vilhelmina

Gluposti, kao i uvek. Svedska vec oko godinu dana ne izlazi s dnevnim izvestajima o broju novozarazenih i umrlih, vec se daju sumarni izvestaji, u periodima koji se tu i tamo menjaju. Prema poslednjem nedeljnom izvestaju bilo je oko 6500 pozitivnih i 31 preminuli. Sto uopste nije lose, posebno uz, na evropskom nivou, osrednjem stepenu vakcinacije, oko 60%. Mozda je jos rano za konacne zakljucke, ali licno mi se sve vise cini da je ono sto cini glavnu razliku izmedju skandinavskih i ostalih zemalja gustina naseljenosti, u kombinaciji s visokim standardom. Poslednjih nedelja sam bila u Severnoj Makedoniji, Austriji, kratko u Italiji i nekoliko dana u Spaniji. Definitivno, ono sto ja nazivam guzvom u Svedskoj, nije ni prici gomili ljudi koja se krece gradovima gorepomenutih zemalja. To ipak mora da igra bitnu ulogu u ovom kontekstu. Moguce da se isti efekat koji se u drugim zemljama postize merama, u Svedskoj postize time sto je sve veliko i siroko, i na otvorenom i u zatvorenom prostoru, i sto pravih guzvi ionako nigde i nikad nema. Bar ne na duze od par minuta, npr u javnom prevozu. Drzanje distance je u Svedskoj prirodni refleks, bio i pre pandemije, a pri tome je i sasvim izvodljivo (zbog geografije i standarda!), sto ipak nije slucaj u bas svim zemljama. Ne bih se cudila da vreme pokaze da i klima tu igra neku ulogu. U svakom slucaju, verujem da je Tegnel tu najmanje bitan.

Mogu misliti na osnovu kojih kriterijuma je doticna postala ombudsman. Svakako nije na osnovu kompetentnosti za oblast ljudskih prava jer ocito nije savladala ni osnovnu definiciju diskriminacije. Diskriminacija moze biti samo na osnovu urodjenih osobina, onih na koje pojedinac ne moze da utice, ne i na osnovu svesnog izbora pojedinca. A ”vakcinisanost” svakako nije urodjena osobina.

Moj izvestaj od jucer i danas, za one koje zanima ovo oko putovanja. Jucer sam letela Ohrid-Vienna. U Ohridu trazili covid-certifikat jedno cetiri puta, od ulaska na aerodrom do gejta, potez ne duzi od 200 metara. Pri tome svi nadrdani, strogi i krajnje neljubazni. I u Austriji su ga trazili uz pasosku kontrolu i kasnije u hotelu. Pogledali i vratili uz osmeh i izvinjenje. Jutros za let Vienna-Milano samo bordning karta i nista vise. Po dolasku u Milano samo u prolazu pokazivali da imamo certifikat, ali ga nisu skenirali, mogla sam da pokazem bilo sta. Neki EU-PLF koji sam se preznojila dok sam ispunila, niko nije ni pomenuo. A pisalo na sajtu Ryanair da je obavezno, morala sam da potvrdim da cu to uraditi da bih mogla da cekiram online. Po samom milanskom aerodromu kretanje prilicno komplikovano, ne mozes ovamo, moras onamo, ide se samo obelezenim pravcima, ali funkcionise. Bio je i jedan kontrolni punkt, pre sigurnosne kontrole i gejtova i tu me poslase na dodatnu kontrolu, bio im sumnjiv moj certifikat valjda. Sve to lepo prodjem i taman mislim da sam ih sve prebrinula, kad u redu za ulazak u avion, let Milano-Alicante, vidim neko komesanje, koje polako prelazi u panicno petljanje s pasosima i mobilnim telefonima. I ukapiram da ljudi popunjavaju formular koji se ranije popunjavao za ulazak u Spaniju, ali te informacije sada nije bilo kod Ryanaira, pojavila se tek na gejtu. Valjda vazi samo za strance, ne i za Spance, ali imali su razumevanja ovi na gejtu u Milanu, pomagali ljudima da to popune. Meni nije trebala pomoc jer sam isto to popunjavala vec dva puta ove godine, ali bas dugo traje. Registracija, pa mejlom dobijes sifru da mozes da nastavis popunjavanje, pa kad odgovoris na nekih 50 pitanja onda kliknes send i dobijes mejlom i sms-om QR kod. I sve to u redu na gejtu, ali su nas svejedno pustali u avion. Nisam bila jedina koja je do njega isla kucajuci, a kod sam dobila kad sam vec sedela u avionu, taman u zadnji cas da iskljucim telefon. Potoci znoja i puls oko 200 se podrazumevaju, ali bar je vredelo. Po dolasku u Alicante su samo skenirali taj kod. Covid certifikat nisu trazili, ali podaci iz njega su svakako sadrzani u onom formularu sto smo onako freneticno popunjavali na gejtu u Milanu, pa time i u QR kodu. U hotelu nista nisu trazili, ali to valjda zato sto znaju da je vec provereno pri ulasku u Spaniju. Doduse, recepcioneri mere ljudima temperaturu, pa tek onda moze check in 😀. Izvestaj ce biti kompletiran u subotu kad se budem vracala istim putem, doduse bez ”shoppinga” u Milano, jer cu leteti direktno iz Alicante za Bec.

