vilhelmina

Ovih 1600 evra vazi samo ako si nakon punoletstva ziveo najmanje 40 godina u Norveskoj. Ako si ziveo krace taj deo se proporcionalno smanjuje. Isti princip je i u Svedskoj, s tim sto je taj garantovani iznos duplo manji. Tako da je to samo jedna brojka koja dobro zvuci, ali nije nesto s cim svako moze da racuna. Takodje je vazno reci da je taj iznos garantovan samo ako nemas zaradjenu penziju. Ako je imas, a ona nije velika, dodace ti se do garantovane, pa ces imati isto kao onaj koji nikad nije radio. Sve u svemu, zeznuto je biti penzioner u Skandinaviji. Isplati se onim najbogatijima, koji imaju druge prihode i penzija im je samo mali dodatak, kao i onim najsiromasnijima, koji nikad nisu radili i nesto zaradili. Svi drugi, a to je ogromna vecina tj srednja klasa, pokusava da radi sto duze i usput trazi nacina da jeftinije zivi onda kad penzija neminovno dodje. Verujem da se i Koca s ovim slaze jer su penzioni sistemi u nase dve zemlje vrlo slicni, samo su iznosi i nacin oporezivanja nesto drugaciji.

Nisam se pokajala zbog toga, ali jesam cesto bila ljuta na sebe sto nemam petlje da jednostavno odem s foruma i tako uskratim zadovoljstvo izvesnoj druzini. A kad si vec pomenula to vreme, reci cu nesto i na temu aktualne prepiske. Pratim je, ali sam se do sada uzdrzavala da komentarisem. Bio je na prethodnom forumu topic na koji smo kacili svoje slike. U jednom trenutku uradim i ja to i nedugo nakon toga dobijem insajdersku informaciju iz tadasnjeg moderatorskog tima da na zatvorenom, moderatorskom topicu ide neka sprdacina oko mog izgleda, gde prednjaci tada novi, ambiciozni moderator. On osvaja simpatije ostalih tako sto me poredi s Mirom Markovic, i svi se ludo zabavljaju. Taj moderator je bio Zoran59. Obecala sam izvoru informacije da cu to zadrzati za sebe, ali proslo je vise od deset godina, pa se nadam da je u redu sto to sada otkrivam.

Pece prilicno ravnomerno, ali ja za vece komade uvek pocnem s ”naopake” strane, npr pile s grudima dole ili svinjska rebra s mesnatim delom dole. Okrene ga posle desetak minuta, dok se jos ne raspada i lako ga je okrenuti, a posle vise ne diram do kraja. Samo ga par puta otvorim i cetkicom premazem ostatkom marinade. Kobasice ne okrecem, posto su okrugle same se oprlje sa svih strana. Snicle i pohovanu ribu okrecem pred kraj, kad se vec zapeklo i ne savija se, tek da se izjednaci boja i s druge strane. Krompire i drugo povrce povremeno protresem. Sad sam se setila jos neceg. Kad mi za neko jelo trebaju svezi bageti, ispecem u air fryer one polugotove iz Lidla. Jedno 10-15 minuta, nikakvo okretanje i savrsenstvo od nezdravog belog hleba! Prethodno ih pokvasim vodom, a posle zamotam u krpu na par minuta.

