Nek grmi jako

Iako se moja malenkost u opisu stanja u Venecueli tek ovlaš dotakla dedolarizacije kao jednog od ključnih ekonomskih instrumenata Kinorusije, potpuno sam zaboravio da pomenem šta bi Trampova akcija u Venecueli mogla da znači za petrodolar. Ali tu je Džejmi Mekgivir, da dopuni te moje skromne redove analizom koju pre njega niko nije ni dotakao, a tiče se jednostavne matematike kojom bi zadržavanje potencijalno ogromne buduće proizvodnje venecuelanske nafte u sferi američkog upravljanja osiguralo i poziciju petrodolara, alata koji Americi delom garantuje i dominaciju u svetskom finansijskom sistemu. Za one koji možda ne znaju, pojam "petrodolar" nastao je sedamdesetih godina prošlog veka, kad su predstavnici SAD i Saudijska Arabija seli i dogovorili se da će se na svetskom tržištu naftom trgovati u dolarima, zakucavpi tako novi izvor potražnje za dolarima i učvrstivši tako američku stratešku, ekonomsku i političku moć. Međutim, uspon Kine na poziciju svetske velesile i nova geopolitička blokovska podela smanjili su istovremeno udeo globalne trgovine denominovane u dolarima, pa se procenjuje da se danas čak 20 odsto svetske trgovine naftom plaća drugim valutama, poput rublje, juana i evra. Logično je da se tako promenila i veza između dolara i nafte, što kulminira činjenicom da su dolarske devizne rezerve u svetu trenutno na najnižem nivou od početka veka. Dolar je i dalje glavna valuta svetske trgovine, ali svedoci smo da ta njegova pozicija i na tom području slabi. I Tramp tu igra na žici, jer bi po njemu dolar trebalo da bude nešto slabiji kako bi američka industrija bila konkurentnija, ali i da istovremeno zadrži dominantnu poziciju na globalnim tržištima. Zato je uspostavljanje kontrole nad najvećim dokazanim naftnim rezervama u svetu deo strategije balansa u ostvarivanju tih ciljeva, uz najavljene carine zemljama koje pokušavaju da osmisle nekakvu alternativu dolaru, u prvom redu Briksu. Pa ako ostvari ono što je naumio u Venecueli, Tramp će odbiti napade na petrodolar i zadržati taj jaki alat za dominaciju u globalnim finansijama u rukama Amerike i zapadnog sveta.

Naravno, to je još jedna od potpuno pogrešnih premisa po kojoj je Tramp oteo Republikansku stranku, a koja se dugo održavala iako je skroz promašila fudbal. Evo, vidimo koliko je oteo, da ne može da institucionalno deluje u odnosu na Venecuelu onako kako je zamislio iako je uzeo tripletu pobedom i na predsedničkim izborima, i za Predstavnički dom, i za Senat. To da institucionalno stranka ne da nije monolitna nego se rašiva pre svega oko America First, za razliku od glasačkog tela koje prema poslednjoj CNN anketi neverovatno monolitno, moglo je da se jasno uoči još prilikom intenzivnog unutarstranačkog mačevanja oko Izraela. Da ne pominjemo i Maska, pa Tilovu ekipu, pa one treće koje predstavljaju oni što su navlačili za Niki, pa četvrte, one dikčejnijevce i neokone... To da je institucionalno stranka jedinstvena po svemu bila je laž medijskih propagandista u službi putinizacije Trampa, jer ga je mnogo lakše predstaviti kao Putina uz lažnu tvrdnju da je oteo republikance i da ih drži kao taoce, pa ne smeju da mu se suprotstave kao što i Putinu ne sme da zucne niko od njegovih. Ali kao što su u laži kratke noge, danas ovim glasanjem vidimo da te tvrdnje više i nemaju noge, nego lagano bez nogu gamižu na smetlište istorije.

Kada je već reč i o glasačima iz Srbije, postoji nekoliko činjenica vezanih za mađarsku dijasporu, a jedna je po meni skoro pa SF. Stvar se, naime, zahuktala početkom druge decenije veka, kada je Mađarska olakšala dobijanje državljanstva etničkim Mađarima van granica, i to valjda, koliko se sećam, na osnovu dokaza o mađarskom poreklu i poznavanju jezika, pa tako i povećala glasačko telo u dijaspori. Svojevremeno sam obrađivao specifične podatke o izlaznosti za Mađare iz Srbije, koji nisu uvek precizno dostupni po zemljama, ali postoje indikacije. Na primer, za mađarske parlamentarne izbore 2022. godine, registrovano je oko, ne držite me za reč jer nemam te podatke pred sobom, 70.000 birača sa mađarskim državljanstvom iz Srbije, što predstavlja otprilike jednu trećinu ovdašnje mađarske populacije. Međutim, ukupna izlaznost za čitavu mađarsku dijasporu procenjuje se na oko 70% registrovanih što je, može se reći, visok rezultat. Ali ono što je SF predstavlja podatak da je na izborima 2018. godine dijaspora glasala za Fidesz čak oko 96%. Ali i tu imamo jednu začkoljicu: važno je napraviti razliku između dve grupe glasača u dijaspori, jer su njihovi rezultati bili različiti. Ta razlika odnosi se na glasače putem pošte, mahom etničke Mađare u susednim zemljama koji nemaju prijavljenu adresu u samoj Mađarskoj, te na drugu grupu glasača, onih iz EU, Britanije i sveta, koji su morali lično da dođu u ambasade ili konzulate. Za Srbiju znamo da su Orbanovi glasači veoma disciplinovani i uglavnom mobilisani preko Saveza vojvođanskih Mađara, a zanimljivo je i to što više izlaze na mađarske izbore nego što, recimo, izlaze na izbore za Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine.

