Nek grmi jako

Nije baš pandemičan, ali skok svakako jeste. I to ozbiljan... Zato sam, zahvaljujući dokumentranom filmu koji pominjemo, prvi put bio u mogućnosti da čujem šta kažu bitni protagonisti procesa, poput pomenute šefice klinike koja u US realizuje najviše operacija trans gender osoba, specijaliste pedijatrije koja ima najviše rada sa decom i ustanovljene dijagnoze ili terapeuta kome se prvo javlja veliki broj roditelja i dece kada ustanove problem. Oni, za razliku od onih kanadskih stručnjaka čija imena sudskom odlukom nisu smela da se pominju, imaju imena i prezimena, i kao veoma bitni pojedinci u celom procesu imaju naravno stav o svemu tome. Ta lica, taj stav i ti argumenti sada su mi veoma dostupni zahvaljujući njihovim iskazima u dokumentarnom filmu.

Što se pak tiče broja dece u US kojoj je ustanovljena gender disforija, sam sebi ličim na medveda koji je utonuo u zimski san pre pandemije koronavirusa, a onda se probudio u novim okolnostima. Zato sam i začuđen tolikim skokom dijagnostifikovanih slučajeva, koje je obradio i Rojters: Dakle, očigledan je priliičan skok od 2017. do 2021. godine, od skoro 200 odsto, a u poslednje dve izmerene godine imamo oko 67.000 dece kojoj je u US ustanovljena predmetna dijagnoza. Takođe, skok je zabeležen i u hiruškim zahvatima, jer na ptanje How many gender reassignment surgeries are there in the US, Gugl odgovara: According to the 2020 Plastic Surgery Statistics provided by the ASPS, trans females had 6,368 gender confirmation surgeries performed in the US compared to 5,616 in 2019. Jednostavno, putanja je uzlazna i to je činjenica koja mi je, priznajem, ranije bila nepoznata.

Jel gleda neko River uživo? Prekinuta utakmica jer je poginuo navijač.

Da priča o ocu maloletne devojčice koji je krivično gonjen ne ostane nedorečena, i da ne bi bilo da je optužen i osuđen zbog ovoga ili onoga, evo kako je išao tok te priče. Dakle, otac je saznao da je njegova ćerka podvrgnuta hormonskoj terapiji pošto, kako samo dete kaže, od 13. godine istražuje prelazni tretman i identifikuje se kao muško od 11. godine. Detetov tata je prvi put otišao na sud 2018. godine, kada je obavešten o namerama svoje biološke ćerke. On je tada tvrdio da tretman treba da bude zasnovan na odobrenju oba roditelja, koji su razdvojeni, a treba napomenuti da majka devojčice podržava tranziciju. Apelacioni sud je presudio da otac ne može da izrazi protivljenje odluci svoje ćerke i upozoren je da bi se svaki pokušaj pritiska na njegovo dete da promeni kurs smatrao oblikom porodičnog nasilja, kažnjivog po zakonu. Glavni sudija Robert Bauman i sudija Barbara Fišer rekli su da je tatino odbijanje da prihvati izbore svoje maloletne ćerke problematično, dodajući da je njegov neuspeh da u potpunosti podrži želju svog deteta za nepovratnim transrodnim tretmanima izazvao bol koji je rezultirao prekidom onoga što obe strane nazivaju odnosom između roditelja i deteta, koji je inače pun ljubavi. Imajući to na umu, sudije Bauman i Fišer naredili su ocu da svoju biološku ćerku naziva samo muškim zamenicama i zabranili mu da razgovara sa predstavnicima medija. Devojčičina tranzicija je počela u školi, a pošto je patila od osećanja disforije, u školi su krenuli da je nazivaju muškim imenom i čak je stavila to novo ime u svoj godišnjak za sedmi razred - sve bez prethodnog znanja njenih roditelja. Školski zvaničnici su dobili informacije od psihologa Volasa Vonga, koji je ohrabrio devojčicu da uzima testosteron, uputivši je na odeljenje za endokrinologiju u obližnjoj bolnici. Na kraju je otac, koji je neuspešno pokušao da spreči svoju 14-godišnju ćerku da pređe na medicinsku tranziciju polova, osuđen na 6 meseci zatvora jer je podelio informacije o terapeutu i lekarima koji leče njegovu ćerku i nastavio da izražava zabrinutost u vezi sa lečenjem. To je bilo kršenje zabrane objavljivanja u sudskom sporu u kojem su imena profesionalaca koji leče njegovo dete bila zaštićena od otkrivanja i on nije bio ovlašćen da govori o slučaju ili okolnostima oko slučaja. Otac je, dakle, osuđen za to za šta ga je tužilaštvo teretilo, ali mu je takođe zaprećeno kaznom koja je mnogo teža ako pokuša da utiče na odluku maloletne 14-godišnje ćerke, jer bi se to smatrao oblikom porodičnog nasilja. Eto, tako je to bilo.