Ja air fryer koristim skoro pa svakodnevno, ne znam kako sam uopste pre zivela bez njega. Primecujem da koristim vise razlicitih vrsta povrca, jer gotovo sve moze da se ubaci. Naravno, prethodno marinirano u malo ulja. Povrce koje kad se kuva ima ukus vode, ovako bude grilovano, znaci mnoooogo bolje. Tu mislim na sargarepu, patlidzan, tikvice, svakakvo korenje i naravno krompir. Kobasice savrsene, pecene as svih strana, ne samo s jedne ili dve (citaj zagorele). Meso svo moguce, celo pile, cureci bataci, bilo kakav komad mesa, moze i pohovano… sve samo malo premazano ili poprskano uljem. Kad je meso u pitanju, pocinjem s visom temperaturom, da dobije koricu i ne curi, pa posle smanjim. Koristim termometar za meso, da znam kad je gotovo, jer i dalje ne mogu da se naviknem da je tako brzo, npr pile za 40 minuta. I ta brzina mi je mozda i najvaznija, kad dodjem s posla i nemam vremena za dugo spremanje. Plus sto obozavam pohovane stvari, a ovde nemam grizu savesti sto se napilo ulja. Druga bitna stvar mi je podgrejavanje. Ponekad kupujem preostalu hranu iz restorana (To good to go) i tu cesto bude stvari spremanih u fritezi, recimo kolutovi od sipe, koji hladni ili podgrejani u mikrotalasnoj i nisu necemu. A posto su to komadi vec natopljeni uljem, u air fryeru su posle 2-3 minuta kao sad izvadjeni iz friteze. Ali taman da ga ni za sta drugo ne koristim, vredelo bi ga imati zbog ajvara. Paprike nikad bolje pecene sa svih strana, same ispadaju iz kozice. Napravim kolicinu za jednu teglu, bez dugog kuvanja jer se odmah jede. Kad nestane, napravim novu. Sve u svemu, meni je ta sprava unapredila zivot. Jedemo raznovrsnije i zdravije, a stedim vreme i struju. Sve je samo stvar navike. I malo iskustva, da dodjes do sopstvenih recepata i napravis onako kako ti volis. Gotovi recepti mi nisu mnogo pomogli, nije to moja hrana. Dakle, samo sopstveni pokusaji i iskustvo. Edit: @Div, povodom sargarepe. Svo tvrdje povrce secem na listice, znaci uzduzno na tanke ploske. Tako najbrze omeksa do al dente konzistencije. Krompir mi je najbolji na krupnije komade, posebno slatki krompir. Uz njega obicno ubacim i cveklu (gotovu, obarenu, oljustenu i vakumiranu).

Moja unucica, koja je zakasnila za jedan dan da se rodi na Dan Republike, igrom sudbine je svoj prvi Dan Mladosti docekala na Brionima. Sve je dokumentovano, ali nemam dozvolu da kacim slike, pa zato samo utisci njene mame. Dakle, i ovog 25 maja hoteli (komada dva, vise i nema) su imali poseban svecani svedski stol s tartufama i ostalim djakonijama, nedostajalo samo od ptice mleko. Kazu da je to tradicija, pa ko se slucajno zatekne kao oni, ima sta da vidi i proba. Drugi utisak moje cerke je sto su svi konobari 60+, ocito Titovi pioniri 😁. Vredelo bi se potruditi, pa se tamo slucajno zateci, neke od sledecih godina.

Bas zanimljivo, Koco, jer moja prica o puknutoj arkadi je vrlo slicna, samo je Split i godina 1973. Padala je kisa i skolski hodnici mokri, a mi smo tada nosili one crne skolske papuce. I ja se okliznem i blebnem na beton. Ne secam se bola, nego samo blama. Pokrijem to rukom i krenemo drugarica i ja uz stepenice, kad me u jednom trenutku ona pogleda, potpuno u soku, i kaze ide ti krv. Odvede me kod pedagoga, daju mi tamo neku maramicu da to pritisnem i pozovu podvornicu (to se valjda u Srbiji zove tetkica) da me vodi u hitnu. Hitna daleko, pa smo isle autobusom. Tamo pocnu da mi to ciste i pripremaju za kopce i usput pitaju gde mi tata radi, jer naravno, nemam zdravstvenu knjizicu kod sebe. Ja kazem u Lori i oni ukapiraju da je vojno lice. Odmah sve obustave i kazu podvornici da me vodi u vojnu bolnicu. Opet autobus i kisa koja ne prestaje, ali je na kraju ispalo dobro jer se hirurg u bolnici jako iznervirao sto su me tako izbacili, mogli su bar sanitetom da me posalju. I onda se bas potrudio da me usije tako da ne ostane veliki oziljak. Jos jedna dobra stvar koja je bila posledica svega toga jeste i to sto mi je mama posle toga konacno dopustila da pocnem da cupam obrve. Oziljak je ipak bio veliki i presekao mi obrvu na pola. Verovatno je preseklo i zivac jer i danas na tom mestu nemam nikakav osecaj. Mnoge dogadjaje iz tog vremena sam zaboravila, imam samo neka maglivita secanja, jer zivot se od tada menjo mnogo puta. Ali tog dana se secam, sa svim detaljima.

