Trenutno razmišljam...

[Div]

On 8/27/2021 at 5:19 PM, ControlFreak said:

Kako si, @Div?

 

Lepo je ponovo biti kući.  Došao juče, cilj mi je vratitise u staru rutinu, između ostalog i da u 5 sati skuvam kaficu, sednem ,ovako, za tastaturu, napišem koju reč, pročitam, pa posle poneka šetnjica,majstorisanje, kuhinja.

Teško i zamisliti koliko mogu da nas usreće najjednostavnije, svakodnevne stvari.

Dobro je biti živ.

 

 

 

[C.F.]

Baš sam se nešto noćas budila, razmišljam o svom zdravstvenom stanju, svesna da kad se poredim sa nekima, valjda bih morala biti zadovoljna. A ipak, koliko u poslednjih pet godina, skoro dve godine sam imala problema sa očima, prvo levo, bila sam ubedjena da ću oslepiti, ali zahvaljujući savremenoj medicini, operisana, vid spašen. I onda mi se ponovo desi isto sa drugim okom, u manjoj meri, ali ponovo operacija. Setila sam se dok sam ležala, čekala svoj red, osoblje dolazi da pita čoveka pored, iza zavese, ne vidim, čujem. Odgovara sa dosta pozitivnih, redja probleme, medikaciju. Dodje red na mene, nepušač, nikad droga, ne, ne, lekove ne, ništa tada, ali sada koristim kapljice koje moram zbog očnog pritiska. Pomalo sam se tog trenutka slušajući gospodina osećala kao da mi nešto fali, ali nije kao da svakog momenta nešto I ne može da mi se desi. Zato se strašno trudim da tretiram svoje telo što bolje mogu, pogotovo šta unosim u njega. Ovo sa okom je bilo nepredvidivo. Da sam kojim slučajem živela polovinom prošlog veka, bila bih slepa. I tako mi zahvaljujući naprecima medicine možemo živet kvalitetnije živote ili čak i živeti.

Uživaj u svakog momentu, budi pažljiv, slušaj savete lekara i bićeš duže tu za svoje voljene.

 

ps. Pogledala sam da li je pravilno napretcima ili naprecima…nekako mi ni jedno ni drugo ne izgledaju pravilno 🤔

[urosg3]

11 hours ago, Div said:

 

Lepo je ponovo biti kući.  Došao juče, cilj mi je vratitise u staru rutinu, između ostalog i da u 5 sati skuvam kaficu, sednem ,ovako, za tastaturu, napišem koju reč, pročitam, pa posle poneka šetnjica,majstorisanje, kuhinja.

Teško i zamisliti koliko mogu da nas usreće najjednostavnije, svakodnevne stvari.

Dobro je biti živ.

Divne vesti, super. Sedi u 5 napiši nešto, mi da imamo šta da pročitamo 🙂
Baš si me obradovao, a neki je šugav dan, sad i ima smisla.

[Džudi]

18 hours ago, Div said:

 

Lepo je ponovo biti kući.  Došao juče, cilj mi je vratitise u staru rutinu, između ostalog i da u 5 sati skuvam kaficu, sednem ,ovako, za tastaturu, napišem koju reč, pročitam, pa posle poneka šetnjica,majstorisanje, kuhinja.

Teško i zamisliti koliko mogu da nas usreće najjednostavnije, svakodnevne stvari.

Dobro je biti živ.

 

 

 

 

Mnogo mi je drago što je sve dobro prošlo. Odmarajte i pišite..ima nas koji rado čitamo Vaše postove.

[Div]

7 hours ago, Devojka Luke Razića said:

 

Mnogo mi je drago što je sve dobro prošlo. Odmarajte i pišite..ima nas koji rado čitamo Vaše postove.

Hvala Devojko,

Takoreći, jedino to i mogu, da pišem, dok se bolje ne oporavim osuđen sam na pisanje, a i vi na čitanje. Sve drugo mi predstavlja znatno veći napor, a trebalo bi mi, naročito neke šetnjice, moraću što pre da uvedem u raspored šetnje, par stotina metara, par puta dnevno, za početak. Srećom, vreme mi ide na ruku, prošle su one paklene vrućine, a opet nije hladno niti kišovito.

Nije mi prvi put da kao odrastao čovek otkrivam radosti kretanja, hodanja, imao sam pdva puta ranije nešto slično, 2-3 nedelje u bolnici, sećem se i tadašnjih zaključaka, dobro je što je prošlo, što se nije zakomplikovalo, moglo je da bude ovako, onako, samo da stanem na noge, bilo je tada dodatnog razloga, da odem do trafike, kupim cigare, zapalim, neopisivo zadovoljstvo. 

 

 

[C.F.]

Kaže mi konobar: “Vi gospodjo slabo jedete”

😂

ok,onda, narućiću dezert…

[C.F.]

