Nek grmi jako

Ako smatraš da nije argumentovano, to je opaska koja je sasvim na mestu. Jer, u ovo ludo doba kad retko ko koga sluša i još ređe čita, prava je retkost da neko i pročita neki poduži post, pa se još i kritički osvrne na predmetnu stvar. Zato mi, ako ćemo pravo, imponuje kada nešto što je moja malenkost istipkala neko uopšte i iščita, a kamoli još i izrazi želju za smislenom polemikom na osnovu tih skromnih redova... I na tome sam zahvalan koliko i na opaskama.

Suvislost je u oku posmatrača 😃 Ali sad ozbiljno, sećam se da sam još kao klinac, na prvoj godini fakulteta, bio baš iznenađen kad sam čitao da su nemačke socijaldemokrate imale mogućnost da blokiraju nameru vlade i kajzera i osujete ih u naumu da ratuju, samo da su glasali protiv ratnog budžeta 1914. godine, bez čega Nemci ne bi imali sredstava za rat. Ali oni to nisu učinili, kao što nisu još na samom ulasku Hitlera u parlament reagovali zajedno sa Telmanovim komunistima, iako su im procenti biračkog tela išli na ruku... Ali to nikako ne svedoči o nemanju demokratskog karaktera nemačkog naroda u to vreme, već o nesposobnosti jednog dela tamošnjeg političkog krema da ispravno i na vreme reaguje na događaje koji će kasnije imati ogromne posledice. A pre toga sam, gledajući Belu traku, baš mislio kako su Nemci kao narod bili predodređeni za ono što im se desilo, kao neko plodno tlo za one koji će doći na vlast... Ali to je bio adolescentsko-romantični pogled na taj period, a kasnije sam, odrastajući, učio kako ne treba generalizovati narode. I sad sam, kada iskustveno i sa stopostotnom sigurnošću znam da nema lepih i ružnih naroda, demokratskih i nedemokratskih, pametnih i glupih i dobrih i loših, nadam se naučio tu lekciju.

To pitanje me podsetilo na neki jutarnji program koji sam gledao odavno, pre dvadeset i više godina, u kome je voditeljka ugostila pesnika Goranca... I pita ga ona, sva onako prepodobna: pa jel moguće pisati poeziju na goranskom jeziku, a on joj odgovara - poeziju je moguće pisati na svakom jeziku. I kako poezija može da se piše na svakom jeziku, tako i svaki narod ima demokratski karakter, bez obzira na okolnosti u kojima živi. Pa i narod u Crnoj Gori... I eskimi... I indijanci... I oni koji na obalama reke Amazon biraju plemensko veće... Samo ga treba potaknuti, a zatim negovati. I nikako ga ne sputavati krađama na izborima koje jednom čoveku omogućavaju višedecenijsku vladavinu, a i nepoštovanjem volje građana koji su glasali na poslednjim izborima, posle kojih izglasana petina ima vlast, a oni koji su dobili 80 posto glasova nemaju nijedan mandat u vladi.

Kada je Bugarska primljena u EU, posle prve godine OLAF utvrđuje da je netragom nestala milijarda evra iz evrofondova. Kao kod blagajnika Al Kaponea, ima ulaz - nema izlaz... Za samo godinu dana članstva u EU bugarska vlast neometano je ukrala milijardu evra od građana Bugarske, što je neverovatno ma koliko neko ustvrdio da je zvanični Brisel, partnerstvom sa tim huljama, dobio šta je i tražio. A posle su za partnera imali Borisova, ko da ti evropski saveznici biraju od zla oca i od gore majke. Situacija u nekim drugim državama još je i gora, jer su Briselu partneri oni koji najdirektnije sponzorišu narkotrafiking i svakojaku zabranjenu trgovinu, od trgovine oružjem u zemlje koje je ista ta EU sankcionisala i zabranila izvoz oružja na ta mesta, preko švercovanja cigareta, nakita, umetničkih dela i zaštićenih retkih životinjskih vrsta, pa sve do trgovine belim robljem i ljudskim organima. I sad treba dobro razmisliti, kako bismo može biti uočili neko veće dobro koje stoji iza svih tih sponzorsanih zala... Jer, zašto bi EU aminovala tolika zla i slikala se na samitima sa tim moralnim nakazama i čestitala im na reizborima, ako iznad svega toga nije neko lepo nebo koje će nam doneti bolji život, a ne oblake sa sumpornom kišom? Ali koje to veće dobro može da proizađe iz tolerisanja narko kartela, koji se kokaju kao u Južnoj Americi i koji od evropskih prostora prave Kali i Medeljin, kao što je to slučaj sa Škaljarcima i Kavčanima? Šta to dobro može da nastane iz partnerstva Brisela sa državama i političkim strukturama koje naočigled svih, bez i da kriju, sponzorišu čist kriminal? Tako i prave male i nešto manje Putine, seju ih okolo i instaliraju na najviše pozicije zemalja koje su u EU članstvu, poput Orbana i Mađarske, ili očekuju da budu primljene poput država Zapadnog Balkana, koje predvode kriminalci sa leđima u Briselu.

