vilhelmina

Ma jasno mi je. Ocito nije bio taj mentalni sklop koji se u vojsci ocekuje, tako da je svakako bilo dobro za njega sto je tako uradio, pa makar i uz tu cenu. Verujem da je imao bolji zivot nego sto bi imao da je ostao u vojsci. Sad cu da se nadovezem i ispricam istoriju muskog dela moje porodice. Tu istoriju cine tri generacije oficira, a proteze se od prvih dana prve Jugoslavije do poslednjih dana poslednje. Mislim da je zanimljiva jer nijedan od te trojice nije bio tipican oficir, onako kako se zamislja. Ustvari, uz oca i brata sam upoznala prilican broj takvih netipicnih. Bilo ih je mnogo vise nego sto se obicno misli. Neretko avanturisti i nemirne duse, kojima je besplatno vojno skolovanje bilo nacin da se rano osamostale. A posle vise nije bilo povratka, bar ne lakog i jednostavnog. Deda mi je otisao u oficirsku skolu da bi pobegao iz sela, jer mu se nisu cuvale ovce. Zavrsio je i postao potporucnik neposredno pred prvi svetski rat. Presao je Albaniju i dobio Karadjordjevu zvezdu s macevima. Zahvaljujuci tome, karijera mu je isla dobro, iako on sam nije pokazivao neki entuzijazam, bio miran i povucen covek. Na samom pocetku drugog svetskog rata je zarobljen i interniran u Norvesku. Tamo je proveo ceo rat, u vise-manje ropskim uslovima, na nekoj farmi. Vratio se posle oslobodjenja i nije zeleo da se ponovo aktivira iako je nudjen, obzirom da je bio profesionalac, a nije se petljao s cica Drazom i ostalim cetnicima. Izvukao se na bolest, sto nije bilo fejk, jer je zarobljenistvo ostavilo traga. Umro je od leukemije, pocetkom sedamdesetih. Deda se nije mnogo mesao u roditeljski posao i vaspitanje mog oca i njegove sestre, ali je zato moja baba bila opaka zena. Nije je impresioniralo sto je moj otac polozio prijemni na glumi, i htela je da on studira nesto ozbiljno, neku tehniku. A on je bio pesnicka dusa. Imao je i nekoliko knjizevnih nagrada. Jednu mu je urucio licno Ivo Andric (i tom prilikom mu savetovao da odraste i ozeni se, pa tek onda nastavi da pise). I kao sto se deda obreo u vojsci da bi pobegao od ovaca, tako i moj otac, ali da bi pobegao od lude majke. S tim sto je ta njegova vojska trebalo da bude sto dalje od nje, pa je ispala mornarica. Ali od ove moje trojice, taj je ponajmanje bio za vojsku. Dobio je infarkt u 45-oj i ekspresno poslat u penziju, na obostrano zadovoljstvo. Niti je on mogao vise njih da gleda, niti oni njega. Brat nije ni od koga bezao, ali je hteo motor, sto roditelji ne bi mogli da mu priuste da su morali da mu placaju studiranje na civilnom fakultetu. Tako je i on zavrsio na vojnoj akademiji, nikad prilagodjen i podoban, kao sto sam opisala u prethodnom postu. Njegova vojna karijera je bila jos kraca, zavrsila se 93-ce, i od tada je civil. Sve u svemu, tri generacije i oko 60 godina sluzenja narodu, malo li je? Cetvrte nece biti, jer moj brat (prema sopstvenim recima, srecom!) nema musku decu, a od mog sina nema vajde. Taj ni dan danas ne moze da mi oprosti sto sam jednom u njegovim ranim dvadesetim, dok jos nije znao sta zeli da bude kad poraste 😀, pomenula mogucnost da ode na osnovnu obuku u svedsku vojsku, dobar je merit za bilo koji kasniji posao. Kad me nije progutao, nikad mi vise tako nesto nije palo na pamet😂. Eto, izvin’te na dosadi. A mozda je nekom bilo i zanimljivo. Naravoucenje: Nije oficir sve sto nosi uniformu i ima mrk pogled. Neki su tamo i zalutali, ko zna iz kojih razloga, i tamo ostali dugi niz godina. U slucaju moje porodice, kroz vise generacija. S druge strane, ne znam nijednu profesiju koju okolina percipira toliko kao klonove, potpuno deindividualizovane, jer boze moj, svi znaju da ispod slema (sapke, beretke…) mozga nema.