Da dopunim…naručili kolač s borovnicama i sladoledom, ali jedan da delimo. Dolazi konobar, seče na “pola”, očigledno manje parče daje suprugu, a ostalo meni. Svi se slatko nasmejasmo, pa kad on ode, nas dvoje zamenimo tanjire. 
Dok smo bili tamo, kaže suprug, tokom razgovora, znaš moraćemo da napravimo neki drugi plan za obroke, brzo će nam dojaditi ovi izlasci po restoranima….haha…

Mami nije bilo dobro otkako smo stigli, juče iz dosade krenem da perem stakleno posudje iz kredenca, da vidiš samo kako ustade , sva srećna, pa kad napravim neki komentar, što još čuvaš ovo, mama, pa koristite novije i lepše posudje, čaše…kaže, važi, natera oca da donese neke kutije pa ćemo se najzad osloboditi viška. Voli ta generacija da čisti, da sve bude cakum pakum, pa to ti je…

 

[Marko]

1 hour ago, ControlFreak said:

 Voli ta generacija da čisti, da sve bude cakum pakum, pa to ti je…

 

Moje sećanje na pradedu što mi se najviše urezalo, nekoliko meseci pre nego što će on umreti: Ja klinac (4god), trčim iz trpezarije, (verovatno tražio psa dok su mama, tata, baba i deda bili na kuhinjskoj terasi), i ulećem u dnevnu sobu, vidim na prvu prazno, psa nigde, nema nikog, ni na foteljama, ni na stolicama, a ni na kaučima. Zastanem, skrenem pogled ka desno, kad ono pradeda kleči na tepihu, onako mator sa nikakvim zglobovima, izvadio češalj iz džepa na džemperu i češlja tj ispravlja resice tepiha da budu ravne  Bio sam zatečen, tj blago rečeno nisam razumeo šta se dešava. Puno godina posle, prepričava meni baba kako je sve deda nervirao svog oca, baš zato što je ovaj bio toliko minuciozan: Deda dođe kasnije kući, a pradeda je čak i puter vraćao u frižider savršeno izravnan i izglačan, (kao da je libelom merio), i onda deda uzme nož i izbode taj puter na sve strane da bi ovaj šizeo kad sledeći put otvori frižider  Takvo ponašanje i pedantnost oko sitnica bi danas valjda bilo, bez previše razmišljanja, okarakterisano kao OCD. Ali opet, čovek je bio rođen u Vojvodini, u Österreichisch-Ungarische Monarchie, i diplomirao na Medizinische Universität Wien, i cenim da su mu navike odande ostale za ceo život. Kum moj je neki sličan slučaj, ali ne zato što je odrastao u takvoj kulturi, nego nekako sam od sebe: Na jednoj slavi, dođem ja kod njega u Beograd, i prođe sve kako treba, dođe ponoć i polako se svi razilaze: Gosti otišli kući, kuma sprema sudove, čaše, a ja prespavam tamo i ujutro se vraćam za NS. A kum posle ponoći pali usisivač i kreće sve da usisava, ne samo tamo gde su gosti bili i prolazili, nego i ostavu, i terasu, u jednom momentu je otvorio prozor i krenuo da riba sims na prozorima, kad mi glava nije otpala od smeha...

Edited September 11, 2021 by Marko

[Pletilja]

8 hours ago, Marko said:

 

Moje sećanje na pradedu što mi se najviše urezalo, nekoliko meseci pre nego što će on umreti: Ja klinac (4god), trčim iz trpezarije, (verovatno tražio psa dok su mama, tata, baba i deda bili na kuhinjskoj terasi), i ulećem u dnevnu sobu, vidim na prvu prazno, psa nigde, nema nikog, ni na foteljama, ni na stolicama, a ni na kaučima. Zastanem, skrenem pogled ka desno, kad ono pradeda kleči na tepihu, onako mator sa nikakvim zglobovima, izvadio češalj iz džepa na džemperu i češlja tj ispravlja resice tepiha da budu ravne  Bio sam zatečen, tj blago rečeno nisam razumeo šta se dešava. Puno godina posle, prepričava meni baba kako je sve deda nervirao svog oca, baš zato što je ovaj bio toliko minuciozan: Deda dođe kasnije kući, a pradeda je čak i puter vraćao u frižider savršeno izravnan i izglačan, (kao da je libelom merio), i onda deda uzme nož i izbode taj puter na sve strane da bi ovaj šizeo kad sledeći put otvori frižider  Takvo ponašanje i pedantnost oko sitnica bi danas valjda bilo, bez previše razmišljanja, okarakterisano kao OCD. Ali opet, čovek je bio rođen u Vojvodini, u Österreichisch-Ungarische Monarchie, i diplomirao na Medizinische Universität Wien, i cenim da su mu navike odande ostale za ceo život. Kum moj je neki sličan slučaj, ali ne zato što je odrastao u takvoj kulturi, nego nekako sam od sebe: Na jednoj slavi, dođem ja kod njega u Beograd, i prođe sve kako treba, dođe ponoć i polako se svi razilaze: Gosti otišli kući, kuma sprema sudove, čaše, a ja prespavam tamo i ujutro se vraćam za NS. A kum posle ponoći pali usisivač i kreće sve da usisava, ne samo tamo gde su gosti bili i prolazili, nego i ostavu, i terasu, u jednom momentu je otvorio prozor i krenuo da riba sims na prozorima, kad mi glava nije otpala od smeha...

