Nek grmi jako

Pred nadolazeći hajlajt godine, dakle pred novi transfer prozor u kome kao klub pružamo najzapaženije partije jer nam je taj period jedina šansa za evropski trofej - onaj za najviše osvežen roster u istoriji univerzuma - uvek je važno napomenuti da identitet ne može da se kupi parama. Oni što navijaju za klubove koje su pokupovali najbogatiji sinovi zalivskih zemalja, reći će vam u duhu bugarske poslovice: kad imaš problem i ne možeš da go rešiš so pari, ti go reši sa mnogo pari... Ali to june nas neće da mune, nego su sva ta ulaganja više kozmetike radi u teškoj industriji evroligaških finansijskih gubitaša, jer nam identitetski pripada nešto oko desetog mesta i kad je budžet 15 miliona, i kad je 25. Sa 10 miliona smo bili siromašni ali gladni borbe, a sa 25 smo plaćeniji ali izgubljeni, pa običnom analogijom dolazimo do belodane istine da smo klub koji plaća više da bi imao isto ili slično mesto na tabeli. Klub se pretvorio u protočni bojler, gde se identitet prodaje za privid moći koji traje dok ne prođe prvi krug takmičenja, jer u drugi krug hronično ne ulazimo. I dok se bezglavo jurimo sa bogatašima u trošenju, zaboravili smo da se košarka igra odbranom pa očekujemo da počnu da padaju žabe s neba kad ne primimo oko 50 poena za poluvreme. A svaki klub se gradi kontinuitetom, a ne besmislenim gomilanjem ugovora... Zato se ovde malo-malo pa pomene Radonjić, koji svakako nije najbolji trener, a neki bi rekli da nije ni blizu toga, ali smo sa njim imali barem nekakav identitet. Nismo bili majstori, ali smo se krljali i išli u kosku, sa nelsonima koji bi se iznenadili kad bi im se lopta vratila u ruku nakon više od pet tapkanja o parket i simonovićima koji su više puta ušli u muzej nego što su ušli u dribling, ali su se barem rokali sa svima za sve pare. Zato nije ni čudo što je upravo taj Radonjić, kakav god da je, imao najveće uspehe ne samo u domaćim takmičenjima, nego je plasmanom u PO najviše dobacio i u EL, budući da je on najbolje znao da identitet ne može da kupi novac, čak i da ga je imao, nego da se identitet - stvara. I toliko godina nakon tog plej ofa, mi više nismo ni klub boraca koji će da se barem pobije sa svima, ni klub koji će da pleni igrom, akcijama i majstorskim potezima... Ostali smo zaglavljeni u tranzicionom limbu, bez ikakvog identiteta jer niti smo favorit, niti autsajder koji grize. Od jednog do drugog transfer prozora.

Godinama unazad ovaj topik ima sakralni oblik, sa atmosferom sabora u Nikeji i ostalih ekumenskhh sabora u prvim vekovima nove ere, gde uslovno rečeno ekumensko-pravoverni odlučuju o kanonima i koji sadržaj će ući u sezonska jevanđelja. Mislim, jasno vam je da su sve to budalaštine i jalova onanija čuvara vatre, jer je dokazano da smo, bez obzira na ulaganja, igrački i trenerski kadar dugogodišnji prosečni do ispodprosečni evroligaški tim. I svako ko to misli da opovrgne, gleda vas u oči i laže, a i sam zna šta je istina. I što pre se pomirimo sa istinom, možda ćemo se nekada i obradovati kao što su se radovali i navijači Lestera u PL, i prestitati da posle svake sezone izgledamo kao izgubljeni slučajevi u šumi neispunjenih nerealnih očekivanja.

