Nek grmi jako

VDL kaže da je zasad dve trećine, a do kraja godine seku uvoz ruske nafte za 90 odsto. EU pokazuje mišiće, sad da vidimo gde će Rusi da plasiraju te količine i pod kojim uslovima.

To sve prilično zbunjuje svet, a mogu da zamislim kako je tek Ukrajincima, kojima apsolutno ništa nije jasno kad sagledaju te delimične sankcije Rusiji i, s druge strane, tu konstantnu mehaniku razgovora sa Putinom i Kurte i Murte... Pa ako se donekle i razume zašto to čine Šulc i Makron, kao temeljni predstavnici zemalja EU, nije baš totalno prihvatljivo to što su lideri nekih drugih EU članica konstantno na liniji sa Putinom budući da to stvara utisak da imaju nameru da trguju sa agresorom na štetu žrtve. Plus te poruke, poput intervjua VDL, koje niti na jedan jedini način ne mogu da pomognu Ukrajini, već samo da joj naštete, kao i neverovatna situacija iz Davosa u kojoj izlagači, koji plediraju da ih svetska javnost ozbiljno shvati i povede se njihovim gledištima, iznose potpuno oprečne stavove... I tu nije reč samo o Kisindžeru, već i o činjenici da su se istog dana u 11 časova mogle čuti projekcije po kojima Rusija ne može da se nosi ni sa Ukrajinom i da tu sigurno gubi, a u 16.30 kako Rusija sigurno posle Ukrajine napada i neku drugu državu (čak je predsednik Slovačke u svom govoru ustvrdio da su oni sledeći)??!? Pa jel Rusi ne mogu da se nose sa Ukrajinom i gube tamo rat, ili mogu da se nose sa Ukrajincima pa će još pride napasti sve okolne države?!? Jel su impotentni ili su omnipotentni? Nemoćni ili svemoćni? Mislim, koliko god da se napregnem zaista mi nije jasno kako ta rasejanost i oprečnost u porukama koje se šalju mogu da budu u korist ionako sluđene Ukrajine, koja ne zna baš uvek kud će pre, kao i svaka slabija država koju napadne jači agresor... I, onako na prvu loptu, čini mi se da Putin upravo iz tog konglomerata gluposti izvlači ogromne benefite koji su srazmerne snage benefitima proizašlim iz činjenice da nema dana a da ga neko ne zove telefonom kako bi ugovorio uslove za ostanak na ruskoj energetskoj igli. Kao oni džankiji kad se uznemire nakon policijske akcije u kojoj padne ogromna količina droge, pa usledi nestašica. I onda na sve to Bajdenova administracija izađe sa projekcijom po kojoj je Kina najveća opasnost za čovečanstvo, a ne Rusija??! Pa čekaj, a šta bi sa Ukrajinom?

Posle dve decenije šrederovske agende, po kojoj je Evropa mnogo konkurentnija u globalnoj ekonomskoj trci kada je striktno povezana sa najeftinijim energentima na tržištu, a to su ruski, veoma je teško izaći iz tog kola maltene preko noći. Tako je dosad važeći evropski ekonomski model zamišljen, dizajniran, izgrađen i razvijen na osnovu jeftine premise ruskih energenata i zato svaka EU nomenklatura nije uspevala da pronađe realnu energetsku strategiju koja ne zavisi isključivo od sposobnosti Rusije kao izvoznika energenata u formi, maltene, od vrata do vrata. I zahvaljujući čudnom spletu okolnosti, od trenutka napada na Ukrajinu činjenica je da Rusija zarađuje sve veće količine novca od prodaje nafte, čak i po sniženim cenama, zemljama poput Kine, Indije pa čak i Grčke u sistemu STS (ship to ship). A to je upravo ono što je predvidela američka ministarka finansija kada je rekla da će zbog energetske krize i najavljenih sankcija na naftu i gas, Rusiji zapravo biti omogućeno da, usled povećanja cena, prodaje manje nafte, ali da zarađuje daleko više novca nego do tada. U tom svetlu je potez Brisela potpuno jasan, a izjava VDL groteskno netačna bez obzira da li se secira na kocke ili na kriške.