Moj covek, taj pradeda, preporucujem se....🙂

Sedim sva znojava i musava i trazim vesti jer ceo dan nisam nista ispratila i lepo osecam kako me umor polako stize: ceo dan ciscenja, glancanja al sve za 10! To sa resama je ozbiljna stvar, ja to resavam cetkom za nokte koja sluzi samo za to, dakle - imam cetku za rese. Od nedelje, izmedju ostalog, planiram ciscenje sredstava za ciscenje, generalka za usisivac, kofe, krpe za prasinu, pajalice za zidove, radijatore,  pa sam mirna do kraja Novembra a onda sledi praznicno isto ovo od danas. Da rezimiram: najprljavija pojava u kuci sam - ja! 

Naravno da se shalim, nisam nikakava opsesivna domacica, sve ovo sto sam danas uglancala zamazacemo macka i ja. 

U pitanju je vaspitanje, standardi nauceni i nasledjeni od prethodnih generacija u porodici sa pretezno zenskim clanovima, od tetaka, strina, kuma se nije moglo ziveti: imala sam 6 godina kada se baka Soka, komsinica,  zauzela da me nauci da vezem, kupila mi je trukovanu jastucnicu, iglu i crveni konac pa smo posle rucka sedele u basti ( prednja basta sa cvecem) baka Soka na pletenoj fotelji a ja na shamlici do njenih nogu i tako....svaka od zena u porodici uzoj i shiroj je imala neko zaduzenje prema mladjim clanovima. Moja rodjena baka, ova iz Banata, je najgore prosla: ucila me je da pravim rezance za supu. Pocela je da mi pokazuje kad sam imala 12 godina. Negde oko moje 16, rezignirano je razvezala maramu na glavi, prebacila oba kraja na vrh glave, podbocila se, huknula i rekla: " Dete, uci skole, nikad kucanica od tebe, ovo testo ti izgleda kao sirotinjske gace, rupa do rupe!" 

Mila moja, ni danas ne umem da razvlacim rezance za supu, nemam dunje na ormaru u stajacoj sobi jer nemam " stajacu" sobu, ne pravim mustre za krecenje od starih shesira, ne "prevrcem" kapute* i prestrikavam dzempere.....ali: prozori su mi cisti, zavese takodje, svaka sherpa ima svoj poklopac, u shpajzu sve pod konac....tebi u cast.

 

* Kad kaput ostari, olinja se, on se lepo raspara na sastavne delove pa se odnese kod krojaca koji sve to sastavi ali tako da bivse nalicje postane lice.

 

 

 

[Džudi]

Moram sa vama da podelim nešto o čemu razmišljam skoro celo veče.

 

Išla sam juče u policijsku stanicu da izvadim novu ličnu kartu jer je stara istekla. Nije bilo gužve.

 

Ispred mene jedan mladić se svađa sa ženom iza šaltera..Službenica je smirena ali odlučna.

Htela-ne htela čujem o čemu se radi jer i mladić i službenica govore glasno.

Došao je da uzme novu ličnu kartu. Nije se odjavio iz grada u kome je ranije živeo. Gazda stana u kome stanuje nije mu dao saglasnost i Ugovor o stanu, kako bi mogao da se prijavi na novu adresu.

Službenica gleda u dokumenta koje je doneo.  Mladić- čovek ima 3 matična broja!

I kada mu je službenica rekla da svi na rođenju dobijamo samo jedan matični broj, rekao joj je da to prvi put čuje!!!!

 

Na kraju su mu rekli da ide u Ljermontovu i da poništi ta dva matična broja i da donese odjavu prethodnog prebivališta i Ugovor i saglasnost za novu ličnu kartu...Besno je zgrabio sve papire i izleteo iz šalter sale.

 

Videla sam danas jednog "fantomskog glasača". Ovako se krade na izborima..kad imaju više ličnih karti, više prebivališta..više matičnih brojeva. 

 

Službenica u toj policijskoj stanici je bila super ljubazna. Izvinila se što sam malo duže čekala. Odradila je sve, lična karta će biti gotova u subotu..da dođem ako hoću do 15.30..I prošaputala mi je uz osmeh " Lična karta će vam trebati za 03 april"..

 

 Razmišljam kako nisu sve službenice koje rade na šalteru neljubazne..i razmišljam kako su odbile tog mladića. Rade samo po zakonu.

 

 

 

 

 

Edited December 23, 2021 by Devojka Luke Razića
jedno slovo

[Pletilja]

Ovo mi je bas slatko:

 

 

[zoran59]

On 1/3/2022 at 7:48 AM, Pletilja said:

Ovo mi je bas slatko:

....................................

 

 

Draga Pletiljo,

 

rado vas citam. I saosecam u raznim stvarima, a ovde (u vezi naslova teme) irazmisljam. Pa mi ponekad dodje da se naprosto izlajem, onako u nekoj meri ili crti ekstrovertnosti. Ako neko procita, OK, ako svi preskoce - isto OK. Nece se, objektivno, nista promeniti.