Evo ti dole dve slicice koje prikazuju kretanje nezaposlenosti u Svedskoj i EU (druga slika), i aktuelnu nezaposlenost zakljucno s julom 2021 (prva/gornja slika). Samo u Spaniji, Grckoj i Italiji je nezaposlenost veca, ali to tamo nije nista novo. Svedska ima najveci pad zaposlenosti od pocetka korone od svih EU zemalja! Ako je to tebi spasena ekonomija, onda nista. Mislim, znam da ima i drugih pokazatelja uspesnosti, osim nezaposlenosti. Pitanje je samo ko ima koristi od takvog uspeha. U Svedskom slucaju, svakako ne oni koji su umrli, a ni oni koji nisu, ali su izgubili posao i jos uvek ne mogu da nadju drugi.

Ne bih ja rekla da je ovde glavni problem bio sto je izasao iz zemlje, nego ako je bio pitomac Vojne akademije (ono tvoje oficirska skola zvuci malo kao iz prvog svetskog rata, mora da je ipak bila akademija), onda je bio u vojnoj sluzbi, ziveo u kasarni, a nju ne mozes da napustis kad ti se cefne. Te uslove je prihvatio kad je upisao tu skolu i sigurno da je mogao iz nje da izadje, postane civil i posle radi sta hoce. Ali ja bih rekla da je tu bila mladost-ludost, kad hoces sve i to odmah, ne razmisljas o posledicama. E sad, to sto je uradio, tesko da je bila izdaja, ali jeste dezerterstvo. Za to se dobijao zatvor, pa bi ga tvoj stric svakako zaglavio da se vratio pre nego sto mu je ”oprosteno”. Moj brat je takodjer bio na akademiji, osamdesetih. Sam bog zna koliko je puta lezao po pet dana vojnog zatvora. Svaki put kad bi preskocio ogradu i otisao u grad bez dozvole. Ili kad bi izasao s dozvolom, a dosao kasnije nego sto je trebalo. On je bio jedan od retkih pitomaca koji je bio iz istog grada gde je bila i akademija, tako da je tu imao drustvo iz srednje skole i drustvo motordzija. Nije bilo te sile koja bi ga zadrzala ako je bila neka zurka ili moto-trka, ali to je imalo svoju cenu. Ponekad je uspevao da se provuce, a da ga ne vide, ali retko. Tako da tvom stricu avanturisti svaka cast sto je poslusao svoje srce. Prilicno sam sigurna da je bio cool lik, ali ne ide bre da se samo tako pokupis kad si pitomac vojne skole 😀. Verovatno je trebalo da prodje izvesnu proceduru, a bogami i da plati to sto se pojelo, popilo i gde se zivelo za vreme provedeno na skolovanju.

Ja ne kontam sta ti zelis da kazes. Vidim da je tvoj prvi stric, kao polaznik vojne skole, akademije, cega god, bio pod vojnom onavezom kad je resio da zbrise u Italiju. Nije je mogao ostaviti iza sebe i biti kao bilo koji civil. Ako nista, svaka vojna skola obezbedjuje svojim polaznicima sve, od odece, preko hrane do udzbenika, pa i to stvara izvesnu obavezu. Ne mozes samo tako nestati. Znaci, nista specificno za ex yu. Drugi stric ti je, kako vidim, bio maloletan. Takav ni danas ne bi mogao da napusti neku civilizovanu zemlju bez saglasnosti roditelja, tako da ni tu ne vidim neki znak neslobode vezan za ex yu. Naprotiv, nema nista normalnije nego da zaustavis tinejdzera kojem je dunulo da bezi u inostranstvo😀.

Svedska opet ima svoj nacin pristupa situaciji, mimo ostatka Evrope i sveta. Od 1.novembra nema vise nikakvih ogranicenja, cak ni rad od kuce se vise ne preporucuje. Maski i slicnih stvari nikada nije ni bilo, kao ni interesovanja javnosti za to sta se dogadja u okolini, tako da korona polako odlazi u zaborav. Broj obolelih je u blagom rastu, otprilike na nivou od pre godinu i po, dnevni broj umrlih jednocifren, pa bi se reklo da je sve u redu. Ali (to ali koje uvek srecu kvari) sve ovo je uz bitnu ogradu. Naime, u Svedskoj se od 1.novembra vise ne testiraju ljudi koji su vakcinisani ili su prelezali koronu u zadnjih sest meseci! Samo oni koji nisu nista od toga, plus da imaju izrazene simptome (izmedju ostalog temperaturu vecu od 38 najmanje pet dana). S druge strane, u grupi od nas dvadesetak koji radimo zajedno i u svakodnevnom smo kontaktu, imam dve koleginice kojima je dijagnostikovan post covid, i koje i danas imaju izvesne tegobe. Nijedna od njih nije videla lekara ili sestru u toku bolesti. Jedna je testirana pozitivno kucnim testom, druga ni to. Sticajem okolnosti znam da se, bar ovde u Stockholmu, svi koji leze u bolnici, iz bilo kog razloga, ipak testiraju. Nekako izgleda da se zdravstveni sistem i dalje stiti, dok je stanovnistvo definitivno pusteno niz vodu. Treca doza vakcine za ispod 65 godina jos uvek je samo u najavi, iako ovih dana istice sest meseci od druge doze onima koji su je prvi primili. Sve u svemu, u Svedskoj stvarno ispade najsmesniji virus u istoriji. Prosto da se covek zapita zasto smo se i onoliko cimali. Glavu u pesak i uzivaj!

