vilhelmina

Ja mislim da s tim nekadasnjim emisijama draz i jeste u tome sto su poticala decu na pitanja, a odgovore su mogli da daju samo odrasli. To je proces ucenja i gradjenja veze izmedju dece i odraslih. Danasnji sadrzaji u medijima su strogo podeljeni na one namenjene deci i one za odrasle. Ovi za odrasle po mnogo cemu nisu za decu, a sto se tice decjih, roditelji tesko da mogu da razumeju sta je tu smesno ili zabavno. A i da pitaju decu tesko da bi dobili odgovor, jer ni oni ne znaju. Sve je to vec gotov, sazvakan sadrzaj, za koji su marketinski strucnjaci sracunali da pogadja tamo gde treba. Nema tu mesta, a ni potrebe za pitanjima i odgovorima. Ili tacnije, ima mesta samo za jedno pitanje - cemu to uopste sluzi?

Mladene, kad smo mali u porodici formiramo svoje kulturoloske obrasce, pa nam to oblikuje i kasnija secanja. Vrlo je moguce da je tako kako opisujes bilo u mnogim porodicama. U mojoj nije jer su mi roditelji bili prilicno odsutni, a mene i brata je cuvala nepismena baka. Njoj Mendo i Slavica svakako nisu znacili nista pa gledanje tog programa nikad nije preraslo u porodicnu tradiciju, kao kod tebe i u tvojoj okolini, nego smo brat i ja to gledali dok nam je bilo zanimljivo, a posle vise nismo. Verovatno nam je u nekom trenutku postalo zanimljivije da blejimo s drugom decom ispred zgrade nego da gledamo Mendu i Slavicu. Ali potpuno se slazem da su ti programi bili zabavni i nadasve poucni, nesto sto danas sve manje pije vodu kod mladjih generacija. Pri tome mislim na ovaj post gosn Puzigace sa susednog topica.

Eh da, sad si me podsetio na jos nesto iz mog ranog detinjstva. Moja mama je imala koleginicu koja je jako licila na Slavicu Filu. I ona se zvala Slavica, Foskio, i bila je supruga tadasnjeg direktora Uljanika, ovog iz teksta: https://www.glasistre.hr/pula/-pulsko-brodogradiliste-od-1965-do-1976-kulminacija-je-bio-strajk-u-rujnu-1967-radilo-se-efektivno-cetiri-sata-jesu-li-sefovi-uljanika-baceni-u-more-ili-nisu-575069. Teta Slavica je cesto dolazila kod nas, mislim da nije imala svoje dece i da je mene i brata zato tako volela. Secam je se kako se penje stepenicama (ziveli smo na petom spratu, nista lift) i nosi romobil mom bratu. Sta sam ja sve dobila od nje, vise se i ne secam, ali nikad nije dolazila praznih ruku. Posebno zimi, kad bi nam donosila mandarine s Briona, koje je njen muz dobijao licno od Tita, s njegove plantaze. Secam se i jednog dogadjaja koji se tada prepricavao kod nas u kuci, a koji me se svakako domino, cim sam ga zapamtila. Idu moja mama i teta Slavica uvece s posla kuci, i nabasaju na manijaka, egzibicionistu, koji ponosno pokazuje cime raspolaze. Moja mama, provincijalka iz Srbije, se oduzela od straha, a teta Slavica izuje cipele, digne dreku i pojuri za tipom koji je u medjuvremenu poceo da bezi. Legenda kaze da je cak uspela da ga odalami stiklom po glavi. Eto, neka ovo bude mali omaz mojoj dobroj teta Slavici. Nadam se da posle vise od pola veka nije problem sto joj otkrivam licne podatke. Ostala mi je u secanju kao prava dama, inteligentna i cvrstog stava, uzor koji je sigurno ostavio traga na mene, ono sto sam kasnije postala i sto sam danas.

Ja ga se secam! Mene je bas uhvatilo u uzrastu kojem je taj program i bio namenjen. Doduse, secanje je malo maglovito jer je to bio program namenjen bas maloj deci, negde predskolski uzrast, pa kako bi ko krenuo u skolu, tako je vec bio ”veliki” za to. Vise se secam mog osecaja, nekakve topline kojom je sve to zracilo, ali niceg konkretnog.