Postoji nekoliko bitnih činilaca koji su meni bili potpuno li donekle nepoznati pre nego što sam odgledao dokumentarni film. Prvo, broj mladih ljudi koji se suočava sa tim problemom je mnogo veći nego što sam mogao i da pomislim, kao i razmere biznisa koji je proistekao iz svega toga, od savetodavnog karaktera, preko klinika, pa sve do farmakoindustrije i raznih organizacija u koje se slivaju finansije i donacije. Takođe, za neke stvari sam prvi put čuo kada je reč o legislaturi, a naročito me je iznenadila sudska praksa u Kanadi i slučaj oca maloletne devojčice koja je primala blokatore puberteta bez znanja roditelja, pa kad se otac pobunio protiv njene odluke, morao je da se suoči sa tužilaštvom i krivičnim postupkom kao da je reč o porodičnom nasilju. Pri tome, svi su u dokumentarnom filmu mogli da čuju i vide aktere koji su na najdirektniji način involvirani u transgender tematiku u SAD (što dosad nisam video ni u jednom formatu), od doktorke koja realizuje najviše operacija trans osoba, preko specijaliste pedijatrije koja najviše radi sa decom koja imaju gender problem, pa sve do psihijatara, profesora univerziteta i senatora ili kongresmena. Oni imaju lica i reči, a budući da nisu neki bezveznjaci već eminentni predstavnici onoga čime se bave, ta lica i te reči svakako imaju veliku težinu... I kad se sve to uzme u obzir, dakle njihova lica, reči, stavovi, položaj u društvu (...), meni je sve to prilično fascinantno, naročito što ranije nigde nisam mogao da sve to vidim i čujem kao kompaktnu celinu, pa još i suočenu sa drugim taborom. I sad zista ne bih da plediram na generalnu spoznaju razloga zbog kojih je više od sto miliona ljudi za jedan dan kliknulo na video, ali za mene to što sam odgledao dokumentarni fllm pre svega znači da sam bio u prilici da prvi put budem u kontaktu sa nekim veoma bitnim stavovima i gledištima veoma važnih pojedinaca koji iz raznih uglova zastupaju transgender osobe, kao i onih koji imaju delikatne primedbe u odnosu na aktuelne procese.

Pogledao sam dokumentarni film ne zato što sam roditelj koji veruje Masku koji kaže da bi svaki roditelj trebalo da ga pogleda, već zato što me zanimalo kakav je to sadržaj koji je za manje od jednog dana privukao 71 milion ljudi da ga pregleda (jer toliko ih je bilo u momentu te moje odluke). I malo je reći da sam zatečen informacijama i iznetim stavovima dva tabora... Ipak, najviše me je zatekao način na koji dva tabora argumentuju vlastite stavove i jasno oivičene agende, kao i elementi koji determinišu oštru podelu, budući da su sa obe strane eminentni predstavnici tih strana, naučnici, psiholozi i psihijatri, sociolozi, lideri udruženja, doktori, senatori/kongresmeni, univerzitetski profesori... Nivo tih debata zapravo je u neku ruku fascinantan do mere u kojoj ni u snu nisam moga da očekujem tako nešto. Ne znam kako da opištem to stanje, ali stavovi svih tih eminentnih ljudi u SAD koji se bave transgender tematikom, od onih koji deci prepisuju hormonske terapije i koji nekim mladim ljudima hiruškim putem uklanjaju neželjene delove tela da bi odgovorili njihovom željama, a koji su bili učesnici u intervjuima, pa do onih koji se tome protive, bacaju potpuno novo svetlo na čitav fenomen. Pa iako se stiče utisak da se dve strane uopšte ne razumeju, nekako ih pojedinačno sada ipak možda bolje razumem jer ispred reči i dela stoje ljudi koji ih promovišu i praktikuju u realnom životu, a ne neka internet piskarala... I ne pada mi na pamet da odlučujem ko je u pravu i govorim u ime 71 miliona ljudi, koji su odgledali barem deo ili ceo dokumentarni film i sve te njihove intervjue, čuli sve stavove i na osnovu tih stavova formirali zaključak.