Moram da priznam da mi je to što ste pomenuli palo na pamet u trenutku kada je Češka trebalo da a prirori bude izuzeta od sankcija na naftu i gas, jer je njena izloženost u tom slučaju skoro stopostotna. Pa te Česi izuzeti, te Orban ne da, te Nemci se premišljaju, te Italijani najavljuju da oni ipak ne bi da učestvuju i njihova vlada dogovora direktno s Putinom energetske kvote i cene... Jer, EU je prilično spustila gard i krenula va bank u realizaciju plana protiv Rusije. A što kaže Tajson, svako ima plan dok ne dobije pesnicom u nos...

Ovo što govori Ursula von der Lejen u vezi sa ruskom naftom je, uprkos činjenici da zvuči otužno, jedini logičan potez Brisela koji smo ovde već najavljivali, budući da ne postoji ni promil verovatnoće da za kratko vreme mogu da realizuju energetsku nezavisnost od Rusije. Pri tome bi bez ruskog gasa i ruske nafte oslabili vlastite ekonomije i ojačali tuđe, pre svega one konkurentske, što je bilo jasno kao dan u trenutku kada je objavljena vest da su Kinezi kupili od Rusa sve zalihe teške metalurgije, kao i zalihe retkih metala. A budući da čak i totalni laik u tome vidi kompetitivnu prednost Kineza u direktnoj ekonomsko trci sa ostatkom sveta, naročito jer Kinezi sve to kupuju po povlašćenim cenama, bilo je za očekivati da Brisel neće baš biti toliko samoubilački nastrojen kada je reč o evropskoj privredi. A ona jednostavno još neko duže vreme, koje se meri godinama a ne mesecima, ne može da funkcioniše bez ruskih energenata... I još kad smo videli da SAD tek treba da počne da gradi tankere koji bi prevozili tečni gas do EU, i to u obimu koji zadovoljava tek 20 odsto potreba Unije, mogli smo da znamo koliko je sati i šta nas čeka po tom pitanju i pre nego što nam je to teta Ursula saopštila.

Poenta ovog posta izrečena je javno u Davosu, i to kroz Kisindžerov nastup koji se, u krajnjoj konsenkvenci, ne razilazi sa ovde navedenim. S tim da su, logično, takvi osvrti koji stižu sa zapada prilično iziritirali Ukrajince, što se može i videti u komentarima na ovaj post, a koji se uopšte ne razlikuju od primedbi zapadu koje se mogu naći i na ovom mestu, u vidu forumaških upisa. Otprilike, svodi se na to da Ukrajinci pominju kako rat u Ukrajini nije počeo juče, već traje više od osam godina. I ceo svet je za to vreme imao priliku da učini nešto da spreči taj užas, komadanje Ukrajine i globalnu krizu, a takođe i da postepeno bez gubitaka siđe sa Putinove gasne i naftne igle. Ali kao što narkotinski zavisnik uživa dok mu je lepo na igli, bilo je zgodno za svet da ignoriše problem i posluje sa agresorom. A sada je, međutim, došlo vreme da taj isti zapadni svet, prethodno nafiksan Putinovom energetskom iglom, plati tu svoju halucinogenu ravnodušnost... I dok Ukrajinci danas plaćaju svoju egzistenciju hiljadama života, ceo svet nastavlja da se cenjka sa Putinom, a neki, poput ove novinarke i Kisindžera, javno nude te ukrajinske izgubljene živote i ukrajinsku teritoriju, koja po njima treba da bude takođe izgubljena, u zamenu za povratak u halucinogeni san. Pa, čekajte, odakle nekome u Vašingtonu ili Briselu pravo da u uopšte razmišlja, kako se u ovom postu američke novinarke navodi, da posavetuju Ukrajince da se odreknu svojih teritorija, života i slobode u ime dobra zemalja zapadnog sveta? Jer, eto, ekonomska kriza to zahteva, pa hajde da svi poslušamo Kisindžera i počastimo zemlju agresora teritorijama koje su im bile ratni cilj??!? U Ukrajini su milioni ljudi ostali bez posla, domova, sredstava za život, izgubili su svoje najmilije... Za šta? Da bi im neko ponudio da se predaju kako bi Vašington i Brisel nastavili da posluju sa Rusijom?! E zato su Kisindžerov govor u Davosu i post ove američke novinarke, koji plaše zapadni establišment budućim nezadovoljstvom njihovih glasača koji će se uskoro odnositi prema ratu na osnovu stanja u vlastitim džepovima, strahovit buster za Rusiju koja, sve dok je takvih nastupa, računa na to da može duže da izdrži nego druga strana... U ovom slučaju NATO pakt, a ne Ukrajinci.

