Cyber

Postoje teme Pomracenje Sunca i Meseca, Prirodne lepote, Nebeske pojave i fenomeni – to su zapravo sve prirodni fenomeni, ali kako moj prilog ne spada ni u jednu od tih usko definisanih tema, ne ostaje mi nista drugo nego da nastavim fragmentaciju i pokrenem novu temu iako sam veliki protivnik bespotrebnog usitnjavanja – tematska rastrkanost ogranicava i potencijalno interasantne teme pretvara u jedno veliko nista. Priroda je sama po sebi fenomen i zasluzuje da se pod istom kapom nadju sve njene manifestacije i sva njena lica na nebu i zemlji. Zapocinjem sa razgoropadjenom prirodom ... NASA je na satelitskom snimku 15. januara ove godine zabelezila podvodnu vulkansku erupciju kod tongaskih ostrva. Prema istrazivackoj studiji koja je analizirala snimak, slike pokazuju kako se 146 miliona tona vode lansira u vazduh, sto je kolicina sa kojom se moze napuniti 58 hiljada olimpijskih bazena. Prema istoj studiji, vodena para moze ostati u stratosferi nekoliko godina i uzrokovati da Zemlja postane privremeno toplija. Atmosferski naucnik u NASA-i Luis Millan kaze da ovako nesto nikad ranije nisu videli. Ova erupcija je, cene seizmolozi, najveca od erupcije indonezanskog podvodnog vulkana Krakatau 1883. Seizmolozi na Islandu su registrovali da je zvucni talas obisao zemlju tri puta i cuo se cak na Novom Zelandu, udaljenom 2000 kilometara. Sve u svemu, erupcija je izazvala cunami koji je prekrio ostrvsku drzavu Tongu pepelom i na razlicite nacine pogodio cetiri petine njenog stanovnistva + poslala talase cunamija sirom sveta i izazvala talase u Zemljinoj jonosferi, prema merenjima Globalnog diferencijalnog sistema za globalno pozicioniranje (GDGPS) kojim upravlja NASA-ina Laboratorija za mlazni pogon u juznoj Kaliforniji. NASA je izjavila da je erupcija bila stotine puta snaznija od atomske bombe bacene na Hirosimu na kraju Drugog svetskog rata. => Izvor: NASA i Svedski javni servis

Djordje, dobro si se setio da slikama das smisla smestivsi ih u vreme i prostor. Pozdravljam!

Nesvakidasnja hirurska intervencija => sijamski blizanci koji su delili spojene mozgove uspesno su razdvojeni nakon 33-casovne operacije. Kad covek pomisli kako i koliko bi ziveli bez ovakve mogucnosti savremene medicine, shvati koliko je ovo veliki uspeh i game changer. Zaista vanserijski.

Primer ”skoncentrisati se” se u vremenu kad sam ja pohadjala skolu posmatrao kao odstupanje od standardnog jezika. Jezik je socijalna stvar i siri se - ako se neka promena dovoljno zakotrlja i prosiri onda se neki izraz ustali i postane mainstream. Skola i najblize okruzenje uticu na razvoj jezika. Nasa uciteljica je jos 70-ih neumorno pelcovala bas protiv ”skoncentrisati”. I ne samo ona, moje iskustvo je da su jezicki standardi bili na zavidnom nivou i taj filter je bio nemilosrdan. Treba reci i to da je tada preovladavao preskriptivni pristup, ili je pravilno ili nije – basta! Danas preovladava deskriptivni pristup, sto ilustruje i preporuka Klajna - ”obično [se] smatra da je bolje samo koncentrisati”. Fekete ide korak dalje i nijansira upotrebu, sto ja mogu da kupim => koncentrisati (radnja u toku) i skoncentrisati (radnja zavrsena). Dakle, ja se koncentrisem dok ovo pisem, tj. dok je radnja pisanja u toku. A eventualne jezicke greske ce biti znak da pri pisanju nisam bila dovoljno skoncentrisana. Kad se nesto u jeziku dugotrajno zapati - to se tesko menja, sto zilavi primeri poput ”skoncentrisati” dokazuju. Generalno, mi imamo razne takozvane ”kognitivne predrasude” koje nas sprecavaju da promenimo (ne)znanje, (ne)razumevanje i predstave koje imamo o svemu i svacemu pa tako i o jeziku. Zato se naucene jezicke greske (fosilizacija) kod odraslih ljudi tesko ispravljaju, potrebno je razumeti nepravilnu strukturu i uloziti svestan napor – trajno ucenje zahteva aktivan rad. Treba sam sebe uvek kognitivno izazivati i osporavati i to vazi za svaki intelektualni razvoj. Jezik je nasa licna karta ali se najcesce uzima zdravo za gotovo - teraj Lenka Ridju i Zelenka. I sama kazes da ”ne razmisljamo o recima koje izgovaramo”. Ne dovoljno. Ne bi se moglo reci da je to "nepravilno preuzimanje", to je (prirodna) adaptacija pozajmice kakva je uobicajena u svim jezicima. To je fantastican primer kako je jezik socijalna stvar, vitalizujuci proces i dokaz da jezik zivi a sve sto zivi - menja se. Isto kao i znacenje reci koje moze da se menja cak i u okviru jednog te istog jezika, jer jezik se menja/prilagodjava nasim potrebama i tekucim stanjem nase stvarnosti. Ko je krstario po etimoloskim recnicima i pratio belosvetska ukrstanja jezickih puteva - taj se naputovao!