I ja. Puno kartica puno i kosta. Ako ti ne uzimaju na sitno kod svake transakcije onda te deru mesecno ili godisnje, za samo posedovanje kartice. U svakom slucaju im platis, na vise ili manje elegantan nacin.

Mislim da nisi pazljivo procitao ono sto sam ja napisala. Naime, pomenula sam konverziju koju i ti pominjes, kao nesto sto se moze izbeci tako da uvek izaberes lokalnu valutu, nikad tvoju domacu. To vazi i za podizanje gotovine, ali i za svako drugo placanje. Ono zbog cega i pored toga ne treba podizati gotovinu sa stranom karticom, osim ako se bas mora, su fiksne takse koje vecina banaka ima za podizanje gotovine u stranoj valuti. To moze biti taksa koju naplacuje banka ciji je bankomat, pa se i to moze izbeci tako sto se raspitas kod koje tog troska nema, i samo kod nje podizes. Ali gotovo sve svedske banke (i one koje vecina ljudi ima kao svoje maticne banke, ali i one koje nude kreditne kartice) to imaju, a iznos je obicno 4 evra po podizanju, bez obzira na iznos. Znaci, tvoja banka ti to naplati za podizanje gotovine, bez obzira da li ti je naplatila ona ciji je bankomat, ili nije. Podigni desetak puta gotovinu i bacio si onu sumu s tvoje slike. Ne znam koju ti karticu imas, ali prilicno sam sigurna da Kocina banka funkcionise ovako kao moja, znaci nekoliko evra za svako podizanje gotovine. Taj iznos nije uracunat u ono sto si nekom prilikom podigao, vec se registruje naknadno i pojavljuje posebno na izvodu tvog racuna. Zato sam Koci preporucila Forex kreditnu karticu jer znam da je ona jedna od retkih u opticaju u Skandinaviji koja taj trosak nema tj ne naplacuje ti tu uslugu. Njegova maticna banka to gotovo sigurno radi. Za tvoju ne znam, ali savetujem da proveris.

Aman Koco, ne podize se gotovina u inostranstvu, nikad! Ako se bas mora, biras lokalnu valutu, da izbegnes konverziju. Isto to i kad placas karticom, ako imas opciju da biras valutu, znaci uvek lokalna. Eure (i neke druge valute, ali naravno ne i dinare) mozes pre puta da uzmes na bankomatu na aerodromu, izguglaj na kojem. Dosta dobra opcija je i da uzmes Forex-ovu kreditnu karticu, koristis je tamo umesto svoje norveske kartice, pa kasnije platis racun. To ti je svakako bolje od racuna u bilo kojoj banci u Srbiji, jer ce te sve one odrati za samo posedovanje racuna na kojem nemas stalni, redovan prihod, nego ga koristis samo za tu priliku. Definitivno, najisplativiji nacin ti je da placas svojom norveskom karticom gde god je moguce. Gotovinu u eurima podignes na bankomatu na aerodromu u Oslu, procenis koliko ti treba, pa tamo menjas. Alternativno, kupis kod Forexa ili nekog drugog manje banknote od npr 10-20 eura, pa menjas po potrebi. Kod Forexa nakon povratka mozes da vratis sto ti je eventualno ostalo bez ponovne konverzije, sto je opet sitna pogodnost. Naravno, sacuvas racun. Sigurno neces naci nista povoljnije. Edit: Ako bas moras da podizes gotovinu u Srbiji, radis to planski, izracunas koliko ti treba, jednom ili dvaput, ne cesto.

