vilhelmina

Katalinica brig, sa Spomen svjetionikom i spomenikom Palom pomorcu. Nista, oduzet im je. Ta prica je zavrsena jos 91. U Hrvatskoj nije bilo vracanja stanarskih prava kao u Bosni.

Ovde su dve razlicite stvari u pitanju, obe tipicne za Svedsku. Prva je da su protokoli lecenja raznih infekcija vrlo restriktivni u pogledu lekova, posebno antibiotika. Po meni, sasvim ispravno. Drugo, a sto nikako ne moze biti ispravno, jeste teska dostupnost lekara, sito i reseto kroz koje se mora proci da bi uopste nekog sreo. A i tada imas deset minuta da izdeklamujes sve sto te muci, pri cemu je tvoja odgovornost da kazes ono sto je u tvom slucaju kljucno, jer on nema vremena da te propituje. Ako kazes boli me glava i umoran sam, dobices savet za paracetamol i da vise spavas. Lekar se nece udubljivati u uzroke, i to ne zato sto je nekompetentan ili mu fali empatije, nego sto mu je ovakav protokol, deset minuta i cao zdravo. Nesto je sasvim drugo kad se nekako dodje do ozbiljnije dijagnoze. Onda imas svu paznju ovog sveta, prvoklasno lecenje i negu. Ali ova pandemija je takva. Relativno zdravi ljudi se javljaju s difuznim i nejasnim simptomima, koje cesto ne znaju dobro da opisu. Nekad je i jezik problem (obostrano) i onda se lako propuste vazne stvari. Tako se lako dese i tragedije kao ova sto @Laki21opisuje. U osnovi svega je nedostatak lekara i ostalog medicinskog osoblja, ali pogresno bi bilo zakljuciti da ih ovde nema. Problem je sto se skrtari na primarnoj zdravstvenoj zastiti. Regioni, cija je to odgovornost, ne zele da zaposle i plate vise od ovog broja. Nema te potrebe, ukljucujuci stalni porast broja stanovnika, a sada i pandemiju, koja bi ih na to naterala.

Plata nije bila jedino merilo standarda, kao sto nije ni danas. Ljudi s nizim primanjima cesto gube iz vida neke prednosti koje imaju, a koje mozda oni s vecim platama nemaju. Ja sam npr vise od pola svog studiranja u Zagrebu provela kao ilegalac u domu, kod drugarice ciji otac je imao nesto manju platu od mog, a majka joj je bila domacica dok je moja radila. Ali objektivno, njihov zivotni standard nije bio nizi od naseg, naprotiv. Ziveli su u istom stanu kao mi, ali su pride imali i mali neuslovan stan koji su izdavali, i neko imanje na selu s kojega su stizale sunke, vino i jos ponesto. Na tome cak nisu ni radili, nego je otac te moje drugarice prepustio sve svom bratu, pa mu se ovaj tako oduzivao. Imali su i brata u Nemackoj, koji ih je sve pomagao. Ali kod prijema u dom, odobravanja stipendije i slicno, gledala se samo plata i nista drugo. Na kraju je taj otac moje drugarice i meni sredio dom, preko svojih veza naravno, i pored prevelikih plata mojih roditelja. Znaci, covek koji je po svemu bio prosek, obican majstor sa srednjom skolom, nezaposlenom zenom i troje dece, ali ”odatle”, s vezama na sve strane. Eh da, zaboravih skoro i njegovu sestru, profesionalnu svercerku robe iz Trsta. Cesto se zaboravlja da je u onolikoj Jugoslaviji mobilnost ljudi bila veca, i da su neretko oni s iznadprosecnim platama bili ti koji su rano napustali svoje ”dedovine” i odlazili za tom platom negde gde nisu mogli da racunaju na podrsku roditelja, rodbine, prijatelja iz detinjstva… A to je uvek vazan resurs u zemljama koje nisu bas USA, Nemacka ili Skandinavija. Moji roditelji nisu nasledili nista od svojih roditelja, niti smo moj brat i ja morali da se glozimo nakon njihove smrti, jer ni oni nama nisu imali sta da ostave. Nesto kao ostavinska rasprava u mom svetu nikad nije postojalo. Zato mi bilo pomalo i smesno, a i nekako toplo oko srca, kad je prilikom kupovine stana u Spaniji trebalo da potpisem i klauzulu o testamentu, da se zna ko ce ga naslediti kad se ja pridruzim stvoritelju. Kad pribrojim i dedu, oficira predratne jugoslovenske vojske i nosioca albanske spomenice, moja deca ce biti prva posle tri preskocene generacije, koja ce bar nesto naslediti. I da se vratim poenti. Iznadprosecne plate u ex yu su vrlo cesto imale cenu u vidu izgubljenih kontakata, koji takodjer uticu na zivotni standard. To je onaj socijalni kapital, koji se nekada moze naknadno steci, ali se najcesce i u najvecoj meri nasledjuje. Kad toga nema, i iznadprosecne plate donose krajnje prosecan zivotni standard. I to nije vezano samo za ex yu, naprotiv. To je svuda gde je veca mobilnost ljudi, a u sfrj je bila. Mnogi ljudi su nakon zavrsenog skolovanja odlazili da zive u druge delove velike zemlje, pri cemu su nesto dobijali, a nesto drugo propustali i gubili.