Kao neko ko prati ankete širom sveta, i to ne samo tokom predizbornog ciklusa nego i najobičniji apruval, tvrdim da je u Mađarskoj najveća polarizacija kada je reč o manipulisanju brojevima, barem što se tiče NATO bloka, SAD i EU. Čak i u SAD, koje daju povoda za podozrenje, naročito kad En Selzer promaši Ajovu za 16pp, što je zanatski ekvivalent situaciji kada odete kod zubara a on vam probuši obraz, postoji godišnja lista uspešnosti agencija, na kojoj svako ko ume da čita i razlikuje brojeve jasno vidi ko vredi, a ko baš i ne. Tu listu, naravno, objavljujem na temi o US kako bi ljudi mogli da vide kome da veruju kada je reč o anketama (mada se i dalje veruje više onima koji su na polovini tabele, pri dnu uspešnosti ili na samom dnu, jer ih guraju propagandisti u medijima). Ali kod Mađarske takva jedinstvena analiza ne postoji, pa ne možemo da odemo i hronološki posmatramo koje agencije su bile blizu pravih brojeva, a koje su mašile ko nezdrave, iako je očigledno da će neko opet debelo da pogreši, jer je nemoguće da krajnji ishod bude uverljiva pobeda i jednih i drugih.

Upravo je suprotno, jer prema vašoj logici ispada da Putin odlučuje koji su mu ciljevi samo u vezi sa Trampom, koji pri tome, podsetiću vas, ne da nije ni bio predsednik kad je Putin napao Ukrajinu, nego se mislilo da je politički mrtav ali su ga onda demokrate nekim čudom vaskrsle pričajući na propagandno-korporativnim medijima 24/7 samo o njemu, a onda i isticanjem kandidature čoveka koji nije bio zdrav i sposoban da se takmiči u predsedničkoj trci. Sećate li se onih lažnih priča o zdravstvenom stanju i kognitivnim sposobnostima Bajdena, i onih lažnih anketa u kojima je stajalo da Tramp nema poverenje glasača? Pa nismo to vi i ja izgovarali i pisali... Čak i sam Tramp kaže da će biti impičovan, pa jel će Putin, kada se to desi, reći - e sad kad nema Trampa, ja izlazim iz Ukrajine, i neću napasti Moldaviju i baltičke zemlje... I jel će, kad Trampa ne bude, danska vlada reći Dancima: e sad slobodno popijte onih 9 litara vode za koje smo vam rekli da ih spremite u slučaju da nas Putin napadne, pojedite onu hranu koja se ne kuva iz zaliha za taj napad, a onda se u radosti i veselju jer nema više Trampa, pa posledično ni ruske pretnje, namažite po glavi jodom, koji smo vam preporučili ako Putinove rakete krenu da vam padaju na glavu. Jel vi stvarno to mislite? Molim vas, recite mi da ne mislite tako nego da je samo tako ispalo... Pa nije svako toliko opterećen samim postojanjem Trampa, ono što je Kinorusija zacrtala desiće se i sa i bez Trampa ako je neko ne spreči. edit Sad vidim da je Tramp negde rekao da razmišlja da plati stanovnicima Grenlanda lovu da bi glasali za otcepljenje. Ljudi, majke mi moje mile, nisam imao pojma da će to da se desi kad sam juče pisao o tome. Hteo sam da antitrampistima nabacim ideju na volej, da vidim kako će se reagovati na tu mogućnost. Mislim, znam da je sad teško poverovati u to, ali ko mi šmirgla uši kad se zalećem.

Nije smeo da je ubije. Nema tu puno priče.