Njihova odlučnost i determinacija nikada nisu ni bili upitni, oni su u tom pogledu postojani kao Varadinum Petri. Zato i čudi što je Kisindžer pao s neba drito u Davos, da nam saopšti kako bi po Ukrajince najbolje bilo da predaju Rusima sve oblasti koje ovi traže.

Ne znamo, naravno, zasigurno šta će biti, samo komentarišemo Kisindžerov govor u Davosu, plus što moja malenkost izražava nadu da zapadni svet ni pod kojim uslovima neće priznati Putinu ama baš ništa, šta god da se dogodi u Ukrajini. Dakle, nula bodova. Ako moraju da od njega uzimaju naftu dok ne nađu zamensko rešenje, neka uzimaju, ali nema priznanja ratom osvojenih teritorija, pa makar se ceo svet okrenuo naopačke i morao da dubi na glavi zbog toga.

Videćemo, ali već sad znamo da nije bio u pitanju sprint, već da je trka približnija maratonu. Mi čak nemamo ni jasnu pretpostavku koliko Rusija može da izdrži ovako... Mislim, kuka zapad, ali kukaju i neki ruski faktori, disidenti, ekonomisti, glumci, sportisti, javne ličnosti... Čak i visokorangirana vojna lica. S tim u vezi, već smo ovde pominjali da gori poraz zapadu ne treba od onoga kada bi priznali da ne mogu da se suprotstave nasilniku zbog loše finansijske i ekonomske situacije u vlastitoj kući. Jer, što bi ser Edvard Grej rekao, ništa ne može lošije da utiče na status sile nego neko takvo priznanje. Ono bi verovatno dovelo i do domino efekta, pa bi razni sijevi, lukašenkovi, vučići, orbani i ini to videli kao vlastitu šansu da rade nešto što sada ne smeju da rade upravo iz straha od zapada.... A to niko normalan ne želi.

Pretpostavljam da je u kontekstu međunarodnih odnosa bitnije da Rusija ne pobedi za pregovaračkim stolom i da zapadni svet nikako ne popusti, niti prizna predmetne teritorije, a Ukrajina će se svakako držati onoliko koliko može. A i ako popuste i ako se Rusi etabliraju na području zbog koga su poveli rat, to ne treba da znači da bi sledeća ukrajinska vlada trebalo da bude vazalna u odnosu na Moskvu, niti da bi bilo ko na kugli zemaljskoj, osim Belorusije i Severne Koreje, trebalo da prizna nezavisnost tih oblasti. Pa ne, najbolje da aminuju Putinu ukrajinsku avanturu i da mu priznaju sve ostvarene ratne ciljeve zato što je negde nestašica ulja i brašna i zbog sporadičnih nestanaka struje, a da Ukrajince stave pod led nakon što su ovi mesecima krvarili... Naprotiv, zapadni svet bi trebalo da usmeri sankcije na svakoga ko bi priznao okupiranu teritoriju, ko bi trgovao sa njom ili imao bilo kakve odnose... I što bi Izraelci rekli - dogodine u Donbasu... Takođe, te aspolutističke vladavine imaju naviku da u trenutku raspadanje ostave priličnu pustoš i dezorganizaciju unutar vlastitog političkog tkiva i vlasttte zastavštine, pa bi odlazak Putina zaista mogao da dovede do turbulencije koju bi Ukrajina iskoristila za povratak tih teritorija. I to ne bi bio prvi put da Rusi gube na takav način prethodno osvojene teritorije, zar ne?