Nije nikad bio problem u poslu kao takvom vec u stavu ko ti je kriv kad ne umes bolje, a sanse su svud oko tebe. I da podsetim, ja sam to ipak radila s fakultetskim obrazovanjem u Svedskoj dvehiljaditih. Cinjenica je da dvoje ljudi bez obrazovanja u Srbiji osamdesetih nije moglo da zivi ne znam koliko komotno, ali bre Andjo, ti napravi od svega toga ceo film o teskom zivotu gorstaka s neke planine u nekoj nedodjiji. Ako bas hoces, znam kako se zivelo u pasivnim krajevima, odlazila sam kod rodbine u Pirot. Moj ujak je ziveo u drvenoj kuci na kraju grada, bivsoj tabani (kozari), koju su im oduzeli nakon rata. Ostavili im samo taj deo u kojem su ziveli. Dole je bio zemljani pod i neka vrsta supe sa svim i svacim, plus u jednom delu od dasaka napravljena klonja. Na sprat su vodili drveni basamaci, nakrivljeni i skripavi kao i pod na celom tom spratu gde se zivelo. Gore tavan gde su se susile koze, prsute i peglane kobasice, a u dvoristu bunar. Ujak je imao cetvoro dece, svi su zavrsili fakultete. Ta deca su isla svake godine na more, kod tetke, tj kod nas. Za to vreme smo ih uvek vozili u Kastela da se vide s drugaricama koje su letovale u odmaralistima Tigra i Prvog Maja. A kod njih u kuci, u toj rusevnoj tabani, se bogovski jelo i u tom delu niceg nije falilo. Cak su i nama slali pakete u Split s kavurmom, susenicama i kobasicama. Kupalo se u drvenom koritu i ves se prao u reci, ali mog ujaka nisu mogli da isteraju odatle ni za koje pare. Cak mu je i socijala visila za vratom jer nije hteo da menja tu tabanu za stan u zgradi iako mu je sve vreme nudjeno. Krajem osamdesetih sam i sama otisla da zivim u vrlo pasivan kraj, u predgradje Dimitrovgrada, u kucu delom od blata, delom od nepecene cigle. U novijem delu je bilo i kupatilo, gradjeno jos ranih sedamdesetih i vec prilicno pohabano. Ne bi bio problem jer je bilo funkcionalno, da se moj svekar ikad naucio da pusti vodu, ali nije. U toj kuci mi se i cerka rodila. Ali ni tu se nije oskudevalo ni u kakvoj hrani, taman posla, ni tada ni u vreme odrastanja mog bivseg. I on je kao dete redovno isao na more, u odmaraliste lokalne firme u kojoj su mu radili roditelji. Oni su, kao i svi tada, bili ono sto se zvalo polutani, pa pola leta na selo da se pomogne u poljoprivredi, a pola na more. To selo sam i sama imala priliku da posetim, primitivno do bola. Zapanjilo me sto ni poljske klozete nisu imali. Leti se islo u sumu, a zimi se koristio jedan cosak na zemljanom podu u kuci, koji se cistio snegom i pepelom iz sporeta. Odatle su roditelji mog bivseg kasnih pedesetih dosli u Dimitrovgrad i sagradili onu kucu. I mnogi su uradili kao oni; sam grad pre njihovog dolaska prakticno nije ni postojao. Zavrsavale se vecernje skole i zaposljavalo u fabrici, gde su se dobijali i stanovi, ili krediti za kuce; oboje nije moglo, pa ko je sta izabrao. E sad, ako su i oni bili burzuji i netipicni za to vreme i sfrj, onda stvarno ne znam… I pre dimitrovgradske avanture, imala sam priliku da dve godine zivim u kuci od blata i bez kupatila; pisala sam o tome. S drugaricom iz Splita sam treci i cetvrti razred gimnazije isla u Livnu, jer je u Bosni kasnije pocela reforma skolstva. Mogle smo da imamo sobu u boljoj kuci, ali onda s gazdama, a nama se svidjalo da budemo same. Bez konkurencije, najlepse dve godine mog zivota. O redovima i nestasicama mozes da pricas sta hoces, ali ja dobro pamtim to vreme. Bilo je ponekad redova, ali ne cesto. Znam da su neke opstine u Srbiji delile bonove, ali kod mene toga nije bilo. Jos manje su nas decu slali da dzedzimo po redovima. Majka je kupovala kafu i slicno kad bi nasla, i naravno, pravila nepotrebne zalihe. Ali nikada niceg nije falilo. Cikoriju smo pili i cigare motali za vreme sankcija i kasnije bombardovanja, nikada pre toga. Niti smo pravili sapun, niti smo isli strokavi. Restrikcije struje su bile retke i kratkotrajne. Zapamtila sam svaku, jer sam onda morala peske na dvanaesti sprat. I u Svedskoj su u jednom periodu naftne krize bili bonovi za gorivo i restrikcije struje, cudna mi cuda. Znaci, smanji malo dozivljaj. Mozes pisati o svojim secanjima, svi ti verujemo i nije problem. Vecina nas ovde je imala bolji start u zivotu od tebe, ali mi jesmo prosek za to vreme i tu zemlju, a ti nisi. Zato nemoj tome ucitavati nesto cega nije bilo, jer ta prica o crnoj nemastini stvarno zvuci potpuno nerealno. Naravno da je postojalo, postoji i danas, cak i u razvijenim zemljama. Ali kao izuzetak, ne kao pravilo. I nije odraz sredine, nego spleta okolnosti u kojima se neke porodice nadju. Samo tako mogu da citam tvoju pricu, i iako verujem da je potpuno istinita, smeta mi sto pokusavas da je predstavis univerzalnom za to vreme i Jugoslaviju 70-ih i 80-tih. To veze s nekakvim prosekom i istinom nema.

