vilhelmina

Tvoj kolega je ocigledno propustio da ispuni zdravstvenu deklaraciju, tj jedan formular koji vecina EU zemalja trazi. Ima ih na netu, mogu da se popune najranije 48 sati pre putovanja i sadrze tvoju izjavu da si zdrav, kao i podatke gde ces biti na destinaciji, adresa, kontakt telefon i tako to. To je postojalo i pre testova, a ocigledno ce se i nastaviti. Pretpostavljam da je razlog pracenje kontakata, ako zatreba. Uglavnom, kad to popunis i posaljes online, u roku od par minuta dobijes od njih potvrdu (”dozvolu”), koju odstampas i pokazujes onom ko trazi. Od pocetka pandemije nijednom nisam putovala u privatnoj reziji vec iskljucivo s turistickim agencijama, i to unutar EU. Razlog je bas ta sigurnost, da znam sta tacno treba da uradim. U mom sopstvenom stanu u Ohridu se izredjelo pola Srbije, ali ja tamo nisam bila od januara 2020. Znam koja pravila tamo vaze za gradjane Srbije, ali ne i za mene, pa nisam htela da rizikujem. Agencije su do maja ove godine mejlom obavestavale o svim potrebnim koracima pred putovanje, sa sve linkovima za bukiranje vremena za subvencionirani covid test i formular za ulazak u pojedinu zemlju (zdravstvena deklaracija). Ali sad se i to menja. Agencije ne uspevaju da uprate situaciju jer se zahtevi brzo menjaju, pa daju opste informacije i pozivaju na licnu odgovornost. Npr u ovom trenutku nekome ko iz Svedske putuje u Spaniju, ne treba test, potvrda o vakcinaciji ili bilo sta slicno, ali i dalje treba ona deklaracija. Ali, ako ides na Kanarska ostrva, onda treba i test, i to ne za ulazak u zemlju, vec da ga pokazes u hotelu, oni traze. Dakle, prilican haos. Sto se digitalnih certifikata tice, oni se od pre par dana u Svedskoj izdaju, ali to ne znaci i da ih sve EU zemlje priznaju. One i dalje imaju pravo da traze sta i kako hoce. I da pravila menjaju od dana do dana.

Prepoznajem se u skoro svakoj reci ovog i prethodnog tvog posta. I ja sam odrasla pitajuci se od kuda je bas mene zadesila takva sreca da imam savrsene roditelje. Danas vidim da su bili daleko od toga, preokupirani sobom, ponekad cak i samozivi. Donekle ih razumem, jer su im zivotni uslovi bili bitno drugaciji od icega sto su oni u svom odrastanju mogli da vide, pa nisu ni imali neki obrazac kako bi u toj situaciji trebalo ili ne bi trebalo ziveti i vaspitavati decu. Pre svega mislim na to sto smo ziveli vrlo daleko od mesta gde su oni rodjeni i odrasli, pa fokus nije bio na rodbini i poznatom okruzenju, vec na novim prijateljima i uopste drustvenom zivotu. Tu za decu jednostavno nije bilo mesta. Valjda je njihovo ocekivanje bilo da ce i bratu i meni za uspeh u zivotu biti dovoljno isto sto i njima, dakle zavrsen fakultet i nista vise. Tj bez valjda, jer je ta poruka bila vrlo jasno isporucena. U porodici u kojoj sam odrasla roditelji su dolazili s posla u dva, rucalo se, pa se spavalo do 5. Mukla tisina u stanu se za to vreme podrazumevala. Onda se pila kafa, pa se islo kod prijatelja, ili su oni dolazili. Vikendom se islo u restoran, bioskop i sl, a sve to samo u izuzetnim slucajevima s decom, iako su ih i prijatelji imali. Deca su isla na spavanje u 8 sve tamo negde do srednje skole. Odlican uspeh u skoli se podrazumevao, ali slobodne aktivnosti samo u okviru redovne skole. Vrlo rano sam saznala da se od baleta dobijaju noge kao u fudbalera, da su muzicka skola i skole stranih jezika snobovske stvari na koje decu primoravaju samo preambiciozni roditelji, da su radne akcije i logorovanje s izvidjacima vrlo opasna mesta na kojima svasta moze da se desi… Ustvari, nisu zeleli da ih boli glava, to danas znam. Takodjer su bili uvereni da deci ne treba neka posebna odeca. Njima je trebala zbog drustvenog zivota; i danas pamtim mamine duge vecernje haljine. Proucavajici njih, naucila sam da sijem s 12 godina, sama, na predratnoj singerici. Moja mama nije umela ni dugme da usije. Kada sam naucila da strikam, to i ne pamtim, mislim da sam oduvek znala. Bili smo relativno dobrostojeca porodica, udoban stan, auto, porodicna letovanja… Ali dok su moji drugari iz ”radnickih” porodica nosili farmerke iz Trsta, ja sam svoje prve sama sasila. Danas znam da nije moralo tako, ali kad si dete verujes da bas tako treba i mora, nikako drugacije. Kao baba i deda, moji roditelji su znatno omeksali, mada im je i tada bilo tesko da shvate da deca, u ovom slucaju njihovi unuci, mozda imaju drugacije zelje i potrebe od njihovih sopstvenih. Ne mogu danas reci da im zameram, samo vise ne mislim da su bili savrseni. Ljubavi sam svakako dobila, bar od mame, ali ne i podrsku za talente koje sam izvesno imala (svako ih ima), ili razumevanje za moje licne probleme, zelje ili potrebe. Gledala sam da kao roditelj ne ponavljam iste greske, ali i da ne preteram preslikavajuci sopstvene frustracije i propustene sanse na njih. Koliko sam u tome uspela, ne znam. Moj sin i cerka kazu da jesam, sve pet, ali ruku na srce, nisam ni ja svojim roditeljima nikad rekla da im ista zameram 😉.