Mnogo puta si se do sada u raznim diskusijama pozivala na nadleznosti pojedinacnih drzava i razlike izmedju anglosaksonskog i kontinentalnog prava. Sad ja tebe na to podsecam i pitam te, u tom i takvom kontekstu, kakav se kompromis mogao postici? Na kom nivou odlucivanja, u kojoj formi? Ako moze konkretno, bila bih zahvalna. Znaci, postojao je jedan sudski presedan o pravu zena na abortus koji je sprecavao nosioce vlasti na nizim nivoima od saveznog da donose odluke na nivou srednjeg veka. Sad je ukinut i svaka drzava moze kako hoce. Ako je vecina zakonodavne vlasti u drzavi civilizovana, i odluke ce joj biti takve. Ako su zatucani talibani, molim lepo, i to je Amerika. Jos kad bi svi ljudi imali mogucnost da se seljakaju od drzave do drzave da bi pobegli od divljastva i to, gle cuda, obicno usmerenog protiv zena i manjinskih grupa. Ali nemaju svi tu mogucnost. Ovaj argument da je ukinuta presuda bila losa jer je omogucavala abortus do dana rodjenja, prosto ne pije vodu. Abortusi u kasnijim fazama trudnoce su ionako ekstremno retki, i uvek s ozbiljnim razlogom. Oni se ovim nece spreciti, samo ce preci u ilegalu i cist kriminal. Ali se zato otvara prostor za religiozne fanatike s gomilom moci u rukama da tamo gde su u vlasti potpuno ukinu pravo na abortus. Od takvih se zaista moze ocekivati da zatim krenu i na pravo na pristup seedstvima za kontracepciju, pravo glasa za zene i ostalo sto im je na dusi. Dakle, skandalozno za zemlju koja se smatra civilizovanom i promoterom ljudskih prava.

Kompletirala bih ovu odlicnu retrospektivu srpskog visestranacja jednim mojim zapazanjem u poslednjih 25 godina. Osim licnih sujeta porazenih lidera, ovoj zbrci pridonosi jos jedan, po meni, bitan momenat. To je ono kad strankama cim se domognu malo vece moci, pa makar i kroz mandate osvojene u okviru svakakvih koalicija, odjednom porastu apetiti. Tog momenta pocnu svoje birace da uzimaju zdravo za gotovo, znaci oko njih se ne vredi truditi, ionako su nasi. I onda pokusavaju preko noci da osvoje glasove drugih, ma prosto im se udvaraju, nude se, pruzaju ruku svakakvoj gamadi. Njih naravno ne dobiju, a one stare izgube. To se desilo DOSu sa ”nece biti revansizma” i mnogima posle njih, a poslednji primer je koalicija Moramo tj valjda onaj deo koji se sada zove Zajedno. Ne mogu da verujem kakve sam neprincipijelne gluposti cula od Cute i Biljane Stojkovic, ljudi koje mi je ranije bas hvatalo oko. Pazi, prvo su pozvali svoje pristalice da izadju na ulice jednog obicnog radnog dana i podrze ljude iz Fijata/Kragujevca. Srecom pa ih je malo ko poslusao, jer bi kasnije morali da ih pozovu da se razidju nakon sto je cilj protesta ispunjen - fijatovci su dobili termin za razgovor s predsednikom! Pa ko se tu ne bi osetio prevarenim i iskoristenim, da je nekim slucajem vise njih doslo da podrzi taj skup? I sad se Cuta i Biljana pravdaju kako je to borba za opste principe, radnicka prava, izraz solidarnosti… Mislim, prva sam za to, ali brate, od pocetka je jasno kakva je vecina tih koje je tog dana trebalo podrzati. Zato im se sopstveni biraci i nisu pridruzili na protestu, a Cuta i Biljana su cak tako daleko otisli da ih zbog toga popljuju, kao nisu solidarni i to. Pa eno im onda radnika Fijata da danas-sutra glasaju za njih. Sigurno ce ih se setiti na nekim sledecim izborima, nakon sto im Vucic sredi nove poslove, otpremnine i sta vec traze. Kakav amaterizam i neprincipijelnost! Rezultat vidjen vec toliko puta - zine ti doope za novim biracima, zbog njih pogazis svaki princip koji si do tada promovisao jer nemas strpljenja da uporno i dosledno radis na sirenju baze pristalica, nego hoces sve preko noci. Najsigurniji put da nove birace ne dobijes, a stare izgubis.