Zaista nemam tu kompetenciju ni saznanja da samouvereno tvrdim ko šta trenutno tamo dobija, ali zahvaljujući obrazovanju i empirijskom, dakle iskustvenom znanju, sa izuzetnom dozom sigurnosti smatram da Putin nije ništa dobio ako svet ne prizna oblasti u Ukrajini koje on trenutno drži. Ako, dakle, čak i u slučaju da Ukrajina bude primorana na mir pod nečasnim uslovima, ta teritorija ne dobije mesto u međunarodnim forumima i ako bude proizvod zamrznutog konflikta, poput turskog dela Kipra koji takođe ni posle pola veka nema u svetu svoju stolicu, ostaće otvoreno pitanje za nekog Putinovog naslednika, koji bi mogao da bude više nalik Gorbačovu i Jeljcinu, pa da ponovo na neki način izgube te teritorije. Jer, dok ih ne priznaju, sve je moguće, a ako ih priznaju, onda se teško ide u rikverc.

Budući da nije reč o Avganistanu, Siriji, Kurdima ili Crvenim Kmerima, pitanje je kako uopšte neko zamišlja pozitivan ishod u slučaju nasilnog prekrajanja granica jedne evropske zemlje, i to po taktu kojim zvecka rusko oružje? To ne da bi bio poraz, nego i nesaglediva katastrofa i najopasniji presedan još od Minhenskog sporazuma i sudbine Čehoslovačke pred početak Drugog svetskog rata koji daje forcu onim Putinovim satelitima širom sveta, ljubiteljima njegovog lika i dela i malim svetskim putinoliderima da mirne duše kažu - i šta ćemo sad... Neke stvari su jednostavno nedopustive, a poraz Ukrajine je jedna od njih.

Možda se nisu nadali da će i sami upasti u baš tolike ekonomske i finansijske probleme, ali Ukrajina sve daje od sebe da prevaziđe očekivanja i njihove nade, što pokazuje i činjenica da nije slomljena uprkos tome što su joj prognozirali brzi kraj. I što je, na kraju krajeva, svakako mnogo veća žrtva od inflacije u svetu, recesije i toga što bi na zapadu neko ponekad ostao bez struje. I šta sad treba, da se povuku i da kažu - mi to onako, ništa ozbiljno - sad kad Ukrajina vojno nije poražena?! Pa još da realizuju onu mapu što je poljska nacionalna televizija objavila u slučaju ukrajinskog poraza, gde Poljskoj, Mađarskoj i Rumuniji idu ogromni delovi zapada i jugozapada Ukrajine, i time rasparčaju ni krivu ni dužnu državu koja se suprotstavila Putinu kao što su Hitler i Staljin komadali Poljsku 1939. godine?!? Mislim, to zaista ne bi bilo lepo i radije bih voleo da vidim obavezujući dokument po kome Vašington i Brisel ne bi priznali zaključenje mira na štetu Ukrajine čak i ako bi takav mir Ukrajinci potpisali. Jer, sve drugo je Putinova pobeda, ma šta ko mantrao i ma koliko ko medio o takvom ishodu i šećerio dan posle.