Ja se danas, i ovih dana, osecam vrlo cudno. Nikad pomesanijih osecanja, zbunjena i nemirna, iako sve ide kako sam planirala i zelela, pa i bolje od toga. Prodala sam stan u Ohridu i dobila vise para nego sto sam ocekivala. Trebalo bi da se radujem, i radujem se, ali ipak… Sedim u stanu koji mi je u poslednjih osam godina bio drugi dom, i koji cu zauvek napustiti za nekoliko dana, kad se zavrse sve formalnosti oko primopredaje. Agent sredjuje formalnosti, a ja pokusavam da se opustim i uzivam, ali nikako da se otresem misli da je sve sto uradim verovatno poslednji put ovde. Posebno sto je taj Ohrid moja poslednja veza s ex-yu, jedino mesto na tom prostoru koje sam redovno posecivala, a sad vise necu. Sve sto meni znaci taj prostor, a to sam cela ja, nosicu sa sobom gde god da krenem, ali vise nece biti mesta da mu se vratim, da se opet sastanem sa samom sobom kad se razidjemo, kad osetim da nisam cela, vec sastavljena iz mnogih delova, koji se nekad drze na okupu, ali nekad prete da se raspadnu kao polomljena vaza; lepljenje tu slabo pomaze jer nikad vise nece biti ista. Odluka da se proda ovo meni toliko drago mesto nije dosla iznenada, i bila je sve samo ne laka. Ali vec duze vreme mi je kamen o vratu, a pandemija je to samo potvrdila. Ne bih sad da nabrajam sta me sve na to navelo, mnogo je tih stvari i svaka je po sebi nebitna sitnica, ali zajedno su postale jedna vrlo komplikovana situacija s kojom mi je postalo naporno da se borim. Pri tom je tu i buduca penzija, koja se sad vec priblizila na max 6-7 godina, i kad bi trebalo na tom nekom alternativnom mestu da provodim vise vremena. I dodjoh do toga da to mesto, iz hiljadu prakticnih razloga, ipak treba da bude u EU. I tako ovih dana setam i oprastam se s mojim Balkanom, s praznim ohridskim kejom ujutro, s jezerom koje bljesti, s albanskim planinama s druge strane i Galicicom s ove, s parom labudova kojima sam ispratila odrastanje cetiri generacije mladunaca, a sad ponosno setaju i petu, s prodavcem prasnjavih knjiga na jezicima ex-yu iz sedamdesetih, s Kaneom i Tvrdjavom, s bilbordima zaostalim od proslih i onim koji najavljuju buduce koncerte Petra Grase, Legendi i ostalih ex-yu zvezda, s rekom ljudi koja se uvece sliva na Ploscad, s pecenim kukuruzom, bozom i baklavama, s kasirkom u samoposluzi koja za sve ove godine nijednom nije propustila da me pita imam li Ramstor karticku… Ni trena nemam dilemu da li je odluka bila dobra. Bila je, i tek ce se pokazati koliko, kad svijem novo gnezdo na nekom lepom suncanom mestu pored Sredozemnog mora, ali trenutno mogu samo da slinim za necim sto zauvek odlazi iz mog zivota kao neka cvrsta tacka, mesto na kojem se spajamo ja i ja.