Kad su se već našli Garnačo, Enco Fernandez i Alvarez u priči na istoj strani foruma, ima jedan fun fact: kad su Alvarez i Fernandez odlazili iz Argentine kao klupski prvaci zemlje sa Riverom, a i reprezentativni prvaci sveta sa Argentinom, mi smo te godine promovisali Garnača i Mejnua, a doveli smo u transferima, između ostalih, Entonija, Malasiju, Eriksena, Sabicera... Fernandez jeste koštao Čelsi oko 100 miliona, ali je Benfiku, u koju je prešao iz Rivera, koštao negde oko petine tog iznosa, pa kad su već dovodili eriksene i sabicere, mogli su da se zaebu i da dovedu Fernandeza, prvaka sveta i klupskog prvaka, koji tada sa sve platom nije mogao da košta kao ta dvojica, a za njih je i tama i mama. Ali to je već ispričana priča sa cirkuskim menadžmentom koji je dovodio bezveznjake, a drugima prepuštao ozbiljne igrače. I sledeće leto trebalo bi da bude glogov kolac za tu praksu, pa da se dovedu pravi likovi koji prate veličinu kluba, a ne neki Entoni.

Gledam juče Enca Fernandeza protiv nas, i setim se kako je River u Argentini prao sve živo sa njim i sa Hulianom Alvarezom. I naravno, ne dovedemo nijednog od njih, nego završe u Čelsiju i Sitiju... Šta smo sve dovodili i šta smo ispormašivali sa transferima i trenerima, dobro smo i u igri za LŠ.

A i vi skočili na tog divnog čoveka ko dete na trešnju, ne silazite sa njega. Te pljačka, te izbori... Nja-nja-nja-nja, sve neke trivijalnosti... I ko pomene pojam "nadstrešnica", neka sam ode u ćošak i pazi da ne nazebe. Jer to se ionako dešava u nekim drugim zemljama, a nek kod nas. Recimo, ima onaj slučaj u zemlji zvanoj Srećnija, gde su se vesti čitale iz pozlaćenih novina, a istina je bila samo stvar dobrog ugla snimanja, u kojoj je postojao Gvozdengrad. U srcu tog grada stajao je Veliki trezor, zgrada koja je decenijama služila kao kapija sveta. Vlasti su odlučile da Trezor mora da zasija novim sjajem. Dva puta su sekli vrpce, tri puta su se slikali ispred blistavih fasada, uveravajući narod da je zgrada sada jača nego ikada. Iznad samog ulaza, tamo gde su ljudi čekali svoje voljene, stajala je masivna, siva - Senka. Jer, Veliki trezor više nije imao betonski krov. Umesto njega, vlasti su podigle Panoramsko nebo - kolosalnu konstrukciju od teških kristalnih ploča i pozlaćenih greda, koja je obećavala da će putnici uvek videti sunce, čak i kad ga nema. Govorili su da je to prozor u budućnost. Inženjeri su šaputali da su stare potpore slabe za toliki kristal, ali su njihovi glasovi bili pregaženi bukom fanfara na trećem svečanom otvaranju te godine. Ispostavilo se da je kristal bio pretežak, a držači su bili napravljeni od legure hvale i jeftine samoreklame. I dok su deca na klupama jela sladoled gledajući u to večno plavetnilo, jedan šraf, zarđao od nemara, odlučio je da više ne drži teret laži. Panoramsko nebo se nije srušilo kao kamen, ono se rasprslo u hiljade oštrih sečiva koja su pokosila sve pod sobom. Zvaničnici su tvrdili da je nebo palo jer je vazduh bio previše oštar, a dok je narod još uvek vadio krhotine iz kože i tugu iz duše, radnici su u gluvo doba noći prefarbali zidove da se ne vidi gde je konstrukcija bila nasilno zakačena. Od tog dana, gledanje uvis u Srećniji postalo je čin hrabrosti, a građani su počeli da hodaju pognutih glava... Ne iz straha, već od stida od onoga što je ostalo da visi nad njihovim glavama... I zamislite da živimo u takvoj zemlji...