Pametan svet ujasio kamile (prva slika), a luda Vili istim putem, samo peske (druga slika). Ova oazica desno je golf teren, ogradjen kaktusima i zicom. Znaci, nesto kao fatamorgana, samo za gledanje dok gazis po vrelom pesku i pitas se da li taj putic negde ima kraja 😃.

U Svedskoj pala vlada. Prvi put u istoriji u parlamentu izglasano nepoverenje premijeru. Znaci novi izbori ove, a ne sledece godine, kako bi trebalo.

Svadba u pustinji: Doduse, nije bas prava pustinja, nego pescane dine u Maspalomas, Gran Canaria, ali mogu da posluze za romanticni ugodjaj 😛.

Je li to ovaj tip - https://youtube.fandom.com/wiki/John_Wolfe ? U tom slucaju on sada ima 32 godine, tako da pre pet ili sest nije mogao da ima 23.

U Svedskoj je jos prosle jeseni smanjen broj do tada prijavljenih umrlih od kovida, za nekih 6000. To su bili ljudi cija smrt je prijavljena istog dana kad se desila, a kod uobicajenog postupka utvrdjivanja glavnog uzroka smrti, koji i inace traje nekoliko nedelja, donet je drugaciji zakljucak. I to jeste problem svuda u svetu u vreme pandemije, jer se brojevi novozarazenih i umrlih prijavljuju svakodnevno, i WHO i javnosti. Ali u tom trenutku se ne moze znati da li je kovid bio glavni ili sporedni, pridruzeni razlog sto je nastupila smrt. Znaci, niko nije pokusavao da obmane javnost, pa sad kao priznaje gresku, nego drugacije u ovoj situaciji nije moglo i ne moze da bude. Ovde je nedavno objavljen konacan, zvanican podatak o ukupnom broju smrtnih slucajeva u 2020. Tzv visak smrti je oko 7000 u odnosu na prethodne godine (porast s oko 91 na oko 98 hiljada). Najcesci uzrok smrti su i dalje mozdani i srcani udar na prvom, a tumori na drugom mestu, kao i prethodnih godina. Kovid je u 2020 na trecem, s 9441 slucajem. Samoubistava (pre pandemije treci najcesci uzrok smrti u swe) je u 2020 bilo manje nego ranijih godina, bas kao i nesreca sa smrtnim posledicama. Broj ubistava je bio veci, ali to vec nema veze s kovidom.