Loodilo! Ja jucer usla u S.Makedoniju. Jedva mi je i pasos pogledao, kakvi covid certifikati i ostali bakraci. Ali zato sam danas morala da ga pokazem konobaru u kafani, inace me ne bi pustio da popijem kafu. I to u basti 😀 Mislila na povratku da svratim u Srbiju, ali sad necu.

Zanimljivo je kako niko ne zarezuje ove potvrde o vakcinaciji kad su u pitanju strani drzavljani, vec se i dalje trazi negativan test, bas kao i pre godinu dana. Pri tome je izvestan broj zemalja izuzet iz tog pravila, znaci za neke ipak moze vakcinacija, pa mi je sad logika svega toga jos manje jasna.

Definitivno je lakse unutar EU jer nijedno mesto nije predaleko za putovanje, a mnoga su dovoljno daleko da se nadjes u potpuno drugom svetu (klima, stil zivota, hrana, priroda, arhitektura…). Ono sto meni dodatno olaksava izbor je to sto su veze izmedju Spanije i Svedske odavno razradjena shema, jer su Svedjani praktikovali zivot na oba mesta i pre nastanka EU (eh ta njihova vecita ceznja za suncem i toplotom 😀). Zato su mi sve potrebne informacije lako dostupne i na netu i u rl, ukljucujuci i kontakte s agentima za nekretnine koji su specijalizovani bas za tu kombinaciju. To mi daje izvesnu sigurnost, za koju sam verovala da cu je imati u Makedoniji, zbog poznavanja jezika i kulture, ali se pokazalo obrnuto. Zato sad i nemam vremena za dugo planiranje, nego u realizaciju prve faze krecem vec ovog vikenda.

Pretpostavljam da to nikome ovde nije big deal, ako postoji zelja i minimum finansijske stabilnosti. Meni svakako ne deluje kao neka sudbinska odluka vec vise kao nacin da sebi omogucim siri izbor, vise razlicitih mogucnosti, u vreme kad vise ne budem imala obaveza u smislu u kojem ih sada imam. Ne gledam to ni kao selidbu, nego kao zivot na dva mesta. Tacno je da unutar EU nema nikakvih administrativnih ili slicnih prepreka da se tako zivi. Samo nisam nikako za to da se potpuno prekida veza sa zemljom u kojoj se proveo radni vek, ili bar njegov veci deo. Licno nameravam da zadrzim stan i ovde, jer precesto srecem ljude koje bolest kad tad natera da se vrate ovde nakon vise godina ili cak decenija u Spaniji, i onda nastaju problemi. Kako mi sada izgleda, najradije bih to podelila na nekih 7-8 meseci Spanije i ostatak Svedska. Ali to nece biti bas skoro, pa se mozda i promeni. Takodje mi nije strana ni pomisao da prvi stan bude u tom delu koji sam u prethodnom postu pomenula, dakle Alicante, a kasnije moze i malo juznije. Za sada mi je bitno i da ne bude na vise od 4 sata leta iz Stockholma, jer ce i boravci u prvo vreme biti kraci i ograniceni trajanjem godisnjeg. Edit: Zaboravih da dodam. Jos ne bih mogla da kazem da govorim spanski, ali ucim po malo svakog dana. Retko koji preskocim, a da ne odradim bar par lekcija na Duolingu 😀.

Evo ja 😊! Nisam bas blizu cilja sto se tice penzije, ali jesam po pitanju mesta gde cu je provesti. Pandemija je pomogla u izboru jer sad znam gde mi je najjednostavnije otici pod tim uslovima, znaci administrativno i s obzirom na mogucnost da mi zatrebaju zdravstvene usluge, a da je pri tome dobra klima, pristupacne cene nekretnina, sredjen saobracaj i sve ostalo da mogu da se krecem po okolini, da se osecam bezbedno i da imam dobre veze sa Svedskom, koja ce mi u svakom slucaju ostati baza. Sve te uslove ispunjava samo i jedino Spanija, i to Costa Blanca, juzno od Alicante. Nije bas originalna ideja, ali ima razloga sto vecina Svedjana koji imaju nekretninu u Spaniji, bira upravo taj deo. Sad ostaje realizacija, sto znaci da prvo treba prodati stan u Makedoniji. Onaj u kome nisam bila od februara 2020, a u medjuvremenu sam dva puta putovala u Spaniju, plus jednom u Hrvatsku, tako da se odluka sama nametnula.