Forumskom kolegi sam, što u šali što u zbilji, preporučio da pogleda klip u kome izvesna američka liberalka, koja je prešla u islam, tumači muslimanima Kuran i kako ih Kuran zapravo uči da prihvate LGBT. I to nije zanimljivo samo iz posprdnog ugla ili kao pokazatelj kako se lako u tim prilikama silazi sa uma (iako ona nije sama već postoje i retki liberalni imami u EU i SAD koji su optuženi za neverništvo i izopšteni iz glavnih islamskih tokova), već je deo mnogo šire zablude sa nesagledivim posledicama Zato je i to istoumlje između Hamasa i jednog dela zapadnog sveta kada je reč o SAD, veoma idikativan fenomen. A kako bih prikazao na šta tačno mislim, kao i ozbiljnost čitavog procesa, podsetiću na neke ljude i događaje koji se lako nalaze na YT. U prvoj situaciji vidimo drag queen koja u SAD intervjuiše ljude na ulici. Na pitanje zašto daju podršku Hamasu, koji kažnjava istopolne odnose i LGBT populaciju, oni odgovaraju: Ne, LGBT osobe kažnjava Izrael... To, zapravo, dokazuje koliko je zavedena i ostrašćena liberalna i leva populacija u zemljama zapada, do te mere da ne znaju osnovne činjenice koje se tiču njihovih pogleda na svet i njihovih agendi. Jer, dok su u Gazi LGBT prava nepostojeća, a pripadnici te zajednice se suočavaju sa ekstremnom diskriminacijom, progonom i egzekucijama, Izrael se generalno smatra najprogresivnijom državom na Bliskom istoku u pogledu LGBT prava, sa visokim nivoom zakonske zaštite i društvene prihvaćenosti. Istopolni odnosi su u Izraelu dekriminalizovani još 1988. godine, i zakon protiv njih praktično nije primenjivan na saglasne odrasle osobe od 1953. godine, a antidiskriminacioni zakoni zabranjuju diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije u raznim oblastima, naravno i u zapošljavanju ili vojsci, kao i javnu diskriminaciju. Pa iako istopolni brak nije legalizovan u samom Izraelu zbog sistema gde je brak pod kontrolom verskih sudova, Izrael ipak priznaje istopolne brakove sklopljene u inostranstvu i pruža većinu prava koja uživaju venčani parovi kroz druge zakonske mehanizme. Istopolni parovi imaju pravo na zajedničko usvajanje dece, a dozvoljeno im je roditeljstvo preko surogat majke, a takođe, gej, lezbejke i biseksualne osobe mogu da služe u vojsci otvoreno pokazujući vlastitu seksualnost... I kad smo već kod Gaze, letos je održan Global March to Gaza, kao međunarodna inicijativa hiljada propalestinskih aktivista iz preko 40 zemalja, koji su pokušali da marširaju do granice sa Gazom preko Egipta kako bi pružili humanitarnu pomoć i protestovali protiv blokade. O kakvoj je zabludi bila reč i koliko ti ljudi nemaju pojma šta se u svetu dešava, pokazuje i činjenica da ne da nisu stigli u Gazu, nego su egipatske vlasti blokirale marš, deportovale na stotine aktivista još u Kairu ili na putu ka Sinaju, a na YT možete videti snimke koji pokazuju kako ih Egipćani hapse, nasilno uklanjaju i maltretiraju. Imamo zanimljive slučajeve i u Evropi, koji najdirektnije otkrivaju krucijalno nelogične društvene i socijalne sprege, poput protesta u Londonu, u oblasti Ist End, konkretno u Vajtčepelu. Muslimanske grupe marširale su, naime, kako bi se suprotstavile maršu nekih britanskih konzervativaca, iako je taj marš britiš konzervi policija zabranila zbog rizika za javni poredak. Muslimanima koji marširaju svi kao jedan, obučeni u tamne dukseve i jakne sa kapuljačama, podršku su pružile grupe liberala i levičara, ali su neki muslimanski momci, uzvikujući Alahu Akbar, gurnuli i skrajnuli jednog belog liberalnog aktivistu sa megafonom koji je hteo da im priđe. Nema potrebe za tim! Na istoj smo strani, brate, rekao je taj liberalni aktivista, ali su mu muslimani iz kolone koja je marširala odbrusili - ne, nismo. I ta scena zapravo savršeno sažima krajnju zabludu levice i liberala i u SAD i u EU, koji su ubeđeni da mogu stvoriti savez sa muslimanskim grupama koje fundamentalno odbacuju sve ono za šta se levi i liberali gorljivo zalažu. Muslimani su bili kristalno jasni: ne, nismo na istoj strani. Ali levičari i liberali to ne mogu da shvate jer se u njihovom ekočemberu podrazumeva fantazija po kojoj se težnje i ideologija radikalnih muslimana, na koje se pojedine muslimanske vođe javno pozivaju u zemljama zapadnog sveta, mogu ukrotiti osetljivom inkluzijom. Oni tu deluziju nazivaju multikulturalizmom, ali to je zapravo pakt o samoubistvu. Jer njihovi novi muslimanski saveznici i ne kriju da žele da sruše zapadna društva, ista ona društva koja su decenijama unazad bila bazirana na ljudskim pravima, slobodi govora, pravima žena i seksualnih manjina... Paradoksalno, levi i liberali koji im u tome zdušno pomažu, bili bi prve žrtve ako bi radikalni islamizam uspeo u svom naumu tamo gde im demografske promene u budućnosti to dozvole.

Danas sam super raspoložen jer sam video tvitove antitrampista, koji plaču za Putinovim tankerom kao što su plakali za Madurom, i klipove neke američke liberalke koja je prešla u islam, pa objašnjava muslimanima da ih Kuran zapravo uči da prihvate LGBT (apsolutni must see, vrhčina od zabave), pa sam vam olako prešao preko uvreda. Zezam se, naravno, znamo se i godinama se ovde razumemo... A ne zezam se za one pomenute klipove... Totalna preporuka.

Naprotiv, predstavnici civilne i vojne vlasti Nemačke su u više navrata direktno pominjali mogući napad Rusije na države NATO pakta. Ministar odbrane Boris Pistorius je više puta upozoravao da Rusija može biti spremna za napad na NATO do 2029. godine, ili čak ranije, 2028. godine, te da Nemačka i saveznici moraju biti spremni za rat do tada. Čuvena je i ona izrekao da je prošlo leto bilo poslednje mirno, iako se to kosi sa osnovnom procenom o 2029. godini. Šef odbrane general Karsten Breuer rekao je takođe da NATO mora biti spreman za ruski napad u naredne 4 godine. Šef operativne komande general Aleksander Solfrank se pridružio rekavši da Rusija ima kapacitet za ograničeni napad bilo kada, a veliki napad moguć do 2029. Takođe, šef obaveštajne službe BND Martin Jager tvrdi da je Rusija već sada spremna da testira granice i eskalira u vruću konfrontaciju, šta god to značilo, a tu su i civilne vlasti, jer ministar spoljnih poslova Johan Vadeful veli da Rusija stvara opciju za rat protiv NATO do 2029, sa očima uprtim u EU. I naravno da postoje i kontramere, pa Nemačka implementira OPLAN DEU koji predviđa ulogu Nemačke kao ključnog NATO haba za prelazak do 800.000 vojnika u slučaju rata, sa fokusom na hibridne pretnje kao preludijum otvorenog sukoba. Ovo uključuje povećanje budžeta za odbranu, planove za naoružavanje i pripremu infrastrukture za rat sa Rusijom... I tako dalje, i tako dalje... I normalno je da to stvara konfuziju kod nemačkih antitrampista, radikalno levih, prohamasovaca i onih što su za Madura i Putina, jer sa jedne strane ih njihove vlasti zentaju od Putina, a ljudi vole ono što vole...