Koncentrisati (se) ili skoncentrisati (se)? U Rečniku jezičkih nedoumica Ivan Klajn kaže: „O pravilnosti ovog oblika mišljenja stručnjaka se razilaze, ali se obično smatra da je bolje samo koncentrisati, odn. usredsrediti, sabrati itd.” => Izvor: Opste obrazovanje Pravopis kaže da je bolje koncentrisati se. Koncentracija, koncentrisano sabrano, pažljivo. Egon Fekete u Jezičkim nedoumicama kaže da koncentrisati podrazumeva radnju trajanja a skoncentrisati radnju izvršenu (sasvim, potpuno) i zato smatra da je i drugi oblik jezički opravdan. => Izvor: Kako se pise?

Ova tema sasvim jamačno nije zamišljena da bude taraba za avlijanersko zapišavanje i obesmilšjavanje.

Imas ovde kako se prenosi izmedju ljudi, sa zivotinja na ljude i sa ljudi na zivotinje.

Otvaram ovu aktuelnu temu na ovom pdf-u, jer cenim da bi razmena relevantnih informacija trebala da ostane u naucno utemeljenom okviru i u onom sto struka zna i moze da potvrdi sada i u svakom narednom trenutku tokom razvoja situacije. Imamo sveze neposredno iskustvo kako se ta (sa)znanja stalno azuriraju i koliko je neophodno imati sluha za promene u hodu. Prilazem nekoliko orijentacionih info-linkova o onom sto se za sada zna. Vrlo sam radoznala sta ce se jos sve saznati i kako ce se izaci na kraj sa ovom bolescu. WHO Director-General declares the ongoing monkeypox outbreak a Public Health Emergency of International Concern ”Dana 23. jula, generalni direktor SZO-a proglasio je eskalaciju globalne epidemije majmunskih boginja akutnom situacijom za javno zdravlje od medjunarodnog znacaja. Trenutno se velika vecina prijavljenih slucajeva nalazi u Evropskom regionu SZO-a.” Opsti pregled – simptomi – lecenje – pitanja & odgovori i sl. Izjava SZO-a: Vakcine nece same po sebi okoncati izbijanje majmunskih boginja – osobe u rizicnim grupama ce morati da preduzmu mere. Azurirane novosti o izbijanju bolesti na raznim mestima

Bold 1: Ja odredjujem sta cu da boldujem iz razloga koji je ocigledan - obicno boldujem delove posta na koji repliciram da bi bilo jasno sta tacno adresiram u svom prilogu. Zato sam boldovala i prokomentarisala skolu u smislu pedagoskih sloboda bez upliva drzave - mea culpa! - sto je zacelo benigno. Zapravo, skolstvo nije ni trebalo pominjati. A ni zdravstvo na nacin na koji si ti to uradila, a evo i zasto. Bold 2: Danska je zemlja blagostanja (welfare state) sto po definiciji znaci da drzava ima sistem u kome se obavezuje da stiti zdravlje i blagostanje svojih gradjana putem raznih beneficija. Finansiranje zdravlja i blagostanja danskih gradjana je moguce zahvaljujuci ekonomskim slobodama na slobodnom trzistu, sto rezultira time da trecinu danskog BNP-a cini spoljna trgovina a cetvrtina danskog BNP-a ode na welfare. Uzrocno-posledicna veza je jasna. Ne nuzno svakom, sto pokazuje tvoja rokada. Da bi osporila Veshtodelovu utemeljenu tvrdnju da Danska ima veci nivo ekonomskih sloboda nego USA - znaci, gradaciju! - ti mu uzvratis spin-pitanjem ”Gde si Dansku nasao za primer ekonomskih sloboda?” i kategorickom tvrdnjom da ”u oblasti skolstva i zdravstva […] prestaje svaka prica o ekonomskim slobodama i nemesanju drzave” (Schluss! Aus! Ende!). I tu pocinje prica o neutemeljenosti, internim paradoxima, logickim apsurdima i greskama itd. Zato ja nisam mogla uzeti primer zdravstva. Zato ti jesi mogla. I zato (nakon drugog bolda) nastavljas da spinujes.