Nisam negativna, samo konstatujem da je upravo onako kako je Djordje prikazao. Restorani u Skandinaviji koji drze do sebe koriste Nobelov banket kao model. To znaci vrlo malo ekskluzivne hrane, na nivou degustacije. Sto je na banketu okey, nebitno da li je Nobelov ili neki drugi, jer tu hrana i pice nisu primarni. Privatna vecera je nesto drugo, bar bi trebalo da bude. Koliko god ekskluzivan restoran bio, ljudi u njemu placaju hranu, a ne valjda priliku da tamo odsede neko vreme, pa onda odu na drugo mesto ili kuci da bi jeli i bili siti. Posebno uz onako paprene cene. Pretpostavljam da je uz ono s Djordjeve slike islo i neko minijaturno predjelo i da cena cele vecere nije bila daleko od sto evra po osobi, bez pica.

Haha, tipicno, cuveno ”crtanje po tanjiru”, sjajan nacin da masno naplatis eksremno malu kolicinu hrane. Pri tome se onaj kome je to malo ne usudjuje glasno da protestuje, da ne ispadne primitivac. A dobio je ekskluzivnu hranu koja skroz lici na onu s Nobelovog banketa. Jos kad bi gosti videli kako, pre iznosenja na sto, ne bas cistom krpom brisu s tanjira ono gde im se razlio sos 😀.

Uh, uh, kakva greska! Vidim da je Eddard vec odgovorio, ali moram i ja. Devojcice od 14 godina, ma kako neke bile fizicki razvijene, su vrlo nezrele. One su deca. Kada tebi izgledaju zrelo, to je zato sto verno imitiraju starlete iz rialitija, cije se ponasanje danas servira kao nesto pozeljno. Ma sta servira, bombarduju nas time, i niko nije imun na to. Ima i zrelih zena koje pokusavaju da se uklope u taj model, ali to je samo zalosno, ne i opasno. Drugo je pitanje sto moderno drustvo jos luta po ovom minskom polju, i ne nalazi nacin da se u svakom konkretnom slucaju jasno odredi sta su tacno norme, sta njihovo krsenje, a sta zloupotreba. Ali cinjenica je da su te ”mine” svojevremeno posejali upravo muskarci, pa je red da sad porade i na razminiranju. Neko ce tu i neduzan stradati, kao verovatno taj tip, ali drugi ce nesto nauciti. Sto se konkretnog slucaja tice, budimo realni. Razlika u godinama je ovde nedopustivo velika, za bilo kakve seksualne insinuacije od strane 23-ogodisnjeg lika, koji je pri tome potpuno svestan njenih godina. Tako je u civilizovanom svetu vec jako dugo. Ako taj svet danas glasnije nego ikad osudjuje praksu udaje cetrnaestogodisnjih devojcica u nekim zaostalijim sredinama, kako ce onda biti okey seksualno im se nabacivati? Nebitno sto je ovde sve ostalo samo na reci. Da ga je takva bandoglava ohrabrila, da je pristala, cisto sumnjam da bi odbio. Stvari se nisu promenile za poslednjih sest godina, nisu ni za 60. On je znao da je ona premlada za bilo kakvo nabacivanje s njegove strane, samo je mislio da ce proci bez problema, kao i toliko puta pre. Jedino sto se poslednjih godina promenilo je to sto se sada moraju snositi posledice, dok se ranije moglo lako izbeci. Samo ponasanje je bilo neispravno i tada i sada, to se uopste nije promenilo.

U Svedskoj se sve to zove jednostavno vakcina protiv kovida 😀. Razlicite vrste vakcine nisu predmet diskusije ni u medijima, ni medju obicnim svetom. Za strucne krugove na znam. Jedina koja se ponekad imenuje je AZ, a i to samo medju populacijom 65+, nakon sto je receno da je za njih bezbedna, a sve to nakon sto je pukla bruka sa trombozama. Sad neki odbijaju da je prime, ali im se ne nudi nikakva alternativa.

