Jump to content

ABA liga


Knipex

Recommended Posts

Just now, quentin said:

Mislim da Ceda svakako može da se povuče iz takmičenja, a da skupština ABA dodijeli upražnjeno mjesto Olimpiji. U tom slučaju formalna fuzija nije potrebna. Ali ima tu još dosta pitanja, sa brojem timova po državama (ispada da Hr gubi jedno mjesto), pa onda ko uskače u ABA 2 umjesto Olimpije, itd. Ali, where there's will, there's way.

 

Upražnjeno mesto po pravilima pripada nekome iz 2. lige, a ne onome, koji je ispao.

 

Pravila po broju tima po državama više nema (osim maksimalnog od 5), tako da bi se to moglo običi.

 

 

Link to comment
Share on other sites

9 minutes ago, Bek said:

Mogao bi KSS ili drzava da finansiraju ili da traze da se bolje obelezi mesto pogibije, bar ime tacno da mu se napise kad su vec ova slova kao da ih je pisalo dete od pet godina i sva ova travuljina okolo.

 

Mesto-pogibije-Radivoja-Koraca

Daba: Stravičan prizor na mestu Koraćeve pogibije

 

Specijalno za „Sport“ urednik „Večernjih novina“ Vlado Zagajski je napisao detaljan izveštaj ovog tragičnog događaja 2. juna 1969. koji ćemo prenetu u potpunosti.

„Nešto pre 12 časova našli smo se na licu mesta. Videli smo stravičan prizor. U kotlini Ljubinje u samom koritu nalazio se plavi autobus sarajevskog preduzeća ’Centrotrans’. Ceo desni i prednji deo autobusa su bili su smrskani. Trista metara severnije u pravcu Srednjeg pod jednim mostićem u koritu potoka ležao je razlupan folksvagen 1600 TTL. Na njemu su bile inostrane registarske tablice, na beloj podlozi su se videli brojevi 755. U tom vozilu časovnik se zaustavio tačno na 9 sati i 45 minuta. Desetak metara dalje od mostića smo zatekli fiat 1300 mostarske registracije. U trenutku sudara za volanom tog automobila sedeo je major JNA Janče Sokolovski koji je krenuo na službeni put iz Mostara za Niš.

 

Predusretljivi istražni sudija Okružnog suda u Sarajevu Hajrudin Hadžimuratović dao nam je iz prve ruke podatke. I sam veoma uzbuđen kazao nam je kako je prema prvim saznanjima došlo je do ovog teškog udesa. Iz pravca Tuzle dolazio je autobus. Od Sarajeva kretali su se fiat 1300 i folksvagen 1600. U jednom trenutku izgleda vozač folksvagena odlučio se da pretekne fiat 1300. Odluka je bila pogrešna. U trenutku kada je verovatno razvio brzinu od oko 100 km na čas na klizavom putu dok je kiša rominjala on je svojim prednjim desnim krajem očešao fiat 1300 pred sobom. To je bilo sudbonosno. Od udarca folksvagen se okrenuo na levu stranu kolovoza. U tom trenutku primakao se autobus. Sudar je bio neizbežan i verovatno srahovit. Šta se zatim desilo?

Folksvagen je prošao nekoliko desetina metara, vozač je ispao iz vozila. Njegovo vozilo se survalo u potočić razlupano. ’Centrotransov’ autobus je nastavio vožnju u istom pravcu ivicom kolovoza, išao je 150 metara, zatim naglo skrenuo na levu stranu, presekao cestu, spustio se srećom niz neveliku strminu, ušao u poljanu, slomio žičanu ogradu oko škole, prošao kroz voćnjak, probio još jednu ogradu, nastavio neravnim terenom i naleteo na betonske ostatke mosta preko Ljubinje. To je prouzrokovalo još veću katastrofu. Od tog udarca je povređeno još 17 putnika.

fotka-1.jpg
                                                   Automobil u kome je poginuo Korać  
 

Fiat 1300, kojim je upravljao major Sokolovski prešao je čudan put na mokrom kolovozu. Kako je vozilo prošlo mostić, kako se našlo 180 stepeni okrenuto od pravca kretanja, kako se zaustavilo u jarku – to major Nikolovski ni posle dva sata nije znao da nam ispriča.

