Nek grmi jako

Gde propala... Pa i Knežević sinoć zaspao u Moskvi, a jutros se probudio u Briselu. Mada, administracija Papa Džoa se najviše pita u CG i na Balkanu uopšte, zato Eskobar i kaže da bi SAD uvele ZB u Uniju do 2030. godine.

Zna Dritan gde njegovih 4% vredi puta deset, pa se u toj crkvi i moli. I kad su Briselu bili problem neki tamo procenti? Pa zar nam referendum u Makedoniji, kada je EU čestitala Makedoncima što su u ugromnoj većini glasali za promenu imena, pošto je svega trećina izašla na referendum, nije pokazao da Brisel prilično elastično i fleksibilno tumači pojmove podrške, većine, manjine i sve te za EU administraciju nebitne postotke. I Dritan to dobro definiše, kao što zna i da mu je rečeno da bez njega nema stabilne vlade... Pa nije lud da tako nešto izjavi bez elemntarne upućenosti u konačni ishod.

Da ne bi bilo zabune kad DPS kaže da su pojdinačno najjača stranka, to se odnosi na listu PES u kojoj su i Ujedinjena Crna Gora, Stranka pravde i pomirenja, CIVIS, neki lokalci... I kad se razdeli broj mandata, PES dobija 17.

Pa ovo je šou, i Knežević kaže da bez njih nema stabilne i evropske vlade... Akcenat je na ono "evropska vlada"... Jedino ako ambasadori odu na odmor i isključe telefone i mejlove, pa ZBCG uđe u vladu. edit PES se koalicijski lomi na 17 mandata, a DPS u njihovoj koaliciji na 18.

Evo, i DPS najavljuje sebe u vladi. Tačno će da bude onako kako smo pominjali, Vašington i Brisel će da uguraju unutra sve osim DF-a.

Koalicija D/U koja ima samo 12 poslanika kurčevito najavljuje ne samo da će biti okosnica vlade, već da bez njih nema stabilne većine. Tako je to kad znaš ko su ti leđa.

Spajić sad diplomatski odbija odgovor na pitanje za DF u koaliciji, ali se nazire nogobulj kad pominje programske principe.

Takođe, i DF se sunovratio u odnosu na 2020. godinu, od 27 poslaničkih mesta spali na 15. Ako bih morao da se odlučim od koga je PES najviše uzeo, zdrava logika mi pokazuje da je uzeo od njih.

Na prvi pogled, liči da je Bečić gubitnik izbora. Hipotetički, PES i DPS bi uz manjine imali komotnu vladu bez da im neko pomaže, pa im ne bi trebao ni Bečić. Ali već na drugi pogled jasno je da bi ambasadori voleli i demokrate unutra, kao koretkivni faktor ako zatreba. Ipak, demsi su na prošlim izborima maltene bolje prošli sami nego sad sa Dritanom.

Uopšte ne sumnjam da će SAD i Brisel pokušati da izdejstvuju postizbornu koaliciju PES-DPS-D/U, pošto DF ne mogu da gledaju očima i povraća im se kad ih vide

Baš da vidimo šta će PES da uradi, jer njima nikako ne ide u prilog klimava vlada, koja bi lako mogla da proizvede parlamentarnu krizu jer ne bi u svakom momentu imala prostu većinu na osnovu skupštinskih manadata onih koji će je formirati. Kao pobednici izbora, ali tesni pobednici, verovatno ne bi želeli da čačkaju mečku u bližoj budućnosti i izazvivaju prevremeni izlazak na birališta, već bi više voleli kakvu-takvu stabilokratiju. Zato jedva čekam da vidim rasplet.

DPS ima sasvim solidan rezultat ako se uzme u obzir minimalna razlika u odnosu na PES, naročito ako znamo da su predviđanja ukazivala na znatno veću razliku kao posledicu rezultata predsedničkih izbora. Takođe, DPS drži ritam i njih izgleda ne pogađaju apstinenti, koji su snažno potresli neke druge... I, na kraju, DPS kao gubitnik dva poslednja izbora, koji je ostao i bez predsednika države i bez predsednika stranke, drži tlo pod nogama. Po meni, to je iznenađenje, a od učešća u vladi deli ih to što se PES izgradio na antidepeesovskoj agendi, pa bi poziv DPS-u da učestvuje u postizbornoj koaliciji bio u neku ruku i nedostatak ukusa.