Ja sam prvi put bila u inostranstvu 1969, naravno u Trstu. Isla sam s mamom, njenom prijateljicom i njenom cerkom (koja je bila moja prijateljica). Tate su ostale na granici, jer su bili vojna lica i jer im se nije isplatilo da traze dozvole za tih par sati. A ni mamama nije bio problem da same voze po tom nekom inostranstvu. Danas ih se ne bi mnogo upustilo u takvu avanturu, sta ako se nesto desi i tako to. U prvoj polovini 70-tih sam s roditeljima bila jedne godine na letovanju u Bugarskoj i jedne u Grckoj. Oba puta je tata trazio dozvolu, ali ne pamtim da je to bio neki problem. Veci problem je ispao sredinom 80- tih. Tada sam bila na studentskoj razmeni u Svedskoj, pa mi je sledece godine moj tadasnji dasa Svedjanin dosao u posetu. Posto sam imala neki ispit na faksu (ili je to bio samo izgovor jer mi se nije druzilo s njim, ne pamtim vise) ode on sam u Pulu, gde sam rodjena, da mi obilazi ”korene”, a ja ostanem u Zagrebu. Pre toga sam mu pricala kako sam kao mala bila ponosna sto znam svoju adresu, pa cu reci cika milicajcu ako se izgubim. I moj hrabri Viking pravo na tu adresu! Raspitivao se po zgradi o mojoj porodici, koja se odavno odselila i nasao ljude koji nas pamte. Cak ga i kafom ponudili, caskali s njim na nekakvom engleskom. Posle toga je, naravno, moj brat, koji je u medjuvremenu zavrsio Vojnu akademiju, isao na raport povodom dogadjaja. Mislim, Viking ga je malo preterao😀. Odes u zgradu punu vojnih lica i raspitujes se o nekom od njih. Tatu nisu cimali jer je vec bio u penziji.

Da se ja pitam, ja bih te zamolila da vise ne zbijas neumesne sale s ozbiljnim stvarima. Posto se ne pitam, troll off.

Laguna Salada de Torrevieja, od miloste zvana Pink Lake, danas nije bila narocito roze boje (boja zavisi od kolicine algi, a sad im ocito nije sezona), a nije bilo ni flamingosa. Ali je ipak cudesno mirno i lepo mesto, vredno nekoliko kilometara zesce setnje po prilicno jakom novembarskom suncu. Na poslednjoj slici je fabrika soli. Sol je i ova bela pena na svim slikama.

Ustvari je za topic Foto od danas, ali ne mogu da odolim da sliku ne stavim ovde. Spomenik zrtvama kovida, Torrevieja, Spanija:

Ja bih to jos malo dodatno precizirala i rasclanila. Narod nema poverenja u lekare. Ili jos cesce, iskazuje neko lazno poverenje laskajuci im i noseci im poklone, sve to u uverenju da su u zavisnom polozaju kad su bolesni i da ne smeju da uvrede lekara postavljajuci pitanja koja bi mogla da se shvate kao da preispituju njegovu strucnost. Istovremeno su spremni da prihvate bilo koji savet s youtuba ili od komsinice, pa makar bio u direktnoj suprotnosti s onim sto je lekar rekao. Na isti nacin lekari nemaju poverenja u one koji im odredjuju protokole, uvode nove lekove, propisuju kako ce da rade. Zato se radije drze starog i proverenog (npr antibiotici uvek i svuda, rendgen obavezan, nikako vakcina za trudnice i sl), nego da prate preporuke i rizikuju da budu prvi u necemu, pa posle snose posledice ako nesto krene po zlu. Pri tome su i oni skloni da preporuce cajeve, suplemente i ko zna sta, po sistemu nece da skodi, a u silnoj potrebi da ne iznevere pacijentovo poverenje i posalju ga kuci praznih ruku. Sto bi u Srbiji bio neoprostiv greh. Primera radi, ja sam za ovih 17 godina u swe par puta bila kod lekara, kad mi se cinilo da mi nesto fali. Tu i tamo sam dobila poneki savet, ali nikada, ali bas nikada nekakav lek na recept. Ne sumnjam da bih se u Srbiji do ovih godina vec nagutala svega i svacega, ocigledno bez potrebe. Moj zakljucak je da se u Srbiji radi o dugackom lancu nepoverenja koji se proteze od obicnog gradjanina na dnu piramide do vrha zdravstvenih vlasti koje donose preporuke i uvode eventualne promene u protokole lecenja. Pri cemu u Srbiji ni tu nije kraj, nego postoji i vrhovni vrac koji nabavlja respiratore, raznorazne ”pilule” i kojesta sto neko na svetu ima, a njemu se dopadne. Inace, i u svedskom sistemu javnog zdravstva postoje ogranicenja u tom smislu da ce za istu dijagnozu neko dobiti skuplji lek, neko jeftiniju varijantu, a onaj najskuplji verovatno niko. Ali i tu je ono poverenje, gde lekar mora da opravda svoj izbor, a pacijenti da to prihvate. Znaci, uvek se radi o poverenju, i to u druge i u sebe same. To u Srbiji ne uspeva bas najbolje i odatle to sto se lekari radije drze starog i proverenog, a pacijenti odbijaju da napuste ordinaciju bez bar tri recepta i bar dva uputa za nekakva snimanja, od cega im ustvari nista ne treba. Moje misljenje, naravno, ne mora da bude tacno.

Ulicni kriminal je jedno, a kultura nasilja u svakodnevnom zivotu nesto sasvim drugo. Na Balkanu deca u toj kulturi odrastaju cak i kad nisu direktno izlozena nasilju. Ali je ono normalizovano i (nadam se da neces pogresno shvatiti) ovaj tvoj post to pokazuje. Agresivnost koja je u izvesnoj meri i obliku normalna kod dece, na Balkanu se vaspitanjem ne suzbija, vec se podstice. Ranije samo kod decaka, a sada, s nakaradno shvacenom rodnom ravnopravnoscu, i kod devojcica. Koji roditelj nece biti ponosan sto je dete na fizicki napad odgovorilo na isti nacin, pesnicama? A od toga do preuzimanja inicijative i resavanja svih ostalih problema pesnicama, samo je mali korak. Ne bih da duzim ovog jutra, iako se o temi moze pisati do sutra, ali pada mi na pamet mnogo puta ponovljena scena iz prvih dana zivota mog sina. Bilo je odavno i danas bih sigurno reagovala, ali tada nisam. Moja svekrva je imala obicaj da mu tepa u stilu ”I. je los, los, baba ce da ga bije”. To su jedne od prvih reci koje je cuo, treba li nastavljati? Tako da vrsnjacko nasilje ne treba gledati kao nesto sto je doslo jucer, s globalizacijom i drustvenim mrezama. Ono definitivno dolazi iz porodice i u vecini slucajeva se moglo kanalisati i suzbiti i ranom detinjstvu, a nije. Ovde gde sada zivim, takodjer to primecujem, ali uz bitnu razliku. Ovde je to nasilje uglavnom verbalno, ekstremno retko fizicko. A ipak se o njemu prica vise nego na Balkanu, gde je definitivno grublje i gotovo redovno fizicko.

Izguglala i procitala, hvala na sugestiji. Ipak nema nista cudno vezano za te slucajeve bez tacnog datuma smrti. Njih ima uvek i svuda, ali mozda druge zemlje pisu neki priblizni datum, dok ih pedantni Svedjani vode takve kakvi jesu, s nepoznatim datumom. To mogu biti nestali koji se kasnije klasifikuju kao nesrece, ubistva ili samoubistva, ljudi koji umru sami u stanu i budu pronadjeni tek kasnije, you name it. Njih je ovde svake godine oko 2500, pa je tako bilo i prosle. Sto se tice utvrdjivanja ukupnog viska smrti u korona godini, ova gore prica nema nikakav uticaj na to. Imala bi da se statistika vodi na mesecnom nivou, ali posto je na godisnjem, ove smrti su ukljucene u ukupan broj. Prema njemu je u swe 2020 visak smrti evidentas, ali ipak manji od broja umrlih od kovida. To se tumaci manjim brojem saobracajnih i drugih nesreca, definitivno manjim brojem samoubistava i manjim brojem srcanih i mozdanih infarkta u 2020 u odnosu na prosek ranijih godina. Znaci, nema razloga da se na osnovu toga sumnja u svedske podatke.