Slažem se, postove neukih forumaša treba preskakati. Naravno, i moje malenkosti... Nekad se i sam zapitam kako ovako glupav trigerujem toliko odgovora i reakcija 🙂 Okej, šalu na stranu, i vi i ja znamo o čemu pišemo, te da je to za atlas samo supstitut kad argumentacija usahne. Zato se i ne ljutim na vas, jer znam da niste hteli da me uvredite, jer to godinama na ovom mestu nikada niste činili. Jednostavno, ponelo vas a ništa svrsishodnije vam nije palo na pamet. Sve je okej.

Nije ovde reč o nikakvoj pretpostavci, već o činjenici da je danska vlada obavestila svoje građane da je vreme da se spreme za rat sa Rusijom, kao što su isto učinile i francuske i nemačke vojne i civilne vlasti. A znate li šta je najtragikomičnije od svega? Napadne li Putin Dansku, kako to vide danske vlasti, znate koga će EU i Danska da pozovu da brani i Dansku i Grenland? Imate samo jednom da pogađate... Zvaće - Trampa. Zato je čitava ova uvrzenost trampomrzaca u dilemi da li je bolji Tramp ili Putin, jer te očigledne kognitivne raspolućenosti možete danas da uočite kroz samo letimične poglede na tvitove u ruskom tankeru, nešto što me posebno zabavlja ovih dana. Zbog toga sam, kao da sam slutio, ovde nedavno i napisao da će uskoro doći dan kada će se pisati: Putin dobar, Tramp - zao. Samo polako... Pa kad su milioni Putinoh žrtava predstavljali problem ako je reč o jeftinoj demagogiji?

Ne, nego vi sada zaobilazite činjenicu po kojoj je Grenland u sastavu Danske, pa je logično da će ako Putin napadne tu zemlju, kao što tvrde Danci da postoji izrazita mogućnost, uzeti i Grenland. Ili mislite da mu se gadi Grenland, i da ga ne bi uzeo kao vrhunsku tačku kontrole u odnosu na SAD i NATO pakt. Ako stvarno tako mislite, onda ništa...

Čekajte, da li je vlada Danske savetovalo stanovništvu da se pripreme za mogući rat sa Rusijom, izdajući čak i uputstvo građanima da spreme zalihe za najmanje tri dana: vodu (9 litara po osobi), hranu koja ne zahteva kuvanje, lekove, baterije, radio i jod tablete, za slučaj nuklearnog incidenta, pozivajući se na ratobornu agendu Kremlja koja preti ne samo njima, nego i celoj Skandinaviji. Pa ko će to nuklearno da ih napadne, Tramp ili Putin? I ako već u tamošnjim strukturama postoje indicije da bi Putin napao Dansku, da li je uopšte moguće da neko pomisli da ne bi napao i Grenland, koji je skoro pa nebranjen u odnosu na samu Dansku, jer bi Danska mogla da sakupi oko 100.000 branilaca zemlje, dok bi oni sa Grenlanda mogli samo da bace neki tvit... O kojoj onda lažnoj dihotomiji mi ovde pričamo? Upravo je to nešto u čemu uživaju Putin i Si, kada vide kako deo zapadnog sveta reaguje i na priču o Grenlandu i na priče o ruskom tankeru... Jer sa takvim neprijateljima, kako nazivaju zapadni svet, njima prijatelji i ne trebaju.

Pa upravo se to i dešava, palačinka se okrenula i sad se navija za Kinorusiju, što možemo najbolje da vidimo u reakcijama na američko preuzimanje tankera koji je plovio pod ruskom zastavom. I putinoljubi i trampomrsci na mrežama pišu bukvalno indentične postove, u kojima se navodi da bi oduzimanje Putinovog tankera bilo nešto što bi i Hitler učinio, da je to čin imperijalizma i da SAD mora pothitno da vrati Putinu taj tanker... Zaista je evidentan ogroman korpus u zapadnom svetu, koga čine nekakve grupe poput Palestinian Youth Movement, prohamasovke grupe, radikalno levi, antiimperijalisti, oni što podržavaju iranske mule, antife, Hands Off Venezuela grupe, nevertrampisti, hezbolahovci, putinoljubi (...), i kad bi se oni pitali da, hipotetički, biraju da li bi trebalo da Grenland kontroliše Tramp ili Putin, svi bi iz topa rekli - Putin. Takođe ne treba prenebegnuti još jedan relevantan javni korpus, sačinjen od onih koji idu do te mere da tvrde da je Tramp isto što i Putin, iako su svesni miliona ljudi koje je Putin ubio, obogaljio i iselio iz njihovih domova. Zamislite koliko je tek TDS izopačio umove tih ljudi, koji znaju za te milionske žrtve, a ipak ih tako lako bacaju u smeće da bi jeftino poentirali.

@berti Okej, ali ne može se reći da se ništa nije činilo da bi se pomoglo Ukrajini. Istina je da se činilo dosta, ali je takođe istina da se nije učinilo dovoljno. zato već četiri godine pišem jedno te isto, a to je da je svaki dan u kome se posle Krima nisu rasporedile NATO trupe u Ukrajini, bio dan previše... Dakle mnogo pre nego što su Rusi uopšte napali one teritorije koje su ustavom prisajedinili. A što se tiče Grenlanda, pa naravno da će se dogovoriti EU i SAD. Pa ne, najbolje da ga daju Putinu, koji ga inače ne bi hteo, samo se pravi da bi ga hteo.

A najbolje od svega je to što Kinorusi i njihovi kapilarni elementi odmah skoče na regularnost, jer valjda je po zakonu to što su ubili, obogaljili i oterali iz zemlje milione Ukrajinaca, ali ako Amerika utiče na referendum i tako bez ispaljenog metka reši situaciju na Grenlandu, dajući novac direktno tom narodu a ne ubijajući ga kao Putin, onda je to jao, kuku, lele majko, šta nam rade sa međunarodnim pravom. A SAD i EU će već naći rešenje za Grenland, ako ne žele da to rešenje umesto njih nađe Putin. Koji je inače gadljiv na Grenland, i nikada ga ne bi iskoristio jer ga i ne posmatra kao krucijalnu severnu bazu za destabilizaciju SAD i NATO. Ali kad bismo se zezali... Samo bez sekiracije i naglih pokreta, biće to sve kako treba i niko neće tamo ginuti, pogotovo ne kao u Ukrajini.

