Nek grmi jako

To ćemo najbolje videti na primeru VTB banke, koju je Britanija malopre isključila iz britanskog finansijskog sistema. Pretpostavljam da će zbog gubitaka, koji se podrazumevaju posle takvog udarca, država biti primorana da interveniše iz sopstvenih rezervi kako bi zaštitila banku. Ali ako su istiniti ovi francuski navodi po kojima je ukrajinski PVO sistem uništen, a Rusi u potpunosti kontrolišu vazdušni prostor Ukrajine, sve ostalo je već manje važno jer je napadč time ispunio cilj i sveo nastavak akcije na tehnikalije. Putin bi mirne duše mogao da prekine akciju posle te pokazne vežbe, gde je za jedan dan komotno razvalio ukrajinske sisteme, a da ukrajinski saveznici prstom nisu mrdnuli. I još Bajden kaže da neće intervenisati u Ukrajini, što je i više nego jasna poruka Ukrajincima da su ostavljeni na milost i nemilost... Mislim, koga će Bajden da brani ako neće Ukrajinu??? Nemačku??! Pa neće Rusi da okupiraju onoga ko ih lebom hrani, a i već su jednom bili u Nemačkoj.

I kad smo već kod neispunjenih pretnji, sledi najnoviji citat: Kijev je oštro reagovao pošto evropski lideri neće uvesti potencijalno najtežu meru sankcija protiv Rusije - blokadu pristupa međunarodnom sistemu isplata. Ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba izrazio je negodovanje pošto će šefovi vlada i država EU doneti odluku da ne blokiraju pristup Rusiji međunarodnom platnom sistemu kroz koji dobijaju stranu valutu. Kraj citata. Eto, i sluđeni Ukrajinci znaju odakle pravi vetar duva... Britanija je to sad uradila sa VTB bankom, ostaje još da Amerikanci ispune ono što su obećali Ukrajincima.

To je vezano sa SWIFT, ali Rusija će premostiti taj trejd tako što ima vlastiti sistem elektronskog plaćanja povezan sa Kinom. Ali ako bi ih SAD izbacile iz finansijskog sistema, kako su i zapretile, to bi im otežalo i onemogućilo transakcije preko Kine. A da ne pominjemo to što bi VTB i Sberbank toliko bile direktno pogođene da bi Rusija morala finanisijski da ih spašava i podupire. Što opet implicira da bi Putin morao da načinje devizne rezerve, kojima se Rusi inače diče jer su valjda u top 5 država po količini tih rezervi. Ali se onda postavilja pitanje kako bi Amerikanci plaćali Rusima naftu, budući da su od Rusa napravili par ekselans partnera kada je reč o nafti i da od njih više dovlače nafte nego iz, recimo, Meksika, koji im je u komšiluku. I onda se pitamo ko to naoružava Putina i ko mu daje forcu? Pa siguno ne vi i ja.

Pa to da će SAD proterati ruske banke iz finansijskog sistema kaže Bela kuća, a ne ja??! https://www.reuters.com/world/exclusive-us-plans-cut-ties-with-targeted-russian-banks-if-ukraine-is-invaded-2022-02-21/ To su pustili u etar pre četiri dana, a preneo Rojters, ali ja vas neću zaustavljati ako želite da polemišete sa zvaničnim Vašingtonom i da ih smeštate u nivo zabavišta. Naprotiv, to me a priori raduje... A možete i da ih pitate zašto prete praznom puškom, budući da je Putin napao Ukrajinu, a banke su mu i dalje na istim pozicijama, uprkos pretnjama.

Ne daju im da igraju košarku i da se takmiče na Evrosongu, što će sad sigurno pokolebati Putina koji spava sa košarkaškom loptom umesto sa medom. A ne pada im na pamet da, u cilju onemogućavanja dotoka finansijskih sredstava čak i preko Kine, izbace najveće ruske banke iz finansijskog sistema SAD i EU?! Naročito Sberbank, jer bi to udarilo po džepu zapadnu korumpiranu elitu koja će pružati podršku Ukrajini sve dok to neko drugi plaća. Novcem i životima.