Ostarih i osedeh na ovom i prethodnom forumu, ukupno 18 godina, i jos sam Newbie?! Ima li nekog nacina da se dobije vanredno unapredjenje (samo da ne bude posthumno), jer me ovo bas pogadja 😁. A sad salu na stranu. Ovo je neki fazon koji treba da potakne ljude da vise pisu da bi dobijali znackice, ono kao lajk, sher, zaprati…, jer sto vise pisanja, vise i klikova i sve sto uz to ide. Jer kako vidim, forumski staz i reputacija ne igraju tu nikakvu ulogu, nego samo kolicina nastancovanih postova u nekom (izgleda odredjenom) vremenu. Naravno, jasno mi je da je ova verzija foruma gotov proizvod s trzista i da verovatno vise i nema drugacijih. Znaci, valja nam ziveti s tim. Samo sam osetila potrebu da i ja projomentarisem ovu smejuriju.

Svako sam bira da bude (ne)zamenjiv na poslu koji radi., birajuci posao i nacin na koji ce da ga radi. Niko ne radi 24/7, jer svi moraju da spavaju, jedu, odrzavaju higijenu, kuckaju po forumu ili sta ih vec opusta. To sto si ti izabrala posao koji moze moze da se razvlaci na 24/7 i na kom si nezamenjiva ne znaci i da stvarno radis vise od drugih ljudi. Samo svoj posao organizujes onako kako ti odgovara. Od kovida naovamo i ja mogu tako, ali sada radije biram da odem u kancelariju, odradim intenzivno to sto mi je posao i onda odem kuci bez kompa. Ponekad mi cak uspe i da ne mislim na posao i ne planiram sledeci dan u slobodno vreme. Mene neces sresti na forumu u radno vreme iako sam sve vreme online i pred kompom. Na odmor odem kad osetim da mi treba, izmedju ostalog i zato da bih mogla da nastavim da radim. I uvek zazalim kad se vratim jer mi kolege koji me menjaju sve ubrljaju, ali to je cena. Socijalna radnica mora biti zdrava 😁. To isto misli i moj poslodavac. Kad nekom mladjem da 25 dana odmora godisnje, a meni i mojim vrsnjacima 32, onda to nije za nagradu ili sto nas vise voli, nego zato sto je to potreba. Cak mi za dane odmora plati vise nego kada radim, da bih se sto bolje i efikasnije odmorila i oporavila, pa da moze da nastavi da me cedi i iskoristava. Moj poslodavac smatra da je to pametno.

Zanimljiv mi je bio clanak koji si linkovala, o razlicitim okolnostima koji u USA proizvode ovaj efekat. U Svedskoj, a rekla bih i u ostatku EU su nesto drugacije alternative, ali isti efekat. Ovde je najcesca varijanta skolovanje. Kao sto rekoh ranije, mnogi su te poslove radili iz ciste inercije, neke vrste lenjosti da izadju iz zone komfora i potraze nesto drugo. Pri tome mislim na one koji imaju neke skills i time alternativu. Evo ti primer mog sina. Radio je godinama kao ”katica za sve” u hotelu. Odgovaralo mu je da radi vikendom, uvece i nocu, bez guzve i sefova, kao neki slobodan umetnik 😁. Posao je zahtevao poznavanje svedskog i engleskog zbog kontakta s gostima, snalazljivost za sitne popravke tipa zacepljen odvod u kupatilu, nastup i sarm da se umiri nazadovoljan gost, smirenost i fizicku snagu da se savlada pijani gost kad treba, spremnost da se na brzinu ocisti soba ili namesti pomocni lezaj, rum servis, ma svasta sto moze da se desi kad je od svih prisutan samo jedan recepcionar i on. Naravno, 2020 dobio otkaz i sad ga zovu nazad, a njemu ne pada na pamet. Za platu obicnog cistaca ne mogu da nadju nekog ko govori dva jezika, ume da se ponasa i da popravi ventilaciju. On je u medjuvremenu zavrsio prethodni studij, a sad zavrsava obrazovanje za masera i licnog trenera. To je samo jedna od slicnih prica. Ko god je imao neke predispozicije, iskoristio je ovo da poradi na sebi i obezbedi si sigurniju buducnost. Ostaju oni koji ne znaju jezik ili iz drugih razloga nemaju izbora, a njih je manje nego sto je to poslodavcima izgledalo. Ako cemo iskreno, rad nije vrednost po sebi. Treba i da se isplati, a plate za neke poslove su predugo isle dole, jer je bila velika ponuda radne snage. Sad vise nije, znaci vreme za korekciju plata i uslova rada. I poslodavci bi u tom radu trebalo da vide neku vrednost, predugo su uzimali stvari zdravo za gotovo.