Stigli prvi rezultati Cemija sa oko 50 odsto uzorka. PES 25 odsto, DPS 23, ZBCG 15, D/U 12, Bošnjaci 7... Kako smo i najavljivali posle predsedničkih izbora, nema vlade sa stabilnom većinom bez učešća ili DPS ili bivšeg Fronta u njoj... A znamo kako su prošli oni koji su vladali manjinski, uz podršku onih za koje nije bilo mesta u vladi.

Kako je pisalo na onom grafitu - ako vam je dobro, onda ništa. Budući da nemam pravo glasa, mogu samo sa strane da posmatram kako će glasači u US, s tim u vezi, jasno izraziti svoj stav o Bajdenovoj administraciji kada tome dođe vreme. I mogu da kažem da se unapred radujem tom procesu izborne volje, kao i rezultatima koje će proizvesti taj proces. Jer, kada pročitam NORC istraživanje u kome 33 odsto Amerikanaca opravdava Bajdenovu adminsitraciju kada je reč o ekonomiji, a 24 odsto smatra da je nacionalna ekonomija u dobrom stanju, sve mi je jasno kao dan. Kada, dakle, ostavimo po strani te visokoparne konstrukcije tipa nacionalni dug, BDP ili platni sistem (koje btw više od polovine glasača dokazano i ne razume), stanje u novčaniku američkih glasača biće od krucijalnog značaja za ishod izbora, a ne ono što im se nameće kao narativ i agenda. Drugim rečima, consumer price index, od cene energenata, preko cena usluga do cene pakovanja jaja, govori mi sve što bi trebalo da znam pred izbore.

Desantis čak i ne mora da očituje stavove, kao što ih mahom i ne iskazuje, jer je dovoljno da ukazuje na plodove Bajdenove administracije od fiskalne politike, preko ekonomskih parametara pa sve do bezbednosti i spoljnih odnosa (misli se na Kinu). Njegova kampanja biće, u slučaju da mu sklone prepreku u vidu Trampa, toliko različita od Bajdenove, jer Bajden zbog psihofizičkih hendikepa najverovatnije neće ni moći da vodi tradicionalnu kampanju već će to činiti iz zatvorenog prostora kao u doba korone... Pa ćemo tako na jednoj strani imati prpošnog političara u prajmu, a s druge strane osobu koju godine i kognitivne sposobnosti prisiljavaju da predsedničku trku trči vezanih nogu. I kad bih sad morao da se odlučim šta je to što bi, uprkos svim poražavajućim rezultatima njegove administracije, ipak poteralo vodu na Bajdenovu vodenicu, rekao bih da je to uspeh Ukrajine. Zelenski bi, dakle, mogao da bude Bajdenov adut u izbornoj trci, ali bi Ukrajina morala da u međuvremenu zabeleži opipljive i nesporne uspehe. Pa iako je po mom skromnom mišljenju produžavanje rata strateški pozitivno za US sve dok se tako slabi Rusija i EU, to mrcvarenje najverovatnije neće zadovoljiti ozbiljan deo američkih glasača koji polako već bivaju emotivno zamoreni činjenicom da se ne događa ništa posebno što opravdava američku ulogu i pomoć Ukrajini, jer kraj rata nije ni na pomolu.. Ali ako dođe do preokreta i ukrajinska ofanziva, ova ili neka sledeća, urodi plodom, Bajden bi bio u mnogo boljoj pozicji nego što je danas. A tek poraz Rusije... Tada Desantis maltene ne bi imao šanse protiv jednog od pobednika rata u Ukrajini, jer ako demsi nešto znaju da urade, to je da na pravi način neki svoj trijumf iskomuniciraju sa glasačima.