A Kina i Iran naručili kokice, pa sa uživanjem gledaju predstavu iz prvog reda... Dok iz tamo poslednjih redova, i bez kokica, sve posmatra i Tajvan. I ko vele, koga ovi iz NATO pakta i EU brane, taj je zagrebao dno kašikom

Okej je da osudimo nasilje, ali kako da ne osudimo one koji su finansirali to nasilje i naoružali Putina? Pa nismo mi sa foruma stavili Putinu raketu u njedra, već vodeće zemlje Evropske unije koje s njim godinama unazad imaju zajedničke projekte, od čega se i finansira ruska vojna industrija. Pa što nisu prestali da kupuju od njega gas i naftu? Zašto direktno investiraju u rusku metalurgiju? Što ne prestanu da kupuju pšenicu, a odskora i živinu? Ali sad će svi ti licemeri da vide snagu Evropske unije i NATO pakta na delu... Kad ovi ne urade ništa i kad za nekoliko meseci, nakon što su mu servirali Ukrajinu za užinu, ponovo potrče u energetski zagrljaj istom tom Putinu.

Rusija u istoriji nije ni jedan jedini put zavrnula slavinu za gas, od čega benefite ima ponajviše Nemačka, čija proizvodnja u mnogome zavisi od ruskog gasa. Naročito otkad su ugasili nuklearke, pa im je i snadbevanje električnom energijom još više oslonjeno na gas. I sad se na to nadovezuje logično pitanje: jel može neko da zamisli Nemačku koja uvodi restrikcioni režim snadbevanja električnom energijom i jel može neko da zamisli da čitavi tamošnji gradovi budu u mraku? Ne može, naravno. Zato Putin i sme da radi to što radi, znajući da će packe biti kozmetičke, a da korumpirani i nejedinstveni sitem EU, plus SAD koje su se ustremile na Kinu kao na najvećeg protivnika, nemaju snagu da ga zaustave.

Jasno je da je i 1999. godine i danas odvratno to što neko koristi poziciju jačeg kako bi maltretirao onog što je slabiji. Ali, za razliku od nas koji smo to osetili na svojoj koži i na svom primeru shvatili iskonsko zlo, članice NATO pakta i njihovi sateliti tvrde da je odvratno to što Putin čini Ukrajini, a da je baš super bilo onda kad su oni ubijali Srbe bez mandata UN i protiv načela međunarodnog prava. Pa da li je bilo super?

Rusija će dezintegrisati Ukrajinu kao vojnu pretnju, Nemačka će povući obustavu radova na Severnom toku 2 jer je projekat 49 odsto u vlasništvu zapadnih kompanija kojima ne pada na pamet da potrošenih 11 milijardi evra tretiraju kao nešto što su bacli u vodu, a sankcije će se okončati kada postanu passe. Energetsku krizu iskoristiće mešetari, bogati će nekako postati još bogatiji, a ceh će, kao i uvek, platiti belosvetska sirotinja. Jedino se radujem mentalnoj gimnastici kojoj ćemo prisustvovati svaki put kad neki zapadni zvaničnik pokuša da opravda bombardovanje Srbije i ospori pravo na samoopredeljenje nekome u Ukrajini, pošto je isto to pravo favorizovao na KiM kako bi opravdao vojno angažovanje na Balkanu i raketiranje vojnih i civilnih ciljeva 1999. godine. Što, naknadnom pameću, dovodi do činjenice da ipak nisu budale oni koji, u ime članica EU, nisu priznali nezavisno Kosovo, bojeći se toga kao opasnog presedana dok i u njihovim državama bukte separatističke tendencije.