@Sunshine State Tacno na to sam mislila. I mnogi domaci mladi su pre korone radili nisko placene i ustvari lose poslove, prosto sto im je bilo udobno tako, da mogu da se osamostale i dok ne smisle sta ce sa sobom u zivotu. Kad je krenulo otpustanje, neki od njih su, bar ovde u Svedskoj, zapoceli (ili nastavili) skolovanje, neki su nasli bolje i stabilnije poslove, i niko od njih se vise nece vracati. Plus oni koji su se vratili u svoje gradove ili zemlje. Njih ce biti tesko nadoknaditi za iste bedne novce. Tu spadaju i oni iz aerodromskih kontrola, ali i mnogi drugi od kojih se ocekuje ozbiljnost i odgovornost, lepo ponasanje, pristojan izgled, poznavanje nekoliko jezika, pismenost svake vrste, you name it, a sve za platu bilo kog nekvalifikovanog radnika. Ustvari to cesto i jesu nekvalifikovani poslovi u smislu da ne postoji skola za njih nego se uci na licu mesta, ali i za to trebaju preduslovi, ne moze svako.

Mislim da cemo ovo sve cesce i cesce gledati. Usluzne delatnosti su godinama zivele od jeftine radne snage, a kad je kovid naterao poslodavce da ih i takve jeftine pootpustaju, e sad ih nece biti tako lako naci, bar ne za iste pare. Jer ljudi koji su radili te poslove su se u medjuvremenu snasli i sad nece da se vracaju, a novu armiju ocajnika koji ce na sve pristati za bilo koje novce, tek treba stvoriti. Sto se tice guzvi po aerodromima, konkretno na Arlandi, ovde nam kazu da je to zato sto bezbednosne provere buducih zaposlenih dugo traju. Mozda, ali ima i to da su kriterijumi za dobijanja posla prilicno visoki, a plata nikakva. Zato i oglasi za taj posao na sve strane, ukljucujuci metro i fejsbuk. Izgleda da nije bas navala zainteresovanih, a poslodavci neka se zapitaju zasto.

Bas si me zbunio s ovim kajkavskim u Gorskom Kotaru. Zivela sam i radila godinu dana u Delnicama i nisam primetila. Ali posto i wikipedia potvrdjuje to sto kazes, onda je svakako tako. Bice da je meni kajkavski samo ono sto mi je bilo tesko da razumem, npr kad bi moja koleginica iz Krapine nesto rekla u sali, tj znajuci da je niko nece razumeti. Ili cimerka iz Cakovca, i ona je znala da govori u siframa, ali takodjer samo u zezanju, jer je znala da vecini ostalih treba prevod. Ali ono sto sam cula u Delnicama mi je zvucalo kao obicni stokavski, otprilike kao sto se govori u Rijeci, s akcentom koji malo vise podseca na Zagreb. Poenta je da mi nista nije zvucalo cudno ili bitno drugacije od onog kako sam sama govorila, a to je bio cisti knjizevni skolski hrvatski jezik.

Tako je, bila sam vec u cetrdesetim, tacnije 43 kad smo otisli. Jasno mi je bilo da je to sad (tad) ili nikad. I iako to ”sad” iz vise razloga nije bas odgovaralo (nikad nije pravo vreme🙂), ono ”nikad” mi je delovalo toliko zastrasujuce, da izbor (ako je uopste bio neki izbor) i nije bio toliko tezak.