Kinorusija je danas primila udarac sa posledicama koje tek trebaju da se prebroje dugo nakon prebrojavanja glasova na izborima, jer je za razliku od direktnih političkih govora američkih i ruskih zvaničnika, podrška Pekinga bila upakovana u dugoročne ekonomske garancije i projekte koji su Orbanu poslužili kao ključni adut za stabilnost mađarske privrede. Naravno, Orbanova Mađarska bila je za Kinu ubedljivo najveći hab u EU, a neposredno pred izbore, kineske kompanije su potvrdile nastavak ogromnih investicija, koje se mere desetinama milijardi evra, u to svoje čvorište u Mađarskoj i dela Pojasa i puta. Čak je i rekordna strana grinfild investicija u Mađarskoj stigla iz Kine, jer je CATL završio fabriku baterija za električna vozila u Debrecinu, koja je koštala više od sedam milijardi evra. Takođe, Mađarska je pod Orbanom umela da koristi pravo veta u Briselu kako bi blokirala deklaracije EU kojima se kritikuje Kina zbog ljudskih prava ili uvođenja trgovinskih barijera, pa se sada Kinezi s pravo pitaju da li će promena vlasti značiti i okretanje strožem kursu Evropske unije prema kineskim investicijama i tehnologiji. I dok je sa Orbanom Peking izgradio decenijski, stabilan i predvidiv odnos, pobeda Tisze za kineske interese predstavlja hod po tankom ledu, koji može i da pukne ako se previše optereti. Zato će nam budućnost pokazati hoće li kineske investicije u Mađarskoj preživeti promenu vlasti, ili će postati žrtva novog probriselskog kursa.

Uskršnji praznici uvek pronađu put da nas podsete na vrtoglavi rolekoster uspeha i neuspeha, pa je tako i danas u tom rolekosteru okončana vladavina Orbana... A počelo je tako što Isus ulazi u Jerusalim na Cvetnu nedelju uz neskriveno javno oduševljenje. Hiljade ljudi stoji duž njegovog puta, kliču mu u znak podrške mašući palmama i polažući svoje ogrtače na put dok on na magarcu ulazi u grad. To je doček kakav dobijaju pobednički rimski generali u Rimu... Ovako izgleda uspeh. Ali za samo nekoliko dana nakon ovog trijumfalnog ulaska, ista ta masa će tražiti Isusovu krv. Nervozni političari koji netremice opipavaju puls javnog mnjenja, popustiće pred masom i poslati ga u smrt. Viseći na zastrašujućem rimskom instrumentu za mučenje, ugušiće se i umreti... Ovako izgleda neuspeh. Šta se promenilo od tada do danas? Jedna od stvari za koju bismo mogli reći da je sporna iz današnje perspektive, primera radi, jeste da Isus nije bio baš dobar u upravljanju očekivanjima, posebno u vezi sa svojim političkim namerama (svaka sličnost sa studentima je slučajna). Jer, u tako važnom pitanju kao što je da li je on Mesija, poruka je bila, u najboljem slučaju, pomalo nejasna. Ali kakva su bila očekivanja drugih? Mesija je dugo bio figura mita. Delom religiozan, delom politički, on je trebalo da bude onaj koji će Izrael vratiti u dane slave Davida i Solomona. Mesija je u stvari bio vođa pokreta - Učinimo Izrael ponovo velikim. Mesijanski uspeh značio je izbacivanje okupatorskih Rimljana, značio je velike hramove i klicanje masa. Mesijanski uspeh je nacionalni ponos, moć i popularnost. Nije baš jasno kada i kako je masa shvatila da Isus nije za to. Ali kad god i kako god, šaputanja mase su se promenila i vrlo brzo je preterano uzbuđenje Cvetne nedelje splasnulo u ogorčeno razočaranje. Ovaj čudni čovek iz Nazareta, sa svojim severnjačkim naglaskom i sumnjivim izborom prijatelja, bio je za njih - prevara. Jer, oni koji su pozvani da drže ogledalo pred drugima retko kada će u svoje vreme i za svog života biti popularni. I uspešni. Pa tako Nikos Kazancakis, jedan od najznačajnijih grčkih pisaca i filozofa XX veka čija su dela prevedena i na naš jezik, u romanu "Hristos ponovo razapet" (ima ga na Kupindu za oko 2.000 dinara), priča o predstavi stradanja gde je popularni seoski pastir, Manolios, izabran da igra ulogu Isusa. Tokom proba pred održavanje predstave, stiže grupa izgladnelih izbeglica iz obližnjeg sela koje su opustošili Turci, ali ih seljani odbijaju i teraju iz svog atara. Kukavičko sveštenstvo plaši se da će, ako stane uz izbeglice, selo okrenuti protiv crkve. I tako i oni odbacuju izbeglice i okrenu se protiv Manoliosa koji ih podržava. Manolios je svoju novu ulogu Isusa shvatio, u stvari, previše ozbiljno... I selo ga ubija. Prošlo je dve hiljade godina, a ljudi te još uvek razapinju, kaže otac Fotis, jedan od retkih preostalih pobožnih sveštenika... Pekić u romanu "Vreme čuda" ide i dalje, prikazujući cikličnost istorije i ljudskih slabosti poređenjem biblijskih događaja sa savremenim kontekstom, ostavljajući čitaocima da razmisle o smislu vere, nade i istine u svetu punom nesavršenosti. Pa iako današnjica sa svojim ratovima, siromaštvima, svakojakim nepravdama i činjenicom da nekima smetaju verski detalji u svakodnevici jer nisu sigurni da li je civilizaciji veći doprinos dalo hrišćanstvo ili Canesten krema, deluje kao kriptonit u odnosu na ovaj veliki praznik, kao i Ničeov podsetnik da su hrišćani obični gubitnici, Uskrs nam, u stvari, govori o tome kako jedan istorijski događaj pretvara neuspeh u svevremenski i vanvremenski trijumf. Ostaje nam da vidimo da li ćemo i mi, kao masa u Jerusalimu i oni Manoliosovi seljani, razapeti one koji ne idu putem dosadašnjih političara... Ili ćemo prepoznati da pravi trijumf dolazi posle niza neuspeha... Srećan Uskrs studentima i svima koji ga slave.