U cemu temeljis to "vidim" i "ne vidim"? Navodis zemlje koje imaju razlicite socijalne modele: Beveridge- (Svedska/Norveska) i Bismarck-model (Nemacka). Razlike su ranije potanko objasnjene. A evo i da konkretno ilustrujem jednim primerom. Recimo, Svedska ima ogromne zdravstvene redove, tzv. zdravstveni dug. Pre pandemije vise od 100.000 ljudi je cekalo na neku vrstu medicinske intervencije a pandemija je to sve toliko pogorsala da se sada govori o tome da taj "zdravstveni dug" nikada nece biti vracen jer je to nemoguce. Treba li naglasiti koliki je to problem? Nemacka je skroz druga prica. Zahvaljujuci konkurenciji u zdravstvenom sistemu, kaze se da Nemacka ima jedan od najodrzivijih sistema u Evropi. Tome u prilog govori cinjenica da cak imaju visak kapaciteta u zdravstvenom sektoru koji se koristi za lecenje stranih pacijenata. Preduslov za to je da autohtono stanovnistvo time nije pogodjeno.

Pa nije. Ako je teznja nula, onda je to nulta tolerancija. Jer, ako ”sto manje” znaci da je teznja nula - koja cifra dosledno tome odrazava teznju kad kazemo "sto vise"? Danska se uzima kao primer zemlje koja se od drzavnog aktera u privredi transformisala u drzavu konkurencije na slobodnom trzistu. Znaci, uloga drzave je postala instrumentalna, moze se reci, u sluzbi ekonomske slobode a ne obrnuto. Zahvaljujuci tome je mala zemlja Danska, postala jedna od najbogatijih evropskih zemalja (bogatija od Svedske a pamtim kad smo isli u jeftiniju Dansku da kupujemo). Danci imaju dugu trgovinsku tradiciju i vrlo dobro znaju vaznost ekonomskih sloboda. Oni su odmah posle WWII shvatili sta i kako im je ciniti da bi od male zemlje, zavisne od spoljne trgovine, stigli do ovog sto danas jesu, pri cemu spoljna trgovina cini trecinu BNP-a. Ako pogledas nordijske zemlje, Danci su jos ´72 usli u EU, nije to slucajno - tu se upravo radilo o slobodnoj trgovini. Drzava uvek ima manje ili vise shapu na i upliv u skolstvo ali u danskom primeru nije bas da ”prestaje svaka prica o […] nemesenaju drzave". Nisu Danci takvi fatalisti. Oni su pre inovativan primer balansiranja. Puno se o tome moze reci jer je to dobro dokumentovana oblast. Primera radi, Danska nema zakonski obavezno skolovanje (ni osnovna skola, ni srednja skola) – znaci, sva deca ne moraju da fizicki pohadjaju skolu (u Svedskoj je fizicko pohadjanje osnovne skole obavezno). Danska umesto toga ima zakonski obavezno obrazovanje, sto de facto znaci da roditelji u Danskoj mogu da sami poducavaju dete kod kuce ako to nadju za shodno (u Svedskoj se za to pravo bore godinama). Sto se tice gimnazije, drzava je odavno skinula centralisticku shapu sa nje u pogledu pedagoske slobode odlucivanja. Princip je da drzava finansira a rektori i njihovi odbori odlucuju. Subsidijarnost im daje mogucnost da sami razvijaju delatnost onako kako smatraju da je pedagoski neophodno i svrsishodno bas u njihovoj skoli u datim uslovima. Ni tzv. centralni dokumenti (predmetni planovi/ciljevi i sl.) se ne moraju slepo pratiti (kao u Svedskoj). Ovo su samo neke relevantne gro crte u kontrastu sa boldovanim.

Koliko jos ljudi na svetu treba da prodje to sito i reseto, koliko jos generacija treba da se rodi na kojima bi se isprobavale maloumne ideje i teorije?

Ne verujete samo Vi. To Vas svrstava u jednu sve upadljiviju manjinu a sto je vrlo recito o stanju sveta u kome zivimo.