Ne znam na sta ovde tacno mislis, ali posto zivim u Svedskoj, tesko mi je (tacnije, potpuno nemoguce) da zamislim da se negde objave licni podaci preminulih, gde jedino nedostaje datum smrti. Takva zbrka ovde ne biva, ali zato svi takvi podaci jako kasne. Nema sanse da Svedjani izadju u javnost s necim neproverenim. Broj od 2500 preminulih u 2020 godini se jedino pominjao u kontekstu da se toliko smrti moglo izbeci da se od pocetka ozbiljno pristupilo pandemiji. Uglavnom se odnosi na preminule u domovima za stare, ali to niko ne pokusava da sakrije, tako je kako je. Ovde uzrok smrti utvrdjuje za to ovlasceni lekar, nakon sto stigne da prodje kroz zurnal pacijenta, i u slucaju da mu je sve jasno i ne nalozi obdukciju. Zbog toga podaci o broju umrlih od kovida kasne i/ili se naknadno koriguju. Ali nema sanse da na kraju ostanu neke nejasnoce. Za 2020 se sada tacno zna koliko umrlih od kovida, koliko od drugih bolesti, koliki je visak smrti i sl.

Obavezna vakcinacija nije isto sto i prisilna vakcinacija. Obavezna znaci uglavnom ovo sto danas vec postoji u mnogim zemljama, a to je da je nevakcinisanima ogranicen pristup odredjenim mestima. Alternativa u vidu negativnog testa, tamo gde ista postoji, znaci da ta obaveza jos nije jasno definisana, mada je prakticno u najavi. Tamo gde te alternative nema, vec si blize onom za sta se zalazes. Da bi govorili o zakonom propisanoj obavezi, potrebno je samo jos propisati sankcije za one koji je krse, i tu je glavni problem, jer sankcije treba da imaju jasan cilj, da budu sprovodljive i srazmerne tezini dela. Rekla bih da u tome lezi glavni problem, a ne u nedostatku politicke volje. Tesko da se odbijanje vakcinacije moze oznaciti kao tesko krivicno delo i sankcionisati zatvorom. To mogu biti samo novcane kazne (uz uskracivanje pristupa nekim mestima, koja god da se odrede), a to znaci da ce i dalje morati da se pokazuju potvrde o primljenoj vakcini. Ne znam kako ti zamisljas da drzave mogu da sprovedu odluku o obaveznoj vakcinaciji, osim ovako kako sam gore opisala, uskracivanje pristupa i novcane kazne. Ne mislis valjda da treba da primene fizicku silu nad onima koji odbiju? Ili da ljude osudjuju na zatvorske kazne do daljnjeg? Posto to u civilizovanom drustvu ne ide, imas li neku trecu ideju kako da se u praksi sprovede eventualna odluka o obaveznoj vakcinaciji? Ja nemam.

Eh kecelje 😀. U osnovnoj su bile obavezne, model proizvoljan, a svaka skola je imala svoju boju. Moja je imala svetlo plavu. U prva dva razreda gimnazije nisu bile potrebne, ali to je jos uvek bio Split. Treci i cetvrti sam isla u Livnu, dakle Bosna, i tu muskarci nisu morali da imaju nista slicno, a devojke obavezne crne kecelje do ispod kolena, na casu obavezno zakopcane, kosa obavezno skupljena u rep i nikakav nakit. Zanimljivo da nikom nije padalo na pamet da tu ima nesto cudno, jos manje da se neko bunio. Rec je o samom kraju sedamdesetih, za kasnije ne znam.

Ovo je sasvim legitiman stav, fair enaugh. Samo status ”nisam bolestan i nikog ne ugrozavam” valja nekako dokazati, ne ide na casnu rec. Zato vakcinisanima treba potvrda o vakcinaciji, dok nevakcinisani svoj status dokazuju potvrdom o negativnom testu. Mali je problem za nevakcinisane sto njihova potvrda vazi samo dva dana, dok ona o vakcinaciji vazi vise meseci. U svemu drugom su ove dve grupe skroz ravnopravne i ja tu ne vidim nikakav problem, jos manje diskriminaciju. To ti je isto kao kad ja npr kupim godisnju kartu za pozoriste, pa idem kad i kako hocu, dok neko preferira pojedinacne karte, od prilike do prilike. Nisam ja zbog toga privilegovana, a on diskriminisan, nego smo oboje napravili svoj izbor. Ne razumem stvarno zasto se sve to s kovid propusnicama toliko mistifikuje i preuvelicava. Stvar je samo u tome da u vreme pandemije ljudi treba da dokazu da su relativno bezopasni za okolinu, da bi u njoj mogli slobodno da se krecu. To sto ima vise nacina da se to dokaze, moze da bude samo plus. Ako neko misli da je neprakticno i skupo testirati se svakog bogovetnog dana, moze da izabere vakcinu. So simple as that.

