Nek grmi jako

I na zidu njegov poster ne mogu da shvatim, piše lepo ispod slike centar Hasan Martin... Morao sam da se ulogujem posle pola meseca van Srbije samo da bih stihovima podržao potpisivanje Nede i Martina. A sad povratak u razgovore sa skandinavskom srednjom klasom o koroni i Ukrajini.

Od prvog odigranog posleratnog prvenstva pa sve do danas, Košarkaški klub Crvena zvezda najtrofejniji je srpski klub po osvojenim nacionalnim šampionatima ukupno 63 godine. Po nekima to predstavlja pravu, iskonsku i nepatvorenu dominaciju, a za moju malenkost pre svega znači da su naše dede i očevi koji su navjali za Zvezdu, kao i mi i naša deca, svi zajedno osetili u nekim periodima kako je navijati za najtrofejniji košarkaški kolektiv, bez obzira ko je bio na vlasti, kakva je bila politika, a kakva ekonomija. Čitave generacije gledale su ravno u oči toj istini i i u prvim posleratnim godinama, i kad je čovek otišao u svemir, i tokom Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza, i uz tehnološku revoluciju koja nam je donela, satelite, internet, mobilne telefone... I dok smo živeli u FNR Jugoslaviji, i u SFR Jugslaviji, i u SR Jugoslavji, i u SCG, i u Srbiji... I u komunističkom sistemu, i u demokratskom društvu... I ma šta da se dešavalo oko nas, sa generacije na generaciju prenosio se taj pobednički mentalitet kao što se prenosi i osećaj pripadnosti, a to svakako ne može da poremeti ničiji dolazak u naš klub niti nečiji odlazak iz našeg kluba. Jednostavno, navijamo za klub za koji dokazano znamo da je najbolji i kad osvaja trofeje i kad ih ne osvaja... Pa neka bude kako bude... A biće onako kako je oduvek bilo. Kad-tad.

Pratiš Lučića u IMT-u, dovodiš Motiku za dva miliona evra, a igraće neko treći. Ne znam za koga i za šta mi je više žao, za Lučića koji zaslužuje šansu jer je dobar, ili za Motiku koji takođe zaslužuje šansu jer su za njega istresli onoliku lovu.

Na svu ovu svetsku muku, još samo treba da navijači dva kluba budu nezadovoljni. Ovako, FKCZ u kvalifikacije za LŠ i direktno u LŠ za godinu dana, KKP u EL i neometani napad na titulu u Kupu, Jadranki i KLS ligi... I nema toga da se neki navijači dernjaju pod prozorima Andrićevog venca.

Dok drugi imaju blanko poverenje i cukluse bez da su osvojili ijedan ćoravi trofej prošle sezone, Radonjiću se osvajanje titula podrazumeva iako ne može da dobije garanciju za budžet. Još mu igrači odlaze jedan po jedan... I sad kao treba da dokazuje zvezdaštvo?!? Pa on je svoje zvezdaštvo dokazao sa 15 osvojenih trofeja kao najtrofejniji trener KKCZ, a kroz tu prizmu posmatrano, teško da poznajemo veće zvezdaše od njega. S druge strane, poznajemo i trenere koji su spremni da plešu po zadatim notama i kada nema novca za igrače, sve dok za njih ima selameta i nekakvog interesa. Međutim, Radonjić nije među takvima... Ako nema za igrače, ne treba da ima ni za njega - to je Radonjićev moto. I najnormalnije je da u takvoj situaciji ode, a ne da dodatno opterećuje klimavu kasu kluba.

Slažem se da Davidovac nije bolji od Ilića... On je mnogo bolji od Ilića. Bolji je za cirka 10 osvojenih trofeja u dresu Crvene zvezde, a od tih deset, za nekolicinu je među najzaslužnijima upravo on. Bolji je zbog toga što pokriva svih pet pozicija u timu, što je retko viđena polivalentnost. Bolji je zato što je dokazan EL igrač. Bolji je zato što je nebrojeno puta klačovao kad nam je bilo gusto. Bolji je zato što ga traži CSKA i što je prešao u jedan od najtrofejnijih klubova sveta. Bolji je jer je deo generacije Crvene zvezde koja je s trona svrgnula klub koji je prethodno bio najtrofejniji po osvojenim domaćim titulama. Bolji je zato što ga moja ćerka najviše voli od svih igrača Crvene zvezde, uz Radonjića više i od svih članova SD Crvena zvezda, a za Ilića je tek možda čula, pa je sada tužna toliko da je dolazak nekakvog Ilića neće uopšte oraspoložiti.