Koja igra nerava okolo-naokolo, s jedne strane u Rusiji na koncertu antiratno skandiranje (a propo one priče da je sasvim logično to da ima ogroman broj Rusa koji bi iste sekunde okončali rat da mogu, pa i na štetu vlastite zemlje), s druge Kisindžer na skupu u Davosu poziva Ukrajince da predaju Rusima spornu teritoriju od pre početka rata... Ne mogu u stvari da se odlučim da li je čudnije ovo prvo, ili to što jedan stogodišnjak ima takvu životnu vitalnost da aktivno uzima učešće u međunarodnim procesima, pa još kao bivši šef diplomatije SAD i bivši savetnik nekoliko američkih predsednika javno udara u kontru američkim htenjima na prostorima Ukrajine. A možda je najčudnija njegova izjava koja koincidira sa onim što se na forumu pominjalo i što je na ovom mestu cirkulisalo i pre nego što je on to izrekao: Russia had been an important part of Europe for 400 years and was the guarantor of the European balance of power structure at critical times. European leaders should not lose sight of the longer term relationship, and nor should they risk pushing Russia into a permanent alliance with China... Zanimljivo je to što u tom kontekstu opominje evropske lidere da ne čine grešku u postupcima prema Rusiji, a o američkim ni slovo (kasnije pominje i SAD ali u drugom kontekstu), kao da će evropski lideri biti zaslužni za ovakav ili onakav ishod. Pa još dodaje da svetu nije u interesu ruski poraz u Ukrajini, jer tada ne bi bilo kraja problemima sa hranom, energentma i svetskom ekonomijom... Neverovatno.

Rusija nije imala nijednu jedinu poveznicu sa tekovinama demokratskih procesa, budući da je iz carskog apsolutizma uskočila u diktaturu proleterijata, sa takvim posledicama po pojedinca i narod u celini koje normalan čovek ne može ni da pojmi. Te prostore determinišu vekovi bede i neslobode svakojake vrste, što je u semenu zatrlo mogućnost promena, pa je aktuelna vrhuška logičan sled istorijskih događaja po kojima teško da postoji neki narod koga su njegove glavešine toliko obespravile, kao što je to ruski narod. I tamo se danas želja za slobodom plaća glavom slično kao što se plaćala u doba Ivana Groznog. I ta paralela koja mi je sada pala na pamet upravo pristaje Putinu, koga su u jednom trenutku, kao i Groznog, posmatrali kao progresivnog vladara koji je doneo izvesne benefite sunarodnicima, dok se s druge strane beskrupulozno obračunavao sa protivnicima, kao i Grozni sa boljarima. Ali ma koliko da je taj narod već otupeo na strahote i sopstvene žrtve tokom carizma, WWI i WWII i komunizma, iluzorno je smatrati da i tamo ne postoji ozbiljna baza kojoj je muka svega. Jer, i tamo danas, kao i u Ukrajini, postoje oni koji žele da se sve okonča što pre, makar i na štetu Rusije. I ne žele samo Ukrajinci i normalni Rusi kraj rata, već i svi normalni ljudi na svetu. I ti Italijani koji stoje pred praznim prostorima u rafovima gde je do juče bivao šećer, i Španci koji se neuspešno pitaju gde stoji brašno u supermarketima, i Grci i sve ostale turističke zemlje koje još dugo neće videti Ruse i njihove pare, i Britanci kojima otvoreno prete restrikcije struje... Pa i ti Norvežani, koji samim pomenom toga da moraju da dele vlastita dobra i profit od energenata zbog rata u Ukrajini, budući da pre tog rata nikome nije pala na pamet ta suluda ideja, postaju kolateralna šteta tog sveopštog ludila. A kad Norvežani, koji su godinama unazad bili dika i ponos progresivnog sveta, stižu na tapet, šta da očekuju oni koji su ekonomski slabiji i politički izloženiji pritiscima Moskve, Vašingtona, Pekinga ili Brisela, i kako da se otrgnu misli da danas-sutra i oni mogu da postanu kolaterlane štete?