Nisam znao da li je to dozvoljeno pominjati. Inače sam pitomac Stremio i RD akademije otkad su se pojavili, a borbeno sam raspoređen u reonu Kodi. Dobro mi je došlo ovo podsećanje, sad vidim da imam još samo 14 dana na RD.

Nisam mogao da se setim koliko je sezona Blindersa prikazivao RTS, pa sam onda pronašao neke analize kako je do došlo do promene pravila igre, jer je serija prvobitno bila u punom vlasništvu Bi-Bi-Sija, da bi se onda u to ugurao Netfliks sa lovom, koji je zatim uticao na distribuciju sezona standardnim televizijama. A taj proces zapravo već deceniju iz korena menja globalnu medijsku sliku i stvara neku vrstu digitalnog feudalizma, jer dok su nekada nacionalne televizije poput RTS-a, HRT-a ili RAI-ja bile kapije kroz koje je svetska produkcija ulazila u domove, danas striming servisi grade visoke zidove sa bodljikavom žicom oko svog sadržaja. Mlađi to ne znaju i kad pričam svojoj ćerki ona misli da je sprdam, ali nekada je cela zemlja u isto vreme gledala seriju na TV-u i sutradan o njoj pričala na poslu, fakultetu ili u školi. A danas striming servisi fragmentišu publiku pa svako gleda u svom balonu, kad god želi, što slabi kulturnu koheziju koju su nacionalne televizije decenijama održavale. Naravno, tradicionalne televizije gube trku jer ne mogu da pariraju budžetima, pa pošto im nije omogućeno da kupe najpopularnije serije jer ih Netfliks ili Dizni čuvaju za sebe, TV kanali postaju skladišta jeftinijeg sadržaja, bolježivotovskih repriza i vesti, što im obara rejting i prihode od reklama. Takođe, došli smo do tačke gde nam treba 5-6 različitih pretplata da bismo na striming servisima ispratili sve što vredi, a to, logično, vraća pirateriju na velika vrata, pa mi u kući pržimo sve u 16 u narodnoj kuhinji, jer nam ne pada na pamet da plaćamo svim platformama. Čak su počeli da uzimaju prava i za sportske sadržaje, pa sam tako i Letnje i Zimske OI gledao na HBO... Tržište se, međutim, lagano koriguje jer su troškovi produkcije postali kamen o vratu čak i gigantima poput Diznija i HBO, pa sada počinju ponovo da licenciraju svoje serije drugim televizijama kako bi izvukli svež keš. Ali Netfliks je tu i dalje najtvrđi.