 

Vec nekoliko dana (mozda su uticali praznici, nova godina i samoca kakve nekada nije bilo) razmisljam o smrti. Nisam suicidalan, jos imam taj nekakav bioloski nagon za zivotom.

No primecujem da sam jos ziv. Nesto sam mladji od vas - uskoro cu napuniti tek 63. A moj otac i deda (jedan deda, drugoga sam jedva poznao) koje sam veoma voleo, umrli su pre nego su navrsili 60. Cale 3 nedelje pre 60-og rodjendana, deda 3 godine. Obojica od raka.

Deda je volio da popije i pusi. Cale nije nesto pio i nije nikada pusio. Hebes statitistiku, nema ih i prerano. Ja sam vise na dedu - pusim i ponekad popijem - a nisam jos  bolestan i zivim duze nego oni.

 

Nije mi jasno zasto. Statistika (verovatnoca) je skroz omasila.

Sve manje se snalazim. Zena me (navodno, tako kaze) voli. I cerka tako kaze, ali se sve redje javlja. To je OK, dete ima svoj zivot, treba da zivi za sebe a ne za mene.

 

Imam neke hobije, dosta njih. Ali sve manje uzivam u njima. Uradim nesto, pa se pitam cemu sve to - jer niko ne bi primetio i da nisam uradio. A samom sebi nisam bitan. Vaspitan sam da budem skroman i da ne pridajem znacaj onome u ogledalu.

 

Eto, ovo je malo depresije. naprosto me strefilo i"nova godina" nije bas pocela najbolje.

Ali zakazao sam pregled kod psihijatra, mozda je i to pozitivan pomak, bice valjda bolje.

[C.F.]

@zoran59 Zoki, napisao si da samom sebi nisi bitan. Smatram da je jako važno voleti sebe, brinuti o sebi, dati sebi značaja. I sam kažeš da si skroman što je sasvim ok crta ako se tiče nekih spoljašnih stvari, ali sebe moraš staviti na najvišlju poziciju baš sada, u ovim godinama. Svaki minut, sat, dan, mesec, godina su dragoceni. Udahni. Prvenstveno, briga za svoje zdravlje, fizičko i psihičko. Dobro je da ćeš otići da popričaš sa nekim ko će ti dati savet. Kada brineš o sebi i držiš sebe u high esteem, po mom skromnom mišljenju, tvoji dragi i ostali oko tebe će to videti i ceniti. Nemoj padati na vaspitan sam, možemo na nekim stvarima poraditi i pomeriti ih. Ne bih se složila da se moramo pomiriti sa nekim stvarima i rezignirati. Ok, sada ti je tako došlo, možda je problem dublji, možda je privremen, praznici to nekada izvuku iz naše biti. Ali, baš u ovim godinama možemo biti hrabriji u nekim koracima upravo zato što  smo senzibilniji na vreme koje je pred nama. 

Virtuelni zagrljaj za tebe

 

  

[urosg3]

3 hours ago, zoran59 said:

Imam neke hobije, dosta njih. Ali sve manje uzivam u njima. Uradim nesto, pa se pitam cemu sve to - jer niko ne bi primetio i da nisam uradio. A samom sebi nisam bitan. Vaspitan sam da budem skroman i da ne pridajem znacaj onome u ogledalu.

 

A mogli bi da imamo neke ciljeve, od hobija slabo šta ostalo nemamo vremena. Možeš da doživiš ovo


Uopšte nije malo hej!

[Div]

 

Pokušavam i ja da razmišljam ali mi ne ide baš.

Pitam se ponekad, kad razmišljam, vredi li, treba li sebi postavljati pitanja, tražiti odgovore, objašnjenja, opravdanja. Ili je bolje jednostavno živeti.

Kakogod, poredim ponekad ono kako sam pre 20, 30, 40 godina zamišljao svoju starost, penzionerske dane,a šta sada živim, šta jednostavno tako mora a šta je rezultat drugačijih želja.
Jeste, sada nema onih dosadnih, nekad opterećujućih svakodnevnih obaveza, slobodnog vremena ima na pretek, da je istina ono, vreme je novac, bio bih bogataš. No, i tada ne bih znao šta sa bogatstvom, morao bih opet da razmišljam.

Neki dan, kaže žena, treba da namestimo na ulaznim vratima stana pločice, broj stana, prezime, već pra godina, od kad smo zamenili vrata nemamo te pločice, pa kaže, ajde da vidimo gde da ih zalepimo, ja kažem, kako ide, bolje je da zalepimo sa unutrašnje strane, da znamo gde je izlaz u hodnik, gde kuhinja, gde kupatilo, trebaće nam. U stvari, potrebno nam je da se nasmejemo svojoj starosti, da je prihvatimo, ima i ona kao i mladost, više strana, i lepu, i tešku i neizvesnu i smešnu, sve to treba prihvatiti uz minimalne korekcije i otpore. Prihvatiti i ograničenja koje same godine donose, zdravlje, ili bolje reći bolesti, a i promenu naših želja, motiva, ciljeva. Zamišljao sam kako bi bilo lepo da imam dovoljno vremena i para i da mogu da putujem, da svo vreme budem na putu, sad me baš i ne vuče nešto putovanje, neki izlet na dan ili par dana, dovoljno, druženje, okupljanje na sedeljkama mi nije više zadovoljstvo, delimično i zato što mi većina drugova sa kojima sam uživao u ćaskanju, pijuckanji pa i ćutanju već otišlo, druže se na nekom drugom mestu. 