U swe se Pfizer zvanicno zove Comirnaty, ne znam za druge. Poledjina kartoncica koji sam dobila kod prve doze, kao podsetnik da ne zaboravim na drugu (cuj, ja cu da zaboravim; vise je izgledalo da su oni mene zaboravili, ali docakalo se, posle tacno 6 nedelja 😀 :

Samo da prijavim. Stigla u Spaniju, prethodno vakcinisana s obe doze, ali pravila ista kao u februaru. Negativan PCR (bio 72 sata, prekjuce promenili na 48) i maska obavezna svuda, nema veze sto je 35 stepeni 😀. Znaci na ulici, na bazenu i na plazi, dok god ne sednes i ne uveris se da si metar i po od drugih, ukljucujuci i prolaznike. U restoranu mozes da skines kad stigne hrana ili pice. Tako nam rekla teta u busu od aerodroma, prepunom neobavestenih Svedjana. I da je kazna za nenosenje maske 300 evra.

Ja nisam izmislila ovaj recept nego se vec nekih 40 godina drzim onog koji dolazi od coveka koji sigurno bolje od ikoga zna kako treba da se pravi i izgleda purica s mlincima - https://punkufer.dnevnik.hr/clanak/bozic-kod-steve-karapandze-recept-za-puricu-s-domacim-mlincima---542057.html Ovaj covek je svojevremeno i popularisao to jelo. Na isti nacin spremljeno sam ga jela i u dvorcu Mokrice, gde je to specijalitet kuce. Imali su svojevremeno i sopstvene curke, bas su bili poznati po tome. E sad, ukusi se razlikuju, i ne vidim nikakav problem u siru i pavlaci, ako neko tako voli. Samo bi meni licno bilo malo previse masnoce i jakih ukusa; sasvim su mi dovoljni dobar komad curke i domaci mlinci, ovako kao kod Steve, po osnovnom receptu. Ali naravno, nista od toga nije sveto pismo. Ako mozemo da jedemo picu koja ne lici na svoj izvorni oblik, ili kinesku hranu koju Kinezi ne bi ni pogledali, ko nam brani da i mlince pravimo kako nam se svidja.

Za dobre mlince treba dosta soka od pecenja, a to ne ide od filea, trebaju i drugi delovi. Licno su mi bataci najukusniji, dok dobar sok daju krila, jer su masna. Definitivno najbolje s celom curkom od bar 5-6 kila, ali to radim samo za bozic. Mlince pravim od istog testa kao u kronosovom receptu. Napravim loptice velicine ping-pong loptice i razvaljam na velicinu ringle. Pecem ih tj susim na ringli, na tihoj vatri, bar dan pre nego sto cu ih koristiti. Ostatak dana ribam sporet. Sutradan ih izlomim, stavim u cediljku i prelijem kipucom vodom. Voda ide u lonac ispod cediljke, pokkopac odozgo, i tako se pare jos desetak minuta. Zatim ih prelijem sokom od pecenja i pustim na toplom da povuku, ali ih ne pecem. Ja ih tako najvise volim. Pri tome ne dodajem nikakve zacine osim soli i bibera, da ne remetim ukus ovog bozanstvenog jela. Definitivno moj favorit, ali toliko posla da nije za vise nego jednom, max dva puta godisnje.

I od mene topla preporuka da odgledas emisiju. Ove tri zene nisu nikakve Grete Thunberg nego su bas dobro potkovane znanjem, svaka u svojoj oblasti. Mene se najvise dojmio jedan aspekt problema, za koji sam doduse znala i ranije, ali su ga one s razlogom potencirale. To je da je samog litijuma relativno malo u toj rudi. Sve ostalo je jalovina, koja zajedno s tonama sumporne kiseline koja se koristi za ekstrakciju, zauvek ostaje na licu mesta, kad ovi odnesu sav litijum i krenu da ga traze na nekom drugom mestu. U pomenutoj jalovini ima vrlo toksicnih materija, koje nisu opasne dok su duboko u zemlji i neaktivne. Ali kad se raspu po povrsini i kise krenu da ih ispiru i nose u vodotokove, tu vise nema price o razvoju i napretku. Kupovaces i jesces salatu prepunu teskih metala, onih od kojih ribe crkavaju, pa ti vidi da li je tako bezazleno kao sto neki pokusavaju da predstave.