Kao neko ko je odgledao sve do jedne sezone US Survivor, preporučujem taj originalni format svima koji mogu da pronađu vremena za takvu vrstu zabave. Ova srpsko-hrvatska varijanta franšize razlikuje se u domenu u kome se domaća fudbalska liga razlikuje od engleske Premijer lige. Liči jer je isti sport, ali je u stvari reč o nebu i zemlji... U isto vreme razumem i sve koji prate domaći Survivor, a i sam pravim društvo klincima kad to gledaju, sa mišlju da je bolje da gledaju mlade ljude sportski nastrojene nego nešto drugo.

Crna Gora je samom višedecenijskom vladavinom jednog čoveka potkopala vlastiti demokratski karakter, a sada je potkopan i demokratski potencijal kada je ozvaničeno i atestirano da tamo rezultati izbora ne znače ama baš ništa. Izbori su, dakle, sami po sebi nevažni, a od onoga - demos kratos - napravljena je splačina koja se retko viđa i izvan granica Evrope, a kamoli unutar nje, u državi koja barem načelno baštini evroatlantske principe. Evropa je na taj način aminovala karibizaciju jednog dela njenog prostora, a da nam je to rekao neko u vreme dok smo Evropu posmatrali kao pijemont borbe za ljudska prava, sa bezuslovnom nadom da ćemo ulaskom u porodicu evropskih naroda postati slobodni ljudi, ne bismo u to nikada poverovali. Ali ta je ideja sada u nekom ćošku sociološkog kazamata, kao izmrcvareni svedok vladavina raznih đukanovića, orbana, vučića, rama i borisova, koji su, kao rado prihvaćeni partneri, toj Evropi kojoj smo stremili bili draži nego demokratija i prosperitet građana na njenim prostorima.

Politička realnost u Francuskoj posledično navodi na to da treba pročitati ono što piše Šantal Muf, jer em što je Belgijanka bliska francuskoj svakodnevici, em je bliska izvorima u Briselu, em je i bila savetnica Podemosa i kao takva dobro zna kako funkcioniše populistička i antisistemska platforma u evropskim državama. A ona smatra da pupulizam i antisistemsko delovanje u stvari popunjavaju prazninu nastalu približavanjem tradicionalne levice prostoru desno od centra i bezmalo spajanjem sa desnicom u neoliberalnom kolopletu, koji ona naziva postdemokratskom politikom u kojoj se razlika između mejnstrim partija svodi na razliku u biranju između pljeskavice i ćevapa, iako je u oba slučaja reč o mlevenom mesu. I tako je, prema njenim navodima, popularnost Marin le Pen u stvari vapaj Francuza protiv suštinskog nedostatka izbora, zbog čega se došlo do kolosalnih skretanja u glasačkom tkivu. I upravo na toj tački, dakle skretanja Francuske udesno, oni koji doro poznaju i promatraju ta pomeranja savetuju da se pročitaju Eribonovi memoari od pre desetak godina, u kojima i kroz primer vlastite majke, koja je kao nekadašnji glasač Komunističke partije postala glasač Le Penove u znak protesta jer su levičari u međuvremenu postali neoliberali, prikazuje upravo ono što se u Francuskoj dešava danas. Naravno, posle Bregzita se sve što miriše na takav koncept u Briselu oslikava mračnim tonovima, a u mraku je svaki đavo crn, pa su i u strahu od Marin le Pen bile velike oči iako je za pretpostaviti da se ona, posle trećeg neuspešnog pokušaja da postane predsednica Francuska, bliži neminovnoj silaznoj putanji... Ali šta će biti ako na njeno mesto, dakle na veoma plodno tlo na kome raste mogući plod izlaska iz NATO pakta, pa i EU, dođe neko ko neće biti opterećen odnosom sa Putinom ili korupcionaškim aferama i proneverama? I šta ako tada zaista uz Bregzit dobijemo i Fragzit, naročito u svetlu neizvesne budućnosti istoka Evrope, pandemije i ekonomske politike, kao i od posledica do koje dovodi energetska kriza i nestašica osnovnih životnih namirnica. Jer, ako bi posle Britanije i Francuska izašla iz EU, u ostatku Unije bismo dobili Četvrti Rajh i nešto što je u totalnoj suprotnosti sa Rimskim sporazumima... Što ipak barem u naznakama podseća na Faraža, odnosno na činjenicu da zapravo opasnost koja je dolazila sa te strane nije bila izazvana njegovim uspehom na izborima za Evropski parlament, što je kasnije suzbijano promenom izbornog zakona, već onim što je došlo posle toga. Iz tog ugla gledano, strah od Marin le Pen u meri u kojoj je bio aktivan verovatno je u budućnosti neopravdan, ali strah od onoga što stiže posle nje možda i nije.