Nemci su počeli ozbiljno da udaraju sa blokbasterima, jer su uz Vavilon imali i onu seriju, neki lajt horor u SF formatu, kojoj ne mogu sad da se setim imena a prilično je namuđena. Neki često nemačkoj produkciji pridodaju i nedavne filmske ogromne uspehe, ali Anatomija pada i Zona interesa nisu nemački filmovi, iako glume Nemci i jezik je i nemački u njima, ali svakako je potencijal vidljiv... I, naravno, Sandra Hiler koja je zaštitno lice evropske kinematografije... I kad ste pomenuli poslednju sezonu Vavilona, setio sam se da su mi neke brutalne serije na čekanju jer ne mogu da čekam iz sezone u sezonu, već udarim bindž kad sve bude završeno. Zato sam svojevremeno i Blinderse ostavio na čekanju, a i Vavilon, što se onda odužilo jer uvek ima nešto da se čita i gleda, a čovek je uvek u vrednosnom deficitu sa pročitanim knjigama i odgledanim filmovima i serijama.

Znanje je ionako krhko, pa mi je više zbog miraza, jer umesto da sam pre 30 godina oženio neku sa placom u Ritopeku i audi kockicom, dobio sam u profesorkinom mirazu dela Klajna i Šipke... I ipak - promašaj, odnosno greda za letvicu, a audi bi brm-brm tisućama godina od vikendice u Ritopeku do grada i nazad... A kad smo već kod Blindersa, često se pominje da su od njih i od Vavilon Berlina mnogi kraduckali svašta nešto. A i Vavilon Berlin mi je ostao zakucan negde na pola, pa ću morati i tu da finiširam.

To za lestvicu i letvicu je primer za ono kad se život poigrava s našim navikama bez obzira na okolnosti, pa iako sam oženio profesorku srpskog jezika i lektorku, što bi trebalo da znači da sam dobio u miraz lakše rešavanje jezičkih i gramatičkih nedoumica, i iako znam da je pravilno letvica, ne mogu da se ratosiljam navike da tu izvesno omanem. Voleo bih da mogu da to nazovem metonimijom i da se sakrijem iza toga, ali ne mogu jer nije metonimija... Pa ću morati da živim sa tim gaženjem aut linije jer se navike teško čupaju iz korena. A film mi blinka na Netfliksu, u onoj sekciji - odgledaj me, some... I biće i to.

Gledao sam prvu sezonu i početak druge Peaky Blindersa odmah kad su izašle, i onda sam stao iz teško dokučivih razloga, ali sam protekle nedelje završio tu seriju i da me neko pita - a što ti je trebalo toliko dugo da se nakaneš, majke mi moje mile ne bih znao šta da mu odgovorim. Pa ako ima nekoga ko iz bilo kojih razloga još to nije odgledao, moj skroman savet je da to obavezno oposli jer je reč o možda i vizuelno najupečatljivijoj seriji ovog veka, a verovatno i najstilizovanijoj. Od kostima, preko fotografije do paleta boja, sa eklektičnim prelazom iz mračnih tonove industrijskog Birmingema u jarke plamenove visokih peći i luksuzne enterijere u zlatnim tonovima, svaki kadar izgleda kao slika koju bih mirno duše mogao da stavim na zid u dnevnoj sobi. Svaka sezona je dodatno podizala lestvicu, koristeći neko ludo osvetljenje i nekakve lude filtere, da bi smo dobili karavađovski chiaroscuro i nekakvu renesansku prizmu u kompoziciji kadra... Pa ako sama priča možda i blago oscilira tamo-vamo, jer je nemoguće držati je u piku non stop toliko dugo, vizuelni utisak održava uvek toplotu jer toliko dominantno deluje na oko i um, kao istovremeno prljava industrijska drama i visokostilizovani modni editorijal, I na kraju dolazimo do muzike, koja je sigurno najhrabriji potez autora serije jer savršeno sljubljuje nešto što je do tada bilo nespojivo - alternativu sa ranim dekadama prošloga veka... A to je stvorilo neku šizi pank atmosferu smeštenu pedesetak godina pre nastanka panka, što seriju izdvaja od klasičnih istorijskih drama. Britanci su, vođeni autorskim pečatom Bi-Bi-Sijevih dramaturga, scenarista, reditelja i glumaca, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka činili razne minirevoilucije u TV sadržaju, što me je napravilo doživotnim konzumentom tih opijata, ali ovakvoj revoluciji serijskog sadržaja u modernom, blokbaster pakovanju koje je redefinisalo televiziju, nije lako naći takmaca.