To je tako, ne bih ja tu ništa menjao, bojim se da bih napravio gore. Restrikcije zbog korone mi lakše padaju jer i inače nisam za neke gužve, a i ovo piskaranje je nekakvo druženje.
I dalje imam neka očekivanja, kad se završe neka lečenja, oporavim se, ako se završe i ako se oporave, onda ću ovo ili ono, da nešto posetim, nešto posadim, nešto popravim.

Najvažnije mi je, ipak, da na najbolji način obavim svoju najodgovorniju funkciju, funkciju dede, sve je lepo kad mi se unuk nasmeši.

Čuh ovoh dana neke stihove, ne znam ni čiji su:
" Nisam doktor, al znam lek.
umesto tablete, zagrlite dete"

 

[Pletilja]

Zorane, Dive, imate jednu bozanstvenu prednost - niste sami, bar meni to tako izgleda iz ove moje samoce. Ne morate da mislite ko ce da pozove hitnu ako vam se slosi, ima ko da vam doda casu vode, ko ce da nadje majstora da popravi ringlu na sporetu, zalije cvece, nahrani macku...

Moj tata je umro 3 nedelje pre 70 rodjendana, iznenada. I nije da nisam o tome razmisljala uoci mog 70 rodjendana, sva sam na njega....mama je otisla u 82, valjda je to prednost zenskog pola, zene zive cca 7 godina duze. Pa sam, ovako zaludna, utvrdila da su mama, tata, brat, svi otisli ovim redom: April, Maj, Jun....bice da je Jul rezervisan za mene.😄

Nedavno, u razgovoru sa cerkom, izletela mi je jedna racenica koja mi jos odzvanja u glavi: "Osecam da gubim sebe...." a to znaci da se menjam, da sa onog sto sam dozivljavala kao "ja" polako nestaju slojevi jedan po jedan, nista ih ne nadoknadjuje, ostaje samo praznina, brisani prostor u kojem sam sve vise sama i izgubljena kao guska u magli. 

Sve sam pokusala: psiholozi sa kojima sam razgovarala su suvise mladi, mudrija sam od njih i mogu da se igram sa njima kao macka sa misem i da ih, onaj bezsobrazni deo mene, onaj koji me celog zivota sabotira, preveslam samo tako, sakrijem prave razloge svoje tuge opet glumeci onu jaku, pametnu, samodovoljnu zenu, igrajuci tu ulogu i danas kada to vise nema nikakvog smisla. 

Do nedavno, moj sigurnosni "mehur"je bila knjizevnost, jako mnogo citam od kad je pocela pandemija i - cvrc! Dozivela sam bas ovih dana shamarcinu: nisam imala plan sta bih pa sam uzela 2 naslova sa police, nasumicno, nekad i tako biram knjige. Mada, od kad znam za sebe imam osecaj da cesto knige biraju mene: dakle, prvo sam procitala Kunderin "Praznik beznacajnosti" i vec sledeceg dana slistila skoro do kraja Bekbedeov naslov "Covek koji place od smeha". Ubitacna kombinacija. Ne preporucujem da se citaju u paru, moze da bude pogubno. Sta smo naucili od od ova 2 divna autora? Recimo, da je u vreme apokalipse, to je ovo sto danas zivimo - izolacija najbolje resenje😜. Migracija unutar sebe. Sta god da nas tamo, unutra, ceka - jedino je smisleno, jedino sto imamo jer smo mi, zapravo, apsurd, zivimo da bismo umrli i sve sto mozemo je da dok taj apsurd traje, ne napravimo bas tako veliki nered. 

I tu dolazim da zakljucka da je tisina ono najbolje u nama, svo to batrganje, sva ta pitanja "ko sam, gde sam, zasto sam" su promasaj, najvece dostignuce je, izgleda, da kao pesnik Basho, stanemo kraj neke tarabe i gledamo jedan cvet, Nazunu, kako uziva na suncu? 

Nazuna, labudovi, nema drasticne razlike....☺️

I zato - glavu gore, Zorane, Dive, Pletiljo, desava nam se ono sto treba, nestaje ono "ja" koje nas je mucilo, proganjalo eonima vremena, zazelimo dovrodoslicu tisini, miru, konacno pronadjenom spokoju, jos malo ovog egzistencijalnog apsurda i idemo - kuci.

 

Da me ubijete, ne znam kako sam dosla do ovog vibrantnog optimizma?! Labudovi...?