Odavno sam naučio da verujem više svojim očima i brojevima, nego tome šta neko piše po interrnetu. I presabrao sam: Adebajo 25 šuteva - rekord karijere; Adebajo 30 plus usage rate - rekord karijere. A Lebrona sam gledao zato što je znatan deo sezone bio bez Dejvisa, pa sam hteo da uporedim da li je Adebajo u prvoj utakmici serije za titulu imao usage rate veći nego u bajci Džejms i sedam patuljaka. A poznavanje košarke i prodiranje u suštinu ionako prepuštam forumskim stručnjacima i ostalima koji se digitalno autuju kao prodirači u mnoge suštine... Njima svaka čast, ali moje oči i ja ćemo se, lišeni takvih mudrosti, već nekako snaći u skromnom i šupljem poimanju ljudi i događaja.

Batler imao usg rate 18, a Adebajo - nešto preko 30. E sad, ili je Spolstra skovao neki, što kaže Boldrik, lukav plan, ili moja prosta šumadijska pamet ne može to da uklaviri. Moraću da vidim koliko je puta ove sezone Lebron imao usage rate preko 30, ako je upšte i imao na nekoj utakmici (verovatno jeste pošto mu je prosečni usgr 25).

Inače, što se tiče Adebaja, možemo samo jednom da pogađamo da li je 25 šuteva na utakmici njegov rekord karijere... Lik nikada i nigde, dakle niti u jednoj konkurenciji, nije uzeo 25 šuteva. Ovi iz Denvera samo što mu nisu pravili špalir gde da prođe, nisu mu smetali i čak ga nisu ni faulirali, jer je bolje da on šutira od jutra do sutra da nego neko poludi od ovih nedraftovanih.

Igrači Denvera šutirali su 14-18 na Jokićeve asistencje... Tome nema odupiranja. Protivnik može samo sa žaljenjem da konstatuje stanje stvari. Nije mu trebalo više od prve četvrtine da udeli asistenciju svakom saigraču iz prve petorke... Spaja ih sa košem, šutiraju otvoreni skoro pa kao na treningu, kada katuju lopta ide pravo u ruke... Majami ne može da odbrani dva na dva, a kad su stali u zonu u četvrtoj dok je Jokić bio na parketu, iskidao ih kao burek za ovde. Čovek ih rasuo u leru, na kraju utakmice izgledao je kao da može odmah da odigra i drugu. Ono kad ni Spolstra ne zna šta će i kud će.

Imao je suspenziju zbog crvenog kartona, plus povreda ramena, plus klupa za rezerve. Izraelac kod Izraelca, safe bet, neće svoj svoga da proda... Ali očekivati nešto spektakularno... No-no.

Denver ima 13-3 u PO i sedam vezanih pobeda. To ne da niko nije očekivao pred početak sezone, nego niko ni na startu plej ofa.

Da je neko okupio sve trenere i asistente Denvera i rekao im - dajte svi po soma baka da Adebajo šutne 23 puta u prve tri četvrtine, svi bi izokrenuli džepove i dali te pare.

Niste. Angelia, dobro pročitali, budući da se taj deo na koji referišete ne odnosi na US populaciju, već na stavove iznete na ovom mestu. Dakle, na ovom mestu su oni koji su za demse mahom blagonakloni i u odnosu na njihovu transgender politiku, dok su oni koji im nisu blagonakloni mahom i protiv takve politike... A za one koji naginju demsima u US nemam saznanja kada je reč o njihovom odnosu prema predmetnoj stvari, sve dok ne pogledam ankete ili neko drugo istraživanje tog tipa.

Siksersi od doktora spali na sestru.