Nisam ništa napisao što ogromna većina ovde i sama ne zna, a to je da smo prosečan do katkad ispodprosečan evroligaški klub, koji nekada pobedi boljeg od sebe, a nekada izgubi od slabijeg od sebe... Što je, uz istorijski osvrt na EL tabele, i definicija prosečnosti. To znaju oni koji su prvi skočili da se digitalno ispresavijaju na te moje upise, jer nisu budale i imaju oči, samo su imali neki neizdrž pa su morali da se nekako suprotstave ideji o prosečnosti i ove generacije, za koju će se ispostaviti da u evroligaškom kolu neće biti niti predvodnik niti barjaktar, kao što to nisu bile ni sve ostale generacije kluba. Što zapravo više govori o forumskom majndsetu nego o samom klubu, ali to je već neka druga priča. Jer, spoznajom o prosečnosti ne bi trebalo da pregori navijačka vatra i od nje nastane sumporni dim štetan po okolinu, koliko je štetna iluzija o nekakvoj izvanrednosti, kao što i navijači Bajerna ili Bolonje pune svoje hale bez halucinacija o predodređenoj nadrposečnosti. Jer kad uđeš u autobus za Šabac a želiš da stigneš u Kraljevo, naravno da će ti svaka stanica smetati, a smetaće ti i vozač, i kondukter i ostali putnici... I što pre shvatimo da navijamo za prosečan do ispodprosečan evroligaški klub, to će nam i upisi biti opušteniji, analitičniji i lišeni gneva i besa, do neke generacije koja će možda zaista napraviti neki iskorak, kao što su i navijači Lestera doživeli da postanu šampioni Premijer lige. I, verujte mi na reč, tu generaciju ćemo leko prepoznati jer to će biti ona u kojoj neće biti vređanja igrača i trenera samo zato jer su - ono što jesu. A ne ono što im je forumski učitano. Do tada, još jedna sezona biće zakopana na groblju sećanja. Pri tome, moderatori neće ni morati da je zakopaju duboko... Biće dovoljna i plitka rupa... Jer i sećanje je na ovom mestu - plitko. A onda kreće period transfera, pa naredna sezona. Kao forumski dan mrmota. Koji na ovom mestu prolazim od samog nastajanja ovog foruma, a Endi Mekdauel nema ni za lek.

Reči tog mudraca bile bi adekvatne da je moja malenkost vas kvotovala, pa u toj reakciji analizirala digestivni trakt. Ali vi ste se nakačili na moje upise, a ne ja na vaše, pa ste onda napisali ono - bullshit. Nit vas, dakle, poznajem, niti sam vam nešto dužan, niti čitam vaše upise na forumu i na njih reagujem, niti sam vam bilo šta skrivio da mi na tako lični neprimereni način odgovorite... Zamislite da ste, recimo , u kafani, i da za drugim stolom neki ljudi, koje ne poznajete, razgovaraju o nečemu. I vi onda ničim izazvani, pošto ste čuli njihov razgovor, dobacite jednom od njih - bullshit, a da vam se on prethodno nije ni obratio, niti je svestan vašeg postojanja na ovome svetu. Verovatno bi ti ljudi mislili da vam se nešto pokvarilo... E, a forum vam je kao kafana, naravno digitalna. I koliko je besmisleno nekome koga ne poznajete u kafani dobaciti - bullshit, toliko je isto besmisleno i ovde. Jer ako vam je to ultimativni argument u dijalogu, i ovde, i u kafani, i na fakultetu ili na poslu, time ne samo da pokazujete nemoć u dijalogu i nedostatak socijalne supstance, nego rizikujete da se ljudi sklanjaju od vas, kao što se sklonila i moja malenkost. A mogli ste, umesto onoga bullshit, da mi ponuditi neki argument, pa da možemo da pričamo kao ljudi, a ne da pomislim da ćete da me još i opsujete. Jer, kad bih recimo šetao u parku i pričao sa ćerkom, a neki neznanac mi dobaci - bullshit/proseravanje/prdiš, rekao bih joj: hajde da se sklonimo, ovaj čika ujeda.