Stvar je bila jasna još kad smo videli anketu levičara, i to na uzorku samo onih koji su izašli u prvom krugu na izbore, koja je pokazala da će trećina njih sigurno glasati za Makrona, trećina se premišlja, a samo jedna trećina je bila odlučna da ne izađe na drugi krug, ali sve što ide preko 40 odsto za Marin le Pen je neverovatno i dosad je bilo nezamislivo, pogotovo ako se uzme u obzir da je u jednom izbornom turnusu porasla za desetak procenata u odnosu na drugi krug prethodnih izbora. Ipak, iako sada francuska desnica izgleda kao evropska babaroga, tamo je još uvek levica tas na vagi. Takođe, iz ove perspektive ovakav rezultat Le Pen izgleda kao udarac u plafon, a i taj maksimum neće moći da ovaploti u antisistemskim namerama, kao što to nisu mogli da učine ni neki drugi evropsko antisistemski pokušaji koji su dobijali velike procente, poput Podemosa, Pet zvezda, pa čak i Sirize koja je isprva delovala antisistemski i došla na vlast na antisistemskom talasu, kao i onaj Matovič u Slovačkoj... Ako bih fenomenološki morao da ih uporedim sa nečim, to bi bile seljačke bune u Evropi iz 14. i 15. veka kao preteče antisistemskih pomeranja, koje bi i pored početnih uspeha ipak na kraju potpale pod klješta sistema, jer nisu imale jasan pravac kako i šta dalje kada ugroze sistem protiv koga ustaju. Tako će proći i Marin le Pen.

Alimpijević se pridružio horu dečaka koji pevaju pesmice o deci u KKP, unižavajući taj tim kao da im treba staratelj i tutor. Pa otkad je Avramović dete, čovek ima pet sezona u Italiji i Španiji?! Ili Mur?! Pa jel i Mur dete? A Ledej i Panter? I Zagorac je dete... I Dangubić, jel da? I Kuruc je dete, a to što ima 55 utakmica kao starter u NBA, to nikom ništa. A Smailagić ima samo tridesetak utakmica za GSW, pa se to valjda ne računa jer je i on jedno veliko dete. Naravno, i Lesor je dete, samo je valjda akcelerant... Pa ne, stvarno, najbolje da zbog Madara, Tristana i Koprivice svi budu zbirno okarakterisani kao deca. I kad taj Avramović ili Zagorac vide i čuju da ih protivnički treneri nazivaju decom koja tek treba da košarkaški odrastu, a oni odigrali sijaset seniorskih sezona, verovatno im je baš ono super. Ili još gore kad im kažu da još nisu dorasli... Pa tačno da se roknu.

Naravno da Le Penova nema šanse, ali ipak Makronu pomažu njegovi evropski partneri, kao što smo i pretpostavili da će mu pomagati na sve moguće načine, kako se ne bi dogodila iskliznuća iz šina poput Bregzita i Trampa, za koje su takođe u većoj ili manjoj meri tvrdili da se neće desiti, pa su se ipak desila. Pa je tako OLAF optužio Marin le Pen da je sa ocem proneverila 620.000 evra dok su bili poslanici u Evropskom parlamentu... Što je sasvim pitko za sve konzumente takve vesti ako se uzme u obzir da su političari skloni proneverama svuda i na svakom mestu, pa tako i u Briselu, ali ako se zna da je to delo staro nekoliko godina, jer je tata Žan Mari izašao iz Evropskog parlamenta 2019. godine, a ćerka Marin dve godine ranije, jasno je i da je sada izvučeno iz fioke za potrebe drugog kruga predsedničkih izbora. Jer, tajming prosto ne može da bude bolji za takvu akciju neke EU agencije, ali to je i očekivano pošto, kako smo već naglasili, stvari poput izbora za predsednika Francuske ne treba prepuštati slučaju. Sad ćemo biti u prilici da vidimo i reakciju francuskog tužilaštva, budući da su optužbe ozbiljne i vuku sa sobom ozbiljne konsenkvence ako se ispostave tačnim.

