Nek grmi jako

Kao i u slučaju Tomislava Nikolića, kome je Evropska unija onomad čistitala pobedu i pre objavljivanja rezultata, i aktuelne čestitke Vučiću koje stižu odasvud, iako je EU opet bila prva u čestitanju, dovoljno govore ko u svetu koga kako vidi na političkoj sceni Srbije, to jest ko je partner Briselu a ko nije. Jedino je Hil bio dovolno mudar da čestita svim učesnicima u izbornoj trci, a ne samo Vučiću (što znači i Milici Zavetnici i Vaciću), jer kao deo vrhunske diplomatije na tom nivou i kao iskusni diplomata, što se ne može reći za neke briselske aparatčike, veoma dobro zna da se niko sa političke mape ne odbacuje tako olako, jer ko zna kad će neko zatrebati za nešto. Međutim, niko ne treba da bude iznenađen ako ta energija EU, čiji se čelnici kao jelen dvogodac užurbano propinju na zadnje noge kako bi čestitali Vučiću, ne bude na kraju naštetila ne samo demokratskoj opoziciji, kao što i jeste dobrano naštetila, već i evropskom putu Srbije. Jer, ako te neko gura u Vučićevu presu i posredno ti time dokazuje da toleriše autokratsku histeriju, kao i da mu nije stalo do suštinske dobrobiti ljudi na ovim prostorima, kako možemo da očekujemo da taj isti narod iz Vučićeve prese bude za tu istu EU? Zato i ne čudi što je u svakoj novoj anketi poverenje evrointegracijama procentualno sve manje, budući da, ako izuzmemo već veliki broj onih koji su protiv, plus evroskeptike, imamo i evrognostike koji ne mogu da shvate kako Brisel toleriše i rušenje privatne svojine u Hercegovačkoj, i Jovanjicu, i Krušik, i medijske neslobode i činjenicu da Srbija protivno međunarodnim aktima prodaje oružje onima koji zbog sankcija ne smeju da ga kupe... A za sve to bi, da nema očigledne podrške Vučiću, EU za doručak pojela takav nedemokratski i kriminogeni režim koji joj paradira pred nosem. I da se na tome ne bi stalo, Vučić ne samo da istrajava u svom slovu o neutralnosti, što ne mora biti nužno nepromenjivo u skorijoj budućnosti, već i u ideji o zamrznutom konfliktu na KiM, koji skoro da niko više i ne pomnije u Briselu i Vašingtonu, budući da su se zabavili ukrajinskim slučajem do mere da nemaju kapacitete ni za šta drugo. A isto važi i za Republiku Srpsku, koja sve intenzivnije emituje tonove o samostalnosti, a da bukvalno skoro niko iz sveta suštinski ne reaguje na to... I sve to, gledano kao nedeljiva celina, diktira veoma sumorne projekcije i za građansku Srbiju, i za demokratsku opoziciju, a i za evrointegracije, dok nasuprot tome otvara neka nova vrata ovdašnjem totalitarizmu, pljački i bedi.

Sam Bajatović i sva ta espeesovska klika jesu, u stvari, zalog Rusiji kao dokaz da smo, ma koliko verbalno bili okrenuti evrointegracijama, u zbilji mentalno i delima negde daleko na istoku. I to nas dovodi do paradoksa koji je ogolila ukrajinska kriza, budući da smo u vreme dok se Evropa pomera dalje na istok, jer bez obzira na ishod njene borbe, Ukrajina je faktički već postala deo srednje ili istočno-srednje Evrope, mi koji smo mnogo zapadnije ostali u nekom neverovatnom proruskom bablu, koji samo što ne pukne. A zatim tu na red dolazi ono što je već sada vidljivo kao realna mogućnost: budući da u tom geopolitičkom pomeranju Srbija, i pored pragmatične osude ruske agresije na Generalnoj skupštini UN, ipak po svom unutrašnjem uređenju suštinski istrajava na istočno-evropskim obrascima, narativ naše spoljne politike uskoro će morati da postane više naklonjen Zapadu, a manje Rusiji ili Kini, zaključno i sa mogućim sankcijama Putinu koje se zasad sramežljivo naziru ispod površine. Ali taj geopolitički zaokret će istovremeno značiti da u Srbiji neće biti promena koje bi sistem vladavine prava i političkih sloboda i odgovornosti doveli na nivo standarda EU. U stvari, taj mogući spoljno-politički obrt Vučićevog režima koji se sada najavljuje, poput onog u vreme potpisivanja Briselskih sporazuma, ponovo će mu se isplatiti u formi još boljih odnosa koje bi ostvario sa zemljama EU. A to znači da bi nastavak podrške zapada, možda u još većem obimu nego do sada, značilo i podizanje praga tolerancije Evropske unije prema nedemokratskim i autokratskim manirima vladavine u Vučićevoj unutrašnjoj politici. Iz tog ugla, iz koga možemo da posmatramo i deo razloga zbog kojih je izborni rezultat takav kakav jeste, građanska opcija i demokratska opozcija u Srbiji izgledaju ne samo kao kolateralna šteta, već i kao potpuno nebitan faktor za Evropu i svet u nizu sledećih krucijalnih događaja na globalnom nivou... Pa čak i godina.