Evo šta nam je on kazao kada smo ga oko 12 časova našli svog uzbuđenog sa cigaretom u drhtavim rukama. 

– Kada se vozilo zaustavilo, pipnuo sam glavu, ruke i noge. Video sam da sam neozleđen. Otvorio sam vrata, izašao iz vozila pogledao na cestu i video čoveka u krvi. Bio je to, kako sam kasnije saznao, naš čuveni as Radivoj Korać. Bio je u nesvesti. Za koji trenutak tu su se našla jedna kola beogradske registracije, mislim da je to bio trener košarkaške reprezentacije Jugoslavije Žeravica sa svojom suprugom. Pomogao sam im da teško povređenog Koraća unesu u auto. Odjurili su prema Sarajevu.

Iako je preko dva sata prošlo od trenutka udesa, na tom mestu smo zatekli milicionera Petka Gradinca sa službom u SUP Vlasenice. On je tog jutra krenuo autobusom za Sarajevo. Zamolili smo ga da nam kaže kako je on doživeo udes.

– Razgovarao sam sa svojom susetkom u kolima. U jednom trenutku primetio sam da nam se približava fiat 1300. Sekundu-dve posle toga folksvagen je pokušao da ga pretekne dok je naš autobus prilazio sve bliže. Čuli su se vrisci, jauci, zapomaganje i tresak. Čuo sam i uzvik vozača. Otkazale su kočnice. Srećom, nisam bio povređen. Pomagao sam mnogima iz oštećenog autobusa da dođu do vozila koja su se zaustavila na cesti posle udesa. Oko 14 časova smo bili u kliničkoj bolnici. Tamo smo zatekli Acu Preradovića. Prema njegovim rečima on je bio prvi zdravstveni radnik u krugu bolnice koji je pružio pomoć povređenom. Dao mu je injekciju radi umirenja bolova, zatim je poveređeni Korać hitno prebačen u operacionu salu Hiruške klinike. Dobio je infuziju kiseonika“.

Ovo je bio izveštaj sa lica mesta  novinara sarajevskih „Večernjih novina“ Vlade Zagajskog, koji smo preneli u celosti.

POSLEDNJI INTERVJU RADIVOJA KORAĆA

Pošto je još ranije dao obećanje da će kada bude prvom prilikom bio u Sarajevu dati intervju sarajevskom „Oslobođenju“ i njihovom novinaru Tomislavu Počaniću, to obećanje Žućko je i ispunio. On je nakon prethodnog dana odigrane revijalne utakmice protiv selekcije BIH, prenoćio u Sarajevu i nije se vratio sa svojim saigračima baš zbog toga obećanja koje je ranije dao. A Žućko je inače bio poznat po tome da svoja obećanja nikada nije kršio. Nažalost, igrom sudbine to će biti i poslednji intervju koji je Radivoj Korać dao. Niko nije mogao da sluti da će poginuti samo četrdesetak minuta kasnije, nakon završenog intervjua u hotelu „Central“ koji je trajao nekih sat vremena.

fotka-2.jpg
                                       Zapisnik sa poslednje utakmice u Sarajevu 1. juna
 

Poslednji intervju Radivoja Koraća je izgledao ovako, objavljen je u sarajevskom “Oslobođenju” 3. juna 1969. godine.