Ja sam tu negde savremenik biblije, tako da se secam sezdesetih i sedamdesetih. U mom slucaju su uglavnom bile obelezene cestim selidbama i podstanarstvom, ali i porodicnim putovanjima i kampovanjima s roditeljima i bratom. Uglavnom diljem Jugoslavije, ali ranih sedamdesetih i Bugarska i Grcka. Sopinzi u Trstu se i nisu gledali kao inostranstvo, a nisu se ni brojali. Nekad se islo i samo zbog mortadele i espresa. Pocetkom osamdesetih sam bila student sumarstva na razmeni u Svedskoj, tacnije u Vilhelmini. Tu mi je sudbina dodelila zgodnog dasu, samo par godina starijeg od mene, za mentora. Svasta je bilo u ta dva meseca, dasa se bas potrudio da me impresionira, vodio me okolo, bili i u Finskoj i Norveskoj, a bili su i neki meetings u Stockholmu, gde smo se okupljali svi studenti na razmeni tog leta 1983. Nije da mi se nije dopalo, ali dasinu ponudu da studije nastavim u Svedskoj sam ipak odbila. Prosto nisam imala nijedan razlog da to uradim, osim njega samog, ali mi to nije bilo dovoljno. Zivela sam u Splitu, studirala u Zagrebu, zasto bih isla u neku ledaru gde vec u augustu treba zimska jakna, kad je sve oko mene prstalo od zivota i perspektive? Pisma su ipak nastavila da putuju, kasnije i mejlovi. Na obe strane se vencavalo i razvodilo, radjala se i rasla deca, i tako se 2004 nastavi ono sto se zapocelo 1983. A posto podgrejana supa retko kada vredi, tako i taj zajednicki zivot ostade samo na pokusaju. Ali i mi ostadosmo u Svedskoj. Ovih dana ce biti tacno 18 godina od tada. Naravno da nekad mislim sta bi bilo kad bi bilo da sam jos osamdesetih prihvatila ponudu i ostala u Svedskoj. Ali daleko od toga da se kajem sto tada nisam i sto kasnije jesam. Sve je bilo kako je trebalo da bude, a i sada je. Poenta ovog posta je da sam imala priliku da odem znatno ranije. I nije mi nedostajalo hrabrosti, nego nisam imala zelju i nisam videla nijedan razlog da to uradim. Da sam mogla da vidim u buducnost, sigurno bih drugacije odlucila, ali nisam mogla.

Daleko da je socijalizam u sfrj bio nalik onom u zemljama istocnog bloka. Ja vreme pre 70 pamtim i tesko ces me ubediti u tako nesto. Putovanja u inostranstvo nisu imala isti znacaj kao danas, pa ni pitanje pasosa nije bilo aktualno na isti nacin kao od kraja sezdesetih pa naovamo. O ostalim pokazateljima zivotnog standarda da se i ne prica. Ono gde si u pravu jeste da se socijalizam i sve ono sto bi se u njemu moglo videti kao ogranicavanje slobode ili prinuda bilo koje vrste, razlikovalo od manjih do vecih sredina, kao i u pojedinim republikama. Negde su ljudi bili skloniji da koriste partijske i slicne privilegije nego drugde, pa su se samim tim razlikovale i sanse za dobar zivot onih koji nisu bili drugovi clanovi. Zato sam i dala plusic tvojoj tezi o kakav narod takav i socijalizam. To stoji, ali u nekim delovima zemlje se moglo i drugacije. Daleko od toga da je bilo uniformno i mnogo je zavisilo od lokalnog mentaliteta, a bogami i od ”ekonomske baze”.

Dragi kolega 😁, po mom iskustvu, sumarstvo nije bas najzahvalnija struka za trazenje posla bilo gde u inostranstvu, jer te vezuje za ”pasivne” krajeve, koji su svuda u svetu crna rupa. I zato sto te dovodi u kontakt s ljudima ne bas otvorenog uma, cesto zaglibljenim u lokalne prilike, kojima je strano i ono sto dolazi iz susednog okruga, a kamo li iz druge zemlje. Mogu oni da budu sjajni ljudi na svaki drugi nacin, ali stranac ce se tesko etablirati u tim sredinama. Ja sam imala dodatni problem sto sam zena, ali bitnije je bilo to sto se kod svakog posla u struci trazilo poznavanje lokalnih prilika, prosto je takav posao. Otprilike isti problem koji u toj struci imas u Srbiji, imaces i bilo gde drugde. Uvek ce te lokalac gledati popreko jer ne mozes ti znati bolje od njega. Ali to ne treba da te odbije, naprotiv. To sto si zavrsio faks koji je mnogo kompleksniji i tezi nego sto mnogi misle, znaci da mozes da radis i bilo sta drugo. Moj ti je savet da se obezbedis vozackim dozvolama svih kategorija, to uvek pomaze. Jezika se ne moras plasiti jer engleski ti radi u bilo kojoj zemlji, bar u pocetku kad ces ionako, po svoj prilici, raditi jednostavnije poslove. Za par godina naucices i mandarin ako treba, to brzo ide kad si vec tamo i ako imas volje. Mislim da ne moras da si suzavas izbor samo na englesko govorno podrucje.