Naravno da je kod jednog broja nezadovoljnika zastupljeno od svega po nešto u arsenalu nezadovoljstava koje si naveo, pa još plus korona... Ali ne samo kod onih nezadovoljnika koji daju glas za Marin le Pen, budući da su i levičari nezadovoljnici, i to u dosta dobroj meri, ali oni ipak neće dati svoj glas Le Penovoj ma koliko da ih tišti, recimo, ekonomija. Kao i oni koji su takođe nezadovoljni ovim ili onim, ali ipak u Makronu vide dovoljno toga da bi mu ponovo ukazali poverenje. Zato nezadovoljstvo, samo po sebi, iako diktira porast poverenja Le Penovoj, u mnogim slučajevima ipak nije dovoljno da bi došlo do promena. I upravo bi ta istina, po kojoj ima dosta onih koji bi nešto menjali, ali baš ne toliko drastično da bi doveli Le Penovu na mesto šefa države, kako se trenutno nazire, moglo i da odluči predsedničke izbore.

Pretpostavljam da pozamašan deo uspeha duguje činjenici po kojoj je i u spoljnu i u unutrašnju politiku implementirala ono na čemu su degolisti gradili posleratnu Francusku, a degolizam kao platforma tamo još uvek zauzima pozamašan deo političke logike prosečnog birača. Jer ako se uporedi ono što Le Penova priča o NATO paktu, to je čist degolizam, dok je odnos prema EU tek blago modifikovana varijanta približnija aktuelnom vremenu. S druge strane imamo i činjenicu da su Francuzi još u velikoj meri ekcepcionalisti koji, dakle, ističu vlastite posebnosti i odriču da budu svojevoljno gurani u isti koš sa drugima, što i jeste talas koji je odavno zajahala Mari le Pen... Pa se sada rutinski održava na tom talasu, koji je takođe degolizam u praksi. Međutim, stvar sa Rusijom uopšte nije degolovska. Upravo je suprotno - degolisti su odbacivali ideje priklanjanja bipolarizmu s bilo koje strane, i to tako što nisu mnogo marili ni za Vašington ni za Moskvu. Pa ipak, ako bih morao da pretpostavim odakle sad Rusija u igri i odakle Le Penovoj ideja da ubaci Ruse u savezništvo, rekao bih da mi to sve miriše na ideju Vilijama Gledstouna da Zapad sarađuje sa Rusijom kako bi rubni delovi evropskog kontinenta držali Nemačku u klještima, nedozvoljavajući joj da gospodari centralnom Evropom. Naravno, on je prvenstveno mislio na Britaniju, ali otkako je Britanija izgubila tu bajronovsku crtu u spoljnoj politici, zbog koje nekada davno nisu dopuštali da neko veliki tek tako tlači nekog malog, i kada su po okončanju Drugog svetskog rata odbacili Sovjete kao partnere, ta vizija Gledstouna zapala je u ćorsokak, pa je sasvim moguće da neko u Francuskoj ima nameru da je oživi, naročito u svetlu aktuelne nemačke dominacije u Evropi. Takođe, savez Francuske i Rusije po čudnim okolnostima, jer je jedna država tada bila republika prosperiteta, a druga carsko-apsolutistička mrcina, već se dogodio... I to 1892. godine, kao direktna posledica francusko-pruskog rata, plus kao recidiv Gledstounove ideje koja za cilj ima slabljenje Nemaca. A trajao je skoro tri decenije, tačnije do Oktobarske revolucije... Pa ako to tako posmatramo, to što Le Penova čačka mečku sa Rusima uopšte nije nikakav ekskluzivitet, niti je time izmislila toplu vodu. Naprotiv, jer ako su nekada mogli u savez sa Romanovim, ni Putin im, što se već vidi iz priloženog, neće teško pasti.