Nisam nikome ništa objašnjavao, nisam nikoga kvotovao, nisam nikoga direktno pomenuo, nisam nikoga terao da čita ono što sam napisao, a još manje da mi odgovara na to... Napisao sam šta sam imao, a dobio sam da prdim, bullshit, baljezgam i proseravam se. I vi meni pričate o mojim logičkim greškama?! Pa jel imate oči? Koje logičke greške? To što vam ne odgovorim da baljezgate?! Jel to greška, jer sad vidim da je to način na koji se ovde komunicira i da se dotle samo dobacuje... Jel znate ko je sve nekada pisao na ovom topiku? I šta je sve iimalo da se pročita? Nije ni čudo što se sve pretvorilo u analizu digestivnog trakta sa odgovorima o baljezganju i prdenju, jer takvi koji tako odgovaraju nekada ovde nisu mogli ni "a" da napišu, a da ne ispadnu potrebni foorumu kao peti točak na kolima. Prema stilu pisanja, pismenosti i argumentaciji, ovde bi se s pravom osećao nadmeno i napredni učenik viših razreda osnovne škole kad vidi kako ekipa ponosno barata produktima organa za varenje, otpadnim materijama i kloakom kao ultimativnim stavovima... Ima pravo onaj što kaže da nije do KKCZ...

Opušteno, Žiko... To sa Totenhemom je klasičan whataboutism koji ne dokazuje ama baš ništa kada je reč o evroligaškoj prosečnosti Crvene zvezde. Upravo suprotno, dokazuje moju poentu da ogromna ulaganja, a Totenhem je periodično u prvih šest po ulaganjima u PL, ništa ne garantuju. I kad napišete da neko ovde baljezga, koliko ste zapravo duboko u procesu opservacije baljezganja? Hoćete uzorak? Mislim, svima koji mi pišu bullshit, proseravanje, prdenje i baljezganje, mogu da učinim i obezbedim supstancu za dalja proučavanja.

Zašto mi se direktno obraćate ako mislite da su to gluposti? Ja se vama nikada nisam direktno obratio i ne znam ni o čemu pišete, jer tako izgleda kad neko nekoga ne zanima., I ne da ne očekujem vaš odgovor, nego ste me zapravo iznenadili takvim upadom i reakcijom na moje skromne upise. Mislim, voleo bih da vam istom merom uzvratim, pošto nije fer da vi mene kvotujete, a da ja nemam pojma ni da forumski postojite. A to za F4 nisam izmsilo ja, već ste na prethodnim stranicama imali i viralni tvit koji najbolje opisuje neka očekivanja navijača.

Verovatno bi tako i bilo, pa u tom scenariju i nema neke grede. Veće je pitanje zašto se od ove generacije očekivao iskorak, pa čak i plasman na F4, kao i kako se ponašati prema igračima i treneru koji nisu isposlovali ta očekivanja. Odnosno, da li su krivi oni, ili očekivanja? To bi isto bilo kao kad biste od nekog dragog prijatelja očekivali da postane CEO multinacionalne kompanije, a znate ga ceo život kao trgovačkog putnika...

Kao neko ko je na ovom forumu od samih početaka, dakle na onom starom mestu, objasniću vam kako ova igra funkcioniše, jer kada pitate druge zašto mi se obraćaju, vi mi se u stvari obraćate. Ali ako moja malenkost samo gusla, što se kačite na ta moja pisanja? Jer tako samo pokazujete da vam je to bitno, a ne - nebitno. Ja, recimo, nikada nisam video neki vaš upis dok mi se niste juče prvi put direktno obratili kvoutom... Pri tome, ja nisam sam sebe pozvao u vašu glavu. Sami ste me unutra pustili... I nikako da vam izađem, jer me stalno pominjete direktno ili indirektno. Opustite se, pustite me da vam izađem iz glave... I idemo dalje.