Dok se mnogi kolebaju i ne znaju sa sigurnošću šta im je činiti, Poljaci barem imaju jasan plan. Ako im se ukaže mognućnost, povratili bi teritorije koje su pripale Ukrajini, o čemu pojedine struje u tamošnjoj javnosti otvoreno govore iako isprva nije prošao plan Poljske da pošalje tamo svoje vojnike u okviru NATO kontigenta. Čak im ide na ruku stav američke delegacije u UN koja se jasno opredelila za to da zemlje koje pojedinačno žele da pošalju svoju vojsku u Ukrajinu, mogu to bez problema da učine. Poljska ima i realne razloge za to, koji bi opravdali slanje vojske u region Lavova zbog sprečavanje eventualne humanitarne katastrofe , plus to što od 2014. godine imaju problem s majorizacijom svog stanovništva i zabranom maternjeg jezika u Ukrajini. I sve dok Vašington smatra da je to u redu, ostali bi mogli samo da konstatuju takav razvoj događaja bez mogućnosti da spreče nešto što liči na ideju da se Ukrajina raskomada ako stvar krene po zlu.

Pa jel mislite da je od je zbog tih semantičkih vežbi Ukrajincima danas bolje? Zar zaista smarate da je Ukrajincima bitno da li neko ne sme ili neće da joj pomogne uzimanjem direktnog učešća u sukobu, dok oni tamo svakoga dana ginu na buljuke? I da li onaj ko beži u sklonište usled ruskog napada projektilima uopšte ima na pameti nekakvu degradaciju ovoga ili veličanje onoga??!? Ma ne, verujte mi na reč... Samo žele da taj užas prestane i da neko konačno stane Rusima na put, na bilo koji način.

Izvinite, nisam video među postovima da ste mi se obratili. Niko, naravno, što i jeste u neku ruku problem. jer da neko sme da ih napadne i tako se otrgne iz stiska Montgomerijevih vojnih načela, oni ne bi smeli da se bahate i glume novog šerifa u gradu, a kamoli da pokrenu najveći rat u Evropi od kraja Drugog svetskog rata, u koji ukrajinski saveznici ne smeju vojno ni da privire... I kada tome dodamo azijskog šerifa, situacija nije nimalo lepa. Zato je bolje dok se diplomatskim putem, spoljnopolitičkim ugovorima i savezima kao u doba koje sam pomenuo, trgovinom i finansijama plete mreža oko Rusije, nego dovesti sebe u situaciju kada si konfrontiran, ali ne smeš da je napadneš i silom dovedeš razumu, nego se ograničavaš u akcijama koje svodiš na to da se dereš na nju preko plota dok ona radi šta joj se prohte. U tom kontekstu su, pored mana koje svaki establišment ima, nekadašnji britanski i francuski političari bili besprekorni... Takav format političara, nažalost, danas retko (ili možda čak i nikad) pronalazimo.

Naravno da uvek ima nečega konfrontirajućeg kada je reč o velikim silama, ali poenta je u tome što je Kinezima ovakva situacija dar s neba koji se dešava jednom u hiljadu godina. Čak i kad bi se konflikt Rusa i zapadnog sveta završio nerešeno, bilo bi to 1:1 za Kineze.

Po mom skromnom mišljenju, onda kada je Britanija prestala da bude faktor svetske politike u onim proporcijama s kraja 19. veka i do polovine 20. veka, što je posledično umanjilo i uticaj Francuske. A oni su, to jest njihove spoljnopolitičke doktrine, bili najveći zagovornici pariteta na evropskom kontinentu koji je Rusiju držao upravo tamo gde su i hteli da je drže. To se vidi iz bezbroj primera, a osnova svega bila je ideja da se kroz međudržavne ugovore i saveze ojačaju dva kraja kontinenta, zapadni i istočni, kako nikome unutra (odnosi se naravno na Nemce) ne bi padalo na pamet da čini nekakve nepromišljenosti. Na kraju krajeva, savez Britanaca, Francuza i Rusa, doneo je i pobednike u dva svetska rata upravo zahvaljujući tadašnjem talentu britanskih političara da anticipiraju događaje i na vreme reaguju, kako bi iskoristili Rusiju u vlastitu korist, a ne pravili od nje protivnika na vlastitu štetu.