Problem s ovom idiotskom deklaracijom je sto je pisana iz ugla nekog ko ocito zivi pod staklenim zvonom i ne zna kako izgleda stvarni zivot. Ona polazi od toga da je svim starijima dovoljno doneti namirnice na kucnu adresu, da ne bi morali sami u prodavnicu. Ne pita se sta s onima kojima treba znatno vise pomoci, onima koji ionako nikad ne srecu prodavace i konobare, vec iskljucivo svoje negovatelje? Kako stare i bolesne izolovati od te pomoci? Ili treba i one ciji je posao da im pomazu izolovati od njihovih porodica i ostalog okruzenja? U Svedskoj bi to znacilo staviti u najstrozi karantin bar trecinu stanovnistva. S kim bi onda vrli doktor koji je pokrenuo ovu peticiju pravio taj kolektivni imunitet? S preostale dve trecine? Ne ide to tako. Ne moze se drustvo podeliti na ugrozene i one koji to nisu. Moze se samo kao celina izloziti jos vecem riziku nekontrolisanog sirenja zaraze. Zato su ova deklaracija i svi slicni pokusaji ne samo nonsens, nego i krajnje opasni. I ne samo zato. Gore je izneseno mnogo argumenata, pa da ne ponavljam. Htela sam samo da dodam i ovaj aspekt. Stariji od 65, dakle, nisu neka marginalna grupica koja se moze tek tako odseci od ostatka drustva. U Svedskoj oni cine petinu stanovnistva, plus ostali ugrozeni, i plus oni koji su s njima nuzno u svakodnevnom kontaktu.

Ne znam da li ima i kakvi su tracevi oko tog tipa tamo gde se donose odluke. U javnosti ih definitivno nema. I to ne zato sto se nesto krije, nego zato sto nikog ne zanima. U Svedskoj smo prosli kako smo prosli. Bilo je svakako pogresnih odluka, bilo je i kontroverznih odluka i nejasnih, zbunjujucih poruka upucenih javnosti, uostalom kao i drugde. Nismo nikad imali zvanicno proglasen lockdown, ali smo imali i imamo zatvorenih radnji i restorana (sto zbog ogranicenja radnog vremena i prodaje alkohola, sto zbog nedostatka gostiju), imali smo otkazanih dogadjaja koji su organizatorima trebali da donesu mnogo para, a nisu, imali smo zatvorena pozorista i muzeje, online nastavu tamo gde je trebalo, i sve drugo kao i drugde, samo pod plastom neceg drugog. Sto se tice tipa o kojem je rec, ako sam dobro razumela, taj se i nije oglasavao od samog pocetka, vec tek nakon prvog talasa, i mnogo hiljada mrtvih u swe i sire. Onda je konstatovao da je starije trebalo bolje zastititi, sto su vec i vrapci na grani znali, nije nam trebao on da nam kaze. A kad se vec oglasio, mogao je da objasni kako je mislio da izoluje one koje treba stititi od onih koje treba zarazavati, kako bi se preko njih doslo do kolektivnog imuniteta. Gde bi isla granica izmedju te dve grupe, i pre svega, kako bi oni izolovani preziveli bez ovih neizolovanih, kad je vecina njih ovisna o tudjoj pomoci? Drugo vazno pitanje, kako li je mislio da obezbedi toliko lekara i sestara da jedni rade dok se ostali slobodno zarazavaju i boluju, pa se posle menjaju. I ovako je svuda manjak tog kadra. Sve u svemu, covek je smislio nesto sto funkcionise u njegovom svetu, onom s kucama od cokolade itd, ali ne i u realnosti. Znaci, nista vredno bilo kakve price, pa ni traceva.