Do pre izvesnog vremena moglo se postaviti pitanje zašto Desantis ne objavljuje kandidaturu i da li će to uopšte i učiniti budući da Tramp vodi sa oko čak 30 procentnih poena, ili će jednostavno sačekati sledeći ciklus. Ali sada više skoro i da nema dileme da je na njegovu odluku uticala i insajd informacija oko najnovije optužnice, čija težina dobacuje mnogo dalje od Bregove. Jer, na ovaj slučaj kače se mnoge teže implikacije od nekakvih fondova za kampanju... Sad dijapazon optužnice bukvalno ne mora da zavisi od kreativnosti tužilaca, jer nadalje mogu da optuže Trampa u rasponu od špijunaže do ugrožavanja sigurnosti države. Ako je to dojavljeno Desantisu pre nego što je objavio kandidaturu, onda više nema dileme zašto je to učinio u datom momentu, iako su brojevi govorili da nema skoro nikakve šanse na prajmarisima. A da ne pominjemo to da će Desantis zajahati na talasu reakcije velikog dela GOP-a, koji će se mobliisati nakon što napad na bivšeg predsednika iz vlastitih redova budu percepirali kao napad na stranku... A to ume da bude tas na vagi na dan izbora... Jer, kad ne bude Trampa, logično je za očekivati da će se glasači demsa za neki procenat manje aktivirati nego kad im se slika Trampa stavlja ispred nosa kao biku crvena tkanina. Dok će, s druge strane, repsi biti zategnuti kao violina jer će se pred njihovim očima odigravati scene u kojima njihovom nekadašnjem predsedniku stavljaju lisice na ruke. Po mom skromnom mišljenju, Desantis već sad može da sprema cigaru, jer kad mu uklone Trampa kao prepreku, Bajdena će upropastiti na izborima.

Koja je kvota da od dve optužnice protiv Trampa ne prođe nijedna, odnosno da se Tramp sudski izvuče iz obe? Jer, Desantisu treba da upali samo jedna od te dve, pa da ispred sebe ima čist prostor kako bi realizovao ono što pokazuju ankete u odnosu na njega i Bajdena u neodlučnim državama. Čak postoje nagađanja i spekulacije da je Desantisu došapnuto da će druga optužnica biti sigurno pokrenuta, što je odnelo prevagu u njegovoj odluci da se kandiduje za predsedničke izbore.

Dokumentarni film What Is A Woman više ne može da beleži gledanost samo preko pregleda na Tviteru, budući da je već aktivan na mnogim striming platformama. Stremio ga ima, na Kodiju može da se gleda kao i na mnogim torent sajtovima besplatno i preko raznih načina za korisničke naloge. Čak na platfrormama već imamo i prevode na skoro sve jezike sveta... Videćemo da li će se na drugim platformama osim Tvitera pojaviti i Karlson, što je po mom skromnom mišljenju skoro pa izvesno.

U ABC prenosu pustili koment Edina i Koleta.

Nije baš pandemičan, ali skok svakako jeste. I to ozbiljan... Zato sam, zahvaljujući dokumentranom filmu koji pominjemo, prvi put bio u mogućnosti da čujem šta kažu bitni protagonisti procesa, poput pomenute šefice klinike koja u US realizuje najviše operacija trans gender osoba, specijaliste pedijatrije koja ima najviše rada sa decom i ustanovljene dijagnoze ili terapeuta kome se prvo javlja veliki broj roditelja i dece kada ustanove problem. Oni, za razliku od onih kanadskih stručnjaka čija imena sudskom odlukom nisu smela da se pominju, imaju imena i prezimena, i kao veoma bitni pojedinci u celom procesu imaju naravno stav o svemu tome. Ta lica, taj stav i ti argumenti sada su mi veoma dostupni zahvaljujući njihovim iskazima u dokumentarnom filmu.