Le Penova ne da nije osudila agresiju Rusije na način na koji zapad osuđuje taj čin, već se sve što ona misli o tom sukobu očitava u onome što je rekla o aneksiji Krima... A rekla je, doslovno, da aneksija Krima nije protivzakonita i da je zasnovana na glasanju onih koji tamo žive. Ona takođe podržava uslove za mir koje je postavila Rusija, odnosno da Ukrajina ne uđe u NATO, da prizna aneksiju Krima i prihvati sporazum o regionima Donbasa. Što se pak sankcija Rusiji tiče, u njenim izjavama provlači se i nešto što je mnogo više od gasa i energenata, kao kada je prilikom posete jugozapadnoj Francuskoj rekla da zapadni lideri, koji su juče žrtvovali francuske poljoprivrednike na oltaru slobodne trgovine, danas te iste ratare i stočare dokrajčuju u ime navodno efikasnih sankcija Rusiji... I kad Bajden kaže da će svi oni koji tako reaguju na ukrajinsku situaciju trpeti ogromne posledice, da li misli i na Mari le Pen, jer je nemoguće biti malo za sankcije, a malo ne biti, kao što je potpuno besmisleno malo osuđivati Putina a malo ga ne osuđivati. Pa ili ga osuđuješ ili ga ne osuđuješ, a sva je prilika da Mari le Pen, kandidat za predsednicu Francuske u drugom krugu predsedničkih izbora, ne da ne osuđuje Putina nego ga i favorizuje. Uz sve to, Le Penova, uprkos ukrajinskoj situaciji, i dalje brani svoj projekat savezništva sa Rusijom kada je reč o bezbednosti u Evropi, Africi i Aziji, dok ta ista Rusija sada demonstrira na koji način percepira tu bezbednost. Pri tome, Tjeri Marijani, koji je njen megafon u Evropskom parlamentu, ne propušta priliku da ukaže na to što zapadni mediji predstavljaju sliku o velikom lošem Rusu kao krivcu za rat u Ukrajini, iako je, prema njegovim rečima, Ukrajina kriva jer je sve počelo državnim udarom 2014. godine, koji su podržale SAD i Evropska unija??!? I to su reči koje su izgovorene u Briselu, a ne u Minsku ili Pekingu. A opcija koja protežira takve stavove će imati, prema procenama, od 46 do 49 odsto glasova u drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj... U Francuskoj, dakle, a ne u Belorusiji.

Jedno je kada neke manje države predvode lideri slabijeg demokratskog kapaciteta, a nešto sasvim drugo kad kandidatkinja za predsednicu druge po snazi države Evrozone i nuklearne sile flertuje sa Putinom. To čak ide do tačke u kojoj francuski zvaničnici direktno prozivaju Le Penovu da je Putinova saveznica a ne samo ljubitelj Putina, kao u izjavi ministra Le Mera. Što je svojevrsni paradoks, budući da zapadne države, koje bi trebalo da brane svetski poredak kakav su skrojili, unutar vlastitih nedara tradicionalno nunaju pokrete i individue, snažne i manje snažne, koji podržavaju one što ugrožavaju isti taj svetski poredak. Pa Mari le Pen u tom kontekstu nije nikakav iznimak ako odranije imamo primere poput, recimo, Edvarda VIII koji je podržavao Hitlera i imao nameru da sarađuje s njim, isto kao i heroj Amerikanaca Čarls Lindberg... Pa kad bi stvari krenule da idu na ruku Putinu, kao što su u početku išle na ruku Hitleru, ko nam garantuje da iz tog zapadnoevropskog fundusa ne bi iščeprkao nekog svog Kvislinga, Petena, Salazara, Franka, Musolinija i Hortija, kad sada, dok je EU još uvek sila, u njenom srcu ima svoju kandidatkinju za šefa države? Iz tog razloga predikcija podrške Le Penovoj svakako zabrinjava, naročito u svetlu činjenice da zagovara izlazak iz NATO pakta, što samo može da naškodi tom savezu, a nikako da ga ojača. I to u trenutku kada je taj pakt jedini garant da Rusi neće početi da razmišljaju o vojnim akcijama protiv još nekih država. Jer ako bezmalo polovina glasača u Francuskoj podrži osobu koja, nazovimo to eufemistički, ima visok stepen tolerancije za ono što Rusija radi u Ukrajini, onda između tog fenomena i fenomena odnosa princa Edvarda i Hitlera nema neke suštinske razlike.

I eto, prekinuše konferenciju za medije Le Penove kad je neka žena iz publike podigla srce sa Putinom i Le Penovom. Što je ili podvlačenje ljubavi između Lepenčice i Putka, ili subverzija sa provokatorkom kako bi se dodatno naglasilo da je Makronova protivnica ljubiteljka agresora i narušivača evropske i svetske bezbednosti. I jedno i drugo prilično je uzbudljivo jer u zemlji nuklearnoj sili, članici NATO i EU, na konferenciji za medije predsedničkog kandidata, koji prema procenama ima nešto manje od polovine glasova, vidimo par ekselans manifestaciju rusofilstva... A Le Penova ionako mora da se suoči sa posledicama vlastitih simpatija čak i ako joj sa strane iskonstruišu to sučeljavanje.