To je bio relativno kratak trenutak, nakon naglog rasta sedamdesetih, a pre nastanka EU, posebno pre cuvenog balona s nekretninama. Sada se itekako trude da privuku stanovnike, ali biraju one s prihodima, dakle ljude koji rade na daljinu i penzionere iz EU. Mnogi od njih u sezoni izdaju svoje nekretnine i rekla bih da je to glavni razlog zbog kojeg se stanovnistvo mnogih spanskih gradova u tim mesecima udesetostruci. Moja Torrevieja nominalno ima 100 hiljada stanovnika, ali u vrhu sezone to bude milion. Pravih hotela u ovom delu Costa Blanca gotovo i da nema, svakako nikakvih resorta. Ali turizam tesko da moze da bude masovniji 😉. I mnogi Spanci ovde poseduju nekretnine u kojima ne zive stalno vec im predstavljaju dodatni prihod. Da ne pominjem lanac prodavnica Kalinka na svakom cosku, zbog onih desetak plus posto stanovnika grada poreklom iz Rusije i Ukrajine (mnogi od pre rata). Zato se i pitam ko su ti lokalci koji se po svim ovde pomenutim gradovima bune protiv masovnog turizma. Razumem npr gradjane Dubrovnika koji ne vole turiste s kruzera koji zakrce grad, a ne potrose nijedan evro. Ali vidjala sam duz jadranske obale kuce na vise od kilometar od obale, plus uzbrdo, koje se izdaju za jedva nesto manje novce od onih na samoj plazi. Da ne pricam o stanovima u Splitu s pogledom na brodogradiliste, ne tako davno siromasne radnicke cetvrti, koji se sada takodjer izdaju turistima. Nisam mogla da verujem kad mi se koleginica pohvalila kako je bila na letovanju u Splitu i stanovala na Kmanu! Alo, pa to je kao da ti se neko hvali kako se odlicno proveo u Kaludjerici. Znaci, volela bih da vidim ko su ti pobunjeni lokalci kojima smeta masovni turizam, sta bi oni hteli, a cega bi se rado odrekli. Izuzimam donekle velike gradove kao sto su Venecija, Barcelona, Amsterdam, pa i Dubrovnik, ali nisam sigurna da su u pravu i oni u manjim mestima koja iskljucivo od turizma i zive. Rekla bih da je tu vise pitanje konkurencije izmedju onih koji su se od turizma oparili pre i onih koji su nesto investirali pa bi i oni sada da na tome zarade.

General Anton Tus ili admirali Sveto Letica i Stane Brovet sluzili Karadzicu i Mladicu?! Titu svakako jesu. I to su oni koji mi prvi padaju na pamet i za koje verujem da si cula. Gde su svi oni koji su bez pompe napustili JNA, presli u novostvorene vojske republika koje su se odvojile od yu, otisli u inostranstvo da voze kamione i rade na baustelama, trazili prevremeno penzionisanje ili protiv svoje volje oterani u penziju, oni koji su zatvarani iz raznih glupih razloga, a zapravo zato jer su ocenjeni kao nelojalni i nepouzdani, pa onda naprasno pustani iz istraznih zatvore cim bi potpisali raskid ugovora… Da ne pominjem one koji su izvrsili samoubistvo, verujem da je svako cuo bar za nekog. Svega toga je bilo na svim nivoima, ne samo medju admiralima i generalima. Ni HV i Armija BiH ne bi mogle bez profesionalaca iz JNA. Za sve te ljude, koji su izabrali najcasniji put od onih koji su im bili na raspolaganju (a nije ih bilo mnogo i nisu svi imali iste mogucnosti) uglavnom niko nije cuo, a i zasto bi? Ali je ceo svet cuo za Mladica koji je pre rata bio prilicno sitna riba, a onda iskoristio onoliko prostora u toj vojsci preostalo nakon svih gorepomenutih cistki, da se krvavim slovima upise u istoriju bescasca. Da se razumemo, ne mislim ja da ovima koje ovde pominjem treba dici spomenike. Samo zelim da se zna da se izmedju 89 i 92 ta vojska toliko promenila da od nje nije ostalo skoro nista od one prethodne. Traziti u njoj neki kontinuitet je isto kao traziti kontinuitet izmedju ex yu i Srbije. Nidje veze.