Tako je. Nisu imali bekap varijantu jer se nisu dosetili na vreme kako da izvuku čitav svet iz meteža koji će, to je i budala znala, sigurno nastati. I sad neka ode sve dođavola, i Putin, i Ukrajina, i Rusi, i EU... Nek pocrkaju u Africi od gladi, nek države koje su energetski izložene i ostavljene na milost i nemilost Rusiji ostanu bez grejanja i nek im vrisne privreda, nek prestanu da voze automobile oni koji su kupovali derivate ruske nafte, neka ostanu bez posla sve žrtve recesije. Okej, ali šta ćemo sa Kinom, koja iz prvog reda gleda nevolje Evropske unije, SAD i celog sveta, i dovlači u Kinu odasvud sve što joj padne šaka? Ona neka se razvija zahvaljujući činjenici da je kupila sve viškove ruske metalurgije nastale zbog sankcija i sve tamošnje retke metale, neka kupuje rusku naftu po povlaščenim uslovima, nek gradi sa Rusijom nove gasovode i neka prosperira na osnovu briselske kratkovidosti?!? Pa to je ono od čega su najviše strahovale generacije svetskih političara i ideologa, a ne od mogućnosti da će Rus zagospodariti Evropom, jer je to čist SF. Naprotiv, još od Petra Velikog svet je mahom pronalazio načine da uspešno postavi Rusiju baš na mesto koje joj je namenio, izuzimajući period Varšavskog pakta koji je trajao 36 godina. I o tome smo već ovde naširoko diskutovali, ali evo sad gledam neke projekcije BDP-a u kojima Kinezi galopiraju... Pa šta treba, da na kraju svi budu gubitnici a samo oni dobitnici?

Svakako će me neko ispraviti ako grešim, ali zaista ne znam za slučaj u kome je neko nekome udario sankcije koje su direktno proizvele finansijsku krizu, nestašicu osnovnih životnih potrepština, inflaciju i na posletku recesiju u zemljama koje su sankcionisale nekoga??! Mi sad, dakle, imamo grotesknu situaciju u kojoj su SAD i zemlje EU sankcionisale Rusiju, a zbog tih sankcija se stanovništvo SAD i EU suočava sa kudikamo lošijim životnim standardom u odnosu na vreme kada nije bilo tih sankcija... A prema svi procenama, to je tek početak i biće im i mnogo gore, do momenta da se neće moći ustanoviti kome je lošije, Rusima ili građanima zemalja koje su sankcionisali Ruse. I, da bude svima jasno - da, Rusija je zaslužila sankcije i da, trebalo ih je na sve moguće načine sprečiti da ne krše međunarodno pravo i ne napadaju suverenu državu... Ali na načine koii neće ugroziti milione nedužnih ljudi koji nemaju apsolutno nikakve veze ni sa Rusijom ni sa Ukrajinom. Jer zašto da ceo svet trpi zbog toga? Nekada je trpelo stanovništvo zaraćenih strana, ali EU i SAD nisu objavili rat nikome, pa će opet neko u Utrehtu drhtati u hladnom stanu, neko u Birmingemu ostati bez struje, neko u San Sebastijanu neće imati gde da kupi ulje, a neko će u Americi ostati bez kuće jer neće moći da plati kredit usled gubitka posla i recesije... I jel će se tako Putin privoleti razumu? Pa neće. U tome je suština, što će se jasno videti čim jesen zakuca na vrata... Kao u onom vicu: Kuc-kuc. Ko je? Mečka! Pa nije bre ovde reč o tome da li Rusiju pogađaju sankcije ili ne, jer ih svakako pogađaju, a i treba da ih pogađaju... Ali zašto tolika neodgovornost briselske i vašingtonske administracije prema dobrobiti vlastitog stanovništva? I što bre ceo svet ode u ambis?