Da, za puno toga se moze reci da je prirodan proces (zar to treba naglasavati?). Zato sam se striktno i eksplicitno ogranicila na prirodan proces u kontekstu slobodnog trzista, nisam sirila to na druge stvari (qui bono?). Prvo sam utemeljeno objasnila sta se desava u tom procesu da bih ga sledstveno tome definisala kao prirodan proces i to poduprla A. Smithom. Ovde zelim da pojasnim sta mi se u glavi motalo kad, u spojleru koji si kvotovao, napisah ”dinamika” i ”evolucija” u vezi sa prirodnim trzisnim kontekstom kapiutalizma i usput da nadogradim neke stvari koje pominjes u svetlu jedne teorije koju sam svojevremo koristila u neku (drugu) svrhu pa mi se svako malo pricinjava u nekom kontekstu. Radi se o Teoriji prostora ciji tvorci (Deleuze & Guattari) dele prostor na “striated” (u smislu: prostor usidrenosti/staticnosti) i “smooth” (u smislu nepredvidljivosti dinamike). Ovde se ne radi o fizickom vec o metafizicom prostoru u kome Deleuze i Guattari nalaze i definisu fundamentalne karakteristike razlicitih fenomena (muzika, matematika, socijalne veze itd.). Ukratko, “striated space” ima karakteristike rigidnosti, predvidljivosti i po prirodi je hijerarhijski, homogen, Drzavni apparat, tj. drzava je par exellence primer tog prostora. Isto kao i, primera radi, patrijarhalna porodica (vazna stavka u kontekstu raspodele rada sa pocetkom industrijske revolucije, ali to drugom prilikom). Sve sto je rigidno nije bas prilagodljivo, jelte. S druge strane, “smooth space” se metaforicki moze opisati kao prostor nomada jer ga karakterisu promene, dinamika, nepredvidljivost, heterogenost. Ovo je prostor dinamicnih desavanja, postanka/nastanka, izuma – jednom recju, prostor delovanja a ne mirovanja. Dinamika slobodnog trzista nije zero-sum game i zato bih ja smestila preduzetnistvo/slobodno trziste/kapitalizam u ovaj “prostor dinamike”. Ovde se moze govoriti o prilagodljivosti untrasnjeg prostora vanjskom prostoru kroz ponudu i potraznju na slobodnom trzistu. To i sam dotices pominjuci “razvoj i prilagodljivost kapitalizma”. To takodje potvrdjuje superiornost “dinamicnog prostora” (kapitalizma) u odnosu na “staticni prostor” drzavizma a kroz “prilagodjavanje” - ja bih pre rekla kroz prirodnu dinamiku slobodnog trzista - i to je ono sto tvorci Teorije prostora definisu kao sposobnost “deteritorijalizacije”, koja se ovde moze posmatrati u kontekstu dinamike (slobodnog) trzista, sto sam ja ranije adresirala kao “prirodan process” koji ne treba drzavisticki gushiti. Deteritorijalizacija moze da bude i destruktivan proces, svaka medalja ima dve strane, nista nije crno belo (treba li to uopste reci?). Pominjes “rat i razaranja” a rat je destruktivan primer “dinamicnog prostora” kao “afektnog” - svet se rusi i gradi, svaki nestanak donosi nosi [neki] nastanak. Kazes da ratovima ne bi “omogućavao da se nesmetano odvijaju” – ko bi?* (vidi spojler). A stalno se ponavlja. Ako zamislimo rat kao snagu koja klade valja, iz toga sledi da je rat jedna vrsta deteritorijalizacije staticnog prostora ljudske ushushkanosti u laznoj sigurnosti (to se desava drugde, ne kod nas). Na primeru rata se vidi interakcija sa “staticnim prostorom” koji se ogleda u mirovnim pregovorima i organizacijom normalizacije nakon rata – red i rad u obnova . Pogledaj kako su evropske zemlje bile porusene nakon WWII. Pa se radilo, gradilo, obnovilo, izgradilo novo drustvo, novi zivot itd. a saveznici su, izmedju ostalog, bili saglasni da se – sta je tu je – steceni mir moze trajno odrzati povecanjem proizvodnje (svega je nedostajalo) i slobodnom trgovinom na globalnom trzistu da bi se postiglo sto vece blagostanje – drugim recima, bolje da ljudi medjusobno trguju nego da ratuju. Otuda ideja za Marshalov plan (koji je, btw, Staljin odbio). ”Growth is not a cure-all, but lack of growth is a kill-all” - drugim recima, vise kapitalizma. A setimo se i parole “Wandel durch Handel (”promena kroz trgovinu) kao simbol zapadnonemacke politike priblizavanja i otopljavanja odnosa sa istocnim blokom iza celicne zavese u doba hladnog rata. Sve u svemu, “statican” i “dinamican” prostor se medjusobno ne iskljucuju; dapace, oni postoje samo u neizbeznoj interakciji. U ovom kontekstu ima smisla govoriti o interakciji izmedju drzave i trzista, tj. kao sto sam ranije pomenula, da li, kako i koliko drzava [treba da] ima upliv na slobodnom trzistu. To je podlozno slobodnoj diskusiji otvorenog uma.