Kada se pogleda šira slika, i kod nas i u KKP ima igrača kojima su u prvobitnim zamislima dodeljivane ozbiljne u uloge, a oni iz ovih ili onih razloga to nisu uspeli da ovaplote. Pa je tako, primera radi, Vajt jedan od onih od kojih se očekivalo znatno više, ali taj momak jednostavno nije imao sreće jer je, posle teške povrede, ispao iz vlastite rutine i vlastitog igračkog stava kao Skandinavac na pijanom brodu koji saobraća između Stokholma i Turkua. I kao kad tog pijanog Šveđanina, koji se obeznanjen od alkohola strovali preko ograde u more pa ga onda izvlače čakljama, Radonjić sad mora da izvlači čakljama košarku koju je Vajt imao u sebi pre odvratnog loma ruke, budući da je izgubio i samopouzdanje, i kuraž i atletiku kojom se hranio u dosadašnjoj karijeri. Tu je takođe i Nikola Ivanović, od milošte nazvan Džoni, od koga je prosečan poznavalac košarke svakako očekivao više, ali se on zbog promene sistema u kome igra i krajcovane minutaže još uvek traži, ali primer Holinsa, koji je prigrlio ulogu koja mu je namenjena pa sad isporučuje ono za šta je doveden, pokazuje da kod Radonjića forma nije isklesana u kamenu, već igrač raste zajedno sa timom. To, međutim, kod Obradovića sada nije slučaj, budući da nit tim raste, niti je ozbiljan broj igrača flešovao potencijal zbog kojeg je potpisao ugovor sa KKP. A najočigledniji primer toga je Kuruc, koji izgleda izgubljeno u kretnji i pogotovo u pogledu, koji je kao pogled onog lika iz Mapeta sa narandžastom kosom, na kome vrše ispitivanja i koji stalno unezvereno gleda jer mu nikad ništa nije jasno. A za one koji, može biti, nisu ispratili tog momka, moja malenkost će im iz prve gledalačke ruke saopštiti da je Kuruc kod Atkinsona u Bruklinu bio i u startnih pet, i to kao fini prospekt franšize, lep kao lutka, sa izraženom fizikom, krvavim kolenima u odbrani i šutom spolja. I sad zašto je sve to tamo propalo i šta mu se dogodilo je jedno, a činjenica da u Aba ligi, EC i u Čairu ne može ni pola od onoga što je mogao, jeste nešto sasvim drugo... I ide na dušu Želimiru, kome igrač iz NBA lige i eks NBA starter, koga je on doveo u KKP, izgeda kao da je do letos trenirao floret. Što se ne može reći i za Avramovića, koji posle finala u Nišu izgleda kao da je trenirao boks, ali ako na čas otklonimo od sebe Obradovićevu tezu po kome je slomljen nos tog dečka deo kakvog monstruoznog scenarija, jasno ćemo videti da je taj isti Avramović kod tog istog Obradovića igrački - reterirao. Pa, poput Kuruca, ne može da ispostavi ono što se od njega traži jer mu, kako izgeda u situacijama kada se Želimir dere na njega, nije ni baš najjasnije šta je to čime on treba da se bavi na parketu. Dok je, s druge strane, Ledeju jasno šta se od njega očekuje, ali taj nestane sa zemljovida kad god je čupavo... I sad da ne bude da se samohvališemo time da ga je naš igrač, Dejan Davidovac od milošte nazvan Deda, poništio već dva puta, od čega je Ledej u Pioniru protiv Zvezde dohvatio čak pet poena, red je da pomenemo i njegovo dostignuće u porazu od Mege, gde je doprineo sa čitavih - tri poena (brojem - 3). I sad, da li se od Ledeja to očekivalo? Pa naravno da nije, kao što se ne očekuje ni od Pantera da jednu partituru odsvira kao prva violina, a u narednih nekoliko izigrava kontrabas. A upravo to mu se, zbog neobjašnjive nekonstantnosti, dešava ove sezone, iako mu je Želimir poverio ključeve igre ne da im zaključa sva vrata i košarkaški zabravi svoje saigrače, već da ih načini boljima nego što jesu. Ipak, najveća odstupanja od trenerskih želja i mogućnosti igrača Partizana moje skromno poznavanje košarke uvidelo je na utakmici Partizana i Cedevite, gde je Obradović uporno zahtevao od Smailagića da, poput Veselog ili Juda, preuzima Jogija Ferela i Pulena na centralnom piku, misleći naravno da mladi Alen to moži da isprati nogama. Ali on ne da nije Veseli i ne da ne može da stigne brzog pleja, nego ih je Ferel čitavu utakmicu pravio na budale laganim poentiranjima i još laganijim asistencijama, kad ubuši iz drajv end kika... I sad se mi pitamo zašto kod Želimira ni bivši NBA igrač Golden Stejta ne izgleda onako kako bi trebalo da izgleda?!? Pa možda je i do uloge u timu, odnosno prihvatanja onoga što on može da ispostavi, i onoga što definitivno ne može. Pa kad se na to dodaju ja-tu-ne-bih-ništa-diro Dangubić, Zagorac koji je nestao u akciji još od njegovih dana u Betisu, mali Trifa od koga se malo i zahteva, kao i Tristan koji je dobar da igra protiv CSKA ali protiv Zvezde ne zaslužuje ni sekund na parketu, dobijemo čačanski lonac iz koga para frca na sve strane. A unutra - posna čorba.