I ja sam slucajno odgledala ovaj Utisak, prvi put da nije na preskok s youtube i s nedelju dana zakasnjenja. Iako mi je tema zanimljiva, pomislih prvo da meni nepoznate gosce nisu nesto sto bi bilo vredno dva sata gledanja u vreme kad treba da se spava. Ali ono sto su rekle, nacin izrazavanja, smirenost i samouverenost koje iz njih zrace… Prikovale su me uz ekran od samog pocetka, nisam ni primetila gde je vreme proletelo. Potpuno su me impresionirale, svaka cast i njima, i voditeljki na izboru gostiju.

Ne znam na sta mislis. Nasla sam samo neku deklaraciju koju su on i neki drugi potpisali krajem 2020 i koja me nije nesto fascinirala jer je nerealna. Na sta si ti mislio?

Slazem se da je mobinga uvek bilo, ali mislim da je u nekim segmentima drustva, posebno na trzistu rada, danas ne samo vidljiviji, nego i izrazeniji nego ranije. Pri tome mislim pre svega na nize sefovske pozicije. Oni vise nisu ti koji bi trebalo da budu ”jedan od nas” i predstavljaju vezu s ”onima gore”, nego zid koji one gore treba da zastiti od nas dole. Nesto kao poklopac na loncu, koji treba da spreci da ono sto se u loncu kuva ne pokulja napolje. Zahtevi koji se postavljaju pred tu prvu liniju sefova su danas enormni, a ljudi to hendluju kako znaju i umeju. Cvrsta ruka, pretnje, ucene i ponizavanja su oduvek bili sigurna karta za dobrog lidera, bar onog koji bas ”mora” negde da bude sef. Ako ti zaposleni ispostavljaju previse zahteva, a ti nisi u stanju da ih u korenu saseces, ispasces los sef. Mislim da je na visim nivoima rukovodjenja, tamo gde su svi nekakvi sefovi, situacija mnogo relaksiranija. Mada ne mogu da tvrdim jer nikada nisam bila vise od sitnog sefica, najnizeg u sefovskoj hijerarhiji. Ali verujem da je taj sloj vrlo pazljiv u izboru onih sefova koji stoje najnize u toj hijerarhiji i od kojih se ocekuje da budu neka vrsta kapoa, da oni iznad njega ne bi prljali ruke i da ih ne bi bolela glava.

Identicna situacija i u Sverige. Imigranti su generalno zesce pogodjeni covidom, ali se slabije odazivaju na vakcinaciju. I ovde se nekim mobilnim timovima i na slicne nacine pokusava povecati odziv u delovima grada s vecim udelom imigrantske populacije, ali se o svemu ne udara mnogo u talambase. S jedne strane je to sigurno zato da se ne shvati kao diskriminacija, ali verujem da ima i drugi razlog. Naime, neprimereno bi bilo pozivati jedne i olaksavati im pristup vakcini, dok drugi nervozno cupkaju jer im prolazi vec sesta nedelja od prve doze, a jos nema mogucnosti da se dobije druga ( me included). Sta god rekli, u ovoj zemlji definitivno nema dovoljno vakcina.

Jedna slicica iz zivota, vidjena ocima mojih roditelja, i kasnije cesto prepricavana. Kraj 91-ve, u splitskoj Lori se za isplovljavanje prema Tivtu sprema veliki brod koji je jna iznajmila za potrebe tadasnjih vojnih penzionera koji su ili zeleli da se isele iz Splita, ili nisu imali izbora. Oni srecniji su dosli s kamionima natovarenim stvarima, manje srecni sopstvenim kolima natovarenim onim sto je u njih stalo, jos manje srecni peske i s par putnih torbi, a najmanje srecni (oni ciji stanovi su vec tada bili oduzeti, medju njima i moji roditelji) - s rukama u dzepovima. Siz je vec podignut, brod spreman za polazak, kad se sve stopira i ceka jos dva sata dok stignu crevo za zalivanje i jos neke stvari koje je Mamulina supruga zaboravila u basti njihove vile na Mejama. Tako da lik nije zasluzio bas svaku od tih srecnih godina, ali dobro, srecan mu rodjendan.