Vremena kada su u zemlje nekadašnjeg istočnog lagera ulazili Koka kola i Mekdonalds pratila je opšteprihvatljiva ideja da na taj način na te teritorije, na mala vrata, u stvari ulazi prethodnica zapadnjačkog pogleda na svet, demokratije i prava čoveka... Sada, nažalost, imamo obrnuti proces koji će posledično unazaditi taj projekat evropeizacije Rusije i stavljanja pod kontrolu onoga što je, danas to vidimo na najdrastičniji način u Ukrajini, potpuno izmaklo kontroli... A od odlaska Mekdonaldsa iz Rusije, koji će, uzgred budi rečeno, jednom tamo i da se vrati, svakako je kudikamo gori izlazak Rusije iz bolonjskog sistema školstva, što je strahoviti korak unazad kada je reč o svemu što se uspelo normativno uspostaviti, te crvena linija preko koje se maltene ćutke prešlo. Jer su na taj način mnogi instrumeti kojim se Rusija kontrolisala od pada Berlinskog zida do danas, nepovratno iščezli, a na njihovim razvalinama imamo bezvlašće u vodama međunarodnog prava koje sada nije svojstveno samo jednom velikom uzurpatoru, to jest Sjedninjenim Državama i NATO paktu, već i Rusija smatra da nekažnjeno treba da čini ono što upravo čini, dok je samo pitanje dana kada će i Kina pokrenuti neki svoj takav pohod... I tako je propala sjajna zamisao nekadašnjih evropskih i svetskih velikih političara koji su u jeku hladnog rata sproveli u delo ideju da se pojedini prostori dovedu u red njihovim učešćem u raznim međunarodnih institucijama i u raznim multinacionalnim poduhvatima. Malo po malo, dd Koka kole do Bolonje. Zato, kada bolje razmislim, panična potraga za Putnovim špijunima u krugu evropskih velikih stranaka, od Marin le Pen pa sve do Orbana, potpuno je bespotrebna u svetlu činjenice po kojoj su čitavi nizovi briselskih političara u skorijoj prošlosti u stvari radili u Putinovu korist. Postoji bezbroj primera za to, zaključno sa urnebesno tragičnim rukovođenjem ukrajinske krize i svih propratnih manifestacija toga, prvenstveno sa onom u kojoj Rusija, koja bi trebalo da bude kažnjena za dela u Ukrajini, sada prihoduje više od prodaje gasa, nafte i uglja nego ikada pre... Jer, sa takvim establišmentom u EU, Putinu sa te strane nije ni trebala bolja podrška.

Verovatno su oborili kamarnu stopu i četvrti put sad u junu, a da to u moru vesti nisam ni primetio,

Rusija ne da nije veštački narihtala kurs rublje, nego je trenutno u fazi nasilnog obaranja njene vrednosti i aktivnih mera kako bi se rublja oslabila, jer se, logično je, plaše da će ovakva snaga rublje učiniti njihov izvoz mnogo manje konkurentnim. To, svakako, nije bio slučaj od početka agresije na Ukrajinu. Naprotiv, kada je s početka rublja krenula strmoglavo nadole, Rusija je više nego udvostručila ključnu kamatnu stopu zemlje na neverovatnih 20 odsto s pređašnjih 9,5 procenta. Ali otad se vrednost valute poboljšala do te mere da je od tog momenta do danas snižavala kamatnu stopu čak tri puta, do današnjih, valjda, oko 11 odsto. Pri tome, snagu rublje su posredno i posledično podigli Brisel i Vašington, a ne Moskva, i to zahvaljujući apsurdno visokim cenama energije i kontrolom kapitala. Jer, Rusija je najveći svetski izvoznik gasa i drugi najveći izvoznik nafte, a primarni kupac energenata je Evropska unija, koja nedeljno kupuje milijarde dolara vrednu rusku energiju i istovremeno pokušava da je kazni sankcijama. To je EU stavilo u nezgodnu poziciju – sada je Rusiji poslato eksponencijalno više novca kojim se kupuje nafta, gas i ugalj nego što je vrednost pomoći datoj Ukrajini, što je pomoglo da se popuni ratna blagajna Kremlja. A s cenama Brent nafte, 60 odsto višim nego u ovo doba prošle godine, iako su mnoge zapadne zemlje obuzdale svoju kupovinu ruske nafte, Moskva i dalje ostvaruje rekordnu dobit. Na kraju krajeva, sve počinje i završava se - ekonomijom, pa tako i onim što smo odmah ustvrdili još kad je počeo rat: Putinove osvajačke ambicije finansirali su Brisel i Vašington koji su više od polovine sveta učinili džankijima, ovisnim o ruskoj energetskoj igli. A ekonomija nas uči da su, primera radi, odmah po završetku Drugog svetskog rata SAD imale natpolovičan procenat ukupnog svetskog BDP-a, a devedesetih godina prošlog veka, kada se sa bipolarnosti prešlo na jednu supersilu, taj natpolovični odnos imale su zbirno sve zapadne ekonomije... Dok je Kina, recimo, učestvovala sa, čini mi se, tek oko 2 odsto u ukupnom svetskom BDP-u. Međutim, sada samo Kina učestvuje sa bezmalo petinom, dakle oko 20 odsto svetskog BDP-a, dok je pitanje da li nakon pandemije kovida i rata u Ukrajini zemlje zapada sve zajedno imaju i trećinu. I kad toj sumornoj ekonomskoj priči dodamo da je u prvih 100 dana rusko-ukrajinskog rata Rusija zaradila 98 milijardi dolara prihoda od izvoza fosilnih goriva, a da više od polovine te zarade dolazi iz EU, odnosno oko 60 milijardi dolara, dok sve ostalo što zapad ne kupuje od Rusa završi u Kini i Indiji po povoljnim cenama (što još više ojačava kinesku ekonomiju na uštrb evropske konkurencije), jasno je da ta jednačina opšte ne ide na ruku Evropskoj uniji. Snaga rublje je, s tim u vezi, jednokratna kolateralna šteta nove ekonomske realnosti koju mnogi ne žele da prihvate, poput onog ateiste što ga Dostojevski opisuje i što, kada dođe u čistilište i svojim očima vidi postojanje onoga što je odbacivao, urla - ne verujem... A koreni su mnogo dublji i nepovoljniji najviše po Brisel.