Ovo zvuci kao da je kapitalizam neki autonomni spoljni faktor, neka visa sila i subjekat koji moze da "preuzme" stvari/drzavu u svoje ruke. Da li mozemo da svrgnemo kapitalizam kao sto mozemo vlast (manifestaciju drzave)? Ako bismo (hipoteticki) mogli ja bih se zapitala - zasto? Podjimo od toga da je kapitalizam ekonomski sistem u kome su sredstva za proizvodnju u privatnom vlasnistvu i u kome proizvodnju regulisu trzisne sile, sto podrazumeva trzisnu ekonomiju, a koja pretpostavlja prava privatne svojine, privatna preduzecca i pravo proizvodjaca i potrosaca da se slobodno ponasaju kao prodavci i kupci (vec receno ovde). Ovo slobodno ponasanje aktera se, shodno tome, desava na slobodnom trzistu koje, prirodno, ima svoju dinamiku sto je imanentno svim ljudskim interakcijama. Na tom slobodnom trzistu se desava ono sto je Hayek definisao kao "the extended order of human cooperation", tj. ljudska saradnja stavljena u sistem gde se u okviru odredjenih pravila svaki preduzetnik vodi svojim interesom, trudi se te tako istovremeno povecava potencijal celog tima, jer u timu su svi zavisni jedni od drugih. Na taj nacin se individualna stremljenja i ”koristi” spajaju u jedan visi, zajednicki cilj (receno ovde). Primera radi, jedan od konkretnih rezultata stremljenja ka visem zajednickom cilju je drzava blagostanja, koja je i idejno i prakticno nastala u kapitalistickim zemljama. Welfare je, dakle, plod kapitalizma i manifestacija njegove pozitivne spirale (da, da ima i negativnih), a welfare modeli koji danas preovladjuju su bili objasenjeni ovde. Iz ovoga se moze zakljuciti da je slobodno trziste jedan fiziokratski proces. Potporu za to nalazimo kod, na primer, A. Smitha koji kaze da ekonomskim zivotom ljudi upravljaju nepormenljivi prirodni zakoni i da je glavno pravilo ekonomske politike da dozvoli prirodnim zakonima da se manifestuju slobodno bez drzavnih remetilackih upliva i intervencija. Ovde se moze sporiti oko toga da li, kako i koliko drzava treba/sme da intervenise, to je skroz legitimno. Ali moze li se i kako osporiti/oboriti gore opisani proces? Ako gore opisano posmatramo kao prirodan proces onda na tvoje (boldovano) pitanje, kontrapitanje - sta je suprotno od prirodnog procesa?