Pa jel sad i vlada Grenlanda nepotkupljiva, a ne samo oni što šikaju pivo u kafanama? Onda dobro, jer inače su vlade poznate kao nepotkupljivi društveni entiteti 🙂

Ne, ne, niste vi to baš najpreciznije ubrali. Sad sam išao da gledam predmetni zakon, odluku o nezavisnosti Grenlanda pokreće i donosi narod Grenlanda, a ne vlada Danske. Dakle, nešto što se zove valjda Naalakkersuisut, što je valjda vlada, i parlament (Inatsisartut) Grenlanda, pokreću taj proces i raspisuju referendum. Danska vlada i parlament samo zaključuju pristanak pozivajući se na tačku 19 danskog ustava, koji omogućava vladi da prenese teritoriju uz saglasnost parlamenta. Možete da pročitate taj zakon, tamo sve lepo piše, danski precizno. A što se tiče mešanja u ishod referenduma... Mislim, kako da vam kažem... Kinorusija bi ga svakako proglasila nelegalnim 🙂

Da ponovim, pošto sam dodao, pa niste videli: Pa gde je taj glasač koji ne bi prihvatio stotku soma dolara (ili čak 200 soma, jer kalkulacija na 26.000 i to sasvim komotno dozvoljava), da ga pronađemo i stavimo mu sliku da ilustruje pojam "nepotkupljivost" u enciklopediji Britanika. 😀 edit Video sam reportaže kad su bili poslednji izbori na Grenlandu, oni iz kafana mi, recimo, uopšte ne deluju nepotkljupljivo 🙂

Šta, mislite da glasačč na Grenlandu ne bi, hipotetički, prihvatio 50.000 ili 100.000 baka (a ekonomsk akalkulacija dozvoiljava i čak i mnogo više od toga) da ode na biralište, glasa za otcepljenje i slika to telefonom kao dokaz?! Pa to bi bio za njih prvi put u istoriji da na kamari dobiju toliko od bilo koga... Pa gde je taj glasač koji ne bi prihvatio, da ga pronađemo i stavimo mu sliku da ilustruje pojam "nepotkupljivost" u enciklopediji Britanika. A takvih treba svega oko 26.000, što je operacija koju Amerika istorijski radi vezanih očiju, ako ima političke volje za to.

Ako se dobro sećam, a ispraviće me već neko ako grešim, negde od početka veka ili nešto kasnije postoji danski zakon o samoupravi Grenlanda, baziran na principu samoopredeljenja, koji predviđa mogućnost referenduma o osamostaljenju. I budući da tamo ima tek oko 40.000 ljudi s pravom glasa, nekako biva nejasno zašto SAD ulazi u konfrontaciju sa EU i Danskom, kada su hipotetički mogli bukvalno da novcem iznude ishod referenduma, što im ne bi teško palo budući da već postoji viševekovna ideja da se Grenland otkupi od Danske. Mogli su to da urade još čistije nego sa Madurom, da lepo stanovništvu Grenlanda plate kome treba i koliko treba, i još da pevaju pesmu jer bi prošli jeftinijje nego u situaciji kada bi Danska pristala da u direktnim pregovorima proda Grenland. Ovako, sad kad uz dešavanja u Iranu i naročito u Venecueli, EU i SAD imaju mogućnost da zajedno pucaju penale u nebranjene mreže, što sam opisao na topiku o EU, oni ulaze u problem koji nikada i nije trebalo da bude problem, ako su SAD već voljne da kupe Grenland. I to ne treba da plate ni svakom stanovniku, već je reć o oko 26.000 ljudi ako je za samostalnost potrebna dvotrećinska većina, ili čak o 21.000 ljudi ako je dovoljna i nadpolovična večina (ne znam koju je kvotu precizirao taj danski zakon).