Mi ionako osim Stanića i donekle Krstičića, koji će u svakom slučaju biti na klupi, nemamo igrače koji mogu da se oslone na nekakvu visinu u manevru. Sanogo nije nešto visok, ni Nikolić, ni Srnić, a pogotovo to nisu Kangva i Kanga. Ali ni Ćavi i Iniesta nisu mogli da pipnu prečku kad stanu jedan drugome na ramena, pa im ništa nije falilo. Naprotiv, ako neko zna fudbala, nedostatak u visini kompenzovaće na drugi način. A takođe i Kanga i Kangva kad počnu da pletu po sredini. Jedva čekam to da vidim, budući da Zvezda odavno nije imala takav potencijal u sredini terena, gde smo mahom bili sporiji i manje talentovani nego što je to slučaj sa ova dva Afrikanca. Jer, da budemo iskreni, nismo se baš nagledali u našem dresu takvih kao što je Kangva, koji u prijemu napravi separaciju i višak u odnosu na protivnika, umesto dosadnih alibi pasova unazad i na metar do sebe. I to treba iskoristiti u paru sa Kanginim sposobnostima, a nikako razdvajati tu kombinaciju.

Kangva igra prelako, prijem, zagrađivanje, prvi korak, kotrola, odlaganje, brzina, pas... Sve ima, Bila bi greota da ga se ne upari sa Kangicom, a Sanogo iza njih dvojice. Pa da igramo fudbal na sredini terena, da možemo da iznesemo loptu kroz protivnički visoki presing, a ne da je nabijamo na palac čim nas neko pritisne gore. Srnić i Krstičić kad treba da čuvamo rezultat, da zategnu na polovini. Gore će sve to biti okej, čekajući Bukarija da klikne sa svima.