Ja onu podivljalu i krvolocnu bandu koja se od rata u Sloveniji i kasnije jos uvek predstavljala kao JNA nikako ne bih poistovecivala s onim sto je ta vojska bila pre toga. Ono sto ja znam o njoj je da je, sto je visi bio nivo sofisticiranosti nekog roda vojske, to je bio veci i nivo profesionalizma, a manji svih politickih i ostalih gluposti. Tek kad je raspad poceo na politickom nivou, i tu vojsku napustili pripadnici nesrpskih nacionalnosti, ali i mnogi profesionalci bez obzira na naciju, tek onda je JNA postala ono iz prve recenice mog posta. Naravno, dopustam da su i pre toga mogle da se vide naznake onog sto ce se posle dogoditi, ali taman onoliko koliko i u ostatku drzave. Nacionalizam je bio prisutan svuda i sve vreme, ali se s tim zivelo na nacin kojeg se iz danasnje perspektive s nostalgijom secamo. I jos jednom, dopustam drugacija iskustva i drugacija misljenja. Ovo je samo moje.

Za mene je ovo stvarno sreca, zauvek sam zahvalna Bosni za to malo kasnjenje. Moja generacija u Hrvatskoj je bila prva sa zajednickim osnovama i kasnije usmerenim. Medjutim, ja sam ucila latinski u osnovnoj pa je bilo logicno da nastavim klasicnu gimnaziju. Za to jedno klasicno odeljenje u Splitu je receno da ce do kraja ostati po starom sistemu, kao i onih nekoliko u Zagrebu, ali se to nije desilo. U Zagrebu su ostali, a nama je pred kraj drugog razreda receno da, ne samo da od treceg nema vise grckog i latinskog, i da moramo da se usmerimo, nego da moramo cak da polazemo diferencijalne ispite jer nismo imali zajednicke osnove, pa smo valjda nesto propustili. Tu su se nesto roditelji organizovali, pa smo nas tridesetak iz Splita (ne samo klasicni nego i neki ostali) krenuli u gimnaziju u Livnu. Zavrsilo nas je samo nekoliko, Vecina je odustala posle par meseci. Meni su to bile najlepse dve godine u zivotu. Bez roditelja, s cimerkom u malom stancicu bez kupatila, autobus Bosna Livno petkom popodne i ponedeljkom ujutro, dobro drustvo, sloboda… Plus sto se zavrsila vrlo jaka gimnazija, na cemu sam i dan danas zahvalna.

Ako neko hoce da pravi poredjenja, evo moje racunice iz Spanije. Torrevieja, srednje velik grad 40 km juzno od Alicante, studio od 30 kvadrata, druga linija tj 50 metara od vrlo atraktivne plaze i 2 km od centra grada. Placen je 36000 evra pre tri godine. Na to u Spaniji ide oko 14% raznih poreza, ali mene je izaslo oko 10000 evra zbog nekih nepredvidjenih zavrzlama. Totalno renoviranje pogodjeno u startu 12000, na kraju izaslo oko 17000 jer je potrajalo taman da upadnem u ovu poslednju krizu i inflaciju, ali i zato sto su dodati neke novi momenti ( kad je bal, neka je maskenbal). Sve u svemu, izaslo me na nekih 65000 i prezadovoljna sam jer isto to i u istom stanju, na istoj lokaciji, kosta minimum 80000. Renoviranje je ukljucivalo: - izbacivanje starog namestaja i bele tehnike, sa sve bubasvabama - novi pod, kamene ploce, sto je standard tamo - novi zidovi, naravno spanski, ukljucujuci zvucnu izolaciju prema komsiji - totalni makeover kupatila i kuhinje, ukljucujuci novu belu tehniku i sve novo - nove instalacije - novi namestaj, prema planu arhitektice koja je sve ovo odradila tako da sam majstore videla samo na slikama koje mi je slala, ukljucujuci slike na zidovima, lampe, ukrasne jastucice itd - od starog su ostala samo ulazna vrata i prozori.