Nekoliko puta u poslednje vreme, ali i znatno ranije, upućena mi je sugestija da ne treba koristiti kovanicu Kinorusija, ili barem pitanje zašto to činim na ovom mestu. I pre nego što obrazložim razloge korišćenja te kovanice, dozvoliću sebi jednu malu opasku: zanimljivo je da tokom poslednje dve godine, otkad koristim taj termin, niko od onih za koje bih mogao da pretpostavim da negde između redova imaju neke simpatijice prema Kinorusiji, nije nikada doveo u pitanje taj naziv. I ako bih sad morao i da rimujem, pretpostavljam da je to zato što im to znači - da su zajedno jači. Šalu na stranu, taj naziv prvi put je iskorišćen pred jedan od NATO samita pre desetak godina, i to u zapadnim diplomatskim prepiskama, a moja malenkost se setila toga pre dve godine i počela da ga koristi kao idealan prikaz situacije na terenu. Imamo, dakle, duboko strateško savezništvo od 2014. godine, to jest, indikativno, od aneksije Krima i sankcija zapada prema Rusiji (kada su neke diplomate i izmislile taj termin), a posebno od 2022. kada su Kina i Rusija podigle odnose na nivo takozvanog partnerstva bez granica, što je izraz iz zajedničke deklaracije Putina i Sija februara 2022. I to nije samo retorika – u praksi se manifestuje kroz višeslojnu međusobnu podršku u UN, zajedničke vojne vežbe u Arktiku, Pacifiku, Centralnoj Aziji (...), te koordinisane diplomatske akcije na primer prema Globalnom Jugu, Briksu i Šangajskoj organizaciji za saradnju. Međutim, ono što je prava snaga te geopolitičke tvorevine koju moja malenkost naziva Kinorusijom, jeste ekonomska komplementarnost koja ih čini jačim zajedno. Rusija izvozi energente, sirovine, oružje i hranu u Kinu po povlašćenim cenama. Kina Rusiji isporučuje gotovo sve - od elektronike, mašina i automobila do komponenti koje zaobilaze zapadne sankcije (dual-use tehnologije). Trgovina je 2025. premašila 240 milijardi dolara, uglavnom u rubljama i juanima, čime zaobilaze dolar zato što je jedna od platformi Kinorusije zasnovana i na postepenoj dedolarizaciji. Reč je, dakle, o očiglednoj simbiozi, kao i o činjenici da bi Rusija bez Kine bila ekonomski mnogo slabija pod sankcijama, a Kina bez Rusije ne bi imala toliko sigurne izvore energenata, što bi znatno usporilo kinesku ekonomiju pa posledično i izvoz, te verovatno ni tu dozu geopolitičkog respekta na Zapadu. Ali šta je diktatorima doktrinarno od najvećeg značaja? Naravno, zajednički neprijatelj i zajednička vizija sveta u kojoj je taj neprijatelj na kolenima. Oboje, dakle, vide SAD i zapadni poredak kao glavnu pretnju, a imaju i identične stavove o suverenitetu i međunarodnom pravu (oko čega nam ovih dana otpadoše tastature), koje sublimiraju tako što kad Rusija napadne Ukrajinu, to nije kršenje međunarodnog prava, a akcija SAD jeste, te kritici zapadnog imperijalizma. I Kina i Rusija u jedinstvenom frontu odbijaju nešto što ovde, mislim na forumu, često nazivamo univerzalnim vrednostima, odnosno demokratiju i ljudska prava, nazivajući to oružjem Zapada. Zato koordinisano deluju u Africi, Latinskoj Americi, Bliskom istoku; podržavaju iste režime (Sirija, Venecuela, Iran, Severna Koreja...) i suprotstavljaju se istim akcijama Zapada, poput reakcija na situaciju sa Madurom. E sad, logično, dolazimo do praktične koordinacije na terenu, bez koje bi sam pojam bio teže odbranjiv. Primeri, dakle, gde deluju kao jedan komplementarni blok su Arktik, sa zajedničkim patrolama, istraživanjima, te planovima za Severni morski put; Centralna Azija gde Rusija drži bezbednosni kišobran (ODKB), a Kina ekonomski (Pojas i put); Afrika gde Kina gradi infrastrukturu, a Rusija šalje Vagner za bezbednost i to tako usklađeno kao kad dvojica pijanista sviraju na istom klaviru; i na kraju Latinska Amerika, gde su blokovski nastupali u Venecueli (što smo već na forumu obrazlođili), a Venecuela svakako nije u toj priči sama. Zato Kinorusija nije nekakva neutemeljena izmišljotina, iako su to dve različite države sa sopstvenim interesima, pa čak negde i suprotstavljenim, jer u odnosu prema Zapadu deluju sasvim monolitno. Za Zapad, posebno SAD, oni su glavni sistemski izazov... Ne odvojeno, već - zajedno. Zato se u strateškim dokumentima (npr. NSS 2025) često pominju kao povezana pretnja. Poenta kovanice Kinorusija nije, dakle, o tome da su se stopili u jednu državu, već da ih njihovo partnerstvo toliko sinhronizuje da ih je lakše posmatrati kao jedinstveni antizapadni blok nego kao dve odvojene sile. Kao kad kažeš Anglosfera za SAD, UK, Kanadu, Australiju i Novi Zeland – nije jedna država, ali deluju zajedno na toliko polja da ih ima smisla grupisati. Isto tako Kinorusija savršeno hvata suštinu ovog novog hladnoratovskog bloka. Zato je pojam i analitički koristan i, po mom skromnom mišljenju, potpuno opravdan. Ne što je moj, jer nije moj, nego već pomenutih zapadnih diplomata... I pošto nije reč samo ni o Rusiji ni o Kini, koje imaju svoje topike, nego o Kinorusiji, reših da post ostavim na ovom topiku, jer se akcije Kinorusije protežu maltene na celi svet.

Vi se sigurno sećate da su, odgovarajući mojoj malenkosti, ovde pisali i da sam budala, i Hitler, i idiot, i krezuba nakaza... Jedan mi čak i napisao da jedem gomna, iako me nikad u životu nije video... I sad, pogledajte razliku između takvih reakcija i predmetne disekcije koja, kako ste napomenuli, donosi kvalitetniju geopolitičku diskusiju. Imate samo jednom pravo da pogađate koja od te dve opcije jedina zapravo ima smisla, a koja je dokaz apsolutnog besmisla i gubljenja vremena. I što više bude jednog, a uopšte ne bude onog drugog, to bolje. Pošto je forumsko izražavanje maraton a ne sprint, a kod maratona ti koji nemaju šta da kažu osim da upute ličnu uvredu, prirodno otpadaju zbog zamora materijala... Jedan po jedan.