Kada se slegnu utisci i razum u rasuđivanju zauzme mesto gde je prethodno bilo srce, i to bilo s pravom jer mi navijači KKCZ na kraju sezona i možemo samo da računamo na srce olakšani od tereta ma kakvog razuma, gomila pitanja koja čekaju na odgovor, pa i ona na koja i nema baš relevantnog odgovora, stanu da se talože i prave od sebe piramidalnu intrigu. Tako je u stvari svake godine, ali koliko god bili nezadovoljni pojedinim situacijama, navijači zaista nemaju mnogo manevarskog prostora u prigovaranju nekome ko je osvojio bukvalno sve domaće trofeje, i to kalendarski uzastopno uspeva iz sezone u sezonu zaredom... A opet se, s druge strane, s vremena na vreme čini da bi situacija morala da bude ako ne bolja, onda makar organizaciono olakšana onima koji na parketu osvajaju sve te titule. Drugim rečima, kako je moguće da klub koji ima najviše navijača u Srbiji i ponovo je najtrofejniji u državi, pored svih tih navijača i titula, što zbirno donosi reputaciju kad već novca u košarci nema dovoljno, mora da prodaje u junu sezoske karte kako ne bi grebao dno kašikom? I kako je moguće da Nebojša Čović nije bolje valorizovao vlastitu poziciju u odnosu na Srpsku naprednu stranku i sponzore koji plešu po diktatu režima, koga iz jutra u jutro hvali na sva usta gostujući u opskurnim TV sadržajima, pa je nateran na neke faktoringe kako mu se klub ne bi finansijski raspao po šavovima, dok njegov oponent s druge strane, inače pripadnik najnižeg ešalona stranačkih klimača glavom, nema takvih problema??? Iz tih razloga i zahtev za iskorak u Evroligi na granici je dobrog ukusa koliko je na granici tog dobrog ukusa i činjenica da neko ko ima budžet od sedam i po miliona ne može baš da dominira nad onima koji imaju sezonske budžete od 22 miliona, 25 miliona ili 38 miliona, ali mora da se odmerava u toj neravnopravnoj borbi... Jer, možemo i da letnji dan do podne izbegavamo ofucane paralele između juga i ferarija i boksera pero kategorije naspram teškaša, ali ono što ne ide, brate - ne ide. A da neko ko je uložio sedam miliona bude ispred nekoga ko je uložio 30 - ne ide. Zato treba što opuštenije prići formiranju tima koji če ponovo s klupe predvoditi Dejan Radonjić, jer barem znamo da tako, čak i sa sredstvima koja imamo i naročito bez onih sredstava koja nemamo, možemo da budemo konkurentni u domaćim okvirima. Greške svesti na minimum kada je reč u vlastitoj kući i o onome za šta smo kadri, pa šta nam bog da. Jer ako se ne stresiraju oni koji su spucali ogromnu lovu da bi na kraju bili ošišani na nularicu što se tiče trofeja, pa čak i u poznim godinama imaju životnog elana da se prepuste čarima mlađanih deva koje ordiniraju na automobilskom sicu (što ne da nije negativno, već znam barem nekoliko kultura i civilizacija u kojima je to baš super), zašto da se stresira KKCZ, klub sa najviše titula u državi... I mi, Zvezdini navijači, da se ne stresiramo previše jer ionako ne možemo da promenimo ono što nas tišti. Već da podelimo pošteno sudbinu, kakva god da bude, zajedno s našim klubom. Istim onim koga smo pratili i kad je sa kadetima igrao seniorske utakmice, i kad nije imao dovoljno igrača za petorku na parketu, i kad nije mao deterdženta da spere znoj sa dresova i tugu u našim očima... I koga sad pratimo, kada su opet, zajedno sa nama, najbolji u Srbiji.

Kao Neo u Matriksu, u poslednjih 13 godina osećao sam da nešto nedostaje... Da nešto jednostavno fali. I sad je konačno izbrisana ta anomalija, sistem je restartovan kako bi funkcionisao na način na koji je funkcionisao otkad se košarkaška lopta prvi put zakotrljala Malim Kalemegdanom. Pa je tako domaća košarka opet učinjena onakvom kakvom su je zamišljali očevi srpske igre pod obručima Nebojša Popović, Bora Stanković, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper, igrajući za Crvenu zvezdu kada je postala prvi šampion države. I red je da ih se prisetimo u ovom momentu slave našeg i njihovog kluba, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni najtrofejnijeg srpskog košarkaškog kolektiva... Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Postoje trofejni treneri koji ne bi uzeli ni blindirani orah iz ruke Košarkaškog kluba Crvena zvezda dok je tom klubu budžet za plate manji od pet miliona evra, a ni od ostalih klubova koji mogu samo toliko da se finansijski protegnu, dok s druge strane postoji jedan trofejni trener, imenom Dejan a prezimenom Radonjić, koji uopšte nije fasciniran s tom s fenomenologijom i uzima sa tom istom KKCZ apsolutno sve dostupne trofeje sa onolikim budžetom koji mu daju. Pa čak uzme sve trofeje i kada ne selektira tim i kada budžet prvobitno nije stajao njemu na raspolaganju, poput prošlosezonskih događanja prilikom kojih je na polovini sezone jednostavno došao, video i pobedio... I ma koliko se deo javnosti koji obitava po internet forumima i društvenim mrežama onesvešćivao samom spoznajom da centarski triling KKCZ čine Kuzmić-Mitrović-Cirbes, proklamujući sudnji dan zbog te nesreće epskih razmera sa mogućnošću kolektivnog samoubistva, Radonjić sa takvom centarskom linijom na kraju uzme - triplu krunu. I ma koliko mu se jedan stranac polomi na početku sezone do mere da ne može da se opravi do svoje prepoznatljivosti, i ma koliko mu bekap plej bude nenaviknut na novonastale okolnosti te pruži manje nego što se očekivalo, i ma koliko mu treći plej bio islužen i nezanimljiv bilo kome do Radonjiću samom - on na kraju uzme triplu krunu. Lepi Laza, koga mnogi iz godine u godinu posmatraju kao kamen o Zvezdinom vratu - obaška. Plus Simonović, koji je do dan pre potpisivaja ugovora mislio da je otišao u penziju, i Lazarević za koga se do pre dve godine nije znalo da li će ikada moći da igra košarku na navišem nivou... A Radonjić sa svima njima ošiša rivale ne makazama ni mašinicom, nego trimerom, ostavljajući im neprijatne repove koji se kasnije mesecima vuku za njima, kao neprolazni podsetnik ko ih je ošišao i sa kakvim timom. Jednostavno, drugi neka dovode milionske igrače, neka imaju duplo i troduplo veće budžete, a Radonjić će činiti ono što je oduvek činio i ono što najbolje zna - hard difens i tranzišn ofens. Kad je Zvezda u pitanju, finansijski i ne može da računa na više od toga. Niti mu više od toga treba da bi osvajao trofeje i bio trofejni trener sa početka posta.