Socijaldemokratske stranke su i nastale kao izraz neprihvatanja marksizma kao politickog programa, ali uz zadrzavanje istog tog marksizma kao politicke teorije i svetonazora. Ovo potonje kroz posmatranje ljudskog drustva kao klasno podeljenog u odnosu na pristup drustvenim resursima (sredstva za proizvodnju) i polozaj na trzistu rada (proizvodni odnosi). Tu su i postojanje radnickog pokreta kao realne drustvene snage, sindikalno udruzivanje, klasna borba i sijaset drugih pojmova koji su zajednicki svim politickim opcijama utemeljenim na marksizmu, od najradikalnijih revolucionarnih, lenjinistickih, staljinistickih i slicnih, do socijalistickih i socijaldemokratskih. Niko se tu nije odricao marksizma nego su ga svi tumacili i primenjivali na razlicite nacine, ali uz zadrzavanje osnovnih postulata klasne borbe kao pokretaca drustvenih promena. Tako je i danas. Bez marksisticke teorije nema ni socijaldemokratije. Crveni cvet je i dalje njen simbol, Internacionala je i dalje njena himna, a marksizam i dalje njena osnova i pogled na svet. Razlika izmedju ove i radikalnih marksistickih opcija je ista kao i u vreme njihovog nastanka i ogleda se u metodama politicke borbe. Za socijaldemokrate nasilje nikad nije bilo prihvatljivo, a nije ni danas. Nista se tu nije mnogo menjalo, jos manje se neko neceg odricao.

Ja bih ovde dodala i: - ne znaju za bolje

Ja sam negde procitala da ovo istrazivanje radi grupa naucnika, ali i visoko pozicioniranih ljudi iz politike i biznisa, ima neke veze i univerzitet Columbia, a sve pod pokroviteljstvom UN i u cilju iznalazenja najboljih modela odrzivog razvoja. Tako nekako, ne trazi mi se opet clanak da proverim sta je tacno bilo. U tom smislu su i pitanja vezana za ljudska prava, demokratiju, socijalnu zastitu i slicno, a to u krajnjem slucaju znaci poverenje u drzavu. Kako se to na kraju prebacilo na licnu srecu, stvarno nemam pojma. Mislim da bi primerenije bilo govoriti o zadovoljstvu sopstvenim zivotom, perspektivi i percepciji smisla, a ne o licnoj sreci. U tom slucaju se ne treba cuditi rezultatima koje postizu skandinavske zemlje, ali bi se trebalo zabrinuti nad rezultatima USA i Kanade koje u ovim istrazivanjima stalno padaju, da ne govorim o rezultatima Srbije koji, i pored svega, rastu. Tu ja vidim znakove za uzbunu, posebno uz neke dodatne podatke koje sam negde pokupila, a sad se ne secam gde. Prema njima u USA su ”srecniji” stariji od mladjih, u Srbiji obrnuto. To se itekako moze tumaciti i iz toga svasta korisno izvuci. Pitanje je samo hoce li se neko time dalje baviti, ili ce sve ostati na nivou medijske atrakcije. Sto se Svedske tice, ona se u odnosu na ranije godine popela sa sedmog na cetvrto mesto. Iz svakodnevnih razgovora s ljudima razumem to ovako: Iako se na sve strane gundja o razgradnji socijalnog sistema, ovde postoji svest da je i ovo sto jos uvek imamo daleko bolje od onog u cemu su u drugim zemljama ljudi prisiljeni da zive. Odatle i zadovoljstvo postojecim, rekla bih vise kao izraz straha da se i to ne izgubi. Takodjer bih mogla da zakljucim da rezultat svake od zemalja, u smislu popravljanja ili slabljenja pozicije na ovoj listi, treba posmatrati u njenom sopstvenom, a ne u globalnom kontekstu. Nije ovo nikakvo takmicenje medju zemljama, nego nacin da se u svakoj od njih pojedinacno prate trendovi. Tako ja ovo razumem i tako mi ima smisla. Visok stepen zadovoljstva vidim kao zelju vecine da se ocuva postojece, nizak kao zelju za promenom.