Bez kompletno odrađene energetske diverzifikacije, Bajatović je nedodirljiv. Njegove lične veze sa vrhom Gazproma i ruskim drmatorima na polju energetike su nepojmljive za bilo kog političkog čimbenika u Srbiji i nijedan političar i stranački operativac nije ni izbliza stekao tako snažne odnose u inostranstvu. Lakše bi Vučić smenio nekog KGB generala u Rusiji nego Bajatovića u Srbiji.

Zapad je dobro shvatio lekciju sa desničarima na Balkanu i sa uticajima raznih šešeljolikih protuva, pa je zato razradio odbrambeni mehanizam koji inkorporira i kabinetsku desnicu... Jer za njih je bolje da Milica Zavetnica uđe u parlament, budući da joj čim prvi put kroči u američku ambasadu odmah daju sapun i peškir, pa je posle tako opranu puste u promet, nego da u parlament uđe neko koga zaista ne mogu da kontrolišu u svako doba dana i noći. Isto važi i za Dveri koje su, podsećanja radi, u parlament premijerno ušle tako što su, posle trilera sa cenzusom, sačekale mig američke ambasade... A taj mig i gvozdena vrata otvara, a kamoli neke tamo dveri... I mi sad možemo samo da sa žaljenjem konstatujemo činjenicu po kojoj se u Srbiji, od promene vlasti i pada Tadića, apsolutno ništa ne dešava a da to Brisel i Vašington nisu halalili. Pa čak i fakat da jedini nismo pripalili Putinu sankcije, preko čega se ipak prelazi bez pretnje konsenkvencama, što Žiofre navodi skoro svaki dan. I što vole Vučića, što aminuju Dveri i Zavetnike u parlamentu i što ne vole nas opoziciju niti građansku Srbiju. Na sreću, takvi kabinetski desničari često su politički one night stand, a razne podrške spolja ciklično se menjaju iako jedna nada umre svaki put kad Žiofre javno pohvali predsednika Srbije i njenu vladu. I nijedna politička ljubav nije večna, pa neće ni ta skaradna veza Brisela i Vašingtona sa Vučićem.

Ne znam zaista šta je ko pisao, ali znam da su i italijanski tužioci bili godinama nemi dok nisu dobili dokazni materijal i podsticaj spolja. Pa malo šargarepica, malo prutić... I eto optužnica. S tim u vezi, sećam se kao da je juče bilo dana kada je uhapšen Sanader. A portparol PU Zagreb doslovno kaže u kamere: dokazni materjal dobijen je u saradnji sa partnerskim inostranim službama. A šta bi bilo da je izostala reakcija tih inostranih službi i da sa strane nije rečeno - sad je dosta, morate da ga utamničite i osudite. Pa verovatno ne bi bilo ništa. Kao što ne bi bilo ni u Italiji, da Amerikanci nisu imali jasan plan kako da raskrste sa demohriščanima i instaliraju nove igrače na političku scenu.

Pa samo epizoda sa Nevoljom, Hrkalovićevom i Stefanovićem pokazuje kako stvari mogu lako da izmaknu kontroli čak i kad niko ne zaljulja kavez dovoljno jako, a šta će tek biti kad se u sve umeša i strani faktor i počne da ucenjuje aktere? Pa biće i pevanja i nadpevavanja kad im organizuju solističke koncerte i horske svečanosti, sa više hitova nego što ih imaju Brena i Ceca - zajedno. S tim u vezi, kao primer sam već pomenuo italijanske demohrišćane, a jasan epilog su godine robije koje su zbirno ostale iza njih. I to sve kao plod intro denuncijacije i slanja inkriminišućih dokaza protiv dojučerašnji partijskih kolega stranom faktoru, koji je sve to lepo upakovao i poslao nazad italijanskim tužiocima. Zato - polako. Pa ne može da svane pre jutra.