Radonjić je potpisao ugovor i ostaje u Crvenoj zvezdi još tri godine, a to znači samo jedno: lošu vest za Zvezdine sportske rivale u naredne tri godine.

Kako je prošla ona kongresna istraga koja se odnosila na povezanost Trampa i Putina i da li ima nekih dokaza u toj istrazi o tome da je Tramp bio ruski čovek? To pitam zbog poslednje izjave Stoltenberga koji javno poziva Ukrajinu da prepusti vlastite teritorije Rusima u mirovnom procesu, pa nisam baš siguran da li je Trampova administracija bila proruska ili ova Bajdenova, sa ovakvim predlozima koji su identični Kisindžerovim stavovima u Davosu i najdirektnije izdajnički u odnosu na Ukrajince. Zašto, pobogu, da Ukrajina sporazumom definitivno prizna gubitak svojih teritorija kad može da zadrži zamrznuti konflikt do vremena kad će se možda preokrenuti karte na stolu??? Kad to vidim, jasne su mi one majice koje se štampaju u USA, a na kojima piše I'd Rather Be A Russian Than A Democrat, jer je demokratski establišment u Vašingtonu sa takvim premisama, u kojima Ukrajinci svojevoljno prepuštaju Rusima ogromnu teritoriju, posledično loš za Ukrajince makar koliko i Rusi.

Čak i kad nema Partizana u konkurenciji, pa i kad nema nikakvih problema na tribinama, najmanje se pominje košarka i činjenica da su ti klinci iz Mege na srce i talenat zasluženo pobedili kudikamo renomiranijeg protivnika. I umesto da se navede činjenica po kojoj niko u Zvezdi, recimo, ne može ni lasom da uhvati Uskokovića, te šta je tom klincu falilo da bi uspeo u evroligaškoj ekipi, a i ko je stavio federe u noge Rudanu koji pravi apsolutni rekord u ofanzivnim skokovima pojedinca protiv Zvezde, pominju se neke bedastoće, nameštaljke, pa čak i fudbalsko prvenstvo... Što znači da smo svi zajedno i dalje taoci recidiva najbliže prošlosti i finalnih duela sa Partizanom, odnosno da su nam teorije zavere i ostala vučićologija zaklonili zdrav vid do te mere da ne možemo bez predrasuda da konstatujemo ni najednostavniju činjenicu po kojoj Zvezda i Mega idu u majstoricu, što je dobro za ovdašnju košarku (ili barem svakako bolje nego da jedan tim stalno glatko pobeđuje). Ali ne, ko šiša Megu, daj da baš u sve umešamo Čovića, Vučića, Ostoju, Terzića i deku Obradovića koji nuna unučicu, na šta se sablažnjavamo u vreme dok mnogi bogati svetski penzosi idu na Tajland upravo da bi držali takve devojčurke u krilu i radili im isto što i Željko, pa im niko "a" ne kaže u mnogo razvijenijim sredinama od ove naše... Šta me, bre, briga i za Terzića i za Vučića (i kakve pobogu oni imaju veze sa Megom) sve dok su tu momci u crveno-belom dresu koje predvodi Dejan Radonjić??!? A ni Obradović me ne zanima sve dok uredno plaća vlastite užitke, kao i oni penzioneri na Tajlandu...