I u Svedskoj je do prekjuce bio takav stav zdravstvenih vlasti, booster samo za 80+ i jos ponekog, ostalima ne treba. Jucer je objavljeno da ce u najskorije vreme biti pozvani 65+, a zatim i ostali, sukcesivno po starosnim grupama, kao i prethodnog puta. Racuna se da svi 16+ dodju na red otprilike po isteku sest meseci od druge doze.

Svedska i njen Tegnell opet mimo sveta. Od 1.novembra se ukidaju sve preporuke osim onih o pranju ruku, drzanju distance i ostajanju kod kuce u slucaju simptoma (ova potonja dva ko moze da si priusti; ko ne moze, slobodan je da ide okolo i zarazava koga hoce). Od 1.novembra nema ni testiranja za vakcinisane, bez obzira na simptome, a ukida se i preporuka o radu od kuce, znaci svi na svoja radna mesta. Boster vakcina se vec daje starijima od 80 godina, dok za ostale nije ni u najavi. To sto od decembra ljudima mladjim od 80 pocinje sukcesivno da istice sest meseci od druge doze, takodjer nije nesto sto Tegnella interesuje. Tacno je da je u Svedskoj postignut visok stepen vakcinacije i da u poslednje vreme nema mnogo ozbiljno bolesnih i umrlih od covida. Ali da li je pametno prestati pratiti zarazavanje i reagovati tek kad krene masovno umiranje, kao ono proleca 2020? Pri tome ne mislim da treba uvoditi bilo kakve restriktivne mere, ali zar je toliko tesko omoguciti ljudima da se testiraju, npr ako rade ili zive u zajednickom domacinstvu sa starijima? Ili pratiti razvoj situacije cisto statistike radi, ili zbog ranog uocavanja eventualnih negativnih trendova? Ja ovo stvarno ne razumem. Hajde za razne mere, maske i slicno da je bio u pravu. Ali ovo s ukidanjem mogucnosti testiranja za vakcinisane stvarno lici na inacenje, i ni na sta drugo.

Hvala na slagvortu! Upravo sam slucajno na youtube upratila jednog bas takvog. Stariji covek, profesor Medicinskog fakulteta u Nisu, imunolog. Zove se Borislav Kamenov i voli da prica na Pinku, Prvoj i tako. Ko hoce da ga googla, pun ga je net. Nije antivakser, cak i preporucuje vakcine, ALI ima neku suludu teoriju o tome kako nikakva vakcina nema efekta ako coveku creva ne rade perfektno, ako jede hranu koja nadima i ne vari se dobro, zbog cega mu je telo otrovano, a sve se to vidi golim okom jer takav covek ima podocnjake i izgleda ”usahlo” (citiram uvazenog profesora). U intervjuu prica taj dalje da ga je zena na pijaci pitala koju vakcinu da primi, a on joj rekao nikakvu, jer joj se takvoj usahloj nece primiti, nego neka prvo udari po probioticima i vitaminu D. I da sredi ishranu, pa onda da se vakcinise. Zainteresovalo me, pa sam dalje googlala. Vidim da je jos 2018 optuzivan od nekih kolega da je preporucivao odlaganje vakcinacije kod dece dok im se creva ne dovedu u red. Jos jednom, covek je profesor emeritus, prilicno oronuo, mada ne i usahao. Dok njegovi mladji kolege ne izlaze iz crvenih zona, on najradije ne bi izlazio iz Pinkovog studija i sirio bi svoju teoriju o crevima dok god neko hoce da ga slusa. Nije antivakser, ali mislim da je pogubniji od bilo koje Mile, Jovane i kako se vec zovu. Nesto kao starija verzija Nestorovica. Ko zna koliko ih jos ima, uzas.