Taman da je uzrok infarkta vakcina (a naravno da nije), uzrok smrti na stepenistu zdravstvene ustanove mora da ima veze i s (ne)sposobnoscu te ustanove da pomogne i spasi zivot. Ono jeste da ima i onih masivnih infarkta kod kojih nema spasa, ali oni ne bivaju tako iznebuha, nego se uslovi za njih stvaraju godinama. Neka me ispravi neko od lekara ako gresim, ali moja logika kaze da ovde ima prostora za mnogo siru diskusiju od proste konstatacije - dobio vakcinu i umro. Mogao je i da popije kafu i dobije infarkt i umre. A padaju mi na pamet i neke druge aktivnosti koje su pojedine kostale glave, pa nikom ne pada na pamet da zato prestane da ih upraznjava. Sta sve ljudima nece pasti na pamet.

Jedini put kad mi je kofer nestao bilo je na relaciji Ohrid- Antalya, kofer zaglavio u Istambulu. Sledeceg jutra sam otisla u shopping i kupila i sto mi treba i sto mi ne treba. Racun od oko 300 evra poslala mejlom osiguranju, sledeceg jutra mi isplatili pare, nisu ni trepnuli. Izmedju ostalog je tu bila i jesenja jakna, a bilo sred leta. Kofer stigao u hotel par sati nakon para od osiguranja na racun 😀. Sve u svemu, pozitivno iskustvo s Turkish Airlines.

Ne bih da dodatno mracim (zbog tebe i takvih kao ti, svakako ne zbog antivaksera), ali danasnja tema na javnom servisu u swe je veza izmedju kovida i povecanog rizika za razne vrste psihoza. Dokazano je da veza postoji, sada rade na objasnjavanju samog mehanizma.

Ne postoje jedinstvena EU pravila vezano za covid. Svaka zemlja odlucuje za sebe i menja pravila prema sopstvenom nahodjenju. Isto vazi i za kretanje unutar EU, dakle Schengen ne vazi kad je kovid u pitanju.

Ne, samo se ’ladno konstatuje ono sto si boldovala - da u statistiku umrlih od covida u swe ulaze svi koji su umrli s pozitivnim testom, bez obzira na ostale bolesti i moguce uzroke smrti. Ta konstatacija je na nivou one Brnabickine, kao pozitivna sam na covid, izadjem na ulicu i udari me autobus, i onda udjem u statistiku kao umrla od covida. Ti bar znas da se ovde ne radi tako, jer bi to bilo krajnje neozbiljno. A citirani tekst upravo to implicira.

Ne postoji, a u ovom slucaju nije ni bitno. Komentarisala sam tekst koji je Uros linkovao, a u kojem eksplicitno pise da su u Svedskoj svi koji su umrli, a bili pozitivni na kovid, registrovani kao umrli od kovida. To nije tacno za Svedsku, ali jeste za Belgiju. Ostali u ovom slucaju nisu bitni. Ti bi bas da se svadjas. Kakav crni moj bias, sta to nisam pomenula? Samo objasnjavam kako sve to izgleda s ove strane. Gradjani vecine zemalja u kojima je postojao lockdown znaju sta je s tim lose. Ali niko ko od spolja upire prstom u Svedsku ne zna sta je problem s nepostojanjem jasnih mera u slucaju globale pandemije, i da to radja strah i nepoverenje. Posebno kod najugrozenijih, kojima se time salje jasna poruka da su njihovi zivoti manje bitni od ekonomije, sta god se pod tim podrazumevalo. Taj strah postoji i dalje, i pored prilicno uspesne vakcinacije, bitno manjeg broja obolelih i skoro nula umrlih.