Ovde si nehotice vrlo dobro objasnila problem u komunikaciji s bohumilom, a u prilicno meri i s tobom. Intersectionality je socioloska, naucna teorija, bas kao sto je to i posmatranje drustva kao klasno podeljenog. Teorije same po sebi nisu ni pogresne, ni stetne. Naprotiv, pomazu nam da razumemo drustvo u kojem zivimo i da ga vremenom i sistemskim merama popravljamo. Ali onda dodju militantni likovi raznih provinijencija koji bi sve resili preko noci i preko kolena i tako dobijemo sve te negativne pojave, od sulude pozitivne diskriminacije na americkim univerzitetima do cancel kulture i ostalog. Bohumilo za to ne krivi ni pomenute ekstremiste ni one koji su po svaku cenu za status quo, jer im to odgovara i puni im dzepove. Njemu je kriva teorija i svako ko u njoj vidi pozitivan pomak u razumevanju drustva, biva etiketiran kao neko ko bi iz tog razloga zatvarao i streljao. A teorija sama po sebi ne stvara lose prakse. To rade ljudi, podjednako oni koji bi stvari resavali preko kolena, kao i oni koji imaju stvarnu moc za promene, a probleme godinama i decenijama guraju pod tepih, jer to nisu njihovi problemi. Dok ne zaigra mecka i pred njihovom kucom.

Bila je i ona glupa mizogena sala da se naliv pero, auto i zena nikada i nikome ne pozajmljuju.

@Eddard i ostali, a povodom stavova @DameTime. Evo meni ne fali zrelosti i iskustva, pa opet mogu da potpisem svaku rec koju ona napise. Kamo lepe srece da se o ovome govorilo i pisalo u vreme kad sam ja imala njene godine, ali nije. U to vreme se prica o rodnoj ravnopravnosti svodila na to da bi muskarci trebalo da pomazu zenama u kucnim poslovima, a zene su prebijane u humoristicnim serijama i nacija se tome slatko smejala subotom uvece, bas je bila dobra fora. Primera koliko toga se promenilo ima milion, a nije bilo toliko davno, proslo je svega tridesetak godina od tada. I nijedna promena nije dosla bez otpora ili bar ismejavanja od strane onih kojima je sve to islo na zivce. Ali zato, kad se neka promena desi i prihvati kao normalna i od onih koji se se do tada opirali, onda se svima cini da su oduvek bili za to, iako nisu. I to je ljudski.

Svaka tebi cast, Zorane, znam da si mnogima omiljen forumas i da nemas losu nameru, ali da li bi mogao da razvedravas neku drugu temu? Mislim da od ove nije primereno praviti sprdnju, bas kao sto to ne bi radio ni na nekoj temi o ratovima ili bilo kakvom drugom nasilju. Vazi i za ovog sto ti replicira.