Sad bi nam trebao ministar dr Smrt na forumu, da nam kaze da li mogu npr ja da pozovem onaj viber broj i prijavim dr Bjelicu? Ili bas mora covek koji godinama ceka bebu i u goreopisanoj je situaciji? I to sve sa imenom, prezimenom i ostalim licnim podacima. A sutra opet sa trudnom suprugom kod njega na pregled?

Jos samo ovo, pa necu vise da trolujem. Ono cemu ovdasnji lekari pribegavaju u takvim situacijama jeste da izvrse pritisak na bliznje, da ovi traze od opstine (zdravstvo je u nadleznosti okruga) da dementnu osobu smesti u dom. Pri tome, lekari vecinom i ne znaju, niti ih interesuje, koja zakonska regulativa i na koji nacin nas po opstinama ogranicava, i da bez njihove potvrde i/ili licnog pristanka te osobe, ne mozemo nista da uradimo. Ko tu na kraju strada, ne moram da elaboriram. Sto se tice lekara u Srbiji i njihovog odnosa prema vakcinama za trudnice, zaista ne moraju da se plase nekakvih tuzbi. Ali u malim sredinama javna osuda okoline moze da bude mnogo gora kazna od sudskog procesa. Ni slucajno nije opravdanje za takve lekare, ali jeste objasnjenje. Nema svako petlju da uvek uradi ono sto je ispravno, ako to kasnije moze da mu zagorca zivot.

Ocigledno je Svedska odmakla dalje u postovanju licnog integriteta, cak toliko da se to lako pretvori u sopstvenu suprotnost. Priznajem da nisam znala da je u Nemackoj toliko drugacije. Ja u mom poslu redovno prelazim tu crvenu liniju i lazem demente ljude da ce im tamo u domu biti divno, zabavno, bolje nego kuci. Ni slucajno ne pominjem da ce biti zakljucani i okruzeni vrlo bolesnim ljudima, a morala bih. I imam vecitu eticku dilemu zbog toga, plus rizikujem svasta nesto. Vecina mojih mladjih kolega to ne radi, prosto rade by book, a to je ono kako sam opisala u prethodnom postu. Ovlascena osoba za izvesnu pomoc osobi s kognitivnim smetnjama se moze dobiti, ali opet uz njen pristanak, pri cemu to radi sud. Ali i nadleznost te osobe je ogranicena, licni pristanak se u mnogim slucajevima ipak trazi. Opet razlika u odnosu na swe. Ovde je to regulisano posebnim zakonima (jedan za ovisnike, drugi za prinudno psihijatrijsko lecenje). U oba slucaja konacnu rec ima sud, a on se oslanja na potvrdu lekara. Problem je sto lekari vrlo retko pisu takve potvrde, i to uglavnom u slucajevima psihoza gde osoba predstavlja opasnost za druge. Kod demencije je retko ispunjen taj uslov. Dodatni problem je sto lekar na takvu potvrdu stavlja svoj potpis i licno stoji iza toga sto je potpisao. Mi socijalni radnici nemamo ovlascenja da donosimo bilo kakve krupnije odluke, vec uvek u saglasnosti sa sefom. Zato je nasa pozicija udobnija u slucaju da nam odluka padne na sudu. Lekarima je uvek veliki problem da pisu potvrde za psihijatrijsko i lecenje ovisnika, pa radije prebacuju odgovornost na socijalnu sluzbu, kojoj su opet vezane ruke jer mi nemamo ta ovlascenja koja ima lekar….. Zacarani krug i siroka tema, ali nije za ovaj topic 😀. Ipak, stojim kod toga da su lekari u manjim sredinama u Srbiji u nezavidnom polozaju kad treba preporuciti vakcinu trudnicama, jer se sve sto kasnije ne ispadne dobro moze pripisati njegovoj preporuci i vakcini, a verovatno bi se desilo i bez toga. Mislim na spontane pobacaje, prevremene i teske porodjaje, ostecenja ili cak smrt ploda, you name it. U osnovi je to isti strah od posledica sopstvene odluke koji oseca lekar u Srbiji kad podgreva pacijentov strah od vakcine, umesto da ga ohrabri, kao i onaj zbog kojeg svedski lekari ekstremno retko potpisuju potvrde za prinudno psihijatrijsko lecenje ili smestanje u ustanovu.