Na pitanje da opiše svoje prve košarkaške korake Žućko je odgovorio:

„Zaigrao sam sasvim slučajno. Na igralište me je doveo Slobodan Gordić. Stanovali smo u istoj zgradi, on na prvom spratu, ja na četvrtom. Bio sam srećan što ću obući taj dres, dobiti prave patike. Imao sam 16 godina. To je bilo strašno kasno, jer američki klinci počinju već u osmoj-devetoj godini a u šesnaestoj su afirmisani igrači.“

Na pitanje – Mnogo puta ste čuli ono zlatna levica, mladić sa zlatnom rukom, kako ste reagovali na sve to – Korać je odgovorio:

„Imponovalo mi je dok sam bio mlađi. Sada mi je svejedno.“

… Šta mu je košarka donela Korać je rekao:

„Mnogo. Video sam celi svet. Samo u Južnoj Americi sam bio šest puta. Posetio sam između ostalog i Angolu, Mozambik, Kongo, Južnu Afriku, zemlje koje jedva nađem na geografskoj karti. Stekao sam mnogo prijatelja.“

… Koji su mu bili najradosniji trenuci u sportskoj karijeri:

„Imao sam tri-četiri takva trenutka. Najpre, naravno, kada sam prvi put pogodio koš. Igrao sam u drugom juniorskom timu ondašnjeg BSK-a. Ušao sam pred kraj utakmice. Čim sam dobio loptu odmah sam pucao. Drugi momenat je vezan za Rio de Žaneiro 1963. godine. Prvi put smo tukli Amerikance, izabrane predstavnike zemlje u kojoj je košarka izmišljena. Onda Čile 1966. godine, prvi put smo postali najbolji na svetu. Pa 1968. godina i Meksiko Siti, srebrna medalja na olimpijskim igrama i fenomenalna pobeda nad Rusima”.

… Da prokomentariše to što našu košarku vode košarkaši, Korać je odgovorio:

To je velika stvar. Košarkom rukovode ljudi koji je najbolje poznaju, i to je dobar recept i za druge sportove. Košarka nam je i zato otišla tako visoko.“

… Da uporedi novu generaciju košarkaša sa svojom, Žućko je kazao:

„Nedostatak moje generacije je u tome što smo svi počeli relativno kasno. Ali smo bili veoma obdareni. Sadašnja generacija nadmašuje nas u visini a i ranije je počela da igra. U načelu nema bitnih razlika.“

… Da li je sujeveran, da li voli da oblači isti dres, da li je sve ispite na fakultetu polagao izbegavajući da se pojavi sa kravatom, on je rekao:

„Prvu utakmicu koju sam dobio, igrao sam u dresu koji mi je postao toliko mio i drag da nikada nisam mogao da ga promenim, i drugu utakmicu u tom dresu moj je tim pobedio, pa treću… Tako je bilo i sa fakultetom. Prvi ispit sam polagao u džemperu, ostalih četrdesetak takođe. Sa kravatom sam se osećao nekako zakopčan. A ja ne volim kada je tako. Mislim da su svi sportisti pomalo sujeverni. Svako ima neku svoju maskotu. Dobro se sećam Ace Nikolića, imao je neku zelenu majicu s kojom je dugo igrao. Već je bila prljava i pomalo pocepana. Ali, Aca se nikada od nje nije odvajao. Bez te zelene majice je bio kao odsečen.“

… Da li je nekada Žućko bio sit košarke:

„Kako ne. Dođe to, samo srećom nikada definitivno. Kao pre mesec dana klub mi napušta Prvu ligu a protivnici igraju grubo. Srećom, raspoloženje se povrati jednom vrednom pobedom i serijom efektnih koševa.“

Sledeće pitanje se odnosilo gde će nastaviti karijeru – Italija, Belgija ili Španija.