Disekcija nekih mojih razmišljanja, koju je cenjeni forumski kolega objavio na drugom topiku, otvorila mi je oči u smislu da sada znam da te moje redove neko zapravo čita i savršeno ih, i ljudski i intelektualno, zatim analitički razmatra. Što mi daje forcu da pustim sebi na volju kako bih nekome, koga to eventualno zanima, obrazložio na koji način posmatram i ono što se sada dešava u Venecueli. Tramp, to nam je svima jasno kao dan, uopšte nije tajio da je energija, posebno nafta, ključna za misiju i da će SAD sada voditi tu zemlju. I on nije samo signalizirao promenu režima, već je najavio operativno oživljavanje nove Monroove doktrine, dokazujući tako ono što smo ovde napominjali u smislu njegovih ciljeva još pre nego što je po drugi put postao predsednik. Naravno, i tada smo napominjali da on tu ništa novo nije izmislio kada je reč o američkom hemisferijskom primatu, što datira iz 19. veka i periodično je potvrđivano tokom Hladnog rata, kao što nije izmislio ni pokušaj da razvrgne koaliciju Rusije i Kine. Međutim, njegov upad u Venecuelu zapravo je deklaracija koja sa sobom nosi posledice daleko izvan zapadne hemisfere. Upad je, pre svega, direktan izazov Kinorusiji, tom aktuelnom geopolitičkom formatu sa najdubljom ekonomskom, strateškom i tehnološkom isprepletenošću u Venecueli. I da li će Vašington uspeti da preoblikuje Venecuelu zavisiće koliko od upravljanja venecuelanskom politikom, toliko i od snalaženja u dugotrajnoj, visokooktanskoj konfrontaciji sa Kinorusijom na zapadnoj hemisferi. Trenutno je u Vašingtonu na snazi euforija... A zašto i ne bi, kada je prvi put posle milion godina neko snažno i ireverzibilno zveknuo po ustima i čaviste i kinoruske interese. Ipak, odvođenje diktatora u noć je jedna stvar, a upravljanje posledicama kolapsa petro-države - uz istovremeno upravljanje njenim duboko ukorenjenim strateškim vezama sa Kinorusijom - predstavlja potpuno drugačiji nivo složenosti. Jer Venecuela danas nije samo zemlja u političkoj tranziciji, to je institucionalna ruina i čađava mehana ne samo Latinske Amerike, nego i celog sveta. Decenije čavizma stvorile su duboko ukorenjen sistem koji spaja stranku, vojsku, državna preduzeća i neformalne oružane grupe, što nad dovodi do toga da čak i bez Madura, mreže režima ostaju ugrađene u oružane snage, obaveštajne službe, državne kompanije i mehanizme društvene kontrole. I sad se, potpuno opravdano, mnogi pitaju - a šta će biti sutra... Sutra će se svaka prelazna vlast koju podržavaju SAD suočiti sa neposrednom krizom legitimiteta, fragmentiranim opozicionim snagama i mogućnošću asimetričnog otpora. Vašington neće biti samo babica koja je porodila politički tranziciju - funkcionisaće, barem privremeno, kao administrator za vanredne situacije za društvo koje je gotovo u sistemskom kolapsu, sa inflacijom, propadanjem infrastrukture i masovnom emigracijom. Okej, to je ugao Amerike, a kako njeni rivali sada gledaju na situaciju? Za Kinorusiju, Venecuela nije partner koji se može olako potrošiti. Ne, ne, to je najskuplja strateška opklada koju je Kinorusija ikada napravila na zapadnoj hemisferi. Rusi su, kao što smo već potanko opisali, imali u Venecueli ne samo dilove za naftu, nego i vojno prisustvo i naoružanje koje su prodavali Venecueli, što je rezultiralo ne milionima, ne desetinama i stotinama miliona, pa čak ni milijardama, nego desetinama milijardi dolara čistog ćara. Ali Kina je u toj simbiozi otišla i korak dalje: od početka 2000-ih, negovala je Venecuelu kao svog vodećeg latinoameričkog partnera, izdvojivši 50–60 milijardi dolara finansiranja - što je kineska najveća izloženost bilo kojoj pojedinačnoj zemlji na svetu - u vreme kada je Peking nastojao da diverzifikuje snabdevanje energijom, rasporedi višak kapitala i izgradi geopolitičke protivteže uticaju SAD. To ukupno kinorusko finansiranje omogućilo je Čavezu da proširi ekonomsku aktivnost i izvan nafte i rudarstva, što je pomoglo njegovom režimu da toliko dugo ostane nedodirljiv za nekolicinu američkih predsednika. Recimo, prema Centru za strateške i međunarodne studije, samo je Kina obezbedila oko 62 milijarde dolara kredita za više od 600 projekata pre nego što su se američke sankcije pojačale 2019. godine, što je činilo više od polovine ukupnih kineskih kredita Latinskoj Americi tokom tog perioda. I sad će neko reči: nafta, infrastruktura, cvrc Milojka, pa šta je tu baš toliko važno da može da isprovocira rat? Zapravo, arhitektura ovog angažmana je važna. I kineski i ruski jedinstveni model kredita za venecuelansku naftu (dakle kinoruski) ne samo da obezbeđuje energiju - on čvrsto kodira zavisnost zemlje koja je u zadnjem dvorištu SAD. Otplata se vrši kroz isporuke sirove nafte, a ne kroz transfere valuta, osiguravajući da nafta teče bez obzira na tržišne uslove, sankcije ili političke promene. Svaki barel je založen pre nego što napusti zemlju, što je dokumentovano analizama Instituta Brukings i Međuameričkog dijaloga. I to što je skoro 90 procenata izvoza nafte iz Venecuele bilo namenjeno Kini, direktno ili putem transfera sa broda na brod osmišljenog da izbegne otkrivanje, nije bilo privremeno rešenje... Naprotiv, to je bila strukturna integracija, a za neke i oblik kolaboracije. Zato je i najlogičnije to što su se i u Pekingu i u Moskvi sada bukvalno zacenili od plakanja nad Madurovom sudbinom, ali kako kažu oni u Telešopu - to nije sve... Venecuela je