Košarka koju demonstrira Dejan Radonjić na ovim prostorima je organska, nepatvorena i neumoljiva u svojim zakonitostima: nebo je plavo, ruže su crvene, evroligaška ekipa je u prednosti nad ekipom koja ne igra Evroligu, ma koliko ta ekipa bila nabudžena... I tačka. Jer kada on selektira igrače onako kako želi i kako to njegov stil igre zapoveda u svojoj pretpostavci organske košarke, ako se odigra odbrana i ako se pogađa spolja u pristojnom obimu, onda je njega veoma teško dobiti. A ako se dobro i skače i gradi skok, pa još i napravi ogromna razlika u poenima iz tranzicije, čime se protivnik doslovno izuje iz patika i pomeri mu se centar za ravnotežu od silnog trčanja u leđa, nemoguće ga je pobediti. I to je shvatio njegov sinoćni protivnik na klupi KKP još davno pre ovog finala u Nišu, ono kad je u Pioniru vodeći Fener izgubio od njega iako je na raspolaganju imao roster skuplji od Radonjićevog za cirka 25 miliona evra. Da bismo sada, kada su budžeti kojima raspolažu Radonjić i Obradović manje-više ujednačeni, došli do činjenice da Radonjić u prve dve utakmice šiša Obradovića za tridesetak poena fore. I još bi mu sinoć parkirao stojadina drito u čačansku avliju kraj Morave, jer ovakva Želimirova odbrana po difoltu ne može da zaustavi čak ni, kako bi zlobnici rekli, Radonjićev hrkljuš, samo da je to bilo potrebno. Ovako, ostavio ga je na šezdesetak poena i ugasio mu svetlo, da se batrga po bespućima iluzije po kojoj su dva skupocena evroligaška igrača, plus dva iz NBA lige, dovoljna da parira evroligaškoj Zvezdi. A nisu. I to je sada kristalno jasno. I to najviše iz prostog razloga što košarka iziskuje dva smera, napred-nazad, napad-odbrana. Od čega u Partizanu jedan smer katkad i daje nekakve naznake, a drugi je izumro kao ptica dodo. I to ne samo da je nepostojeći, nego je iskonski pogrešan u samoj ideji da se osloni na koncepcijski rizik po kome se određenim igračima dozvoljava da ispune primarni cilj same igre - šut, od čega i nastaju poeni. Pa se sklone ispod bloka Voltersu, on im zalila trojku, onda se sklone Markoviću, a on ih satarazi... Sklone se Kuzmiću da šutne sa četiri metra - a on je bocne... Sklone se Laziću, pa Lazareviću... I tako se sklanjaju polovini rostera ekipe koja cepa Evroligu svake nedelje, a nekada i dva puta nedeljno, kao da igraju protiv KK Gorštak iz Kolašina a ne protiv nekoga ko redovno otresa mnogo ozbiljnije timove nego onaj koji je selktirao i koji sada predvodi Želimir Obradović. I time igračima Partizana njihov trener i učitelj na najdirektniji način ukazuje na to da ih nije spremio da igraju u odbrani pet na pet, već da se uzdaju u loše šutersko izdanje ovoga ili onoga, povoljan raspored zvezda na nebu i grešku u Radonjićevom matriksu... Iz koga već godinama unazad ne mogu da pronađu izlaz, Niti će, jer Željko nije Neo... Što vidimo i bez da nam orakl to saopšti. I zato bi Radonjić po ko zna koji put bio istinski MVP, a ne neki igrač ponaosob. Ali nije, jer istinski MVP turnira u Čairu je - Čović Vesna, ako se ima u vidu da je frapantna fascinacija navijača Partizana tom osobom potpuno skinula sa igrača Crvene zvezde, kao i sa trenera Radonjića, bilo kakav pritisak koji dolazi sa tribina, budući da nikoga od njih nisu provlačili kroz pakao šipke. Pa su, dok se Čović Vesna u odijumu sa tribina satirala kao besna, oni dole svoje protivnike, sa sve Želimirom, s mirom pravednika i lišeni nekakve distrakcije kao posledice događaja van parketa - istom merom satirali, . Kao besni.