Kredibilnost teksta, njegovog autora i portala koji ga je objavio, pada na sledecem delu: Autor je ocigledno pomesao Belgiju i Svedsku. Svedska je u par navrata otpisivala po par hiljada od broja umrlih, jer se naknadno utvrdilo da je bilo i drugih mogucih uzroka smrti. Poslednjih godinu dana se i te brojke objavljuju s velikim zakasnjenjem, bas zato da se sa sigurnoscu utvrdi da je kovid, a ne nesto drugo, i da ne bude naknadnih korekcija. Sto se ostatka teksta tice, autor je mogao i da porazgovara s nekim starijim gradjaninom Svedske. Ja to radim svakodnevno, i vidim efekat o kojem se ne pise ni u svedskim, a kamoli svetskim medijima. Stariji ljudi se ovde i dan danas boje da izadju napolje, ili da srecu svoje bliznje, posebno unuke. Sta god neko mislio o izlapelim 80+, oni nisu budale. Videli su kako su u pocetku svega stavljeni u drugi plan, i kako ovom drustvu njihovi zivoti malo vrede, pa sada vise ne veruju da je opasnost prosla. Sto se velikog broja njih tice, tako ce i ostati do kraja njihovog zivota, sa sve osecajem gorcine sto su otvoreno zrtvovani zarad ekonomije. Tim pre sto to nije neka tudja ekonomija, nego ona u koju je bas ta generacija ugradila sebe, misleci da si tako obezbedjuje mirnu i sigurnu starost. A onda su bukvalno otpisani, i to se uopste nije krilo.

Ne znam ni ja. Pratila sam desavanja u stranci, bila i u GO, negde do sredine 2003. Tada sam pocela da pakujem kofere, a pocetkom 2004 otisla iz Srbije. Povuci-potegni na razne strane, jesmo li socijaldemokratska ili liberalna opcija i slicnih stvari je bilo jos onda, ali nista ozbiljnije od toga. To o cemu ti pricas se verovatno desavalo u drugoj polovini 2004. O tome znam jedino iz nekih kasnijih intervjua ljudi koji su tada poceli da napustaju stranku.

Cini mi se da nisi procitao do kraja. Govorila sam o eliti GSS i njihovom odnosu prema ostatku Srbije, ukljucujuci i sopstvene lokalne odbore. Uostalom, i sebe sam pomenula u tom kontekstu, a ne smatram se snobom 😀. Ali bas dobro sto si jos jednom potvrdio da su ovakve opcije imale prolaz cak i u ruralnim i polururalnim sredinama u Srbiji krajem devedesetih i pocetkom dvehiljaditih. I sto je ta sansa zauvek prokockana nije krivica tih ljudi koje pominjes, nego stranacke elite. Bas one koja je kasnije zalegla uz Cedu i pljunula na sve ono za sta su se anonimni clanovi nekadasnjeg GSS godinama zalagali. I to u sredinama gde je to bilo mnogo teze nego u krugu dvojke.

Sama si sebi ovde odgovorila. Zato sto su i oni sebe videli kao od boga danu elitu. Znaci, neko za njih treba da glasa jer je tako ocigledno da su najbolji od svih, a ko to ne razume, takav im i ne treba. Toga se drzao i GSS sve vreme svog postojanja. Secam se kad smo u mom gradu jednom prilikom trazili od Vesne Pesic podrsku za stranacke prostorije. Bilo je vreme DOSa i imali smo tri od 33 odbornika u opstinskoj skupstini. Jedan od njih, moja malenkost, cak clan Izvrsnog odbora. I ’ladno nam ona kaze, sad ste na vlasti, pa se snadjite! Znaci, budite isti kao oni protiv kojih ste galamili, obrukajte i sebe i nas, i jos nam budite zahvalni jer bez nas ne bi bili gde jeste. E pa tako se ne vodi politika. To isto je i Ceda ocekivao, da se stvari prosto desavaju, da se ljudi lepe na njegovu retoriku, a da se on u medjuvremenu bavi biznisom i svojim hobbyjima. Pri cemu je jasno da je retorika tu bila najmanji problem. Istu tu pricu smo pricali mi iz GSS na lokalnom nivou, pa su ljudi za nas glasali. Jesmo bili predstavnici DOSa, ali smo u svojim izbornim jedinicama nastupali imenom i prezimenom, nije bio proporcionalni sistem na lokalu (ne znam kako je sad). Znaci, s istom tom pricom o zlocinima i srpskoj krivici smo isli u kampanju na lokalnim izborima, i ljudi su glasali za nas. Zasto to danas vise nije moguce, neka se zapita bas ta elita, na celu s Cedom. Ja licno znam da se u danasnjoj Srbiji, u jednoj maloj sredini, vise ne bih usudila da pricam ono sto sam pricala krajem devedesetih i pocetkom dvehiljaditih. Pazi molim te, njega ugrozavaju navijaci i strane sluzbe, pa mora s njima da se bije po parkinzima. I onaj Canak bas mora u svaku Cirilicu da njime brisu patos raznorazni probisveti. I njime i idejom za koju i sam vise nije siguran da li u nju veruje. Jer nije stvar samo u ideji, vec i u onom ko je promovise. Ako se njemu ne moze verovati, onda ce i sama ideja doci pod sumnju. Za ovu dvojicu je jasno da su profitirali na toj ideji, zato im se vise nista ne veruje. I to je neprocenjiva steta, jer pouzdano znam da je za antinacionalisticku pricu postojalo plodno tlo u Srbiji od pre 20 godina. Ne da ikad postane preovladjujuca, ali bar da se zapati i zauvek ostane. Ovako nista od toga. Prokockano poverenje u promotere ideje, donelo je sumnju i u samu ideju. Steta.