Ovo bi bilo interesantno prodiskutovati otvorenog uma pa videti do cega bi se doslo. Ja imam neke nesortirane misli i teorije na tu temu koje bi trebalo da povezem u smislenu celinu. Izbegavam licne primere ali sam se setila jedne anegdote koja ilustruje jedan od prepoznatljivih faktora - mentalitet (o tome vise kad/ako...) . Odlazila ja u jedan ovdasnji bistro na rucak dva-tri puta nedeljno, duze od godinu dana. Novo mesto, fantastican enterijer, dobra hrana, ljubazno osoblje i – a to je meni jako vazno - prvoklasan escajg a ne neki ofucani bofl koji izaziva gadjenje. Odlicne predispozicije za jedan restoran. Nema kome nisam preporucila da tamo ode. Posto je glavna strafta tu ima vise restorana sa uobicajenim ruckom, znanim kao ”The Lunch”, radnim danima po pristojnoj ceni - obicno je nekoliko jela na meniju, na tabli pise koja, pa biras. Primetila sam da se tamo uvek upadljivo shetka jedan nabildovan crnomanjasti i nadgleda (ispostavice se, vlasnik + Balkanac + crni dzip). I onda vidim na sajtu da su prosirili ponudu pa subotom uveli tzv. ”shopping lunch” a nedeljom brunch. Naravno i to da probamo, odemo jednu subotu. I tada prvi put dolazim(o) u kontakt sa tim petlom. Prisao nam na ulazu, odveo nas do stola i pita sta cemo. Ja kazem, lunch. Kaze da to serviraju samo radnim danima i ponudi nam à la carte. Ja onako zatecena pomislim da sam ja nesto pobrkala i posto smo bili gladni zatrazimo meni. Narucimo sve redom, predjelo-jelo-dezert i kako taj ritual sa sve pauzama traje dosta dugo, ja usput cujem da drugi gosti narucuju “shopping lunch” i vidim da dobijaju. Na kraju balade zatrazimo racun i tom prilikom ga pitam otkud drugi gosti jedu “lunch” na sta ce on mrtav hladan da kaze da oni jedu “shopping lunch” (a ja neiskusno trazila “lunch”!). Naravno da mi vise nikada nije palo na pamet da tamo odem. A la carte naravno kosta pet puta vise od tog strandardizovanog rucka, ali to nije problem, mi smo svojevoljno izabrali da narucimo. Problem je prevara, to splacinarenje. Tako balkanski gedza zamislja kapitalizam. Zamislite sirovinu koja misli od danas do sutra, da zavrne i tako nesto kratkorocno ucari - i to stalne goste koji su mu doveli jos gomilu drugih gostiju zahvaljujuci preporuci. Tupcha koji nema plan, nema strategiju, nema usluznu finesu, nema pojma kako se zadrzava i povecava klijentela, ne zna da investira ne samo novac nego i trud da razvije stvari jer mu se zuri da se nafatira a posle sta bude, sirovina bez socijalne kompetencije, shibicar sa dna kace. Usred Svedske! Nije proslo dugo a restoran je sve vise zvrjao prazan (cula sam posle slicne zalbe a i o zakidanju na porcijama) a onda je i zatvoren. Onakav pocetni potencijal, onako krasan restoran na krasnom mestu usred gradske vreve – procerdana dobra startna pozicija, procerdani pocetni svetli izgledi za buducnost. Prepoznajete crtu?

Kazu da prva slika koju je NASA objavila juce seze u proslost skoro koliko i svemir, koji postoji već 13,5 milijardi godina. Istrazivaci i inzenjeri iz USA, Evrope i Kanade rade vec 20 godina na kompletiranju teleskopa. Kazu i da ce (dolazece) slike biti toliko precizne da ce se moci videti da li su planete naseljive ili ne. Ovo je fascinantno, pre svega kad covek shvati kolika je moc timskog rada kad se znanja udruze. Koji iskorak! Sto rece jedna naucnica u prvom videu, postavljacemo pitanja za koja nismo ni znali da postoje.

Moj prilog se nije odnosio na to zasto/kako/zbog cega je tema zapoceta. Moj prilog se jasno odnosio na manifestaciju diskusije, tako sto sam vrlo eksplicitno precizirala prirodu i cilj svog priloga i na pocetku i na kraju: 1) kao doprinos ”razgranicavanju nekih pojmova koji se ovde ´ladno mesaju u intuitivnoj argumentaciji” i 2) kao ”okvirna postavka da bi se razmislilo o cemu se prica, sta se kritikuje i zasto”. Naglasila sam i zasto je to vazno - zbog "pravljenja distinkcije izmedju raznih pojmova", te njihovog stavljanja u "adekvatan kontekst i medjusobni odnos". Moze li preciznije i jasnije? Prebrzo si citao (tako nas mozak predje vise puta dnevno, kazu istrazivanja). Unitarizam nisam ni pomenula. Pomenula sam utilitarizam (moralna doktrina) u smislu ”sto vece ukupno blagostanje svih u sto vecem mogucem obimu” a sto je, moze se reci, relevantan pojam u welfare kontekstu. Na to sam dodala da je u razlicitim drzavama razlicit stepen utilitarizma, pa sam to ilustrovala prikazujuci razlicite welfare modele. Etatizam sam pomenula na pravom mestu definisuci Beveridge-model koji odlikuje klasicna etatisticka redistribucija ”blagostanja”. Preciznije nije moglo. Ali preciznije citanje bi i moglo i pomoglo - to vazi za sve! - da bi se izbegli ovakvi nesporazumi i vrtenje u krug.

Taj proces je odavno uveliko u toku. U Svedskoj je, primera radi, izvrsena deregulacija trzista ulaskom u EU 1995 i razlika je vrlo brzo bila primetna. Danas je uglavnom ostao samo onaj mit o Svedskoj. Danci su dosta pre Svedske upratili kontinentalne tokove.

Vintage garderoba koja je postala nacionalno kulturno blago.