Čitave generacije evropskih političara imale su kristalno jasnu nameru da Rusiju inkorporiraju u Evropu, još od Vilijama Gledstona, ne kako bi im činili uslugu već da bi mogli da je kontrolišu u okviru zadatih standarda i međusobnih ugovora, znajući kakva opasnost preti ako bi se ovi raspojasano zagrlili sa Kinezima i tako zagrljeni krenuli da preispituju temelje međunarodne politike. Iz tih razloga, to što su se toliko primakli jedni drugima Rusi i Kinezi predstavlja upravo suprotno od onoga što su ti evropski političari smatrali da je praktično i opravdano, a da ne pominjemo ona čuvena prva dva pravila rata koje je obnarodovao feldmaršal Mongomeri, kao heroj WWII, u govoru u Domu lordova 1962. godine: Pravilo broj jedan na prvoj strani Montijevog "pravilnika o ratu": Nikad ne napasti Rusiju, Pravilo broj dva: Nikada ne napasti Kinu (Rule 1, on page 1 of the book of war, is: "Do not march on Moscow". Various people have tried it, Napoleon and Hitler, and it is no good. That is the first rule. I do not know whether your Lordships will know Rule 2 of war. It is: "Do not go fighting with your land armies in China) I to je izrečeno u trenucima dok su se Kinezi pretežno zabavljali unutrašnjom situacijom i dok nisu imali imperijalističke pretenzije kao danas, kad se u mnogim situacijama pleše upravo po njihovim notama i kada se svira muzika koju baš oni vole da čuju... A što je najgore od svega iz perspektive tih nekadašnjih velikih evropskih planera, Rusi i Kinezi u toj svoj blizini trenutno nemaju tačku trenja... Jer kad bi bilo frikcije, moglo bi da se igra na tu kartu, a aktuelna situacija proizašla iz rusko-kineskih odnosa je katastrofalna po njihove takmace, što se vidi i iz ruskog izvoznog bilansa. Pa se tako, iz ove perspektive, bolje zaključuju stavovi i Gledstona i Montgomerija, kao i porivi. Jer, ja zaista ne bih voleo da živim u svetu gde su Rusi i Kinezi najbolji drugari, partneri i braća po oružju. A imam i osećaj da bi od tog njihovog partnerskog zanosa i tih zagrljaja manjim narodima odasvud, i gore i dole na mapi sveta, i levo i desno, mogla da pukne kičma.

Otkako se sin Dragan pojavio na društvenim mrežama kao ukrajinski vojnik, uopšte ne pratim po mrežama dešavanja u Ukrajini, a nešto mi ni mejstrim mediji ne ulivaju poverenje. Zato bih rado ovde pročitao neki normalan osvrt na najnovija ratna dešavanja, te predikcije u svetlu onoga što danas javljaju agencije vezano za Azovstalj, odnosno šta očekuje Ukrajinu u sledećim nedeljama.

Platiće zemlje trećeg sveta, slabi i nezaštićeni, na ovaj ili onaj način, kao što je sirotinja uvek plaćala račune bez krčmara u savremenoj političkoj istoriji. S tim da, kako smo ranije navodili, Ukrajina ima pravo da izmuze svaku moguću slavinu do njenog isušenja, jer ako je zapad igradio dva puta Nemačku, posle oba rata u kojima su Nemci bili na pogrešnoj strani, Ukrajinci treba da naplate sve ovo što im se dešava. Pa ne, najbolje da se sad Amerikanci povuku i da se prave kao da se razaranje Ukrajine njih ne tiče... E neće baš moći tako, nego ima da plate ono što treba da se plati, da ne bi zbog eventualnog ukrajinskog neuspeha na kraju sve stiglo do ruskog revizora.