Zasto samo sedis i razmisljas, a ne znas zapravo ni o cemu? Nista ne kosta da krenes da trazis posao i usput se raspitujes o cenama i uslovima stanovanja. Kad sklopis koliko-toliko realnu sliku o tome kako bi taj zivot mogao da izgleda, i tvoje razmisljanje ce biti smislenije, imace konkretan cilj i svrhu. Tvoja prednost je u tome sto si toliko mlad da ne moras odmah da razmisljas dugorocno i donosis sudbinske odluke, odes i probas. Ali kao sto rekoh, nekakvu predstavu o tome sta ces raditi i gde ces ziveti, ipak treba da imas, makar se radilo o kracem, probnom periodu. Turisticki boravak ti nece mnogo pomoci u izboru, taj zna da zavara.

U Svedskoj je u toku visedecenijska reforma penzionog sistema ciji je cilj da 2050 godine sve penzije budu iskljucivo licne i zaradjene od sopstvenog rada i uplacivanja u penzione fondove. Zbog toga razlicite generacije odlaze u penziju pod razlicitim uslovima. Jedna od prvih stvari koje su uradjene jos devedesetih je bilo ukidanje porodicnih penzija. Ali naravno, to ne znaci da oni koji ostanu bez partnera treba da umru od gladi. Za to postoje razlicita resenja, ali nijedno od njih nije direktno nasledjivanje penzije preminulog partnera, ili nekog njenog odredjenog dela. Otprilike ovako to funkcionise. Penzija se sastoji od tri dela. Prva dva se sastoje od uplata koje je pojedinac preko svog poslodavca (najcesce vise njih) uplatio za svog radnog veka. Prvi deo su uplate drzavi (obavezno za sve poslodavce), a drugi direktno u razne fondove (samo za one s kolektivnim ugovorima). Treci je privatna penzija, koju pojedinac sam uplacuje ako moze, zeli i smatra za potrebno i isplativo, ali i to ulazi u konacnu racunicu. Konacna racunica prvo utvrdjuje koliko je pojedinac prikupio na gornja tri nacina, u trenutku odlaska u penziju. Ako sopstvenim uplatama nisi stigao do nekih 1200 evra (ta granica se menja zavisno od prosecnih troskova zivota i da li pojedinac zivi sam ili s partnerom), tom delu se dodaje garantovani iznos, koji opet zavisi od duzine zivota u Svedskoj (max za 40 godina, za krace se umanjuje), kao i od toga da li osoba ima privatnu penziju ili penziju iz inostranstva. Na taj nacin se dolazi do iznosa same penzije. Za one koji uz sve ovo gore ne dostizu do egzistencijalnog minimuma (odredjuje se svake godine i trenutno je oko 550 evra za samce i oko 450 za one koji zive udvoje, to nakon placenih troskova stanovanja), postoji mogucnost da zatraze i dobiju ”dodatak za stanovanje”. Bitno je da taj deo nije penzija i vazi samo za vreme dok osoba zivi u Svedskoj, na konkretnoj adresi. Ako se iseli, znaci da je odsutna vise od sest meseci, trebalo bi da to prijavi. Porodicne penzije (ovde ih zovu udovicke) postoje jos samo za one najstarije, danas obicno devedesetogodisnjake, koji su to pravo ostvarili pre pocetka reforme. Taj vid penzije je na putu da nestane. Medjutim, postoje izvesni dodaci na koje udovac ili udovica moze da racuna neposredno nakon smrti partnera. Oni su namenjeni prelaznom periodu i ogranicenog su trajanja, obicno do godinu dana. Posle toga ide ona gore racunica, kao za bilo koje jednoclano domacinstvo, bazirano na sopstvenim uplatama i drzavnim garancijama za egzistencijalni minimum. To za sve starije od 65 ide kroz penzioni fond. Klasicna socijala je samo za radno sposobne. Ima jos jedna caka, a odnosi se samo na ono sto je uplacivano direktno u fondove, ne i na uplate drzavi. Taj deo se isplacuje tempom koji pojedinac sam izabere, obicno u prvih pet ili deset godina nakon penzionisanja. Tako da iznos penzije nije trajan i obicno se bitno smanjuje nakon navrsenih 75. Posto niko ne zna koliko ce ziveti, a te pare su ipak licno zaradjene, pojedinac moze da izabere da taj deo u slucaju njegove ranije smrti, dobiju naslednici. Ali to kosta u vidu nesto umanjene penzije. O tome svako odlucuje u trenutku odlaska u penziju. Sve u svemu, komplikovan sistem, koji nikome ne garantuje visinu penzije od trenutka odlaska u nju do smrti. Jedino sto je garantovano je egzistencijalni minimum, ali on je vezan za zivot u Svedskoj, kao sto sam gore rekla. Ne moze se ceo iznos poneti sa sobom ako covek resi da penzionerske dane provodi negde drugde. Nadam se da ce bar Mladenu biti interesantan ovaj moj carsav; za druge cisto sumnjam 😁.