Ceo post je za medalju, a ovaj deo me se posebno dojmio. I naveo me da i sama razmislim da ovu temu. Do sada sam je pratila, ali nisam imala sta da kazem. Uglavnom zato sto, iako imam dvoje odrasle dece, nikad nisam sebe dozivljavala kao roditelja. Ne znam tacno koji to licni problem imam, ali moja deca su rasla u turbulentnim devedesetim, a one su opet u mom licnom slucaju, bile turbulentne na kub. Izbeglistvo, selidbe, od privatnog biznisa do drzavnog posla, razvod, podstanarstvo, politika, na kraju i emigracija. Moju decu je vaspitavao ko je stigao, uglavnom sami sebe i jedno drugo. Ali oni to tako ne vide. Cak veruju da sam ih ja podigla i vaspitala, i misle da sam uradila odlican posao. I sad dolazim do ovog dela tvog posta koji sam izdvojila. Ne znam kako bi mi bilo da nije ove blagodeti interneta. Pretpostavljam da bih lupala glavu oko toga gde sam pogresila, sta sam propustila, zasto nisam uradila ovako i onako... Onaj jedan dan mesecno na nedeljnom rucku kod mame, tj mene, bi verovatno prepricavali dogadjaje, koji doduse mogu da se prepricaju, ali ne i da se prenese i podeli osecaj koji su proizveli, prosto zato sto su prosli i prekrili ih neki novi. Ali ovako, bas kao sto kazete, moja deca (31 i 32 godine stara) i ja delimo svaki trenutak u realnom vremenu, preko zajednickog chatt naloga na fejsbuku, kojem sam zbog toga beskrajno zahvalna. Tako u svakom tom trenutku znam, i ne gajim vise nikakvu sumnju, da sam bila i jesam sjajan roditelj i da sam od one dve bebice koje sam nekada davno rodila, u lose vreme i na losem mestu, napravila odlicne ljude. Kako sam to izvela, nemam pojma. Uglavnom je bila neka improvizacija, kako se jedino moglo i moralo. Zato i ne mogu mnogo da kazem na opstu temu vaspitanja dece, kod mene nista nije bilo by book. Ali zato mogu da potvrdim da je prica o odlasku dece iz nasih zivota, po njihovom odrastanju, danas skroz deplasirana. Moja deca su vise prisutna u mom zivotu (i ja u njihovom) danas, nego onomad kad su bili mali i uglavnom kod babe i dede, a ja jurila okolo da bih nam svima obezbedila minimum egzistencije. I to pre prvih nokia, onih s antenom. E sad, da li to ima veze s odlukom moja oba deteta da za sada nemaju sopstvenu decu (iako ne odbacuju tu mogucnost nekad u buducnosti), to ne bih znala. Mozda. U svakom slucaju mi je okey.

Svejedno da li ides u inostranstvo ili samo hoces na koncert u svom gradu, vazi ono sto Div gore pise - licne podatke ostavljamo svuda, bez identifikacije vise nema zivota. Pri tome identifikacija ne znaci uvek samo potvrdu da si ti taj koji tvrdis da jesi, nego i gomilu drugih podataka, npr osnov koji ti daje neko pravo ili neko ovlascenje. Kad ja dodjem na posao i koristim svoju karticu da prodjem kroz sijaset vrata koja su za neovlascene zamandaljena, ja svuda ostavljam trag, kao da sam cipovana. A onaj koji to iz nekog razloga kasnije prati i proverava ( npr bila provala pa da se vidi ko je sve tu prosao) saznace mnogo vise o meni nego kako se zovem i prezivam. To ti se u sociologiji zove administrativno drustvo. No nije problem u tome sto pristup nasim podacima imaju ”ovlascena lica” onda kad je to potrebno. S tim mora da se zivi. Citava prica o zastiti podataka se svodi na to da oni ne dodju do trecih lica, onih neovlascenih, koji bi mogli da ih zloupotrebe. Nisam sigurna da je sve to vredno ovolike panike, ali ako je vec uspostavljen taj princip, onda ga valja ispostovati i kod kovid-pasosa. Mislim da ce taj deo najvise da kosta.