Budući da topik samim naslovom, dakle "unutrašnja politika i uticaj na svetska kretanja", u dobrom delu determiniše da li je nešto u vezi sa temom ili nije, poslednjih nekoliko stranica su u potpunosti u skladu sa tim jer su republikanci u Predstavničkom domu usvojili zakon kojim se zabranjuje transrodnim ženama i devojkama da učestvuju u sportskim programima namenjenim ženama, što je deo nastojanja konzervativaca da ograniče prava transrodnih osoba jer i takav pitanja čine centralnim delom svoje političke poruke. Naravno, demokrate su odgovorile na način da neće to sprovesti u Senatu, koji oni kontrolišu, a i Bela kuća je zapretila vetom. Sve to se, logično je, prenelo u medije, gde oni koji su bliski US administraciji napadaju repse zbog njihovog političkog delovanja u vezi sa trans osobama, a oni koji naginju konzervativcima kritikuju naum Bajdena i demsa da dopuste transrodnim ženama i devojkama da se takmiče u konkurenciji sa biološkim ženama. I, ako malo bolje iščitamo poruke na ovom mestu u predmetnoj polemici, videćemo da oni koji inače podržavaju Bajdena i demse istovremeno podržavaju i njihovu odluku da dopuste transrodnim ženama i devojkama da učestvuju u sportskim programima namenjenim ženama (ili im u krajnjem slučaju ta odluka ne smeta), dok oni koji su za repse ili su protiv aktuelne administracije osporavaju tu ideju. Čak su argumenti isti ili slični kao kod političara, glasnogovornika, opinion mejkera i medijskih kuća sa obe strane... Što uopšte ne treba da čudi, jer je zemlja oštro politički podeljenja (što je još i eufemizam za ono što se događa i što bi, naročito nakon demonstracija MAGAša u Vašingtonu moglo da se okarakteriše kao i nešto više od oštre podele), pa su i stavovi na ovom mestu podeljeni. Pa ako bi moglo da se izdvoji nešto što mojoj malenkosti najviše smeta u tom kolopletu, rekao bih da je to pozicija Sija, koji se u Pekingu verovatno naslađuje tolikom količinom podela u US i čitavom zapadnom svetu dok gleda da li će nekoj američkoj trans plivačici biti dozvoljeno da bude sa ženama u istoj vodi, dok on u neku drugu vodu postavlja najjaču mornaricu sveta.

Vegas odmah dao Denveru 8,5 fore u prvoj. S tim što u ovom slučaju to može da zabrine Nikoline navijače koliko i da ih odobrovolji, jer je sličan hendikep bio na Majami i protiv Baksa i protiv Bostona u prvoj.

Sve ovo u seriji MIA-BOS je prilično zbunjujuće.

Ima veze sa US jer je trenutno aktuelan taj lik koji je promenio pol i rasuo konkurenciju na ženskom koledž plivačkom takmičenju, pa je neka plivačica počela javno da ističe neravnopravnost sa kojom je bila suočena u bazenu. Naravno, Fox News je prigrlio tu priču i baš je eksploatiše, naročito kada je ta strejt plivačica imala neko predavanje na koledžu u CAL, pa su je oterarali trans aktivisti i morala je da pobegne u neku prostoriju sa obezbeđenjem, gde je bila dok se gužva nije razišla. I eto ulja na vatri. Već sam pominjao kako mi izgleda da je sve to predimenzionirano, ali ne prođe dan a da se u US medijima, naročito onim koji naginju konzevrativcima, u nekoj formi ne pomene taj slučaj.

Stvarno mi nije bila namera da se bavim terminološkom gimnastikom, ali šta god vi smatrali vrhunskim sportom i vrhunskim sportistom, trans sportista koji je kao muškarac promenio pol neće biti deo vrhunskih sportskih takmičenja pod okriljem najvećih sportskih krovnih organizacija pa sve i da je zipovana reinkarnacija Majkla Džordana, Sergeja Bubke i Nađe Komaneči. Dakle, da probamo ovako pa ćemo se možda bolje razumeti: može mušakarac da promeni pol i ostvari u ženskoj konkurenciji i mnogo bolji rezultat u odnosu na slučaj koji pominjemo iz američkog koledž šampionata u plivanju, ali neće biti deo US ženskog plivačkog olimpijskog tima niti deo plivačke ženske reprezentacije na SP. I to ne zato što jeste ili nije vrhunski sportista.

Takmičenje za koledž titulu u plivanju svakako jeste vrhunski sport i sigurno nije rekreativni :), ali to nema nikakve veze sa vrhunskim ligama, niti može da bude kontradiktrno jer vrhunske lige tako nešto nikada, ali nikada neće dozvoliti bez obzira što je to u nekoj konkurenciji omogućeno (u predmetnom slučaju, u američkom koledž plivanju). A naročito nema veze sa najvećim krovnim organizacijama u svetskom sportu kojima ne pada na pamet da dopuste tako nešto. Jer, za tako nešto trebalo bi, hipotetički, prvo da SAD uvrste trans sportiste u svoje reprezentacije na OI i Svetskim prvenstvima, bez obzira da li je reč o kolektivnim ili individualnim sportovima, a onda da i ostale zemlje krenu istim putem... Jer ako ostale zemlje ne učine isto, pa zbog neravnopravnosti mnoge i odbiju da se takmiče pod tim uslovima, to onda više nisu Olimpijske igre i to onda više nije Svetsko prvenstvo. To onda postaje samo turnir sa zemljama-učesnicima koje su uvrstile trans sportiste u svoj tim i zemljama-učesnicama koje nemaju ništa protiv toga i koje se takmiče pod tim uslovima. Naravno, to je sve još u domenu skoro pa naučne fanstastike, ali dobro je pretpostaviti kakve bi sve ishode mogla da proizvede takva tektonska promena u sportu.