Sad pricas neku trecu pricu. Prvo su ti roditelji bili zaposleni, ziveli od malih plata, sad ispadose seljaci koji su prodavali zito, pa im nije ostajalo za sopstvene potrebe… Suplja ti je ova prica o bosonogom detinjstvu u sfrj osamdesetih, u ruralnom nerazvijenim krajevima na 60 km od Beograda.

Rece da si zato jela kukuruzni hleb. Dobro. Hajde sad jos objasni nama koji nismo imali sopstveni kukuruz, sta smo mi tih godina jeli? Jer to sto se nama cini da smo jeli obican hleb koji se kupovao u prodavnicama, sad ispade neka nasa bujna masta, zal za mlados’ i sve tako nesto.

Tako je, treba razbijati tu famu o jadaritu kao necemu sto je toliko vredno da ga nigde na svetu nema. Litijuma ima na celoj planeti, ali je rasprsen i valja naci stenu s vecom koncentracijom samog litijuma, i da nije na prevelikoj dubini, tako da se kopanje isplati. Kada bi Rio Tinto i ostali mogli da pobiju svoje probne busotine gde im se cefne, Evropa bi bila kao svajcarski sir i ko zna sta bi sve nasli. Zato i nisam sigurna da je procenjena koncentracija litijuma u rudnoj steni bila odlucujuci faktor koji ih je usmerio pravo da Srbiju. Bice da su se tu cenile i neke druge okolnosti. Cinjenica je da su te 2004 dosli u pobrkanu zemlju u kojoj je upravo ubijen premijer i u kojoj se nije znalo ko pije, a ko placa. No bilo je kako je bilo i to se vise ne da promeniti. Ono sto se jeste promenilo je to sto sada siri krug ljudi zna kakve opasnosti prete od eksploatacije litijuma. To znaci obaveznu privremenu tacku na projekat, znaci moratorijum. I naravno, otvoriti cetvoro ociju jer ono Brnabickino stavljanje tacke, opasno smrdi na prevaru.