Neko ko zna precizno neka napiše koliko je koštala vera u Simanića, budući da je pre dve godine došlo do revizije prvog ugovora, kada su mu iznosi smanjeni. Zanima me kao fenomen, što svakako i jeste. Pri tome, pošto nije igrao za ispod 50 k po sezoni, kada se taj minimum minimuma pomnoži sa isplaćenim godinama, dolazimo do dvesta hiljada evra. I to bez onih pedesetak hiljada koje je klub platio na Fibinoj arbitraži i bez novčane nadoknade na osnovu stpinendijskog ugovora (pre potpisivanja prvog profi dila). I sad, kad bi onaj ko obezbeđuje novac za klub (a nije Nebojša Čović), učinio presedan i zatražio odgovornost za taj utrošeni novac, kako bi izgledao odgovor tipa - nismo krivi mi što smo plaćali toliku lovu, nego je kriv Simanićev stric? Toga nema ni u zemlji Dembeliji, ali ovde, vidimo, i to prolazi.

Pa da, nekoliko stotina hiljada evra dati nekome ko nema radnu etiku zvuči kao zanimljiva vizija prosperiteta. Ali kao olakšavajuća okolnost jeste to da su u klubu imali samo sedam godina da shvate da Simanić nema radnu etiku. A i novac je tuđi, kao alejbegova slama, pa niko tu nije zavukao ruku u vlastiti džep nego u klupsku kasu... A kad je novac tuđ, onda i nije neka šteta.