Veliki brat mi ocigledno cita misli i prati moje aktivnosti po netu 😀. Upravo mi na telefonu iskocilo ovo: https://balkans.aljazeera.net/opinions/2021/6/6/cedomir-jovanovic-krahj-jednog-politickog-talenta

Ceda Jovanovic nikada nije morao da se bori za birace. Dobio ih je na tacni, mnogo odjednom, jos u vreme Koalicije Zajedno, kada je percipiran kao neko pred kim je svetla buducnost. Ni za jedan glas se nije licno potrudio, kao da je verovao da mu prirodno pripadaju. Nije morao da se pomera iz kruga dvojke, da srece siromasnu i neobrazovanu Srbiju, da razbija predrasude, trpi uvrede licem u lice. Pre svega nije morao da ubedjuje nikoga ni u sta, vec je samo dobijao aplauze od vec ubedjenih. I od te 96-te se svojski trudi da i njih sto vise rastera. I to ne zato sto iznosi nekom neprihvatljive stavove, vec samo i iskljucivo svojom bahatoscu. Pravo je cudo da uopste jos postoji neko ko bi stao uz takvog coveka.

Meni je samo jedan deda bio poreklom sa sela, ali ga je on napustio jos pocetkom prvog svetskog rata. Nikad se nije vratio, niti bio u kontaktu s bilo kim odande. Posle je i selo nestalo, zavrsilo na dnu vestackog jezera. Meni je to nedostajalo. Osecala sam se hendikepirano kad vikendom svi krenu u sela, a ja se s bratom smaram na podu dnevne sobe, pravimo gradove od lego kockica i coveculjaka iz covece ne ljuti se. Neretko smo, doduse, isli na izlete, naravno ficom, za tu priliku pretrpanom potrepstinama, za moju mamu apsolutno neophodnim na izletu. Glavna je tu bila primus boca (ona legendarna plava iz sedamdesetih, ne nalazim sliku na netu) jer se kod moje mame nijednog dana nije moglo bez kuvanog i kasike. Destinacija koje se najvise secam su bili slapovi Krke, mada je bilo i drugih. Ali ja sam samo zelela da imam baku na selu, da budem kao svi drugi. Ponekad bi me neko od drugara i poveo, ali sam se i tada osecala drugacije, nije bilo isto kao imati sopstveno selo.