Split 3 jeste bio arhitektonsko cudo, i projektanti su za njega dobili gomilu svetskih nagrada. Ideja je bila da se izgradi veoma velik broj stanova, jer je Split sedamdesetih imao znatno vise stanovnika nego danas, a da se pri tome izbegne zamka modernih, bezlicnih spavaonica. I uspelo se. Kao jucer se secam grupica stranaca (arhitekata, gradjevinaca, studenata) koji idu okolo, fotografisu i crtaju. Sta god sad pricali o socijalizmu i SFRJ, to je jedino tada bilo moguce. Shonke objasnio zasto, a ja da ga nadopunim. Planiranje i izgradnja tako velikih kompleksa, prakticno citavih naselja, danas je nemoguca, jer neces naci investitora. Naci ces za pojedinacne zgrade i manje delove naselja, ali oni se nece obazirati na to da li svi stanovi imaju pogled na more, pristup parkingu i slicno. Jos manje ce mesati masovno stanovanje s individualnim, pa da ti u istoj ulici zive vrlo bogati ljudi i socijalni slucajevi. Split tri je bio bas to - jedna strana ulice zgrade od po 15 spratova, druga porodicne kuce u nizu. Stanove u ovim visokim su kupovale firme, vojska, pojedinci (uglavnom gastarbajteri), i to mesano. Moj otac, nosilac stanarskog prava je bio vojno lice, a nasa prva susjeda (koja je pokusala da pomogne kad su nas pocetkom devedesetih izbacivali, pa skoro glavu izgubila), bila je socijalni slucaj, raseljen od strane grada iz splitskog geta, zbog neuslovnog stanovanja. Ispod nas par inzinjera na visokim pozicijama u Gorenju, do njih gastarbajterka koja je volela da ubacuje nemacke reci, verovatno jedine koje je znala, i jedna porodica prosvetnih radnika… Neponovljivo, ali da se ne lazemo, danas potpuno nemoguce. Grad Split je tada izvrnuo ogromne novce samo za projekat. Konkurs je bio dugo otvoren, veoma mnogo ucesnika, da bi na kraju pobedili neki mladi anonimusi iz Slovenije (tada anonimusi; kasnije im je to donelo svetsku slavu). I investitora je bilo mali milion, niko sam to ne bi mogao da sprovede. Kupaca stanova je bilo visestruko vise, naravno, sto firmi, sto pojedinaca. Investitori su se namirili u stanovima, ostalo je grad prodao. A iznad svega je stajao jedan sada vec legendarni gradonacelnik i cuveni PIS, Poduzece za izgradnju Splita, tipicna socijalisticka, danas nezamisliva tvorevina. Nezamisliva zato sto je bila cisto politicka, ali investitorima, vlasnicima kapitala, nije dozvoljavala da ni za milimetar odstupe od plana. Ili ces da radis kako ti kazemo, ili neces nikako. I ipak su se rojili i otimali da budu deo projekta. Hajde sad nekom s parama propisuj sta ce i kako da radi. Investitor kupi parcelu i vrslja kako hoce. Jos je i dobro ako ispostuje sve norme, da se i njegova i okolne kuce ne sruse. O izgledu i kulturi stanovanja niko vise ne mari. A Split 3 je imao upravo tu ideju, kvalitet zivota pre svega. I sada te zgrade izdaleka izgledaju impozantno. Izbliza je vec sasvim druga slika, prilicno zalosna. Ali druga su i vremena, i drugi ljudi.

Ovaj deo se lako zaboravlja kad se danas prave poredjenja s bivsom Jugom. Ja pamtim da sam ranih osamdesetih provela dve nedelje smucajuci se po Grckoj s nekih 200 maraka. U to vreme je plata moje majke, nastavnice u osnovnoj skoli, bila 500 maraka. Znaci, definitivno nije neka impozantna suma. Razlike izmedju nas i mladih iz zapadne Evrope su bile u tome sto su oni imali bolje rance i vrece za spavanje, i sto su tako putovali po dva meseca, a ne samo dve nedelje kao mi. Ali putovali smo zajedno brodom na palubi, nista kabina, spavali po parkovima, stanicama i lukama, i jeli pastetu i paradajz. Dakle, moglo se iz Juge rame uz rame s mladima iz Evrope, ali nije svakom padalo na pamet. Iznad svega, nije bilo googla da saznas sta i kako. Umesto toga smo imali neku knjizicu s adresama youth hostela i clansku kartu Ferijalnog saveza koja je donosila neki popust na hostele i prevoz. Tacno je da su tada bile vece razlike izmedju mladih iz vecih urbanih sredina u odnosu na one iz manjih gradova i sela. Ali te razlike nisu obavezno bile ekonomske, naprotiv. Bio je drugaciji stil zivota, ocekivanja, dostupnost informacija, kulturnih sadrzaja i sl. Danas su te razlike ublazene postojanjem interneta, i to vazi za ceo svet. A to se cesto zaboravlja i sve tadasnje razlike se pripisuju iskljucivo ekonomskoj situaciji. Moji rodjaci iz istocne Srbije su vise trosili na suvenire i ostali shopping, izlaske na vecere i na ples dok su besplatno boravili kod nas u Splitu, nego sto je mene kostalo to putovanje po Grckoj. I naravno, oni su mislili da sam potpuno luda sto to radim, a more mi cele godine pod nosom. To je ta razlika.