 

 

 

 

 

[Div]

22 hours ago, Pletilja said:

I zato - glavu gore, Zorane, Dive, Pletiljo, desava nam se ono sto treba, nestaje ono "ja" koje nas je mucilo, proganjalo eonima vremena, zazelimo dovrodoslicu tisini, miru, konacno pronadjenom spokoju, jos malo ovog egzistencijalnog apsurda i idemo - kuci.

 

Da me ubijete, ne znam kako sam dosla do ovog vibrantnog optimizma?! Labudovi...?

 

Dal' je snijeg il' su labudovi?

Naizgled, jednostavno, prihatiš realnost, umesto samosažaljenja ideš dalje, nalaziš lepotu u onomešto imaš, što je dostupno, nekad su to labudovi, nekad knjiga, nekad....
Nekako sam odmalena imao tu osobinu, u početku je nisam bio svestan, tek kasnije sam postao, da istovremeno imam želje, imam cilj kome težim a da uživam u onom što imam, spoznao sam ili sam umislio da lepota nije nešto što se dobija, što nam neko daje, lešota se traži tu, oko nas.

Jedne godine, pre oko deceniju, na prozoru stana gugutka napravila gnezdo, snela dva jajeta i ležala par nedelja na njma dok se nisu izlegli mali. Kakvo je to uživanje bilo gledati, gugutka je dozvoljavala da je dodirnem, prihvatala je zrna pšenice koja sam stavljao pored gnezda, kasnije jednog mališana vratio u gnezdo kad je ispao, gledao kako ima raste perje, kako prave prve korake, kao vežbaju krila i na kraju kako poleću. Mesec dana uživanja.
Nijedan godišnji odmor mi nije tako urezan u sećanje kao ta slučajnost, privilegija koju sam ne znam čime zasluženo dobio.

 

 

[Pletilja]

13 minutes ago, Div said:

 

Dal' je snijeg il' su labudovi?

Naizgled, jednostavno, prihatiš realnost, umesto samosažaljenja ideš dalje, nalaziš lepotu u onomešto imaš, što je dostupno, nekad su to labudovi, nekad knjiga, nekad....
Nekako sam odmalena imao tu osobinu, u početku je nisam bio svestan, tek kasnije sam postao, da istovremeno imam želje, imam cilj kome težim a da uživam u onom što imam, spoznao sam ili sam umislio da lepota nije nešto što se dobija, što nam neko daje, lešota se traži tu, oko nas.

Jedne godine, pre oko deceniju, na prozoru stana gugutka napravila gnezdo, snela dva jajeta i ležala par nedelja na njma dok se nisu izlegli mali. Kakvo je to uživanje bilo gledati, gugutka je dozvoljavala da je dodirnem, prihvatala je zrna pšenice koja sam stavljao pored gnezda, kasnije jednog mališana vratio u gnezdo kad je ispao, gledao kako ima raste perje, kako prave prve korake, kao vežbaju krila i na kraju kako poleću. Mesec dana uživanja.
Nijedan godišnji odmor mi nije tako urezan u sećanje kao ta slučajnost, privilegija koju sam ne znam čime zasluženo dobio.

 

 

Kazu da se slicno slicnom raduje....🙂

[vilhelmina]

Evo i moje price na temu ”dal’ je snijeg il’ su labudovi” 😀. 

Proslog leta se zateknem na Gran Canariji. Krenula sam prilicno na brzinu i nepripremljena, bilo posla preko glave. Tamo shvatim da necu moci dve nedelje s onom cumom od kose, em cupava, em neofarbana. Inace se farbam od ranih tridesetih, kad su naglo pocele da mi se pojavljuju sede. Prvo je bila samo kana, posle moja prirodna tamno smedja, a vremenom sve svetliji tonovi, kako je postajalo sve teze prikrivati sede. Tako na kraju nisam imala pojma kako moja prirodna kosa uopste izgleda.

I tako idem jednog vrelog junskog dana po Maspalomasu, vlaga ogromna, znoj curi i potocima. U neko doba vec potpuno ocajna, ulecem u jedan frizerski salon, unisex, kao i vecina u gradu koji je poznat kao raj za homoseksualce. Posto niko ne govori engleski, nekako im objasnim da hocu kratko, sto krace. Prilazi mi momak s britvom u ruci i neverovatno sarmantnim osmehom. Da sam musko, onog trena bih presla u gejeve i zaljubila se u njega 😀. I tada pocinje carolija koja mi je, bez preterivanja, promenila zivot.

U salon sam usla s poludugom kosom slepljenom od znoja, pri tome izraslom jedno dva centimetra od poslednjeg farbanja. Izasla sam s razigranim vrlo kratkim frajerskim cupercima u nekoliko nijansi sive, potpuno ocarana onim sto sam videla u ogledalu pre nego sto sam izasla na ulicu.

Niz ulicu, nisam propustila nijedan izlog da se u njemu ne ogledam i obradujem novoj sebi. Ali navika je cudo i pogled vec trazi prodavnicu farbe za kosu. I tako, izlog za izlogom, i ja sve manje trazim farbu, a sve vise mi sazreva misao da se nikad vise necu farbati, jer mi konacno vise ne treba. Toliko sam sebi bila lepa, da nesto lepse vise nisam mogla da zamislim.