I ja mislim da se s pravom na izbor u nekim oblastima ide u pogresnom pravcu. Princip da ljudi iz medicinske i slicnih profesija pomazu ljudima da donesu kvalifikovanu odluku koja je najbolja za njih, je svakako dobar. Ali u mojoj struci, socijalnom radu, srecemo ljude s poodmaklom demencijom, koje i pored vapaja njihovih bliznjih, ne mozemo da smestimo u dom dok sami ne izraze zelju i potpisu zahtev. Ljude s psihijatrijskim dijagnozama, koji u nekom trenutku mogu postati opasnost za sebe i druge, ne mozes prisiliti na lecenje dok sami to ne zatraze i pristanu. Roditeljima ne mozes oduzeti decu, sta god im radili, dok sami ne zatraze pomoc ili se sami odreknu roditeljskih prava. Zlostavljaca ne mozes iseliti iz stana, pa makar svake noci dolazila policija jer mlati celjad po kuci. Alkoholicaru koji se nasmrt opija mozes samo da ponudis pomoc i nadas se da ce je prihvatiti i da je nece posle dva dana otkazati. I u njegovom, i u svim gorenavedenim slucajevima, socijalni radnik mora da dobije saglasnost da kontaktira rodbinu, zdravstvene i druge sluzbe. Sve to unosi strah kod pripadnika tih sluzbi, jer niko ne zeli da prekrsi neko pravilo, bez obzira da li su sankcije tuzba i zahtev za odstetom, rizik da se dospe u medije ili samo ribanje od strane sefa. Vaznije je ne preci crvenu liniju i ne povrediti necija prava, nego pomoci mu u situaciji kad mu pomoc ocigledno treba, a sam to ne uvidja. Obavezna vakcinacija je tu najmanje drastican slucaj, s tom razlikom sto se ona odnosi na siri krug ljudi nego u ovim mojim gore primerima. Cutanje i povladjivanje klijentu ili pacijentu je najsigurniji nacin da u tom smislu ne pogresis. Sve ostale moguce greske pokriva zemlja, a ti se uvek mozes pozvati na licni izbor onog ko vise ne moze da ti odgovori. Verujem da i kod velikog broja lekara u Srbiji ovaj strah, posebno u vezi trudnica, igra bitnu ulogu. Posebno u manjim sredinama gde je antivaksersko raspolozenje izrazenije, ne zele da se nadju u situaciji da objasnjavaju da nije vakcina kriva sto je nesto krenulo po zlu. A trudnoca i porodjaj su glava u torbi, to valjda svi znaju, svasta moze da se desi, pa ti kasnije objasnjavaj da to nije zbog vakcine nego bi se desilo ionako. Da li ih to opravdava? Ja sam potpuno uverena da NE. Samo pokusavam da razumem taj mehanizam koji je do sada u Srbiji kostao zivota desetak trudnica i porodilja.

To sto Island voli da se reklamira kao zemlja aurore, jeste zato sto im je turizam bitan. Ali nemojmo preterivati. Reykjavik je juznije od Vilhelmine, pri tome je i osvetljen grad. Nema sanse da dozivljaj bude potpun. A tek ovo s 280 dana… Tu su samo iskljucili ona tri letnja meseca kad su noci toliko svetle da nikakve sanse nema. U ostalim mesecima postoji teoretska sansa da se vidi, ali desava se i u Stockholmu, pa svakako niko ne dolazi ovde da posmatra auroru. Ipak treba otici severnije i daleko od gradskog osvetljenja. Zemlja moze biti bilo koja severna, ali mikrolokacija je tu ipak najbitnija. Sve u svemu, minimum postenja nalaze da iz ove sulude racunice s 280 dana izbaci i ocekivani broj noci s mesecinom, ali oni bas resili da preteraju. Inace, nisam bila na Islandu, ali sam od svih koji su bili cula da je prelepo. Ali i da je pravo vreme za posetu leto, kad se moze uzivati u pejzazima, gejzirima, hikingu… Zimi se moze desiti da se ne vidi ni aurora, niti ista drugo. Plus uglavnom planinski teren i opasnosti koje to znaci. U nizim delovima Laponije, bez obzira na zemlju, uvek ima mnogo toga zanimljivog, cak i ako se coveku ne posreci s aurorom. Za nenordijske zemlje ne znam kako stoje stvari.

Danska je najavila da ce celokupnom stanovnistvu biti ponudjena treca doza, i to po isteku sest meseci plus 14 dana od primanja druge doze. Za one koji su prvi vakcinisani, vakcinacija trecom dozom je vec u toku. U Svedskoj nema najave da ce treca doza biti ponudjena svima, ali se 85 vec vakcinisu. Za dalje se jos ne zna. Osim toga, Folkhälsomyndigheten je povukao sve ranije preporuke, ukljucujuci i onu o radi od kuce. Znaci, nema vise, svi na svoja radna mesta.