Uticaj bliske okoline jeste bitan, ali bi uvek kada polemika skrene na stranu roditeljske krivice trebalo napomenuti da nisu roditelji potpisivali ugovore sa Borišom Simanićem, nego klub. U njegovom je slučaju, dakle, neprimereno i neprikladno abolirati klub, jer ga nisu roditelji i stric vijali po Republici Srpskoj kad mu je bilo 14, nego KK Crvena zvezda. I nisu roditelji i stric platili pedesetak hiljada evra Simanićevom bivšem klubu kad se izašlo na Fibinu arbitražu, nego KKCZ. Neko je, sad je to potpuno izvesno, nešto u njemu video i to platio ozbiljnim novcem za jednog tinejdžera. Što dalje implicira da nisu Simanićevi roditelji plaćali Simaniću novac iz stipendijskog ugovora, niti je Simanićev stric plaćao troškove srednje škole, zdravstvne zaštite, internata i treninga. Naprotiv, sve je to plaćala Crvena zvezda jer su na to gledali kao na isplativu investiciju, polažući nade u Simanićev razvog i kasnije benefite tog procesa. Pa kad se kaže da su tom klincu pumpali ego pojedinci iz njegove okoline, to je i za očekivati, ali je mnogo važnije što je Crvena zvezda pumpala taj isti ego ogromnim količinama novca, po čemu je slučaj Boriše Simanića unikatan jer se oko nijednog klinaca, od 98. godišta pa nadalje, u Srbiji kasnije nije zavrtela tolika lova. Takođe treba biti iskren i priznati da nisu Simanićevi mama i tata, a ni stric, stavljali Simanića u prvu petorku kadetske i juniorske selekcije KKCZ. Kao što ga nisu uvrštavali ni na spiskove svih reprezentativnih selekcija... Već su to činili treneri i oni koji smatraju za sebe da su stručnjaci u radu s mlađim kategorijama. Pa ako za sve te godine nisu detektovali njegove mane o kojima se godinama piše po forumima, da li i za to roditelji i bliža okolina snose odgovornost? Kako može da bude odgovoran neko drugi, a ne onaj ko je dva puta potpisivao sa Simanićem seniorske ugovore (prvi ugovor i nakon toga reviziju), znajući i da je letargičan i da više voli igrice nego tenziju kao plod rada na sebi? I kakve veze s tim imaju roditelji i stric??? Jednostavno, ako je došlo do greške u razvoju, tu grešku nisu prouzrokovali Simanićevi bližnji. Već oni koji su imali očekivanja zbog kojih su bili spremni da zavuku ruku duboko u klupsku kasu, a nisu znali šta da rade sa Simanićem. Naravno, kako je vreme prolazilo, plate za igrača i troškovi su se nagomilavali, a sve su bili dalje od one ideje zbog koje su ga i dovodili kad mu je bilo 15 godina. Zato smo danas, sedam godina kasnije, tu gde jesmo. Pa ako su tata i stric krivi za to, onda nije više reč o njihovom porodičnom statusu, nego o ljudima koji su omnipotentna bića sposobna da istovremeno pune i vlastiti i ego i vlastite džepove.

Hoće li sad da nas biju?

Iso Mahmutović, fizički radnik, odbio je 1972. godine da sruši Njegoševu kapelu rečima: Neću da rušim nečiju svetinju, ukaljam obraz i ruke i bacim na đecu sramotu i proklestvo. Isto je ponovio sutradan, kada je grupa inspektora Službe državne bezbednosti došla da ga privede, sumnjajući da je inicijator neke šire zavere... I tako iscrtao granicu koja ga razdvaja od nesoja. Jer, iako Iso svakako nije znao ništa o pravnim i vlasničkim odnosima, u dubini duše znao je šta je to čojstvo. Tako je vaspitavan, iako u drugoj veri, i tako je sebi za života obezbedio mesto među onima kojih se neko nekada rado seti. Za razliku od onih koji su svom narodu ostavili u amanet samo stid i bruku... Što bi rekao onaj čiju kapelu nije hteo da sruši - svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.

Večeras smo izgledali kao onaj kalemegdanski zid iz promo materijala prilikom letošnjeg potpisivanja igrača. Cigla do cigle - bedem. Još se na samom početku videlo po govoru tela da smo zategnuti kao violine. I oni pogledi, i međusobni a i upereni prema protivniku... Koji poručuju: možda ćete nas nekada dobiti, ali danas sigurno nećete.