„Voleo bih u Madrid, u „Real“, u sredinu u kojoj bih brzo naučio španski. Igraću još dve godine a onda dižem ruke od košarke. Ne bih želeo da budem ni trener, ni funkcioner. Šezdeset treće sam apsolvirao elektrotehniku. Moram da izvršim tu obavezu i da se posvetim pozivu koji sam izabrao.“

Usledio je pozdrav sa gospodinom Počanićem, Žućko je seo u svoj folksvagen 1600 i uputio se ka Beogradu, gde nikada nije stigao. Za večnost će ostati i ovaj njegov poslednji intervju koji je dao samo nekih četrdesetak minuta pre nego što će nas zauvek napustiti      

SPOMEN OBELEŽJE U LJUBINI KOD SARAJEVA

A 2. juna 1972, tri godine nakon tragičnog događaja i pogibije Radivoja Koraća, u mestu Ljubini, 4 kilometara od Seizmirovaca i 12 kilometara od Sarajeva, otkriveno je spomen obeležje u čast velikana i košarkaške legende. Prvo je toga dana u Sarajevu bila održana komemorativna sednica, da bi u 16 i 30 povorka krenula iz Sarajeva i u 17 časova se pristupilo otvaranju spomen obeležja, rada sarajevskog arhitekte Lidumila Brace Alikalfića. Obelisk je otkrio Žućkov saigrač iz reprezentacije Vladimir Cvetković.

Tom činu su još prisustvovali Koraćeva majka Zagorka, predsednik košarkaškog saveza Radomir Šaper, Koraćevi drugovi iz reprezentacije Daneu, Đerđa, Đurić, Ražnatović, predsednik košarkaškog kluba Beograd Miša Trgovčević, sportski radnici Sarajeva i predstavnici košarkaških klubova iz cele zemlje. Obelisk se sastoji od bele memorne ploče na kojoj piše: „Na ovom mestu je 2. 6. 1969. poginuo u saobraćajnoj nesreći velikan jugoslovenskog košarkaškog sporta Radivoj Korać“. U podnožju je položeno devet malih obeliska na kojima je bio broj 5. Sam autor ovog spomen obeležja, gospodin Alikalfić je rekao da je hteo simbolički da iz jedne velike petice (dres sa brojem 5, koji je Korać nosio tokom cele svoje karijere) aritmetičkom progresijom nastane još novih petica, aludirajući na neke nove Koraće. Ovo spomen obeležje, tj. idejni rad je imao velikog pozitivnog odjeka u javnosti, i sam autor kaže da mu je ovo delo najdraže, iako je poznat još po mnogim drugim skulpturama, naročito u Sarajevu.  

fotka-3.jpg
                          Alikalfićev originalni spomenik

            

Nakon otkrivanja obeležja, reprezentacija Jugoslavije koja je bila na turneji po Kini, po povratku iz te zemlje je došla u Sarajevo, spremajući se za Balkanske igre koje su se tu održavale krajem jula meseca te godine. Pa su reprezentativci 23. jula zajedno sa autorom spomen obeležja Alikalfićem još jednom došli da odaju počast svom drugu koji ih je prerano napustio. Nažalost, za vreme rata u Bosni i Hercegovini spomen obeležje je porušeno, a nakon rata obnovljeno, doduše drugačijeg izgleda nego originalno zamišljeno, te je i sam autor, po sopstveni rečima, ogorčen jer odstupa od koncepcije koju je on zamislio. Ali, makar i promenjeno, spomen obeležje i dan danas postoji za svakog dobronamernog čoveka koji želi odati počast jugoslovenskom velikanu.

Edited by daba
  • Like 10
  • Thanks 1
Link to comment
Share on other sites

6 minutes ago, VLADIMIR PERIC VALTER said:

Ja licno mislim da je Drazen Petrovic najveci kosarkas kog je ova zemlja ikad imala, odmah iza je veliki Korac.

Najveci kosarkas je bio Kresimir Ćosić čovek ispred svog vremena, potom Korać pa onda Dražen.

Mada meni licno je čak i Kukoč bolji od Dražena.