Meni se outfit ovog momka nimalo ne svidja. Nije mi blizak ni nacin na koji obrazlaze svoju zelju da ostane da zivi u svom selu, jer zajedno s outfitom odrazava patrijarhalni poredak koji mi je mrzak, i jos citav niz stvari koje mi, najblaze receno, nisu bliske. Srecom pa se nije izjasnjavao o Kosovu i Srebrenici; verujem da bi mi tek tu isao na zivce. Nepismen nije, ali ocigledno da i aktivizam nije ucio na kursu, vec onako iz glave i iz srca, i bez obaziranja kako to nekom spolja zvuci. Ali nemojmo preterivati. On je izabrao svoj nacin zivota, i ko smo mi da mu na to stavljamo primedbe? Posebno, ko smo mi da mu ogranicavamo pravo da kaze svoje i da ga teramo u stalu i na njivu, jer valja za seljaka nije da prica, nego da radi? Da li je zato sto je jedne nedelje prepodne dohvatio mikrofon i nesto govori okupljnima na trgu u Loznici, sada manje autentican seljak? Da li je samim tim sebe diskreditovao da prica o vec pricinjenoj i potencijalnoj steti od rudnika? On, koji to gleda svakog dana, vec godinama? Ima u tim selima i jedna profesorka srpske knjizevnosti od koje mi se dize kosa na glavi kad krene da prica o svetosavlju i ostalim glupostima. Ima i jedan veterinar koji takodjer zna da zabrazdi u neke vode gde se duboko ne slazem s njim. Ali svi oni su, boreci se za sebe i bez ikakve namere, ucinili i mnogo toga sto je od opsteg interesa i vrlo slicno onome sto se radi i po Evropi. Ukazali su na opasnost od aktivnosti preduzimanih daleko od ociju javnosti, u sprezi korumpirane drzave i profita gladnog kapitala, sto se dalje uklopilo u sliku zivota u Srbiji 2022, u kojoj su se mnogi prepoznali. Ne mora se sloziti s bas svakim njihovim stavom, jos manje prihvatiti nacin njihovog oblacenja i uopste zivota, da bi im se u ovom delu odalo priznanje, i da bi se s njima solidarisalo.

Ma tu je i on, gde ce bez njega, samo se sad zove Fond za otvoreno drustvo. Direktor mu je do nedavno bio Milan Antonijevic, ali vise nije. U upravnom odboru je, izmedju ostalih, i novinarka Vremena Tamara Skrozza. Vlasnik je i dalje Soros. Zanimljiv je taj fenomen kad razne NVO i strane ambasade odjednom postanu neprijatelji, a do skora se i sama vlast dicila dobrim odnosima sa svima njima. Zelim da verujem da su ovi mali signali, u vidu pisma tri ambasade i sl, znak da je stabilokratija konacno potrosena.

Trenutno u Stockholmu: Bune se ljudi protiv covid mera 🤣. Ima i transparent ”smrt Tegnellu”?!? Slika je iz novina, na pada mi na pamet da budem tamo.

Mnoge ekoloske organizacije u Srbiji i sprovode lokalne akcije ciscenja parkova, priobalja reka, zastite zivotinja, svasta nesto… Ali to ne znaci da treba da se svedu na nivo komunalnih preduzeca, tim pre sto njihovi resursi ukljucuju samo radnu snagu, ne i logistiku koja je u ozbiljnijim akcijama uvek potrebna. A ponajmanje to znaci da treba da snose odgovornost za bilo sta za sta postoje nadlezne sluzbe placene iz budzeta da to rade. Jedno je primerom pokazati da nesto treba da se uradi, a nesto sasvim drugo preuzeti odgovornost za nesto sto nije tvoj posao. Zna se gde ide granica.

Bas si lepo ovo smislio. Opstinska komunalna preduzeca ulupaju pare na direktorske plate, reprezentacije, crne skode, motke i sendvice, a onda im dodju dobrovoljci iz ekoloskih organizacija da im besplatno obave posao, pociste smece iz parkova i sta god jos treba. Pa kad se u gradu sve sija, onda krenu da ozelenjavaju goleti koje je drzavno javno preduzece ostavilo iza sebe kad je poseklo sve sto im je doslo pod testeru. I posle ulupalo pare od prodate drvne gradje na direktorske plate i ostalo (vidi gore), pa im nije ostalo za posumljavanje. Baneta za premijera!