Postoji nekoliko krucijalnih načina na koji zapad može i mora da pomogne Makronu. Između ostalog, mogu da mu tokom sledeće dve nedelje pojačaju angažman vezan za Ukrajinu i Rusiju, pa još kad bi pod njegovim posredovanjem došlo do bilo kakvog pomaka nabolje - puna šaka brade. Naročito u svetlu činjenice da je već imao, čini mi se, dva razgovora sa Putinom povodom Ukrajine i da se tako profilisao kao bitan faktor i kao jedan od retkih lidera koji ima tu mogućnost da razgovara sa Moskvom na normalan način. I sad treba jahati na tom talasu, jer činjenica je da Francuska ipak ima zadovoljavajući diplomatski kurs u odnosu na Rusiju, i svakako mnogo prihvatljiviji za same Ruse nego što su to odnosi koje Rusi imaju sa, recimo, Briselom, Berlinom i Vašingtonom. Takođe, treba očekivati intenzivnu medijsku pomoć Makronu od svih svetskih relevantnih medija, koji bi mogli da zatrpaju Francuze katastrofičnim prognozama u slučaju pobede Le Penove, mnogo žešće nego u slučaju Hilari Klinton i Trampa, jer su sada valjda uvideli gde su tada pogrešili kada su dozvolili da im se dogodi ujka Donald. Drugim rečima, neka ga dižu kako znaju i umeju, neka mu, ako treba, čestitaju pobedu dva sata pre zatvaranja birališta kao T. Nikoliću, jer ako je istina to za 51-49, s tim se ne treba igrati niti prepuštati situaciju pukom slučaju.

Ma već je projekcija 51-49 skoro neverovatna, pa opet analitičari tako procenjuju ishod drugog kruga... Pretpostavljam da se to temelji na pretpostavci da levičari neće glasati za Makrona, već tek sporadično. Što me podsetilo na intervjue sa rukovodstvom studentske levice na Sorboni, koja je baš antimakronovska, dok rukovodstvo studentske desnice ima nekih dodirnih tačaka sa Le Penovom, pogotovo oko migranstske politike i evroskepticizma. Ona je, po mom skormnom mišljenju i nagađanju, i profitirala zahvaljujući nešto mekšem stavu prema EU koji više ne poziva Francuze na izlazak, već na promenu participacije Francuske i njenih ulaganja, na promene unutar evrozone, reviziju Šengena i svakako decentralizam u odnosu na Brisel. A ono što najviše ljulja brod jeste njena najava promene politike prema NATO... U najkraćem: nećemo da nas se tiču sukobi koji nisu naši. A ta agenda bi, u slučaju da postane zvanična, napravila haos unutar saveza, jer šta bi bilo kad bi još neka država, pogotovo tako velika, sledila isti princip? Sve u svemu, očekujem da zapad reaguje snažno kako bi priskočio Makronu u pomoć.

Pa upravo zvoni za uzbunu to što su Francuzi tradicionalno levi do umereno desni, a sad trećina ode u krajnje desno. A još kada se pominje da će biti tesno u drugom krugu, logična je zabrinutost onih koji ne mogu da vide Le Pen ni na teveu, a kamoli na mestu predsednika. Jer ona je nekontrolisani top koji puca kartečom, iako je povukla ručnu za Fraxit i više ne zahteva referendum za izlazak, pa niko u EU nema pojma šta bi sa njom moglo da ih zadesi. Plus voli Putka više nego DJ Vučićevič.

Svaki treći Francuz glasao za Le Penovu i Zemura. Što znači ne za neku običnu desnicu, nego desničetinu prema kojoj su Dveri i Zavetnici salonski lakeji. Mogu da mislim kako u Briselu gledaju na to, jer kad bi se danas održao referendum u Francuskoj povodom ostanka u EU ili odlaska poput Britanaca, svima bi Bregzit tutnjao u glavi.

Onaj Marej bi tačno pre zaigrao da je preživeo pad aviona umesto povrede koja mu se dogodila. Kakav vejst za Jokića, koji dve sezone igra sam i mora da krčmi MVP kalibar da bi bio šesti na zapadu. I kakva energija u onoj glavi i u onom telu, kad ne da nije posustao već lik pravi stats lajne koje važe samo za njega i za nijednog drugog igrača u NBA istoriji. I u pravu su oni iz Denvera što su postavli tvit sa Jokićevim statsima, uz konstataciju da su brojevi toliko ispred vremena da su za neke i nerazumljivi... U fazonu, možete da date MVP titulu kome hoćete, Jokić stvara kategorije samo za sebe.