Da, upravo to radis. Prvo insistiras da ti se dokaze da homoseksualna porodica nije nista lose. I sad kad si dobio taj dokaz, sad ces da pokusas da skrenes temu ucitavajuci drugima stavove koji nisu njihovi. A oni treba da se upecaju i ode prica u drugom pravcu. Dobar pokusaj.

Verovatno se nisam dobro izrazila, pisala rano ujutro 😀. Ja sam shvatila da Sasi ovakve studije koje se odnose na pojedinacne aspekte zivota (uspeh u skoli, psihosocijalni status, pitanja identiteta…) nisu dovoljno dobre, nego on hoce neku sveobuhvatnu, koja istovremeno pokriva sve moguce aspekte i daje generalne odgovore na pitanje opravdanosti usvajanja dece od strane homoseksualnih parova.

To na cemu ti insistiras bi bila neka studija koja polazi od pretpostavke da je za decu generalno stetno da rastu u porodicama s roditeljima istog pola, pa onda argumentima potvrdjuje ili obara tu tezu. Jasno je da takvo nesto ne postoji, kao sto ne postoje ni istrazivanja koja se na taj nacin odredjuju prema bilo kakvim porodicama, npr siromasnim, imigrantskim… Postoje studije koje se bave razlicitim aspektima problema, npr kako obrazovni nivo roditelja utice na zdravlje zuba kod dece ili njihov uspeh u skoli. Samo takva istrazivanja nikad ne dovode u pitanje pravo neobrazovanih ljudi da imaju decu, cak i ako se pokaze (a pokaze se) da deca imaju zdravije zube i bolji uspeh u skoli ako rastu s roditeljima viseg stepena obrazovanja. Takodjer mi je zanimljivo da te uopste ne interesuju studije o tome kako je deci koja vec od ranog puberteta osecaju da su drugaciji jer ih privlaci isti pol, a zive u heteroseksualnim porodicama s cvrstim normama i ocekivanjima po pitanju rodnih uloga. Ta deca ti bas i nisu vazna.

Hoce li ti ikad dosaditi da me proganjas po topicima i ispravljas svaku mogucu nepreciznost u mojim postovima, gde se pominje Svedska? Ja ovde zivim 18 godina i naravno da znam kako je organizovana i kako funkcionise, tim pre sto radim u javnom sektoru. Ako sam nekad neprecizna, to je zato sto znam da ljude koji su vecinom iz Srbije ne zanimaju takvi detalji, i tako nameravam i da nastavim. Tacno je da sam godinama pazila na svaku rec, da ne dodje Cyber da me ispravlja, sa sve boldovima, delovima u razlicitim bojama, podcrtanim delovima i uzvicnicima, ali ne mislim vise to da radim. Ti slobodno nastavi ako ti je toliko vazno. Ja licno mislim da je to malo cudno.

Dve mame ce lakse zameniti ulogu oca nego sto ce to uspeti jednoj majci. A gle cuda, mnoge to rade, svakog dana, tu oko tebe. Ocevi koji su i mama i tata su nesto redji, ali i njih ima. I oni bi to bolje i uspesnije radili, plus sto bi im bilo lakse i ekonomski, i fizicki i na svaki drugi nacin, da su dvojica. I sta cemo sad? Oduzimati decu svima neuparenim na nacin koji ti smatras jedinim prihvatljivim?