Sad se pitam da li ti stvarno ne razumes o cemu se ovde radi, ili teras kako si poceo od pocetka, pa dokle stignes? Mislim, porediti ukazivanje na stvarne i ozbiljne ekoloske probleme s protivljenjem vakcinama i 5G mrezi, moze li uopste pogresnije? Ono jeste da se na nekim vecim protestima protiv iskopavanja litijuma uvek pojavi i zaludan svet tipa antivaksera, ratnih veterana, onih sto pricaju o kradji dece iz porodilista, svih ostalih teoreticara zavere, sve to uz stream vise opskurnih youtube kanala. (Ovim potonjima ipak hvala, jer bez njih ne bih znala sta se uopste dogadja; ali da su budaletine posebne vrste, jesu). Ali sva ta sarolika gomila je samo izraz potpune pobrkanosti srpskog drustva. Oni medju njima koji su tu zaista zbog ekologije su druga vrsta ljudi, profesori, naucnici, studenti, urbana raja, nikako neko kome mozes pripisati ovo gore. Nije tesko, sirok je internet, pa procitaj ili poslusaj sta imaju da kazu. Mozda ces onda i nas par sto se macujemo na ovom topicu, drugacije citati. Gosn Puzigaca i drug mu Bane su izgubljeni slucajevi, ali u tebe Amigo jos iz nekog razloga verujem 😀.

Pitam se da li ti pricu oko Rio Tinta pratis i na nekom drugom mediju, osim ovog foruma? Odavno je to prevazislo granice jednog brda i probleme stanovnika nekoliko sela. Sada se trazi zabrana iskopavanja litijuma i bora na 20 godina u celoj Srbiji jer netransparentno i lopovsko vodjenje drzave od strane ove vlasti ne uliva poverenje da ce tu ista biti uradjeno u skladu s civilizacijskim normama. A radi se o rudnicima ciji uticaj na siru okolinu je trajan i neopoziv. Jedino onaj ko je cvrsto resio da zabije glavu u pesak i ne dozvoli da mu u glavu udje ijedna relevantna informacija na ovu temu, moze da bude bezrezervno za ovaj projekat. Svetske potrebe za litijumom, njegova cena na berzama, finalni proizvodi i sl u slucaju Srbije nisu relevantni, osim ako ne mislis da neko u ovom svetu mora da se zrtvuje da bi drugima bilo dobro. Ovde i sada je relevantan samo i jedino uticaj na zivotnu sredinu, jer ako se to pitanje sada ne postavi na centralno mesto, sva prica o razvoju, radnim mestima i napretku, unapred gubi svaki smisao. Da ovo sto sam gore napisala ne bi bilo citano kao prazna floskula, pojasnicu ovako. Rudnik litijuma u gusto naseljenom podrucju je ozbiljan posao skopcan s velikim rizicima po stanovnistvo u siroj okolini. Ako ga sprovode kompanija lose reputacije s jedne, i korumpirana vlast s druge strane, onda su sanse za srecan ishod minimalne, a rizici maksimalni. Dosadasnje netransparentno vodjenje ovog projekta daje mnogo razloga za brigu i zato treba stati i podvuci crtu. Ne moraju se zauvek zatvarati sva vrata, ali ako se nekad misli nastaviti s projektom, moraju se otkloniti sve sumnje. Licno ne mislim da ce to biti moguce s trenutno planiranom tehnologijom u Jadru, ali mozda se pojavi nesto drugo. U ovom trenutku bi zaista bilo samoubilacki nastavljati i drago mi je sto su se u Srbiji nasli ljudi koji su na sirem planu podigli svest o tome. Licno bih volela da mnoge stvari rade na drugi nacin, da se ne uplicu licne sujete i raznorazni politicki uticaji, ali ne mislim da imam pravo da im s ove daljine popujem. Mogu samo da im pozelim svu srecu, a vreme ce pokazati koliko su bili u pravu.

Prvi put cujem o necem ovakvom i jedva cekam da podelis svoja saznanja o tome. Moj otac je ’77 imao infarkt, posle kojeg je ekspresno penzionisan. Imao je 45 godina. Tada sam imala druge prioritete u zivotu i nisu me interesovali detalji, ali secam se da su bila pomesana osecanja oko toga. Nije da mu se bas vracalo na posao onakav kakav je bio, ali oporavio se skroz i nije mu se sedelo ni kuci. Prijatelj mu je obezbedio da nekoliko godina plovi kao drugi, a kasnije prvi oficir palube u trgovackoj mornarici, i nije bio jedini, jer su prevremeno penzionisani oficiri ratne mornarice bili vrlo atraktivni u toj bransi. Ali za vojsku ocito nisu vise bili pozeljni.

I u Svedskoj je protekla nedelja bila rekordna. I po broju zarazenih, ali i po broju dana bolovanja i bolovanja zbog dece (ne znaci da su deca bila bolesna; cesto su vrtici zatvoreni ili rade skraceno zbog desetkovanog personala). Otpadne vode iz kanalizacije pokazuju da omikron dominira. Ipak, broj ljudi u bolnicama i na intenzivnoj nezi raste u odnosu na kraj oktobra i pocetak novembra. Oba su veca za oko pet puta, sto je blagi porast obzirom da se krenulo od vrlo niskih brojki, ali je ipak rast. Videcemo kako ce biti ubuduce, jer se najavljuje mogucnost smanjenja kapaciteta za testiranje.