Ovo izgleda bas jednostavno. Odstampas nesto i delis na cosku. Materijala ne fali, papir i stampac ce se naci. Ali ja se prva ne bih usudila da tako nesto radim u Srbiji s pomahnitalom vlascu na svim nivoima i onom kolicinom od te iste vlasti poticanog nasilja u svim oblicima. To vise nije pitanje da li ce ti eventualni aktivisti imati problema na poslu ili ce im neko nesto dobaciti na ulici, kao sto je to bio slucaj devedesetih, pa se prezivelo. Ovde je vec pitanje hoce li taj aktivista bezbedno stici kuci posle takve akcije, hoce li mu porodica biti bezbedna. Ova vlast i njeni satrapi su mnogo puta pokazali da se ne sale. Jedno je odbiti da sednes u bus i ides na miting, a nesto sasvim drugo deliti materijal ove vrste. Efekta bi sigurno bilo, ali je i jako opasno.

Ako tebe ili nekog drugog interesuje kako to sa zakazivanjem operacija i cekanjem na iste funkcionise u Svedskoj, evo… Ovde postoji ”vårdgaranti” tj garancija da ces sresti lekara za max pet dana u okviru primarne zdravstvene zastite i max tri meseca kod specijaliste. Ako imas problem s vidom ides prvo u ambulantu u koju si upisan, znaci zakazujes telefonom ili onlajn, kratko opises problem i oni ocene koliko je hitno. Posto ovo nije, dobijes termin za pet dana. Tamo ti lekar izdaje uput za pregled kod specijaliste, sto on radi onlajn, znaci ne nosis ga ti nigde, nego odes kuci i cekas poziv. On dodje obicno za dve-tri nedelje, a pregled je obicno u okviru tri meseca. Ali to samo u slucaju da nisi trazio bas odredjenu bolnicu nego si lekaru prepustio da sam izabere onu s najkracim vremenom cekanja. Ona mora da bude u okviru tvog regiona, ali to moze da bude dosta daleko jer u velikoj Svedskoj ima 21 region. Neki su teritirijalno mali jer imaju mnogo stanovnika, npr Stockholm, a oni na severu su bas veliki. I naravno da su u sistemu svi ”izvodjaci radova”, i privatni i javni. Ako ne zelis u tu ustanovu u koju te lekar upucuje, nego zelis sam da je izaberes, onda si se odrekao gorepomenute garancije od tri meseca, i na prvi pregled kod specijaliste mozes da cekas i znatno duze. Kad sretnes specijalistu i donese se odluka o operaciji, onda pocinju da teku nova tri meseca. U tom roku treba da se izvede operacija, ali opet ne mozes ti da biras gde ce to biti. Ako u okviru tvog regiona ne postoji mogucnost da te operisu u tom roku, mogu da ti ponude neki drugi region. U tom slucaju ti zdravstveni sistem placa neophodne troskove za put i smestaj. Ipak, vrlo malo ljudi bira ovu opciju i uglavnom zele da se operisu u nekoj blizoj i po mogucnosti renomiranoj bolnici, a ne bilo gde u zemlji. Tada i sve one garancije prestaju da vaze, pa je cekanje na operacije koje nisu hitne, npr katarakta ili vestacki kuk, po vise godina.

Cula sam za epidemiju u Danskoj, naravno. I ovde u Svedskoj se dosta prica o tome, belezi se i znacajan porast broja obolelih, posebno u odnosu na vreme kovida, kad su se brojali na prste. Nisam doduse cula za neki ozbiljniji slucaj, jos manje da je neko umro. Ali lekari ne propustaju da kazu da gaje veliki respekt prema ovoj bolesti, bar kad su u pitanju mala deca. Zanimljivo je da se jos od augusta 22, znaci pre epidemije u Danskoj, ovde preporucuje vakcina trudnicama posle 16 nedelje trudnoce, kako bi bebe bile koliko-toliko zasticene do ona tri meseca kad mogu sama da prime vakcinu.

Ako postoji savrseno novinarstvo, onda je to tekst Jovane Gligorijevic u poslednjem broju Vremena. Slobodno bi mogao da zatvori ovaj topic, bukvalno je sve receno (nadam se da ipak nece). Stavljam ga u spojler jer mi je neprijatno sto zloupotrebljavam pretplatnicki nalog, ali tekst je toliko dobar da ne mogu da odolim. Izvinjenje autorki i Vremenu!