji muz javi i potvrdi da je u redu s tim da ja idem na teren. Obe situacije su se desile pre nesto vise od 30 godina. Nijednu od njih ne mogu danas da zamislim, bar ne u tako ogoljenom obliku. Obe su danas u suprotnosti sa zakonom, a tada nisu bile. To jeste promena, ali ne i reper u odnosu na koji sad mozemo da konstatujemo da je nesto bitno bolje. Naprotiv, implementacija zakona je uvek duzi i mukotrpniji proces od pukog donosenja istog. Ovim sam samo zelela da podsetim da ne tako davno nije bilo nicega da se implementira. Promena koju su zakoni o nasilju u porodici i diskriminaciji doneli, samo je pokazatelj koliko je stanje lose i koliko treba da se radi. Ni vise ni manje od toga.

O kontekstu trenutne rasprave tvoje pitanje mi je zvucalo tendenciozno; Zato onakav odgovor. Sto se tice ovih promena, neces ih naci u statistikama. To je zato sto je glavna promena ona u stavovima javnosti, bar onog dela izvan domasaja raznih mula, talibana i ostalih zatucanih elemenata. Po meni, najveci korak ucinjen je promenom definicija silovanja i uopste nasilja nad zenama. Koliko god imale razloga da i dalje budemo nezadovoljne, bar se od zrtava vise ne trazi da dokazuju da su se fizicki branile, da su nasilniku pruzale aktivan otpor. Umesto toga, danas pricamo o aktivnom pristanku. Ima i to svoje izazove, ali po meni je ovo redefinisanje pojmova ogroman korak napred i dobra osnova za dalju borbu.

Nije se pogorsala, naprotiv, cak se i poboljsala u skladu s osvescivanjem pojedinaca, institucija, novim zakonima itd. Da li sad treba da skacemo od srece zbog toga?

Ja mislim da ovo treba citati na sledeci nacin: pet posto zena u Srbiji prepoznaje seksualno nasilje, a 9,2 ume da definise silovanje i pokusaj silovanja. Sve ostale ono sto im se svakodnevno dogadja normalizuju, pokusavaju da minimizuju i/ili krive sebe sto nisu bile opreznije i izbegle te situacije. Stvarno ne znam koliko je opreza dovoljno pa da ti se nikad ne desi nesto od gore opisanog, pod uslovom da to umes da prepoznas i pravilno definises. Mislim da bi bilo zanimljivo zenama postaviti sledece pitanje: Koliko puta vam se desilo da morate da upotrebite fizicku silu da se iscupate iz ”strastvenog” zagrljaja muskarca koji vas je pre toga pozvao u romanticnu setnju po mesecini, bez ikakvih drugih aluzija? Da li shvatate da to jeste pokusaj silovanja, a ne mali nesporazum jer ste pogresno protumacile poljubac i saputanje na klupi u parku? O ocesavanju u prolazu, dodirivanju kolena od strane sefa dok govorite o poslu, ucenama i manipulacijama na osnovu toga sto ste zena, pa neko smatra da mu se moze… o tome da se i ne govori. Samo pet posto? Ma da, svakako….

Naravno da je moguce, potpuno isto funkcionise i u Sverige i Norge. Iz ostavinske mase se prvo neplate dugovi, pa se tek onda deli nasledstvo onima koji na njega imaju pravo. E sad, ne znam kakvo ce biti resenje u Srbiji oko eventualnog otpisa tog duga, ali u swe je tako da drzava sama snosi odgovornost ako ga nije naplatila u roku od pet godina; tada se taj dug otpisuje. Ili se tom prilikom prosto konstatuje da covek i nije imao mogucnost da to plati. Takodjer moze da bude i obrnuta situacija, npr neki baja nastekao brdo nekretnina, para, kojecega, i onda umre. Dete koje ga nasledi tog trenutka postaje prilicno bogato, pa je i okey da se taj deo para vrati u fond, za izdrzavanje onih kojima se nije posrecilo. Ono sto ce u Srbiji sigurno biti problem je to sto ce ovo biti jos jedan prostor za korupciju i manipulaciju, kao i svuda gde ima para.

Psihopata je sasvim okey izraz, jer to nije dijagnoza, dakle ni bolest, pa upotreba te reci nece nikog neduznog pogoditi. Prave psihicke bolesti, one koje se lece medikamentima i ponekad zahtevaju hospitalizaciju, ipak ne bi trebalo koristiti u tom kontekstu. Isto tako ni razlicite oblike demencije, jer je to teska, neizleciva bolest od koje se ustvari umire. Pre toga i pogodjena osoba i njena porodica prolaze kroz pakao, koji nikom ne bih pozelela. Umesto toga bi se moglo reci da su neki ljudi senilni, sto takodjer nije dijagnoza vec stanje izazvano normalnim starenjem u koje cemo svi pre ili kasnije dospeti, ako dovoljno dugo zivimo. Nemam problem s tim ako se moje sugestije ne prihvate, ali bih volela da svi imamo na pameti to da su neke bolesti vec neopravdano stigmatizovane, pa onima koji su njima pogodjeni i njihovim porodicama, ne moramo i mi ovde ili gde god da smo, dodatno stajati na muku.