Link to comment
Share on other sites

https://www.nacional.hr/ljubljana-rodena-kk-cedevita-olimpija/

 

 

Quote

“Igrat ćemo ovdje u Stožicama. Ideja je udruživanje klubova s poviješću, tradicijom i kvalitetom koji žele ići naprijed u svkom smislu. S Emilom razgovaram o ovome par mjeseci. Zajedno napravimo više, s zajedničkim budžetom otići dalje. Final four u ABA ligi i Eurokup odnosno Euroliga, to su nam ciljevi. Igrat će slovenski igrači, to će biti slovenski klub. Dva razvojna centra, želimo najbolji razvojni centar u Europi. Red je na pravnicima da sve utanačeno stave u pravnu formu.”, rekao je Berločnik.

 

 

Quote

“Radimo sve ovo jer volimo košarku. Danas prisustvujemo, stvaramo a mediji prati pionirsku , novu, avangardnu djelatnost. Po prvi puta dva profesionalna kluba se spajaju preko granice. Uzbuđen sam. Ovo nije dolazak jednog velikog sponzora u Olimpiju. Ovo je ravnopravno spajanje dva kluba s navijačima, menadžmentom, klupskim hijerarhijama. S Tomažom imam dugi poslovni i prijateljski odnos. Atlantic grupa je u košarci iz dva razloga. Dvije stvari su nas vodile kad smo se tako intenzivno uključili u sport, promocija proizvoda odnosno naših brendova i dugo, da kao društveno odgovorna kompania vratimo dio profita zajednici u kojoj poslujemo. Da se mladi maknu od stolice i ne daj Bože igle, da shvate vrijednost pobjeda ali i poraza. Što se tiče promocije brenda, više je nego udvostručena vrijednost otkad smo ušli u košarku. Smiješno da ovo ima veze s nacionalnim izdajom. Zabava, veselje, tolerancija, pobjeda i veličina u porazu. Povećati konkurentnost naših klubova, to su glavne misli vodilje”, odlazak iz Zagreba je protumačio Emil Tedeschi.

“U Hrvatskoj ostaje Cedevita junior. Ostaje puni kapacitet na Velesajmu u Paviljonu 2 što je jedan od najljepših i najfunkcionalnijih kampova u svijetu. Nadam se da će biti razumijevanja da KK Cedevita junior igra najjače hrvatsko košarkaško natjecanje. Mi smo u svojem razmišljanju se odlučili na spajanje i vidimo to kao korak naprijed. U Zagrebu nikad primjeren odnos, niti dijaloga, niti želje za argumentima, niti sudjelovanja u raspodjeli sredstava… To nije primarni fokus. Želja stvaranje konkurentijeg kluba u spajanju s Olimpijom.”

 

“Ne možemo govoriti čitav niz detalja. Budžet će biti sinergijski, svakako veći od dva pojedinačna budžeta. Nemamo nerealne ciljeve, idemo na duži rok. Razgovor i iznosima nije za javnost. Imat ćemo konkurentan budžet, za ABA ligu i Eurokup. Ovo nije samo sportski već i građansko društveni dogovor. “, rekao je lider Atlantik grupe i gazda Cedevite.

“Zajednički donosimo zaključke, svi bitni potezi će biti rezultat dogovora. Neće se potpisati niti jedan igrač bez međusobne suglasnosti Tomaža i mene.”

 

  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

4 minutes ago, propolis said:

Bilo bi dobro za kosarku u regionu da uspe ovaj "Frankenstajn" mada lično nisam optimista. 

Ko će tu da vuče glavne poteze, da kažem po našem ko će da tu da bude "gazda" biće presudno za taj koncept. 

 

to jeste najvaznije pitanje. kapiram da ce finansirati frankenstajna po pola, da li to onda znaci i da ce donositi odluke po pola. pola igraca dovede cedevita, pola slovenci. to ne moze tako da funkcionise. doduse to su ljudi koji su uspesni u biznisu, i pretpostavljam da ce znati da se dogovore.

Edited by Haggard
Link to comment
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...