Pokušao sam totalno laički, bez ikakvih pretenzija da sam u pravu u toj igri koju sam odigrao sam sa sobom, da izračunam procenat stanovništva koga se najdirektnije tiče sve to što se ovde pominje sa nemalim zanosom; sudbina lige, pravila, klubovi, neregularnosti, incidenti... I kao polaznu tačku uzeo sam one koji su se najdirektnije invorvirali u takvo stanje, dakle publiku u halama, zatim one koji svoje slobodno vreme stavljaju na oltar navijačkih fascinacija po internet forumima, društvenim mrežama, Jutjub podkastima, te one koji u krugu porodice i prijatelja intenzivno razmenjuju mišljenja o Čoviću, Ostoji, Željku, Radonji, Kalini, Panteru... Pa kad se sve to sabere i stavi u odnos sa ukupnim stanovništvom, čini mi se da broj dobacuje do tek nekoliko procenata od celokupne javnosti. Drugim rečima, ogromnu većinu apsolutno sve to totalno ne zanima. A sve dok svega nekoliko procenata uzima aktivno učešće u tim fenomenima, neće biti one kritične mase koja bi mogla da promeni stvari. I tako je bilo oduvek... Posle incidenta, malo se piše po mejnstrim medijima, malo se kuka i nariče, pa opet sve padne u zaborav. I onda Jovo nanovo... Poučen tim višedecenijskim iskustvom, lamente nad zlohudom sudbinom koja nam je priredila navijačke orgije u Pioniru posmatram tek kao jalovu onaniju koja em kratko traje, em nema mogućnost da se reprodukuje i izrodi u nešto relevantno. Jednostavno, mi smo marginalizovana društvena manjina koja igra u svom sociološkom getu po pravilima tog geta... Sami pali, sami se ubili.

Ako nas je skorija istorija nečemu naučila, to je da prvo treba osigurati ostanak Dejana Radonjića, zatim i kontinuitet njegovog tima, sa igračima s kojima plodonosno godinama sarađuje. I tako odagnati od sebe nekakve trogodišnje i osmogodišnje cikluse, te puteve u nepoznato, ma koliko su puna usta kada se izgovori konstrukcija - trogodišnji ciklus, skoro pa kao kad se deklamuje psaltir. Jer, Dejan Radonjić je navikao da nema taj luksuz niti marketinški oslonac u trogodišnjim ciklusima, pošto se od njega očekuje da uzme sve domaće trofeje. Sve, dakle, i to odmah. Što on i čini čak i kad dođe na pola sezone i preuzme tim koji niti je selektirao, niti vodio na pripreme niti bio od početka s tim igračima, pa opet pokupi sve do jednog domaćeg trofeja. Pa budući da živimo brzo i da se takvi fenomeni katkad u toj brzini i prenebegnu, Radonjiću je to pošlo za rukom prošle sezone, kada je, kao neko ko je pao s neba, došao u poodmakloj fazi sezone u klub koji je prethodno napustio na specifičan način, i pouzimao sve što je moglo da se pouzima od titula i trofeja. I kad je već tako, neka ga ovde... Među nama... Gde je voljen i poštovan zbog načina na koji se ponaša, njegovog habitusa i uspeha koje je stopostotno zaslužio, a kojim mogu da se pohvale samo retki pojedinci. Nek osvaja trofeje, a ciklusi će već naći svog ponosnog baštinika.

Gledam malo statistiku i vidim da je Partizan u petoj imao i bolji šut za tri poena, i deset slobodnih bacanja više, od čega šest više datih poena sa penala, i bolju valorizaciju u timskom indeksu... I nikako da se otrgnem utisku da je Obradović to trebalo da dobije. Odnosno, da me je neko pre nekoliko godina pitao šta bi se desilo u petoj utakmici tog hipotetičkog finala, gde je budžet timova tu negde (po nekima minimalno na strani KKCZ, po nekima barabar izjednačen, a ponekima i na strani KKP), a na klupi Partizana je Obradović, verovatno bih odgovorio da ne bi ni došlo do pete utakmice, a kamoli da je najtrofejniji trener izgubi na opisan način. Jer, da se ne gledamo u oči i lažemo, svi znamo da takav čovek dolazi da uzme trofej, uz propratnu logistiku i igrače koji su prethodne sezone igrali F4 El, plus NBA igrače, plus ostale koje sam on, dakle najbolji trener, birao... I iz tog ugla svaki pomen nekakvih trogodišnjih, petogodišnjih i osmogodišnjih ciklusa potpuno je deplasiran i liči na fortifikaciju rezervne pozicije u slučaju neuspeha. A da je neuspeh - jeste. Jer, niti je neki mladi igrač napredovao nit je imao ulogu u plej ofu, sem donekle Madara za koga je pitanje da li će ostati u KKP, niti je uzet trofej. Čak ni mrčeni Kup Radivoja Koraća, i to u sezoni koja je bila nacrtana da se kroz EC stigne do određenih visina i tako je startovala, a završava se sa najavom da KKP neće ni igrati KLS, što bi najtrofejnijeg trenera onemogućilo da uzme barem jedan trofej sa Partizanom, bez obzira kakva je važnost tog trofeja. A to za EC je tek katastrofa, budući da je tim koji se ipak u pet finalnih utakmica regionalnog plej ofa nosio sa evroligašem, izgubio utakmicu koju je prema svim standardima morao da dobije... I to od Burse. Pa, čekajte, da li je neko uopšte mogao da zamisli da će Obradoviću nešto tako da se dogodi? Zato zbog ta tri poraza KKP, u Kupu, od Burse i u finalu Aba lige, atmosfera oko dva beogradska tima izgleda mnooogo drugačije nego u septembru prošle godine. I zato ova Zvezdina titula verovatno ima veću specifičnu težinu u odnosu na neke prethodne. Jer, izgleda kao da je KKP u toj partiji pokera izvukao svoju najjaču kartu, trenerskog kralja iz rukava, ali ni to nije bilo dovoljno za regionalnog trenerskog asa koji je od Aba trofeja načinio svoju svojcatu kentu. I dobio Obradovića, onako, old fashion style - jedan na jedan.