Vazno je dodati i da nijedan od ova dva projekta nije realizovan. Tek su u fazi predloga i razmisljanja. Znaci, od realizacije su dalje nego Rio Tinto. Pri tome za Portugal znam da nije stvar samo u tehnologiji, vec i u samom zauzimanju i narusavanju prostora, jer se radi o zasticenom podrucju. Dakle tu jos nisu na red dosla druga pitanja, a ima ih mnogo na kojima bi moglo da se zapne. Ne radi se samo o zagadjenju vec tu ima i drugih stvari na koje su lokalno stanovnistvo i nevladine organizacije osetljivi. Licno se pitam i kako potencijalni investitori ovih projekata u Nemackoj i Portugalu gledaju na Jadar. Ako bi iz Jadra dolazio jeftin litijum, kako bi se ikom isplatilo da na trziste salje svoj, nekoliko puta skuplji ? Nije to paradajz pa da se siroke mase kupaca loze na ekolosko i dobrovoljno pristaju da isti proizvod plate skuplje. U tom kontekstu ja gledam i aktualnu pricu - projekat Jadar ce biti ili ovakav kakav se planira i za koji su vec planirana sredstva i buduci profit, ili ga nece biti. Ako ga bude, tesko da ce planovi za Nemacku, Portugal i ostale EU zemlje, stici dalje od trenutnih teoretskih rasprava. Ne iskljucujem ni mogucnost da u Srbiji jednog dana bude realizovana proizvodnja litijuma bas ovako kako je predstavljeno u slucaju drugih EU zemalja, uz primenu svih mogucih mera zastite, filtriranje vode, obezbedjenje jalovista itd. Ali do toga moze doci tek kad se mnogo toga promeni u zemlji Srbiji, sto dalje govori u prilog Savinom zahtevu za moratorijumom od bar 20 godina. Drugim recima, ako se bilo sta kopa u Jadru u ovom trenutku, svejedno je da li to radi Rio Tinto ili neko drugi, jer nece biti drugacije nego ovako kako je planirano, vrlo rizicno za siru okolinu. Prvo je, dakle, potreban totalni reset svega, a posle moze ponovo da se pocne s razmisljanjima na temu litijuma, u tom slucaju na potpuno drugim osnovama. Ovo sad se kuso rodilo i ne moze se popraviti.

Niti sam nekog nazvala moronom, niti sam na bilo koji nacin predstavljala sebe kao superiornu u odnosu na bilo koga. Dakle, o’ladi malo s ucitavanjem jer stvarno nije u redu. Ne ocekujem da ce bilo koji forumas sada ici na prethodnu stranu da vidi sta sam stvarno napisala, ali neko bi mogao zdravo za gotovo da uzme ovo sto si izmislila i napisala, a nema blage veze s mojim postom.

Da sam ja slusala naseg Faucija, koji se slucajno zove Tegnell, verovatno ne bih bila jedina u mom timu na poslu koja jos nije imala covid. Ne znam vise koliko puta je do sada preporucivao maske u javnom prevozu i prodavnici, pa posle to povlacio (ne moze vise da se uprati), ali ja sam je sve vreme nosila. Bilo je i preporuka da za stolom u trpezariji sedi max 8 osoba, pa 6 ili 4. Trenutno je dvoje. Ali ja sve vreme jedem sama u svojoj kancelariji, i niko me nije proglasio za ludacu. Moj izbor i ljudi postuju. Znaci, ne mora bas kako vlast kaze. Moze nekad i po sopstvenoj savesti i pameti.