služila kao ideološko sidro za kinorusko strateško planiranje u Latinskoj Americi ne samo zbog svoje nafte, već i zato što je Pekingu i Moskvi nudila politički usklađen, antiamerički i antizapadni režim spreman da eksperimentiše sa alternativnim modelom razvoja i upravljanja. Pod Čavezom i Madurom, Venecuela je postala poligon za integrisani pristup. A to znači kombinovanje finansiranja energetike, izgradnje infrastrukture, digitalnog upravljanja i političke lojalnosti, čak i mnogo pre nego što je inicijativa Pojas i put formalno proširena na region 2018. godine. Uspeh Kinorusije u Venecueli trebalo je da i pokaže da velika latinoamerička država može da se odvoji i od uticaja SAD i od uticaja zapadnog sveta, izdrži sankcije i preorijentiše svoju ekonomiju ka Kinorusiji bez kolapsa režima. Taj primer je zatim retorički i diplomatski iskorišćen za normalizaciju dubljeg kinoruskog angažovanja širom hemisfere, od Argentine do Brazila, predstavljajući Peking i Moskvu ne kao spoljnog uljeza već kao dugoročnog partnera sposobnog da garantuje suverenitet pod zapadnim pritiskom. Kao odgovor na pitanje - a zašto je baš moralo tako sa Madurom, imamo činjenicu po kojoj su sekundarne tarife Vašingtona, koje su imale za cilj da odvoje Venecuelu od globalnih tržišta kažnjavanjem svake zemlje koja kupuje njenu sirovu naftu, zapravo pogrešno protumačile promenljivo globalno okruženje. Svet više ne funkcioniše pod jednim ekonomskim polom, a SAD više ne monopolišu pristup tržištima ili energetskoj infrastrukturi. I onda će neko, logično, zapitati: okej, ali zašto baš sada? Prekretnica se, smatram, dogodila u septembru 2025. godine, kada je Kina instalirala Alulu, samopodižuću ofšornu naftnu platformu u jezeru Marakaibo, u okviru 20-godišnjeg sporazuma o proizvodnji o kome sam već pisao. Kineske firme su preuzele operativnu kontrolu nad više od 500 bušotina i poslale inženjerske timove da ožive dugo zanemarena polja. Proizvodnja, koja je pala na oko 12.000 barela dnevno, prema projekcijama će do 2026. godine dostići 60.000 barela dnevno. I sada se, logično, sa Trampovim potezom kao prethodnicom direktne kontrole u Venecueli, kineski portfolio suočava sa neviđenom neizvesnošću. Jer, pomenuti kinesko-venecuelanski sporazumi o proizvodnji nafte sada su taoci administrativnih odluka SAD. Još osetljivija je tehnološka dimenzija, jer su nedavno Venecuela i Kina potpisale sporazume o saradnji razvoja suverene veštačke inteligencije, raspoređivanja kineskog satelitskog navigacionog sistema BeiDou kao alternative GPS-u i integracije platformi digitalnog upravljanja. Za Vašington, ovi sistemi predstavljaju infrastrukturu dvostruke namene sa nadzorom i vojnim primenama. Sada je njihovo demontiranje izvesno pod upravom SAD, posebno imajući u vidu dugogodišnju zabrinutost SAD zbog sveukupne kinoruske tehnologije na zapadnoj hemisferi. Međutim, ono što se možda i najmanje pominje su strateški minerali, koji dodaju još jedan sloj složenosti problemu. Preko državnih firmi, Kina naime drži velike koncesije za zlato, boksit, gvozdenu rudu i koltan, a to su materijali neophodni za elektroniku i lance snabdevanja energijom. I SAD se sada suočavaju sa dilemom koju apsolutno niko ne pominje: da li da poštuju ove ugovore kako bi sprečile ekonomski kolaps ili da ih zaplene kao nezakoniti prihod kriminalnog režima. Iz navedenog, potpuno je jasno da Kinorusija ne može da se povuče iz Venecuele, a da ne plati visoku cenu za svoju reputaciju. Niti može direktno da se suoči sa Vašingtonom, a da ne rizikuje velike gubitke. Takođe, američka operacija u Venecueli je više od regionalne intervencije. To je deklaracija o namerama, to jest kako Vašington gleda na moć, energiju i sfere uticaja u postunipolarnom svetu. Kinoruski odgovor će testirati da li se ta deklaracija može održati. Ako Vašington uspe da stabilizuje Venecuelu, a istovremeno neutrališe ukorenjeni uticaj Kinorusije, to će biti odlučujuća potvrda američke hemisferijske dominacije. Ako ne uspe, dakle ako Venecuela postane dugotrajno takmičenje u sabotaži, dužničkim sporovima i geopolitičkom kupleraju, to će potvrditi da se čak i u sopstvenom dvorištu američka moć sada suočava sa odlučnim i sposobnim otporom. U svakom slučaju, Venecuela je postala poligon za novonastajući svetski poredak, a moje skromne simpatije u tom su sukobu na strani SAD i zapadnog sveta.

Stvarno nikad nisam video ovakvu disekciju nečijih upisa, a naročito ne nečega što je napisala moja malenkost. Nikada. I prateći osnovni razlog postojanja ovakvih mesta, a to je razmena mišljenja, jednostavno treba reći da su ovakvi primeri kritičkog fokusa na nešto što je neko drugi napisao retki poput muškarca bez brkova u Iraku. I autoru ovakve disekcije uvek valja čestitati što promoviše duh trezvene komunikacije, sa jasnim stavovima, poštujući i tuđe napisano, i svoje odreagovano. Znate, svestan sam da ponekad razvlačim pitu i previše, da umem da udavim gnjurca, pa čak i da pretrpam forum nekakvim sadržajem. A vi ste me, dajući na značaju tim mojim skromnim redovima, ovom disekcijom nagnali da prestanem da razmišljam da li bi nekome eventualno trebalo da se izvinim zbog vlastitog stila. Jer kada sam, pre jedno 700 godina, prvi put zavirio u ovaj virtualni kutak veba, nadao sam se da ću zateći upravo takav vid komunikacije koji ste vi danas ispoljili. Jeste da je čekanje dugo trajalo... Ali bolje ikad nego nikad.