Kuci u Stockholmu sam se odmah bacila u potragu za nekim ko ume da sisa nozem, da mi odrzava istu frizuru, a to uopste nije bilo lako. Napokon nadjoh jednu Iranku, kod koje sad redovno idem.

I sad se priblizavam poenti. Ceo zivot sam mislila da cu biti hipi baka s dugim pletenicama. Uvrtela sam si tu sliku odavno u glavu, jos od trenutka kad sam shvatila da se moja mama i baka nisu rodile stare, dakle i mene ceka. Nervirale su me one njihove trajne i natapirane frizure, kao slemovi, ali to je tada bilo skoro pa obavezno. Sve drugo se smatralo neurednim i zapustenim. A ja bas nisam htela tako.

Osim tih pletenica, bilo je jos kojecega sto sam sebi zacrtala za vreme kad budem starija. To je bilo otprilike sve ono za sta tada nisam imala para i vremena, a zelela sam. I sad mi se dogadja ono sto gore vise vas opisuje - sad mi se kojesta moze, ali vise to ne zelim. Npr ne raduje me vise kupovina odece. Najbolje se osecam u farmerkama, dzemperu i patikama, naravno u varijanti primerenoj mojim godinama, za koji dan 61. Leti moze neka haljina, tunika s bermudama ili tajtsovima, i to je otprilike sve od cega se sastoji moja garderoba. S posebnim naglaskom na patike, da mogu da hodam, a da me ne bole ovi ”cekic” nozni prsti, odavno sazreli za operaciju koju vec godinama odgadjam.

Znaci, poenta 😀. U mladosti smo skloni da isprojektujemo sopstvenu buducnost na osnovu onog sto tada zelimo da radimo, a iz raznih razloga ne mozemo. Prihvatiti sebe u kasnijim godinama, znaci i prihvatiti da ponesto od tih snova nismo ostvarili, i da nikada necemo. Ne uvek sto nam je sudbina kleta, vec nekad i zato sto to vise ne zelimo. Je li to starost? Jeste, pa sta? Sto rekla Seka Sablic jednom prilikom, to je kad te napusti zelja da putujes, da se napijes, da se zaljubis… Ono, ne mora bas sasvim, ali niko me vise ne bi naterao da spavam u vreci na doku u Pireju, pa makar nista vise od sveta ne videla. Ma ni rani jutarnji letovi vise ne dolaze u obzir; samo posle deset, da na aerodrom stignem naspavana i bez stresa, eto dokle se doslo. Ili da me neko ubedi da popijem casu viska, pa da me posle boli glava, nema sanse. O ljubavi da ni ne pricam, i koliku bi mi tek to inkomodaciju sada donelo 😀.

Ali nije to da vise nista ne zelim, naprotiv. Samo je to otprilike sve suprotno od onog sto sam ranije zelela, ponekad i ono cega sam se uzasavala. Nista vise avantura, samo sigurnost i izvesnost. Znaci setnje, labudovi, kafa radije za poneti pa u neki parkic ili pored vode, nego u nekom fancy kafeu… I vecera radije iz moje rerne i uz tv, nego u skupom restoranu. Gosti dobrodosli, ali da se ne zadrzavaju predugo. Svuda podji, kuci dodji itd. I iznad svega zdravlje. Ko je na to mislio dok je bio mlad?

[zoran59]

On 1/6/2022 at 2:06 AM, vilhelmina said:

Evo i moje price na temu ...

...............................

 

 

Vilhelmina, mozda (najverovatnije) mi neces poverovati.

A ja cu ipak da se izlajem.

 

Nisam normalan/uobicajen. Volim ljude, volim svet. I, sta ces, volim i tebe. Mislim da se nismo nikada videli, a jednom ili dva puta smo nesto pricali preko tih nekih messengera ili sta vec (slab sam za tu modernu elektroniku).

 

Ne fali mi drustvo. U smislu, imam ga. Ali uvek mi fali vise i jos.

I sad mislim (evo me Jopet na nazivu teme) kako ove ili sledece godine.

Imam vremena, u penziji sam, a nisam ni siromah (ne razmecem se parama, nisam bogat, ali ne gladujem).

A jesam donekle avanturista. Donekle zato jer je proslost, samo se hvalisem i hteo bih da obnovim.

 

I sad sam smislio. Kad prodju ove korona-gluposti, kad budu jasni i normalni uslovi, idem na put. Oko sveta. Ovde u USA, hocu da vidim @mrd, @ControlFreak, @Sunshine State, @Angelia itd. Onda, na sever. U Norvesku, kod @koca popovic a onda na kafu s tobom. Pa kroz Nemacku, ima ih tamo dosta.

 

Ih, na Balkanu, da ne nabrajam.

 

Posandrcacu, ali ce barem biti zanimljivo.

 

[zoran59]

Zaboravih da pomenem, u tim planovima.