Sumnjam da će naprednjaci baš ići toliko da se biju u ime Vučića, kao što su socijalisti i julovci hteli da se biju za Miloševića. Jer, u Miloševićevom igrokazu bilo je fragmenata barem neke ideologije, a ova keč ol interesna bratija je pored vladara samo dok je obilnih prinadležnosti. Pa zar neko može da zamisli kako bilo koji SNS funkcioner izvršava samoubistvo na stepenicama parlamenta zbog pada režima kojem pripada i posledica tog pada, kao što se onomad ubio Vlajko Stoiljković? Zato sam duboko uveren da Vučić veoma dobro zna da mu u budućnosti veća opasnost preti od sadržaja džepova njegovih saradnika nego što mu preti od Đilasa. Jer, u tim džepovima je i pokoja fleš memorija, koja sadrži svašta nešto i koja će biti trejdovana za očuvanje vlastitog kapitala i pozicije kada tome dođe vreme, kao i u slučaju Sanadera ili Trajkovskog koji su pali žrtvom tako što su bili prodani od vlastitog unutrašnjeg kruga. A ako on ne zna da su i danas, dok se slavi pobeda u Nemanjinoj i na Andrićevom vencu, delovi njegovog okruženja u intezivnoj relaciji sa "oficirima za vezu", ne prepuštajući ništa slučaju i mnogo pre nego što dođe do pada režima, onda rizikuje Miloševićevu sudbinu kao posledicu teške deluzije i nerealnih očekivanja. Jer, ništa na ovim prostorima nije tako seksi u politici nego kad te prodaju tvoji.

Razumljiva mi je potištenost, shvatam i rezigniranost, kao i svu težinu spoznaje da je politički protivnik toliko jak da postaje monumentalan, dakle i veći od prirodne veličine, u očima poraženih... Ali zaista ne mogu da razumem generalizaciju naroda i da je ovakav i onakav, budući da nas moderna politička istorija uči da je taj isti narod, primera radi, na izborima u decembru 2000. godine dvotrećinskom većinom glasao za Demokratsku opoziciju Srbije, koja je ubedljivo pobedila, sa 2.405.000 glasova, i one koji su na narod izvodili tenkove, i podizali helikoptere u vazduh i ubijali političke neistomišljenike, kao i rodonačelnike ove desnice koja se sada ušunjala u parlament kao puvanjak u donji veš. I taj isti narod će, jednoga dana kada se steknu uslovi za to, dati i aktuelnom režimu ono što ga spada... Isto kao i Miloševićevom režimu. To je čista dijalektika.

Kad boje razmislim, kao i u mnogim dramama, problematika ovdašnje političke scene proizilazi iz neuzvraćene ljubavi. Jer, građanska Srbija voli EU, EU voli Vučiča, a Vučić voli brata Sija i brata Putina.

Dok je bio faktor stabilnosti na Balkanu i dok je imao podršku Vašingtona, i Milošević je bio nedodirljiv na izborima, a kad je izgubio tu podršku i kad su mu navalili na leđa sankcije, morao je da vlada isprva sa manjinskom podrškom, zatim 1996. bez najvećih gradova i opština koje je izgubio na izborima, a onda i da završi karijeru na izborima 2000. godine. Pa ako bismo podršku spolja preslikali na sadašnji trenutak, videli bismo da je Vučić odasvud ima u većoj meri nego što je ikada Milošević bio podržavan. Jer, uz Vučića su, nominalno i deklarativno, i Brisel, i Vašington, i Peking, i Moskva, i Berlin i Pariz... Plus je uspeo da bukvalno sve institucije sistema upregne u vlastitu izbornu trku, pa da takvom državnom aparatu pridoda stranačku infrastrukturu i stranačke finansije koje dobrano prevazilaze fondove koje imaju sve stranke u regionu. A u takvim uslovima ovdašnja opozicija jednostavno nije imala šanse, dok se istovremena budi kabinetska desnica, verovatno nastala u simbiozi nekih od ovdašnjih politolabaratorija i raznih ambasadorskih kružoka. Iz tog razloga, analogno padu Miloševića, pravi impuls treba da dođe spolja. I treba da dočekati. Kao što su ga dočekali Italijani prilikom pada demohrišćana, koji je kompletno bio isprovociran i uređen sa strane, i kao što smo ga, na kraju krajeva, dočekali i mi prilikom obaranja Socijalističke partije Srbije, koja je u kontinuitetu sa KP vladala pola veka. Drugim rečima, kada Vučiću okrenu leđa oni koji su ga i doveli na vlast i koji ga i danas podržavaju, videćemo kako opozicija preko noći dobija i bolju infrastrukturu, i veću kuražnost, i jasne instrukcije ko s kim i zašto, i bolje procente u istraživanjima javnog mnjenja, i kontrolore na svim glasačkim mestima, i neki novi Otpor... A onda je sve u vezi obaranja režima samo pitanje časa.