I ja se osecam inspirisano da kazem nesto na ovu temu. Jeste zamisljena kao nesto drugo, ali mislim da je @wwww nasla pravo mesto za pricu o psihofizickom zdravlju u danasnje ludo vreme, koje niti je poludelo, niti ce prestati da bude ludo samo zbog korone. Milion je svakodnevnih primera kad se covek moze zapitati sta to nije u redu s nama i svetom koji nas okruzuje, odakle toliko iracionalnog ponasanja i pridavanja znacaja krajnje nebitnim stvarima, dok je svet istovremeno pritisnut mnogo ozbiljnijim problemima, koji na svaki pojedinacni zivot na planeti svakako imaju veci uticaj od toga hoce li Novak igrati na AO ili nece. Dobro, ne moramo bas 24/7 da budemo fokusirani na svetske probleme, uostalom, treba ostati psihofizicki zdrav😀. Ipak mi se cini da je sve ovo otislo malo predaleko. Sto opet nije razlog da i ja ne dam svoj doprinos opstem ludilu nekim svojim razmisljanjima. Tenis me interesuje jos od osnovnoskolskih dana kad smo na putu od skole kuci ostajali da visimo na ogradi teniskih terena na Bacvicama gde su trenirali Pilic i Franulovic, tadasnje zvezde u usponu. Svi smo hteli da se bavimo ”belim sportom”, ali i tih sedamdesetih je to bilo rezervisano samo za elitu. Kasnije sam upratila vecinu igraca koji su bili u trendu, s vise ili manje interesovanja, zavisno od toga gde sam se sama nalazila u zivotu. Cini mi se, a zahvaljujuci googletu sam mogla i da proverim, da su svi oni zavrsili igracku karijeru do neke 35-te. Sada imamo ovi trojicu kojima se nikako na ide s vrha, ali tesko mi je da poverujem da tu vise ima ikakve strasti, zelje za igrom, bilo cega. Samo tvrdoglavo insistiranje da se bude najbolji ikada, da se poraze svi drugi i ostane sam na tom vrhu. Tu vise ni lova ne igra nikakvu ulogu, svi je imaju za pet zivota najmanje. Samo tupavi, iracionalni inat, bez obzira da li je iskazan na sirovi balkanski nacin kao u slucaju Djokovica i njegove porodice, ili na finjaka kao kod Federera i Nadala. Licno ne bih rekla da su ova trojica toliko bas najtalentovaniji ikad. Previse je tu medicine, timova, svakakvih ulaganja… Kao sto rekoh, ni ranije tenis nije bio za svakoga, ali nije se ovako daleko islo u pravljenju masina od ljudi. To vise i nisu talentovani igraci, ljudi, to su neciji projekti i investicije, iz kojih treba iscediti sto vise. I onda gledam onu porodicu tupavih skorojevica kako slini nad cinjenicom da im je zlatna koka morala par noci da prespava medju obicnim smrtnicima. I sam taj Djokovic koji ne nalazi za shodno da im kaze dosta bre, ne brukajte me vise! Umesto toga, magarac koji ima 35 godina i dvoje dece, pristaje da mu mama cmizdri pred celim svetom sto nema tople carape i stajaznam sta mu jos fali. A otac mu se ’ladno odrice ocinstva i nagovestava da ga i nije napravio on, vec Bog licno. Fuj! A fuj i za mene, jer cu i pored toga sto sve znam i sve mi je jasno, ipak biti razocarana ako ne bude igrao i osvojio tu 21-vu titulu 😀.

Snimljeno s prozora moje kancelarije jutros. Tamo levo ih ima jos toliko i nesto vise, jer je autobus na suprotnom kraju trga. Ali priznaj da nam je elegantna zmija, sa sve distancom 😀.

Nije mi jasan motiv zbog kojeg sada citiras, a vise puta si do sada linkovao zakon koji regulise nacin izrade ekoloske studije. Niko ne tvrdi da tako nesto ne postoji. Ali citirano samo pokazuje da u Jadru vec sada postoji ozbiljan problem, a tu su i novi u najavi. Znaci, projekat ne moze da se zapocne bez odobrene ekoloske studije, to svi znamo. Ali kad vidis da potencijalni investitor pre toga masovno otkupljuje zemljiste i radi druge pripremne radnje, onda moras da se zabrines. On uvecava investiciju cija realizacija jos nije odobrena, dakle pravi razanj dok je zec jos u sumi. Eh, taj razanj bi mogao skupo da kosta gradjane Srbije ako danas-sutra budu morali da ga kupe, a ne treba im. U medjuvremenu, dok se odugovlaci sa studijom, cena raznja biva sve veca. Zato to meni lici na svojevrsnu ucenu i zato ne delim entuzijazam onih koji veruju da ce tu sve biti po zakonu i nikako drugo. Cak i da bude, ostaje nam ovih problematicnih 20 dana (!?!) za javni uvid u studiju. Za to vreme treba izneti pitanja i primedbe, zar ne? Ne vidim koliko ce sama rasprava da traje, ali moglo bi da bude jos 20, par okruglih stolova i to je to. To je dovoljno za onaj javni toalet sto je Palma postavljao na njivi u Jagodini, ne i za ovako ogroman projekat. Jos jedan razlog za brigu.

Citala sam da je to za sada skup i neisplativ postupak, i to zbog relativno malih kolicina za reciklazu u ovom momentu, zbog skupog procesa reciklaze i niske cene tako dobijenog, second hand litijuma. Zato se istrosene baterije iz Evrope uglavnom samo skupljaju i salju na reciklazu u Kinu i Koreju. Za sada.