 

Kad obidjem Evropu i Balkance (a mozda se nadje i @Akiro u Grckoj), onda za Juznu Afriku. Imam tamo nekoliko poznatih, tek su zavrsili fakultete tada, i pobegli od sranja na balkanu '90-ih a JA je primala useljenike. I onda iz JA za Australiju.

Drugar je IT strucnjak. Godinama, decenijama, je to radio u firmi. Onda je pomahnitao. Dao ostavku jer moze to da radi i internetski. Prodao je kucu u Melbournu i kupio farmu u nedodjiji.

Sad malo radi to nesto internetski, a u medjuvremenu mi salje slike koza i krava koje ima. Prelepo.

A i on i ja smo nekada vozili trke u Jugi. Ja sam popustio, slabo stojim sa tom tehnikom, ali on ima moderna kola (tj. ima ih njegova zena), i uz to 4 (cetiri!) Alfa Romea iz '70-ih. I kaze, dodji, evo ti Alfa pa se vozi po Australiji.

A ja nikada nisam imao Alfu niti bio u Australiji.

 

Jedva cekam, samo da prodje ovo korona-sranje.

[Kronostime]

Ja ne bih sa Alfom ni do Sopota, a kamoli po Australiji.

[Koca Popovic]

1 hour ago, Kronostime said:

Ja ne bih sa Alfom ni do Sopota, a kamoli po Australiji.

Hajde ne mraci.

[Koca Popovic]

2 hours ago, zoran59 said:

 

 

Vilhelmina, mozda (najverovatnije) mi neces poverovati.

A ja cu ipak da se izlajem.

 

Nisam normalan/uobicajen. Volim ljude, volim svet. I, sta ces, volim i tebe. Mislim da se nismo nikada videli, a jednom ili dva puta smo nesto pricali preko tih nekih messengera ili sta vec (slab sam za tu modernu elektroniku).

 

Ne fali mi drustvo. U smislu, imam ga. Ali uvek mi fali vise i jos.

I sad mislim (evo me Jopet na nazivu teme) kako ove ili sledece godine.

Imam vremena, u penziji sam, a nisam ni siromah (ne razmecem se parama, nisam bogat, ali ne gladujem).

A jesam donekle avanturista. Donekle zato jer je proslost, samo se hvalisem i hteo bih da obnovim.

 

I sad sam smislio. Kad prodju ove korona-gluposti, kad budu jasni i normalni uslovi, idem na put. Oko sveta. Ovde u USA, hocu da vidim @mrd, @ControlFreak, @Sunshine State, @Angelia itd. Onda, na sever. U Norvesku, kod @koca popovic a onda na kafu s tobom. Pa kroz Nemacku, ima ih tamo dosta.

 

Ih, na Balkanu, da ne nabrajam.

 

Posandrcacu, ali ce barem biti zanimljivo.

 

Vidim da si mene pomenuo. Ovdje kod mene dodji kad hoces, ali da bi nesto vidio dodji u ljeto. Kad se odlucis javi mi na vrijeme da uzmem odmor ( da iako te licno ne znam, ali uzimam odmor zbog tebe) pa da te provozam kud ja vozim turiste i da lovimo skusu (jedna odnajboljih riba kad je svjeza) koja je ludja od pastrmke. Zoco dodji , inace i ja sam mislio malo kasnije da tebe pitam za neku vrstu pomoci po americi. Dodji i dobro doso.

[zoran59]

2 hours ago, koca popovic said:

Vidim .............

 

Koco, hvala ti. Bas si mi osvjezio i uljepsao dan.

Eto, samo da to korona-sranje prodje.

 

Ma, ne plasim se smrti. Vec sam nadziveo oca i dedu, a svi cemo kad-tad umreti.

Ali sam kukavica i plasim se sporog umiranja. A zivim sam. Ako se razbolim, nema nikoga da donese casu vode.

Uredjujem kucu. Polako, sve radim sam, imam znanja - a nemam novca da platim majstore da sve urade za mjesec dana. Osim toga, oni nikada to ne bi napravili bas onako kako ja hocu. A ja, ako sam se i zajeb'o, sam sam sebi kriv i nemam razloga ili opravdanja da se ljutim.

 

Nadam se da cemo se jednom upoznati. Ako nisam pogresno shvatio, ti (profesionalno) vozis? I imas mladog a vec odraslog sina? Naci cemo valjda zajednicke teme i interese. Da mi objasnis zasto sam glup, a i ja tebi, pa da se nasmijemo.

 

I da lazemo.

Procitao sam jednom u nekom vicu, kako klinac kaze: "ovi matori, cim su stariji, tim dalje su hodali u skolu, uzbrdo u oba smjera, po sve vecem nevremenu!"

Taj sam.

Sva sranja koja sam napravio su sve manja. A svi uspjesi, oni sitni, su sve veci.

 

Eh, sad, jebiga, mojem djetetu je to vec dosadno. Ima i svoje brige i decka. Pa ja trebam nove "musterije" da se izlajem i serem i dosadjujem...