Za to deda ne mora da bude dementan, dovoljno da je glup, nepismen, nesto trece sto cini da je podlozan manipulacijama. Ali jos uvek nije njegova krivica, nego onog ko to zloupotrebljava. Btw, demencija moze da pogodi svakoga, ne moras cak ni da budes jako star, a mozes i da budes lekar ili univerzitetski profesor. Uz izvinjenje sto se kacim bas za tvoj post (jer uopste nije samo tebi namenjeno), ali ako se vec zalazemo za evropske vrednosti, jedna od prvih lekcija koje treba da savladamo jeste da se psihicke bolesti, ukljucujuci i kognitivne poremecaje, ne koriste za vredjanje, ponizavanje ili diskriminaciju bilo koje vrste.

Ovo je vrlo siroka tema i nije za ovaj topic. Meni je bliska jer svakodnevno radim s ljudima s nekim vidom demencije. Ovde je dovoljno reci da je pravo glasa ljudsko pravo i ne moze se oduzeti nikome ko ga je jednom stekao time sto je napunio 18 godina i sto je negde drzavljanin. Utoliko je vaznije spreciti da neko zloupotrebi pravo glasa ovih osoba. Oni sami sigurno nece kad dodju u tu fazu bolesti koju si gore opisao. Sto se tice oduzimanja poslovne sposobnosti, tek to je klizav teren, vezan za citav niz ljudskih prava, ne samo pravo glasa. Da si lekar ili sudija, sigurno ne bi laka srca potpisao da se nekom oduzme pravo raspolaganja sopstvenom imovinom, pravo na slobodu kretanja i bilo kakvo odlucivanje o samom sebi, a da pri tome ta osoba nije pocinila nikakav zlocin. Zato je oduzimanje poslovne sposobnosti svuda u civilizovanom svetu vrlo ozbiljan proces, i tako treba da bude. Pravo glasa je tu najmanji problem, a ne mozes samo njega oduzeti bez da ozbiljno zagazis i u ostala ljudska prava.

Ne mozes ljudima s demencijom uskratiti pravo glasa, kao sto ne mozes ni onima s drugim dijagnozama koje uticu na kognitive sposobnosti pojedinca. Nije problem u njima jer po definiciji, u odmakloj fazi bolesti oni nece ni razumeti proces glasanja, pa nece ni pozeleti da u njemu ucestvuju. Ili nece znati kako to da izvedu. Problem je u onima koji ih zloupotrebljavaju, cineci pri tome krivicno delo. Bilo bi krajnje nedemokratski uskratiti nekom ljudsko pravo, samo zato da bi nekog drugog sprecio da izvrsi krivicno delo.

Nije normalno da u ovoliko polarizovanom drustvu toliko visok procenat ljudi nema stav. Pre bih rekla da se u ljude uvukla nova vrsta straha, nesto sto nije bilo prisutno pre, a sto je posledica represije i zastrasivanja kakvi ranije nisu postojali. Jedno je plasiti se gubitka posla ili smanjenja penzije, a nesto sasvim drugo pomahnitalih ludaka kojima svasta moze da padne na pamet. Kao da je ono pocetno oslobadjanje od straha donelo neku vrstu bumerang efekta pa se sada ljudi boje sopstvene senke, a bogami i zlomisli. Nesto kao ono kad ne odolis izazovu i uradis nesto sto nikad pre nisi, ponese te drama i samo skocis, a posle pocnes da razmisljas sta je sve moglo da se desi (plus ti vlast zorno pokaze na primeru drugih), i tek onda se utronjas. Cini mi se da se mnogi posle svega plase sopstvene senke, pa su im ankete sumnjive, jer ko zna kome ti podaci mogu da dospeju u sake. I onda nece biti samo da te sef popreko gleda, nego moze i zatvor, prebijanje, gazenje, paljenje kuce, you name it. Gde su zbirovi na sve strane i gde zidovi imaju usi, a posledice otpora drasticnije nego pre, ljudi postaju jos iracionalniji, jos vise se plase. Zamisljam neku tetku u nekom selu, koja je onomad studentima u prolazu iznela ponude, jos ako je posle sebe videla na televiziji… A onda su studenti otisli, a dosli nepoznati ljudi u kolima s tablicama iz nekih udaljenih gradova… Vrsljaju po selu pod zastitom policije, niko ne zna ko su i sta rade, ali znaju da ih je poslala vlast i da im se sve moze. Moze ta tetka i sada da misli da su studenti u pravu, ali sada kad zna sta sve moze da se desi i prodje nekaznjeno, sad kad vise ne misli da je nebitni anonimus jer su je posetili, propitali i popisali, sad vise ne sme da se otvoreno izjasni ni u anonimnoj anketi, a kamoli na izborima. Jer neko tamo sve vidi, sve zna i sve mu se moze. Odlicno je bilo ono sa studentskim setnjama i oslobadjanjem od straha, ali to stanje treba neko i da odrzava, sad kad su studenti otisli, a aktivisti vlasti se razmileli svuda. I to ne oni lokalni koje ljudi poznaju kao zlu paru, nego neki novi, nepoznati i potencijalno opasni. I tu vidim glavni problem - danas je vec svaki ubedjeni glasac sns spreman da se angazuje na najmanji mig i poziv vlasti, cesto i bez toga. Ostali nisu i to se vidi. Mozda ne na ulicama Beograda, ali po manjim mestima sigurno. U tome vidim izvor nekog novog straha kod tih ljudi, sada dubljeg i vise vezanog za fizicku egzistenciju nego za neke sitne ”privilegije”, pa makar to bio stalni posao ili redovna penzija. Nemam pojma sta s tim moze da se uradi. Izbori i nova kampanja bi sigurno pomogli, ali bas zato toga nece biti skoro.