Ja bih da doprinesem razgranicavanju nekih pojmova koji se ovde ´ladno mesaju u intuitivnoj ”argumentaciji” po sistemu ”sto je babi milo”, a sto rezultira u neutemeljene i logicki nepovezane iskaze koji ne doprinose kvalitetu diskusije. Kapitalizam je ekonomski sistem u kome su sredstva za proizvodnju prvenstveno u privatnom vlasnistvu i u kome proizvodnju regulisu trzisne sile (izvor: Svedska nacionalna ensiklopedija, u nastaku NE). To, dakle, podrazumeva trzisnu ekonomiju koja pretpostavlja prava privatne svojine, privatna preduzecca i pravo proizvodjaca i potrosaca da se slobodno ponasaju kao prodavci i kupci. Welfare (blagostanje) je viseznacan koncept koji se odnosi na stepen blagostanja gradjana (NE). Drzava blagostanja je nacionalna drzava u kojoj je javna odgovornost za dobrobit gradjana siroka (NE). Znaci, nema potrebe na prvu loptu pucati u kapitalizam iz ideoloske strasti. Posve je jasno da stvar, u zavisnosti od drzave, implicira razliciti stepen utilitarizma. To se ne sme prevideti jer je kljucno za razumevanje razlika izmedju drzava. Za prvu ruku na ovu temu moze i od Wikipedije da se krene i sazna o osnovnoj tipologiji ”drzava blagostanja”. tj kako se welfare realizuje kroz razlicite modele u razlicitim zemljama. U Evropi su izgleda uobicajena dva welfare modela, Bismarkov i Beveridgeov, koji su naizgled slicni ali se (u grubim crtama) razlikuju po pitanju cilja, uslova pristupa soc. uslugama, nacinu finansiranja i vrsti raspodele. Otuda razlicite drustvene posledice koje su, uslovno receno, vidljive. No percepcija nije dovoljna, treba razumeti (sta je to) to sto se ”vidi”, tim pre sto se ovde napamet kritikuje nesto sto se uopste ne razume a sto banalizuje i obesmisljava (jos jednu) diskusiju. Drzava blagostanja prema Bizmarkovskom modelu, statuirana u Nemackoj zakonima iz 1880. godine, zasnovana je na mehanizmu socijalnog osiguranja, gde su davanja ekvivalentna doprinosima (rizik od bolesti, starosti i nezgoda na radu i sl.). Dakle, cilj modela je nadoknada za izgubljen prihod a uslov za pristup sistemu je individualan, u zavisnosti od doprinosa. Signum Bismarck-welfare modela (Nemacka, Austrija, zemlje Beneluxa, Ceska) je korporativizam jer se finansira zahvaljujuci dogovoru izmedju aktera na trzistu rada. Ovde ne bih cetvorila dlaku i ulazila u, primera radi, Hartz IV u Nemackoj, jer tu je vec rec o evoluciji modela a moja namera je da okvirno predstavim svoja saznanja o fundamentu razlicitih modela. Za istorijat i udubljivanje u Bismarckov model preporucujem ovo. Beveridge-model odlikuje UK, Irsku i nordijske zemlje. Beveridzijanska socijalna drzava, zasnovana na tzv. Beveridge Report, a koja se pojavila u Britaniji posle Drugog svetskog rata, finansira se porezima i pruza jedinstvene beneficije svim clanovima drustva, pri cemu beneficije uglavnom pruzaju samo prilicno nizak minimum. Termin „drzava blagostanja” skovao je William Temple 1940-ih kao antitezu ”ratnoj drzavi“ u nacistickoj Nemackoj. Cilj modela je kompenzacija za egzistencijalne ”neprilike” a uslov za pristup uslugama je univerzalan – dovoljno je drzavljanstvo ili boravisna dozvola. Model se finansira iz javnog poreza prema utvdrdjenim sablonskim iznosima (u UK i Irskoj niski a u nordijskim zemljama visoki sablonski iznosi). Dakle, tu je princip klasicna etatisticka redistribucija. Drustvene konsekvence ovog modela su, uslovno receno, iskorenjivanje siromastva (UK i Irska) ili stvaranje velike srednje klase (nordijske zemlje). Drzava blagostanja po francuskom posleratnom modelu, kombinuje ova dva prethodna modela. U ovom medjumodelu se tezi dvostrukom cilju: 1) socijalnoj zastiti, svojevrsnom osiguranju od rizika i nepredvidjenih zivotnih situacija, 2) blagostanju i socijalnoj pravdi kroz neke slozene mehanizme za preraspodelu bogatstva. Za razliku od Evrope, USA ima liberalni princip gde se pristup soc. uslugama odredjuje subsidijarno (cest kamen spoticanja Evropljanima) i to se finansira kroz porez i donacije. Drustvene konsekvence ovog modela su dualizam izmedju tzv. ”asistiranja siromastvu” koje ide u nasledje i ”privilegovanih” koji se samostalno stite od zivotnih nepogoda. Primetila sam dok sam istrazivala da se u USA govori o workfare dok se u Evropi mahom gleda kroz welfare-prizmu. Sta nam to govori? Ovde se sigurno moze jos i dodati i oduzeti – to bi bilo dobrodoslo osvezenje - ovo je samo neophodna okvirna postavka da bi se razmislilo o cemu se prica, sta se kritikuje i zasto. Ovo je vazno i da bi se napravila distinkcija izmedju pojmova ”welfare” i ”kapitalizam”, tj. njihovo stavljanje u adekvatan kontekst i medjusobni odnos. Zakljucno: Za smislenu diskusiju nije neophodno da se svi slazu - dapace! - ali je neophodno da svi ucesnici razumeju o cemu pricaju i da to utemeljeno artikulisu. Izgleda da treba naglasiti i to da je, u nedostatku validnih argumenata kojima bi se plauzibilno oborile tvdnje oponenta bolje uzdrzati se nego degradirati sam sebe licnim etiketiranjem oponenta.