Zaboravih da pomenem da to čemu svedočimo u političkom životu Srbije nije samo domaći specijalitet, niti imamo pravo na patent što se tiče sprovođenja diktata spolja, jer se iz mnoštva primera isto uočava i u drugim državama u okruženju. Što u krajnjoj konsenkvenci i nije nelogično, budući da čitav Balkan zagovara evropski put, pa iz tog razloga mora da se subordinarno povinuje diktatima iz centra kome teži. Međutim, potpuno je neverovatno koliko su oni koji dobijaju podršku od tih centara moći (ili su je do skora dobijali) zapravo drugačiji od onih koji ih podržavaju. Jer, partneri Brisela i Vašingtona su i Vučić, i Rama, i Đukanović, i Bojko Borisov, i Zajev, i Orban... I kad se ti živopisni likovi i njihove koloraturne političke karijere zbirno pogledaju, prosto je neverovatno da je neko ko treba da bude uzor u poimanju i sprovođenju demokratije i zvezda vodilja zabludelih naroda, uopšte hteo da takvim političarima uzme i blindirani orah iz ruke, a kamoli da se s njima rukuju, grle i dogovaraju o sudbini ovog dela Evrope. Neko bi rekao da je to pragmatizam, te da se od takvih ljudi na najlakši način iznudi ili dobije ono što se želi, ali brate... Pa kako ne iznudiše poštovanje zakona, toleranciju, slobodu medija i sve druge institute kojima se i sami diče, nego ćutke gledaju kako Bojko pljačka Bugare, a Đukanović diluje gudru i pljuge?! I da li od njih uopšte iskreno i zahtevaju čiste ruke, ili ih baš briga što su u partnerskim odnosima sa takvim negativcima...

Demokratska opozicija Srbije bila je nominalno spremna da donosi većinu takvih odluka, pa opet St. Protić priča na Novoj na koje su sve načine trpeli pristisak spolja kada je reč o personalnim rešenjima za pozicije u vladi i ministarstvima mnogo pre nego što su i bili u poziciji da nešto učine ili ne učine. I on nije jedini svedok tih radnji, budući da smo više puta u međusobnim prepucavanjima aktera tog političkog trenutka slušali ko je bio pik čije ambasade... Imamo, dakle, dve političke pozicije na drugačijim stranama političkog spektra, DOS i SNS, a ono što ih spaja, ako je verovati St. Protiću koji valjda ne bi slagao dok priča kako su im stranci zavrtali uši, upravo je to inostrano zavrtanje ušiju. E, sad on to priča u svetlu njegove osnovane pretpostavke da će zapad ubrzo krenuti svim snagama u berbu naprednjačkih ušijiu, ispostavljajući im zahteve na koje ovi neće moći da se prave mrtvi... I što bi rekla ona vojnička pesmica, poznata većini onih koji su služili vojni rok: zašto gušter uši ima? Da se džomba igra s njima.

Ako je samo moguće, dakle ne izvesno već samo moguće da naprednjaci nakon deset godina sticanja apsolutne i abnormalne vlasti moraju da slušaju diktate spolja i da, recimo, eliminišu socijaliste iz vlasti ili nešto tome slično, jer im je tako naređeno u nekoj ambasadi ili tokom nekog telefonskog razgovora, kako bi tek uticaj spolja delovao na neki slabiji establišment ako ovakav autokratski režim drži za kohones?! Sama pomisao da je neko ko ovde izgleda kao bogotac, prilikom formiranja strukture vlasti običan serviser tuđih potreba i naloga, jeste poražavajuća do te mere da obesmišljava i onih dva miliona i dvesta hiljada glasova za Vučiča, kao i sve glasove protiv njega. Jer ako ti spolja, dok ti bulazniš poredeći se sa Pašićem, nacrtaju izgled vlade, njene aktere i buduće smernice, onda tu ne samo da nema ništa od demokratije, već ni od suvereniteta. Pa tako, slušajući St. Protića koji priča kako su im sa zapada naredili da u ministarstva prime neke Miloševićeve ljude posle 5. oktobra, u isto vreme tražeći da im se taj isti Milošević isporuči za Hag, što deluje šizofreno, nemam nikakvu dilemu da se postizborna fenomenologija svodi na subordinarnu kombinatoriku kako bi oni na vrhu, kojima leđa čuvaju oni spolja pošto su im prethodno impregnirali kičmu, obezbedili kontinuitet ličnog bogaćenja i pljačkanja onih koji su glasali, a u stvari se ne pitaju ni za šta.