Bugarska i Rumunija su pomenuti kao primer primanja po ubrzanom postupku, za koje je Evropska komisija tada dokazivala da su potpuno nespremne za članstvo, i za koje se tada smatralo da su ušle u EU samo da bi Brisel dobacio što dalje na istok, a ne kao usporedba sa Đinđićevim vremenom. Uzmemo li pak samo slučaj Bugarske, ako analiziramo renomirane indekse i izveštaje o demokratiji, ostaje nam samo da se zapitamo da li ja ta država greškom u EU i zašto je zapravo tu gde jeste. Jer, indeks percepcije o korupciji od strane Transparensija redovno svrstava Bugare u najkorumpiraniju članicu EU, dok u kategoriji "kontrola korupcije“ Bugarska ima rezultate uporedive sa rezultatima zemalja u razvoju i sada je izmerena kao i, recimo, 2009. godine. Indeks vladavine prava 2020. dodeljuje Bugarskoj najlošiju ocenu u EU nakon Mađarske, svrstavajući je na 53. mesto među analiziranim zemljama, a poređenja radi, Kosovo je zauzimalo 54. mesto. Pored toga, u kategoriji korupcije izvršne vlasti na ovom indeksu Bugarska je dobila istu ocenu kao i Rusija, što znači da postoji jednaka verovatnoća da bi bugarski javni službenik primio mito kao i ruski, bez obzira na to što bugarski službenik posredno ima leđa u Briselu, a ruski nema. . U izveštaju "Nacije u tranziciji“ Fidom hausa Bugarska je iz demokratije svrstana na nivo polukonsolidovane demokratije, a lane ju je Svetski indeks slobode medija Reportera bez granica smestio na 111. mesto na svetu - u odnosu na 92. mesto koje zauzima, recimo, Makedonija. Bugarska ima najniži BDP po stanovniku u EU, skoro da je potpuno bez stranih ulaganja, pa nikoga ne treba da iznenadi to što Bugari imaju najnižu prosečnu platu u EU. Sindikati su procenili da tamošnje dvoje ljudi koji zarađuju prosečnu platu ne mogu da izdržavaju četvoročlanu porodicu, stoga siromaštvo posledično deluje i na demografiju. Takođe, više Bugara radi u inostranstvu nego u Bugarskoj. Masovno iseljavanje je dovelo do toga da ključni sektori ostanu bez mladih - više od polovine doktora u Bugarskoj su stariji od 55 godina. Zemlja ima jednu od najvećih stopa smrtnosti na svetu, što se može pripisati lošoj zdravstvenoj zaštiti i siromaštvu. Prema istraživanju Eurostata, samo 35 odsto Bugara je prošle gdine bilo zadovoljno svojim životom. Et cetera, et cetera... I kao takvi, oni su bili primljeni u EU preko reda i u vreme kada su evropske institucije pominjale da im nije tu mesto, a Đinđićeva Srbija - nije. Za nekog tamo bojkoborisovikolikog tipa važio je ubrzani postupak, a za postpetooktobarsku Srbiju nije bilo šanse da uđe ubrzanim tempom. Ali će zato putinoliki Vučić koji je po Srbiji lepio plakate sa Putinom i kačio njegove bilborde po gradovima, prema najavama Šulca, biti primljen pre Zelenskog koji ratuje sa tim Putinom, jer nakaradna vrteška traje bez prestanka.

Boston nema ni ofanzivnu ni defanzivnu rupu. Niti možeš sa nekoga da pomažeš, niti možeš nekoga ciljano da napadaš (čak ni Pričarda). Pri tome je Horford Baksima strpao 30 u četvrtoj, a Vilijams 27 u sedmoj, Tejtum 46 u šestoj, 34 u petoj i 30 u trećoj, Braun 27 u trećoj i 30 u drugoj, a Smart 24 Majamiju u drugoj... Što ih čini najpolivalentnijim napadom u čitavom plej ofu jer pucaju iz svih oružja, svi se upisuju i svi igraju svoj uloge u kontinuitetu. A to je dobar recept za osvajanje titule.