U ovoj hiperbolicnoj i hermetcki zatvorenoj fudbalskoj metafori se ne uzima u obzir neizbezna unutrasnja dinamika fudbalskog tima koja se desava zbog isto tako neizbezne interakcije izmedju clanova tog tima. A pride jos i unutrasnja dinamika izmedju bas ta dva tima (kakvi god da su). To je ono sto je Hayek definisao kao "the extended order of human cooperation", tj. ljudska saradnja stavljena u sistem. Kad bi se ovako ocigledne stvari uzele u obzir onda fudbalska metafora ne bi opisivala ideoloski vodjenu politiku preraspodele i nehumano a priori osudjivanje ljudi na neuspeh. Dapace, fudbalska metafora, postavljena na validnim premisama, bi se pre mogla koristiti da opise trzisnu ekonomiju gde se u okviru odredjenih pravila svaki preduzetnik/fudbaler vodi svojim interesom, daje sve od sebe i tako povecava potencijal celog tima (sinergija), jer u timu su svi zavisni jedni od drugih (gore pomenuta Hayekova sistemska saradnja). I tako se, individualna stremljenja i ”koristi” spajaju u jedan visi, zajednicki cilj (rezultat sinergije). Neko izgubi, neko dobije. Ne mogu svi da dobiju i ne mogu svi da izgube. Neko promeni tim itd. To je evolutivan proces, rezultat ne ostaje isti (razni merljivi parametri su ovde sto puta davani na uvid). To ne moze drzava da spakuje u kapsulu i daje na recept. Dakle, gore ponudjena fudbalska metafora nije samo logicki netacna, nego su i premise netacne.

Da mi je da vidim u Srbiji da 60-ak politicara iz vlade, raznih ministarstava i parlamenta unizono daju ostavke jer im savest (ma sta to znacilo) ne dozvoljava da nastave svoj rad u sluzbi skandaloznog premijera/predsednika/whatever. Putsch! Da mi je da vidim da u Srbiji polticari danas jesu, sutra nisu.

SAS je onomad zbog pandemije otpustio gomilu pilota ali sada nije hteo da sve vrati nazad pod istim uslovima iako piloti u ugovorima imaju pravo na to. Namesto toga su pozaposljavali 560 pilota preko svojih podruznica (SAS-LInk i SAS-Connect) koje, prema pilotima, nude losije uslove rada. I zato sada 900 pilota strajkuje usred sezone. Presedan, crta je predjena. Ranije su barem strajkovali van sezone ”iz obzira”. Sada 30.000 putnika dnevno strada zbog strajka. Btw, sad´ se piloti kao nude da ipak prevezu charter putnike koji su ostali zaglavljeni na svojim destinacijama - "iz obzira". Ali, naglasavaju, ne druge. Stvar eskalira jer im se pridruzuju i avio-mehanicari. Bas me zanima kako ce i kada, ako je uopste moguce, da povrate poverenje putnika. A i kosta ih basnoslovno svaki dan strajka. Treba to bure bez dna vec jednom pustiti niz vodu, ionako su vazda bili kao etatisticki rogovi u vreci.

Sve mi nesto pada na pamet junak socijalistickog rada Alija Sirotanovic.