Ako mislis na danasnju ”jugoslovenstinu”, razlikuje se bitno jer ne postoji nijedan osnov da se ta dva pojma izjednace. Znaci, ni onaj ”po krvi” (taj nije postojao nikad jer se radilo o razlicitim etnickim grupama), a ni onaj ”po tlu” (taj je bio, pa ga vise nema). Postoji doduse sistem vrednosti na koji se oni koji su se (smo) nekad identifikovali kao jugosloveni pozivaju, na koji podsecaju, ali se bas ne bi moglo reci da se za njega zalazu, da ga promovisu, brane, rade na njegovom ocuvanju i ucvrscivanju… Sve bi to trebalo da bi se nesto nazvalo nacionalizmom. Reci da je neki drustveni sistem valjao u vreme dok je postojao je stvarno daleko od toga. Mislim da ti brkas pojam nacionalizma s pojmom porekla. Ovo potonje svi imamo i to nas veze, ako je zajednicko. Neki radosno trce u susret onima s kojima ga dele, drugi gledaju da se od tog porekla distanciraju. Ali niko ne moze reci da ga nema i/ili da ono nije ostavilo nikakav uticaj na njega. Tu su zajednicke teme za razgovor, od poznavanja lokalnih toponima, preko poznavanja javnih licnosti iz sveta filma, muzike, umetnosti… za koje sira svetska javnost nije cula, pa onda lokalne kuhinje, detalji vezani za klimu, prirodu, istoriju u onom delu u kom je cinjenica, a ne legenda, skolski i zdravstveni sistem u kom smo odrastali, kako se provodilo slobodno vreme, kako se stanovalo, kako putovalo, kako se dolazilo do posla, kakva je bila kupovna moc, koji su se praznici slavili i kako…. Mnogo je tih stvari koje se stalno pojavljuju u svakodnevnim razgovorima medju ljudima bilo gde u svetu. Tu se vrlo cesto vuku paralele izmedju onog sto je aktualno i naseg sopstvenog iskustva. I to je prirodno, jer ljudi razmisljaju u kategorijama koje su u svojim glavama stvorili u toku odrastanja, vidi pod razvojna psihologija. Bez toga bi nam u glavama bio haos. A to veze ljude koji su odrastali na istom prostoru i pod istim sistemom vrednosti, hteli to oni ili ne. Dalje gresis kad to sto se neko identifikuje kao jugoslaven pripisujes teznji ljudi da pripadaju krdu. Vrlo cesto se tu radi prosto o pamcenju, onom sto je ljudima dato, a zivotinjama nije. Mojim mackama svaki dan pocinje kao da su se upravo rodile (nekad im na tom zavidim), ali meni ne. Ja pamtim sebe od ranije, i to pamcenje ima svoj kontekst, ne nalazi se u vakuumu. Na osnovu njega prepoznajem svet i ljude oko sebe. Neretko se u trenucima dokolice, npr dok sedim u metrou ili stojim u redu na kasi, zabavljam pogadjajuci koji su ljudi ”nasi”. Pogadjala bih i druge, ali ne mogu. Ne poznajem onako instiktivno i na prvu loptu, bez dubokog razmisljanja i analize, njihov stil oblacenja, nacin ponasanja, govor tela, mimiku i geste… Sve to kod ”nasih” prepoznam na daljinu, mnogo pre nego sto pridju dovoljno blizu da cujem kako govore. Prepoznajem u njima sopstvene pokrete i neku energiju koju ne mogu da objasnim. Vrlo cesto me to sto vidim iznervira, daleko od toga da mi se obavezno svidja, ali to sto su oni, to sam i ja. Mogu se protiv toga boriti koliko hocu, ne pomaze. I budi siguran da bih i tebe prepoznala da naidjes u moj supermarket, koliko god se maskirao. Ni tebi ne vredi, sve te (nas) otkriva😀. I to nije nacionalizam, to smo ”mi”, kako god se definisali i s cim god se kao pojedinci identifikovali.

Kasnis, ja imam stan u Ohridu 😜. Do sada je to bilo moje ”selo”, na koje sam rado odlazila i gde me ni zbog cega nije bolela glava. Pandemija je malo promenila tu sliku, tako da je sad na prodaju. Pa eto, ako si zainteresovan ili znas nekog ko jeste, javi na PM. I da ne trolujemo vise coveku seosku temu 😀.

Dobar topic, svidja mi se. Prvo sam mislila da mi je bolje mesto na Drustvu, ali ustvari je dobro ovde, pored Psiho kauca 😀. Doduse, ja nemam cime da mu pridonesem, jer nikada nisam imala ni baku na selu, a kamoli nekakav blizi kontakt s njim. Ali razumem potrebu da se povremeno skloni iz svakodnevice, kao i da se ima neki plan za ono vreme kad cemo imati vise vremena za sebe, znaci obicno u penziji, a za neke i pre toga. Iako na prvi pogled nema velike slicnosti, mislim i da nije velika razlika izmedju onog kad zapadnjaci kupuju kuce i stanove u Spaniji, cisto da znaju da postoji neko mesto na kojem im je prijatno i koje ih ceka, kad se jednom nadju u prilici da se posvete sebi i sopstvenom zivotu.