Tenzija, incidenti i na kraju prazna hala koja sa igračima proslavlja titulu, podsetili su me na ono kad Niče kaže: Ja sam šuma, i noć tamnog drveća, ali ko se ne boji moje tame, naći će obronke pune ruža pod mojim čempresima. I da ne bude zabune, koliko god bi se mogla pronaći Crvena zvezda u ulozi te šume koje se mnogi plaše, budući da suvereno drži tapiju na osvajanje titula u regionalnoj ligi, ipak pod tom noći tamnog drveća podrazumevam sve situacije i nemile događaje koji su na ovim prostorima itekako determinisali igru pod obručima. Pa mi u sećanje naviru scene sa finalnog turnira Kupa u Rijeci, kada su se pred raspad Jugoslavje igrači tukli u obe polufinalne utakmice, a i u finalnoj... Ili krvave glave košarkaša Hemofarma koje su njihove kolege iz Partizana pretukli u Pioniru, zbog čega su bili saslušavani i pod istragom. Sećam se i kada je sudija ne gađan, već pretučen u Vršcu, i kada je navijač na derbiju pogođen bakljom u lice, i kad je Jović pogođen stolicom u glavu, kao i kesa sa mokraćom koje su padale na klupu Partizana u Železniku... Pa ako tome dodam i prapočetke mojih skromnih sećanja, poput tuče košarkaša Jugoslavije i Italije ili incidenta na kraju utakmice Šibenka-Bosna, samo se jednoga, zapravo, ne sećam - kada je bilo drugačije? I zato je domaća košarka upravo ta Ničeova šuma, a ko je se ne boji, naći će obronke pune ruža ispod njenih čempresa. A kad već pominjem Ničea, sećam se kako je opisivao jednu pojavu, i to na način na koji sada posmatram Radonjića: Čovek može da ćuti i bude miran samo kada ima strelu i luk; inače mnogo priča i svađa se. A Radonjićev luk je Davidovac... Strela - Dobrić... I on to savršeno jasno zna. Mnogo bolje od svih fascinacija koje su proistekle dolaskom Obradovića u Partizan, a za njim i Pantera, Ledeja, Avramovića, Kuruca, Smailagića... I stavljajuči na ljutu ranu ljutu travu, sve nas koji smo bili nezdravo fascinirani tim dolascima u Humsku, bez obzira za koga navijamo, izlečio je najjačim lekom. Pobedom.

Igi i Grin u istoj petorci su ubistvo spejsinga, što mora da se surovo pokaže u utakmici sa toliko trojki i šuteva spolja. U napadu je to bio kamen oko i vrata i nogu, a u odbrani jednostavno ne mogu da stignu ništa kad bukvalno svaki zeleni pogodi čim baci na koš, uz brzi protok lopte. A kad Horford ne promaši ništa spolja u 4/4, onda je protivniku bolje da smisli kako će da uzvrari s tonom koševa, nego da ima Igudalu i Grina u petorci. Zato bih smeo da se opkladim u bazen Ginisa da više nećemo toliko gledati Igija i Grina u istoj petorci do kraja serije... Ili će da bude kao na kraju treće i na početku četvrte četvrtine - zbogom i hvala što letite Junajted erlajnom.

Čavriću ući u ugovor lakše je nego meni da odem na internet portale posle pobede u derbiju. Tu Terza ne da može da odigra igru "malo tebi, malo meni", nego bukvalno može da ide na po pola od upisane zarade.