Što se pak tiče broja dece u US kojoj je ustanovljena gender disforija, sam sebi ličim na medveda koji je utonuo u zimski san pre pandemije koronavirusa, a onda se probudio u novim okolnostima. Zato sam i začuđen tolikim skokom dijagnostifikovanih slučajeva, koje je obradio i Rojters: Dakle, očigledan je priliičan skok od 2017. do 2021. godine, od skoro 200 odsto, a u poslednje dve izmerene godine imamo oko 67.000 dece kojoj je u US ustanovljena predmetna dijagnoza. Takođe, skok je zabeležen i u hiruškim zahvatima, jer na ptanje How many gender reassignment surgeries are there in the US, Gugl odgovara: According to the 2020 Plastic Surgery Statistics provided by the ASPS, trans females had 6,368 gender confirmation surgeries performed in the US compared to 5,616 in 2019. Jednostavno, putanja je uzlazna i to je činjenica koja mi je, priznajem, ranije bila nepoznata.

Jel gleda neko River uživo? Prekinuta utakmica jer je poginuo navijač.

Da priča o ocu maloletne devojčice koji je krivično gonjen ne ostane nedorečena, i da ne bi bilo da je optužen i osuđen zbog ovoga ili onoga, evo kako je išao tok te priče. Dakle, otac je saznao da je njegova ćerka podvrgnuta hormonskoj terapiji pošto, kako samo dete kaže, od 13. godine istražuje prelazni tretman i identifikuje se kao muško od 11. godine. Detetov tata je prvi put otišao na sud 2018. godine, kada je obavešten o namerama svoje biološke ćerke. On je tada tvrdio da tretman treba da bude zasnovan na odobrenju oba roditelja, koji su razdvojeni, a treba napomenuti da majka devojčice podržava tranziciju. Apelacioni sud je presudio da otac ne može da izrazi protivljenje odluci svoje ćerke i upozoren je da bi se svaki pokušaj pritiska na njegovo dete da promeni kurs smatrao oblikom porodičnog nasilja, kažnjivog po zakonu. Glavni sudija Robert Bauman i sudija Barbara Fišer rekli su da je tatino odbijanje da prihvati izbore svoje maloletne ćerke problematično, dodajući da je njegov neuspeh da u potpunosti podrži želju svog deteta za nepovratnim transrodnim tretmanima izazvao bol koji je rezultirao prekidom onoga što obe strane nazivaju odnosom između roditelja i deteta, koji je inače pun ljubavi. Imajući to na umu, sudije Bauman i Fišer naredili su ocu da svoju biološku ćerku naziva samo muškim zamenicama i zabranili mu da razgovara sa predstavnicima medija. Devojčičina tranzicija je počela u školi, a pošto je patila od osećanja disforije, u školi su krenuli da je nazivaju muškim imenom i čak je stavila to novo ime u svoj godišnjak za sedmi razred - sve bez prethodnog znanja njenih roditelja. Školski zvaničnici su dobili informacije od psihologa Volasa Vonga, koji je ohrabrio devojčicu da uzima testosteron, uputivši je na odeljenje za endokrinologiju u obližnjoj bolnici. Na kraju je otac, koji je neuspešno pokušao da spreči svoju 14-godišnju ćerku da pređe na medicinsku tranziciju polova, osuđen na 6 meseci zatvora jer je podelio informacije o terapeutu i lekarima koji leče njegovu ćerku i nastavio da izražava zabrinutost u vezi sa lečenjem. To je bilo kršenje zabrane objavljivanja u sudskom sporu u kojem su imena profesionalaca koji leče njegovo dete bila zaštićena od otkrivanja i on nije bio ovlašćen da govori o slučaju ili okolnostima oko slučaja. Otac je, dakle, osuđen za to za šta ga je tužilaštvo teretilo, ali mu je takođe zaprećeno kaznom koja je mnogo teža ako pokuša da utiče na odluku maloletne 14-godišnje ćerke, jer bi se to smatrao oblikom porodičnog nasilja. Eto, tako je to bilo.