Pa kad su ovi bili spremni da daju Šapiću mesto gradonačelnika, Jovanoviću će to da ponude još večeras ako bude potrebno. I Vesića kao zamenika.

Po meni je važniji podatak da na tom izbornom mestu u Leskovcu SNS ima 30 odsto. To je veoma indikativno i svakako je dobra vest.

Gradska izborna komisija Niša objavila da ove noći neće biti poznat procenat izlaznosti??!? Pa ajte polako, do Uskrsa da utvrdite koliko je ljudi izašlo... Pa da li ih je barem malo sramota?

Ali da Republička izborna komisija ne izađe u javnost ni sa jednom izjavom u izbornoj noći, pa to nema nigde na planeti??!? Ni da beknu... Pa jel realno, jbt?

Što reče Obradovič onomad u RIK-u, gde bežiiite 😃

Nisu svuda krajcovali, negde su morali da dodaju biračka mesta imajući u vidu novopridošlu populaciju. Kod mojih u kraju, a reč je o lokaciji koja je u top tri u BG po novogradnji, do prošlih izbora bilo je tri biračka mesta, a sada ima četiri. Pri tome, dodaa su biraćka mesta i u OŠ koja do sada nije bila biračka lokacija.

Crta pominje da je u BG izašlo 52 odsto do 19 časova, sa mogućnošću greške od 0,6 odsto. Sa slikama i klipovima sa biraćkih mesta koje pokazuju reke glasača, zaista ne znam kako je to moguće.

Dobro je ovo loženje... Do pre izvesnog vremena nismo ni sanjali da ćemo se barem nadati. A nade ipak ima.

Ovako je bilo kod mene, još počeo da pada sitan grad pa su mnoge ljude sa ulice nagurali nekako unutra, praveći još dve kolone. Naravno, to je predložila neka riba koja je bila na kutijama isped opozicione liste, jer sam čuo kad je na telefeno pričala sa nekim i sekirala se da neko od onih što čekaju ne ode kući kad vidi koliki je red jer, kako je dslovno rekla, što više glasača, to su nam šanse bolje.

Treba imati u vidu da će svi opozicioni glasovi stići kao posledica činjenice po kojoj srpska opozicija nema strateškog partnera u svetu. Dakle, reč je o izlaznosti i glasovima u vreme dok režim uživa naklonost i Brisela, i Vašingtona, i Pekinga i Moskve. A svi dobro znamo da takva naklonost nije večna, pa kad opozicija, ovakva kakva je, jednog lepog dana u bliskoj budućnosti pronađe zaleđinu u EU ili Americi, pa time pojača stranačku infrastrukturu i opštu snagu, onda ćemo se sećati ove izlaznosti kao finog osnivačkog kapitala za ono što tek sledi.

Svako od ovih ljudi koji su u redu će obaviti glasačku dužnost, budući da u 20.00 časova član biračkog odbora staje na kraj reda ili na kapiju, ako je u pitanju dvorište.

Jasno su sve analize ukazivale da se na izlaznost od oko 65 odsto izbori pretvaraju u triler i da ništa nije onako kako je bilo do sada, zato je i logično da ovi na vlasti krenu po kožne gaće već i na samu pomisao da izlaznost ide preko 60 odsto. Iz tog razloga bi i 62-63 posto izašlih bio jasan signal da vino nije kao što je bilo... I sigurno bi zaduvali neki novi vetrovi optimizma.

Malo je to za ono što nam treba. Treba nam barem 7,5 odsto u poslednjem satu, a to je malo teže za očekivati. Ako BG izađe na 60 odsto, imamo čemu da se nadamo na gradskim izborima.

Gradski deo Palilule, čekao sam na red tačno 1 sat i 45 minuta. U isto vreme izašao kao i 2000. godine, sto posto sam siguran da je danas bio veći red nego tada.

Kako to SAD mogu vojno da intervenišu samo na prostorima koje kontroliše NATO? A SR Jugoslavija, Irak, Panama, Nikaragva, Vijetnam... Pre će biti da se vojno upliću tamo gde misle da neće biti čupavo, sa mogućnošću pogreške kao u slučaju Vijetnama. Dok, s druge strane, poštuju ono što je izjavio feldmaršal Montgomeri, kad su ga pitali koja geopolitička gledišta zastupa, a on odgovorio: Nikada ne napasti Rusiju, nikada ne napasti Kinu. A VTB banka je pokazna vežba Britanaca, koji se nisu libili da je smaknu sa spiska i ne boje se za otplatu dugovanja.