Slažem se, to su neki od nas još pre nekoliko godina detektovali i opisali u još težem obliku na bivšem forumu, ne štedeći ni oca ni sina. Ali sve je bilo uzalud. I tada, a i sada, ako pogledamo ishod u kome se proizvod nepotizma otelotvorio u Zvezdinom timu već drugu godinu zaredom... Pa čak sve to mogu da svedem i na lični nivo, budući da je deo jednog od poslednjih postova kojeg sam ostavio na bivšem forumu glasio, parafraziram: nepotizam će ove sezone srušiti ambicije Crvene zvezde kao kulu od karata kad joj najviše bude potreban bekap plej... A desilo se potpuno suprotno, jer je KKCZ posle povrede Reglanda uzela Jadransku i KLS baš sa tim Čovićem, kakav god da je, kao jedinim plejmejkerom. Čime su i otac i sin obesmislili moje predikcije... I šta sad, jel treba da se pravim da nisam to napisao? I da mi je potpuno svejedno što sam toliko promašio u proceni, pa da se bavim ćoravim poslom u nedogled?!? To bi isto bilo kao kad bih u kući obešenog svaki dan pominjao konopac. Drugačije bih, opet, sagledao fenomen ako bi FČ i u Pioniru naletao na odijum kakav ga prati u virtualnom svetu forumskih kritika, ali tamo nema skandiranja protiv njega. Što čitavoj ovoj priči daje gorak ukus mimikrije, budući da se događaji u realnom svetu ne poklapaju sa forumskim diktatom... A to je onda tek digitalno mlaćenje prazne slame i jalova sajber onanija.

Ako želite da sakrijete leš da ga niko ne nađe, stavite ga na drugu stranu Gugl pretraživača, pa pošto je Fićkova tema skliznula na drugu stranu foruma (koju niko ne gleda), red je da je oživimo. Nema smisla da se čovek toliko pominje na svakodnevnom nivou, a tema mu zaboravljena i zaparložena 😄

Sociološki kontekst olakšava mi da razumem želju forumaša da pominju u nedogled Filipa Čovića na ovoj temi, iako postoji otvorena tema predviđena za analize njegovog lika i dela, kao što razumem i Simu Spasića kad sa megafonom dođe ispred zgrade parlamenta, a ne ode u Lipovačku šumu. Zato mi to pomaže da takve fenomene posmatram kao internu vežbu tolerancije, toliko potrebne kada je reč o platformama gde se razmenjuju mišljenja i stavovi... Jer, kad nam je u životu pa sve potaman? Skoro nikad, jel da? I kad se čini da sve štima, uvek ima, kao u izreci, onaj kamenčić iz cipele. Tako je i sa Zvezdom, kao i sa ovim forumom, koji se ne razlikuje previše od onoga što živimo u realnom svetu, pa kad se Oli pobedi dva puta u tri dana, opet nešto ne valja. Jednostavno, odijum u odnosu na Čovića neće se promeniti pa sve i da osvojimo EL, kao što se nije promenio ni kad smo proletos uzeli Aba ligu i domaće prvenstvo. Jer, nacrtana mu je meta (u čemu sam i sam učestvovao na prošlom forumu, na temi o efempeu) koju sad ni Savaot ne može da skine. Naravno, ne više ni zbog njega samog (budući da su sve priče već napisane, pa se sad vrti ono što je izrečeno po milion puta). pa čak ne i ako rezultati kluba na EL nivou budu ove godine najbolji u istoriji KKCZ,... Nego zbog nas. Takvi smo, ušančeni u rovu vlastitih agendi, i sad nema nazad.