@mladenvzz I ja se secam kad je homoseksualnost dekriminalizovana u Hrvatskoj. Isla sam u srednju skolu i verovatno za to ne bih ni cula da odjednom po gradu nije pocelo da se prica kako su se mornari sa stranih brodova u splitskoj luci rastrcali po gradu i spopadaju momke. Pri tome Split grad pomoraca, ali oni domaci nikada nisu bili pod sumnjom, bozesacuvaj, samo ovi sa stranaca 😄. I to nam nesto kaze o mentalitetu, sigurno ne moram da elaboriram. Ali ne treba prestrogo ni suditi. U Svedskoj nema uticaja crkve, a homoseksualnost je dekriminalizovana jos 1944. Medjutim, moja koleginica koja danas zivi u braku sa svojom partnerkom i imaju dvoje dece (svaka rodila po jedno) je oduvek znala da je lezbejka, ali je svojim roditeljima to saopstila tek kad je resila da pocne da zivi sa svojom devojkom. Sestri je rekla samo godinu dana pre nego roditeljima. Ona ima jedva preko 30, znaci nije bilo pre sto godina. Kaze da ne zna zasto im nije ranije rekla. Nije ih se bojala, ali joj ih je bilo zao i nije htela da ih razocara, tako kaze. Inace su bliski, nikakvih problema nije bilo kad je ”izasla iz ormara”. S roditeljima njene partnerke nije islo bas dobro, mozda sto su oboje alkosi, a mozda i nije zato. S njima nemaju nikakav kontakt. Ima jos jedna stvar. Ona i ja smo jedine ostale od svih koji su radili u istom timu kad smo nas dve pocele, otprilike istovremeno, pre skoro cetiri godine. I mnogi koji su kasnije poceli kod nas su do sada promenili posao jer je stresan i vrlo zahtevan, a ne najbolje placen. Samo smo nas dve i dalje tu. Ja zato sto znam da su mi slabe sanse da nesto nadjem u godinama pred penziju, plus imigrant. I pitam je sta ona ceka, mlada je, Svedjanka. Nemam razloga da joj ne verujem kad kaze da nista manje nije izlozena diskriminaciji. I ti zbog kojih cemo i ona i ja istrunuti na ovom poslu nisu ni rasisti, ni homofobi. Prosto ljudi ne vole kad neko iskace iz norme i to je tako svuda, ukljucujuci i Svedsku. Nije se desilo ni da nju i partnerku neko od heteroseksualnih parova koji imaju decu u vrticu s njihovom, pozove na veceru. Inace se to radi, da bi se deca druzila. Kako ne pozivaju samohrane roditelje, tako zaziru i od drustva istopolnih parova. Ne sto obavezno imaju nesto protiv, nego prosto zato sto su drugaciji. Ne znaju sta bi s njima radili, o cemu bi pricali, boje se da ne kazu nesto pogresno… Nece se to nikad i nigde mnogo promeniti. Zato i kazem da im treba zakonom omoguciti da dobiju ono sto zele, ukljucujuci i usvajanje dece. Bez potpunog usvajanja nisi roditelj i nema te EU i pravednog suda koji ce te izjednaciti u pravima s onim koji to jeste. Pogledaj bilo koji zakon o nasledjivanju. Nema tu nikakvih staratelja, hranitelja i sticenika. Samo krvno srodstvo, bracna ili dokumentovana vanbracna veza i punopravno usvojenje. Ista vrsta sigurnosti je potrebna i onoj deci koja vec zive s roditeljima istog pola (primer moje koleginice), a bolje je i za one po domovima za nezbrinutu decu. Jedino tako se i moze promeniti drustvo, vremenom i strpljenjem, kad stasaju prve generacije uspesne dece, odrasle s roditeljima istog pola. Vecitim odlaganjem sigurno nece.

Mladene (a verujem da se odnosi i na ostale), gubis iz vida da i zene mogu ziveti u homoseksualnim vezama. One mogu da rode dete i to im niko ne moze zabraniti. Jedino mozes partnerki uskratiti mogucnost da to dete usvoji, sa svim pravima i obavezama koje to podrazumeva. Tako si tom detetu uskratio mogucnost da ima dva roditelja, sto postaje zaista veliki problem ako se bioloskoj majci nesto desi. Isto tako moze i muskarac da ima dete iz prethodne, heteroseksualne veze. Recimo da se majka odrekla roditeljstva ili je preminula. Zar nije bolje i tom detetu omoguciti da ima dva roditelja umesto samo jednog, jer nema sumnje da je tako bolje? Ili recimo dete ostane bez oba roditelja u saobracajnoj nesreci, a najblizi srodnik i najpogodniji za usvajanje je ujak ili stric koji zivi sa svojim partnerom. Treba li onda to dete strpati u ustanovu ili dati nepoznatim ljudima, iako postoji neko ko je tom detetu poznat i blizak? Svi ovi razliciti aspekti se cesto zaboravljaju kad se govori o usvajanju dece od strane homoseksualnih parova. Uvek se polazi samo i iskljucivo od pretpostavke da dva muskarca usvajaju njima nepoznato dete bez roditelja, a to je samo jedna od vise situacija u kojoj ovo postaje aktualno. S druge strane, takvo usvajanje je ili legalno ili nije. Ne mozes odlucivati od slucaja do slucaja na osnovu kriterijuma koji nisu unapred utvrdjeni i opstevazeci, jer bi to bila diskriminacija.