Što se toga tiče, kao neko ko uživa da gleda kako igra Kejtlin Klark, koja u nekim momentima liči na žensku verziju Stefa Karija, ne bih baš voleo da vidim kako je čuva neko kao Branko Lazić, ko je promenio pol. Jer kad bi joj Branko jednom ušao u dres, ne bi do kraja utakmice znala na koji koš napada.

S tim u vezi potpuno mi je svejedno ko želi da bude ovo ili ono, a ne pada mi ni na pamet da se isprečim nečijem iskazu o vlastitom polu. Poštujem svačiji teret i svačiju brigu, zato smatram da je jedan od zadataka društva da pomaže svima kako ume i može. Ali pošto su na ovom mestu pomenuti i slučajevi iz vrhunskog sporta, jedno je sigurno - situaciju u kojoj neko promeni pol i iskoristi atribute bivšeg pola kako bi pobedio konkurenciju koja je mahom sastavljena od osoba koje nisu menjale pol, nikada neće biti prihvaćena u krovnim sportskim organizacijama sveta. Dakle, mešanja tog tipa neće biti na Olimpijskim igrama, svetskim ili kontinentalnim prvenstvima, kao ni u vrhunskim ligama poput WNBA, što tu temu, po mom skromnom mišljenju, a priori čini pomalo i prenaglašenom. Naravno, to ne znači da je nevažno to što je ona devojčica oduvana smečom na odbojkaškoj utakmici, ali je takođe izvesno da se taj detalj maksimalno ispolitizovao.

Unapred se izvinjavam što padobranišem, ali poslednja rečenica iz vašeg posta upućena Angeliji podsetila me je na vid neprimerenosti u obraćanju sagovorniku na mreži ili forumu. Jer, mi zapravo ne poznajemo tu osobu i ne možemo da tvrdimo da je njen um zatvoren, otvoren, nedovoljno otvoren ili hermetički zatvoren, pa iz tog razloga svaka prezumpcija tog tipa nepotrebna je i besmislena, a i izgleda kao nepoštovanje sagovornika. Pa ako se ne poštujemo, zašto se dopisujemo i kakav je to poriv koji nas nagoni da se obraćamo neznancu s takvom dozom nepoštovanja? Takođe, vaša poslednja rečenica trebalo bi da ukaže da su njeni redovi na ovom mestu plod konzumacije "ekstrema sa interneta"... Ali kako neko sa sigurnošču može da zna šta Angelia, koju inače ne poznaje, konzumira na interentu??? Da li su to ekstremi, neekstremi, džedaji, borci za korale u Crvenom moru ili prodavci kućnih gedžeta? Pa kad već ne znamo za njene navike te vrste, iz kog poriva joj namećemo "interenet ekstremizam"?! I još nešto - ko određuje šta je na interenetu ekstremno a šta nije? Meni je, recimo, ekstremno kad ljudi snimaju i objavljuju kako padaju sa bicikle, a nekome je to zanimljivo... I jel postoji neka merna jedinica za internet estremizam? Ko to meri? Ko je sudija? Jel ima porote i koji su njeni članovi? Jer, ako ništa od toga ne postoji, kada nekome spočitamo "manje ekstrema sa interneta", da li to činimo da bi ga u stvari dezavuisali i učinili ga manje dostojnim jer, eto, čita, gleda i sluša ekstremne sadržaje? Pa ako smatramo da je neko kome fali "malo otvorenijeg uma" i kome presipa "internet ekstremizam" manje dostojan polemike, zar nije lakše jednostavno se ne dopisivati sa nekim takvim, nego ga razvlačiti na takav način po vebu? Takođe bih i njoj mogao da uputim pitanje - Angelia, ako smatrate da je to deo nepoštovanja, da li ćete nastaviti da se dopisujete sa nekim koga ne poznajete i ko vam se obraća prilično lično i direktno konstatacijom da vam treba "malo otvoreniji um"? Moja malenkost je iz razloga nepoštovanja sagovornika tog tipa prestala da čita postove jedne osobe na ovom mestu, jer zašto bih se dopisivao sa nekim bez elementarnog poštovanja?

Ovo kako je ušla zadnja lopta i ukupno to okretanje od 0:3 izgleda kao neko proviđenje... Boston je kao tim sa misijom, sad već imaju utisak da su bulletproof i da im niko ništa ne može. Majami će to osetiti u sedmoj, a i Denver u finalu... Tu, jednostavno, nema suprotstavljanja jer deluje onako baš sudbinski.