Nije nam sefte da na stranicama foruma vidimo diskusije o Tegeltiji, i to ne kao o novinaru već kao o Partizanovom influenseru, što se jasno očitava kada ga deo zvezdaša napada, a deo partizanovaca brani. Međutim, pre izvesnog vremena na bivšem forumu okačen je dokument agencije Nielsen Audience Measurement, koji demistifikuje čitavu famu o tom čoveku i njegovim emisijama, i to na najjednostavniji način - dokazujući da te sadržaje iz nedelje u nedelju na televiziji gleda između šest i devet hiljada ljudi. Na stranu to što veću gledanost od tih emisija imaju TV sadržaji u trenutku kad im se usled tehničkih problema pojavljuje zamrznuti telop "Izvinite zbog prekida programa", ali ovde je reč o nečemu još važnijem i izraženijem: njima se bavi samo maleni deo javnosti, okupljen pre svega oko sportsko-navijačkih foruma i portala. A takvih je, ako se uzmu u obzir redovni konzumenti pomenutih internet prostora, ukupno tek oko par postotaka stanovništva... I zaista, kad ste čuli da je neko ko ne pripada tom ambijentu uopšte komentarisao Tegeltiju? Da li ste nekada prisustvovali sceni na pijaci gde prodavac udara batićem šarana, a mušterija ga pita: Komšija, jel ste gledali Vladana? Ili da profesor na fakultetu zaustavi studenta na hodniku rečima: Kolega, šta je bilo sinoć u Sos košu? Pa ultramanjina u Srbiji uopšte i zna ko je on, dok ostatak javnosti nije ni bio prilici da se susretne s bilo kakvim infuenserskim radovima sa te adrese... I to iz prilično jasnog razloga - ne zanima ih. Iz navedenog je veoma jasno da dela tog čoveka nailaze na plodno tlo, to jest na mesta gde mogu da se začnu, jedino na ovakvim forumima i društvenim mrežama, i to jedino u varijanti pro i kontra. I samo se nas ona donekle tiču, ali u realnosti nemaju ama baš nikakvu vrednost. Pa čak ni relativnu, koja bi kasnije mogla da se nekim čudom valorizuje. S druge strane, najbolji pokazatelj onoga šta takvi autori i njihove emisije mogu da učine u odnosu na opštu sliku koja se formira u javnosti (ili bolje reći ne mogu), kao i navijački internet sadržaji, jeste i nekadašnji šizofren odnos s jedne strane aktuelnih funkcionera Partizana, a s druge Tegeltije i njegovih internet fanova, prema političkoj situaciji. Pa dok su se svi odreda u Humskoj, bez obzira da li je reč o fudbalskoj ili košarkaškoj upravi, klanjali režimu do zemljice crne i zahvaljivali se na državnim sponzorstvima zbog kojih je to sportsko društvo još živo i mrda, taj isti Tegeltija i oni koji se drže njegovog kursa bili su umišljeni da su nekakava opozicija i bitan politički faktor do granice kolektivnog fantazma. A koliko su bitni i koliko se njihov glas čuje videli smo na izborima. Takoreći, s takvom "navijačkom opozicijom" i takvim nebitnjakovićima, čija se zabluda o sopstvenoj ulozi u društvu meri tonama gluposti, aktuelni režim bi mogao da obori rekord vladavine Mila Đukanovića, pa čak i onaj koga drži Fidel Kastro na Kubi. Jer, dok većina s pravom nezadovoljnih ćuti i ide pognute glave razmišljajući od kojih para će deci da kupe knjige i patike, što je jasan pokazatelj spoznaje da mnogo toga u društvu nije kao treba, pojedine budale samo iz klubaških pobuda urlaju o aparthejdu, prave emisije koje maltene niko ne gleda i pišu redove koje maltene niko ne čita, fantazirajući da su neko i nešto sa ekskluzivnim pravom na galamu. I bez imalo svesti šta zaista predstavljaju. A predstavljaju - ništa. Ako mi ne verujete, pitajte onoga prodavca u ribarnici na lokalnoj pijaci. Ili profesora na fakultetu, svejedno.

Ako nam napišeš u poverenju, kume, naučiću te kako se zove lik iz Velog mista koji je izgovarao tu rečenicu. Da upotpuniš znanje.

Kume, reci nam šta se desilo, nemoj da si ko prenos iz Grčke.

Jovančić se u statistici nalazi među fudbalerima Bajerna, i to u vrhu po tačnim pasovima upućenim igračima nemačkog šampiona.