Ne znam da li će mi ikada biti jasno za kog đavola Vučićevi oponenti moraju jasno da se opredele baš oko svega, kao da ih neko batinom goni na to, dok se njihov oponent godinama jasno ne opredeljuje maltene ni oko čega?! I moraju da imaju jasan stav i da budu decidirano pro ili kontra, dok on jednim jedinim gluteusom zauzima čitav spektar političkih opcija i solucija, i kao dvoglavi Arapin klima glavom i istoku i zapadu. Pa, pobogu, čovek čija je stranka najveća baza ljubitelja Putina u Srbiji, budući da se prema analizama čak dve trećine njihovih glasača opredeljuju za Rusiju, uspeva i da ubedi te glasače da je i sam rusofil, a i da Rusiji dva puta vikne šamarčić na Generalnoj skupštini UN ubeđujući planetu da i nije baš tako, i to na način da niko u stvari ne zna njegove prave namere u tom smeru. Takođe, lik minimalizuje čitav fenomen Srebrenice i uvek izbegne da ga decidirano nazove bilo kakvim imenom, ali zato ode tamo u fingiranoj predstavi, da bi ga neko navodno životno ugrozio i da bi od sebe napravio žrtvu svega nekoliko metara od mesta na kome su skončale prave žrtve... I sve to pred očima Evropske unije, koju navodno zagovara a odlukom da ostane neutralan u ukrajinskoj krizi najdirektnije podriva postulate evrointegracija, jer kako možeš da zahtevaš da postaneš član nečega čije odluke nećeš da poštuješ??? Ili primer sa LGBT setom zakona, koje ne želi da potpiše jer su njegovi glasači u većini homofobni, iako u isto vreme ima LGBT premijerku i mirne prajdove... A onda se od njegovih oponenata, u senci Vučićevog fokstrota sa celim svetom, očekuje da iskažu nepromenjiv stav oko apsolutno svih živih i neživih stvari, valjda da bi lakše izgubili i ono malo glasova koje bi mogli da dobiju na osnovu običnog taktiziranja?! Iako je logičnije da se makar malo zakamufliraju kako bi privukli što više glasača, a kad skinu tog pomahnitalog populistu, biće vremena da se odrede oko svega. I to je vidljivo i iz brzog voza čak i na ovakvim internet mestima, koja su najdirektnije opoziciono nastrojena ali se skoro svima ta jedina opozcija koju imamo, ista ona za koju jesmo pošto za Vučića nismo, ne sviđa zbog nekih stavova. Pa tako nešto razmišljam i padne mi na um hipotetička scena u kojoj kao neko ko pripada opozicionom korpusu, poželim da na internetu pronađem istomišljenike... I neki drugari me upute na ovo mesto jer, jelte, to mesto jeste opoziciono, a onda na tom mestu pročitam da su, u stvari, opozicionari svi do jednog od zla oca i od gore majke... Pri tome o sebi pročitam da sam, kao pripadnik ovog naroda, najverovatnije krezub, glup, nepismen i da se ne kupam, a i da mi je Putin tata a brat Si - mama. Pa da kao takav teško i da zaslužujem da živim poput normalnog čoveka, već da treba da se kao crv koprcam ispod Vučićeve čizme jer za bolje i nisam. Mislim, halo? Pa kako da pobedimo, jbt?

Naravno da Milica Zavetnica neće ostati imuna na čudotvorno dejstvo sapuna i peškira iz američke ambasade, čime se pridružuje dotadašnjoj desnoj ansambleji sa Obradovićem na čelu, koja je već osetila kako je fino američko miropomazanje 😅 A to bi moglo da znači da ovdašnja kabinetska desnica ipak nije džuboks za svakoga, budući da prima u sebe samo odabrane žetone i ne radi na rublje. Što reko onaj čovek, ja i ne poznajem u Srbiji ikoga ko je ikada u životu i video rublju 😃 Iz tog razloga, dakle od momenta kad je Amerikanac pogurao Dveri u prvi skupštinski mandat, a ne Putko, uopšte više ne pušim priču o tome kako Rus instalira po Srbiji te kabinetske desničare i ostale bezveznjake. Jer Rus već ima svoje istaknute predstavnike u establišmentu i svakako mu ne treba neki bedni riplejsment, niti klupa za rezerve na kojoj igrači ni ne znaju pravila igre.