Postoji nekoliko bitnih činilaca koji su meni bili potpuno li donekle nepoznati pre nego što sam odgledao dokumentarni film. Prvo, broj mladih ljudi koji se suočava sa tim problemom je mnogo veći nego što sam mogao i da pomislim, kao i razmere biznisa koji je proistekao iz svega toga, od savetodavnog karaktera, preko klinika, pa sve do farmakoindustrije i raznih organizacija u koje se slivaju finansije i donacije. Takođe, za neke stvari sam prvi put čuo kada je reč o legislaturi, a naročito me je iznenadila sudska praksa u Kanadi i slučaj oca maloletne devojčice koja je primala blokatore puberteta bez znanja roditelja, pa kad se otac pobunio protiv njene odluke, morao je da se suoči sa tužilaštvom i krivičnim postupkom kao da je reč o porodičnom nasilju. Pri tome, svi su u dokumentarnom filmu mogli da čuju i vide aktere koji su na najdirektniji način involvirani u transgender tematiku u SAD (što dosad nisam video ni u jednom formatu), od doktorke koja realizuje najviše operacija trans osoba, preko specijaliste pedijatrije koja najviše radi sa decom koja imaju gender problem, pa sve do psihijatara, profesora univerziteta i senatora ili kongresmena. Oni imaju lica i reči, a budući da nisu neki bezveznjaci već eminentni predstavnici onoga čime se bave, ta lica i te reči svakako imaju veliku težinu... I kad se sve to uzme u obzir, dakle njihova lica, reči, stavovi, položaj u društvu (...), meni je sve to prilično fascinantno, naročito što ranije nigde nisam mogao da sve to vidim i čujem kao kompaktnu celinu, pa još i suočenu sa drugim taborom. I sad zista ne bih da plediram na generalnu spoznaju razloga zbog kojih je više od sto miliona ljudi za jedan dan kliknulo na video, ali za mene to što sam odgledao dokumentarni fllm pre svega znači da sam bio u prilici da prvi put budem u kontaktu sa nekim veoma bitnim stavovima i gledištima veoma važnih pojedinaca koji iz raznih uglova zastupaju transgender osobe, kao i onih koji imaju delikatne primedbe u odnosu na aktuelne procese.

Pogledao sam dokumentarni film ne zato što sam roditelj koji veruje Masku koji kaže da bi svaki roditelj trebalo da ga pogleda, već zato što me zanimalo kakav je to sadržaj koji je za manje od jednog dana privukao 71 milion ljudi da ga pregleda (jer toliko ih je bilo u momentu te moje odluke). I malo je reći da sam zatečen informacijama i iznetim stavovima dva tabora... Ipak, najviše me je zatekao način na koji dva tabora argumentuju vlastite stavove i jasno oivičene agende, kao i elementi koji determinišu oštru podelu, budući da su sa obe strane eminentni predstavnici tih strana, naučnici, psiholozi i psihijatri, sociolozi, lideri udruženja, doktori, senatori/kongresmeni, univerzitetski profesori... Nivo tih debata zapravo je u neku ruku fascinantan do mere u kojoj ni u snu nisam moga da očekujem tako nešto. Ne znam kako da opištem to stanje, ali stavovi svih tih eminentnih ljudi u SAD koji se bave transgender tematikom, od onih koji deci prepisuju hormonske terapije i koji nekim mladim ljudima hiruškim putem uklanjaju neželjene delove tela da bi odgovorili njihovom željama, a koji su bili učesnici u intervjuima, pa do onih koji se tome protive, bacaju potpuno novo svetlo na čitav fenomen. Pa iako se stiče utisak da se dve strane uopšte ne razumeju, nekako ih pojedinačno sada ipak možda bolje razumem jer ispred reči i dela stoje ljudi koji ih promovišu i praktikuju u realnom životu, a ne neka internet piskarala... I ne pada mi na pamet da odlučujem ko je u pravu i govorim u ime 71 miliona ljudi, koji su odgledali barem deo ili ceo dokumentarni film i sve te njihove intervjue, čuli sve stavove i na osnovu tih stavova formirali zaključak.