Pa kako da skapirate šta predlažem kad ništa nisam ni predložio?! Pri tome, ja ne bih ništa radio jer nisam u poziciji da bilo šta uradim niti da ponudim rešenje, već da iz pozicije navijača konstatujem zašto ljudi vređaju na forumu i igrače i trenera, kao i u kakvoj je to vređanje i omalovažavanje sprezi sa nerealnim očekivanjima i begom od priznavanja suve prosečnosti. I to je, zapravo, deo sveopšte iluzije, jer treba razgraničiti ulogu navijača i ulogu uprave, odnosno besmisleno je od navijača tražiti nekakvo rešenje?! A ako se prosečnost prihvati kao konstanta sve ove godine u EL, onda shvatamo da je besmisleno i dezavuisati neke igrače i neke trenere jer su u krajnjem dometu bili skoro pa isti kao i njihovi prethodnici i njihovi naslednici... Najviše je, međutim, zatreslo kavez to što je moja malenkost ovde objasnila besmislenost mita po kome je povećanje budžeta po automatici i povećanje uspeha, jer u našem slučaju to očigledno ne drži vodu, kao i prirodu činjenice po kojoj moraju da postoje i prosečni klubovi. Jer, pre 7-8 sezona klub je imao oko 5 miliona evra za plate igrača i trenera, a sad taj novac dostiže, po nekima, čak i oko 20 miliona, mada je verovatno nešto manji od toga, ali će ishod biti sličan onome kada smo bili deveti na kraju sezone, a imali tek četvtinu od budžeta sa kojim danas raspolažemo... A opet smo danas na tom istom devetom mestu. Mi smo, zahvaljujući zakonima ove zemlje, deo Sportskog društva Crvena zvezda, a sam košarkaški deo je registrovan kao sportsko udruženje građana, dakle ne kao privredno društvo, d.o.o. ili a.d. Upravlja se preko Skupštine, Upravnog odbora i predsednika, a ne preko vlasnika akcija ili udela, a država je de fakto ona koja se pita preko ljudi koji inkliniraju vlastima, ili su direktno deo vlasti. Klub može primati donacije, sponzorstva i subvencije, ali to ne menja vlasništvo niti strukturu upravljanja, pa je to ono što bi stariji ljudi nazvali - Alajbegova slama. Niko iz vlasničke strukture nije direktno odgovoran za neuspeh, niti je iko ikada bio pozvan na odgovornost kada je reč o načinu trošenja novca onih koji su se, kako zakon to kaže, udružili u zajedničkom upravljanju. Mi, dakle, strukturalno i upravljački ne možemo ni makac dalje od ovoga što je sada, pa je očekivati da neki navijač na forumu ponudi rešenje ravno - bezumlju. Jednostavno, para ima dok ima i dok teče iz te slavine...

Jel to relikt iz muških svlačionica da se nadahnuto razmišlja o nečijem proseravanju i nečijim prdežima? Naročito jer i proseravanje i prdež koje mi spočitavate imaju isti hab (srpski: čvorište)?! Nemojte, molim vas, više o tome, ne znam kako da vam to objasnim nego da mi je to o mojim proseravanjima i prdežima malo neprijatno kad dolazi iz vizure drugog muškarca.... Ali, kad bolje razmislim, ima i mnogo gorih fantasta od navijača KKCZ, poput grupa koje su čak išle do toga da prosečnost pravdaju nečim nadnaravnim, poput navijača Red Soksa koji su se decenijama krili iza Bejb Rut kletve. Oni su, naime, decenijama živeli u toj kolektivnoj iluziji da prosečnost, ili čak neuspeh, nije posledica lošeg menadžmenta, loših odluka, slabog izbora igrača i trenera ili samo statističke realnosti, nego nečeg onostranog, većeg i od njih samih. Za one koji ne prate bezbol, 1920. Soksi su Jenkijima prodali Bejba Ruta zbog finansijskih problema, a od tada do 2004. nisu osvojili titulu, dok su Jenkiji postali dinastija. I umesto da kažu, ej, nije se dobro upravljalo timom, draftovali smo slabo, imali smo lošu sreću sa povredama ili jednostavno nismo bili dovoljno dobri u tom periodu, navijači stvaraju mit o kletvi koju je Rut navodno bacio na njihov klub iz osvete... Čak su, u tom ludačkom odbijanju realnosti u kojoj su prosečni, počeli sa ritualima i egzorcizmima ispred stadiona... Zato i razumem upise na ovoj temi, kao deo šire slike psihologije u sportu i oko njega. Jer, kako drugačije objasniti neke fenomene koji su se ovde, dakle baš na forumu, godinama dešavali, a cilj im je bio da nađu odgovor na neuspešne sezone, poput pisanja da je Pionir bolji od Arene, pa zato u Areni gubimo?! Ili da pop treba pre utakmice da okadi parket... Čist nadrealizam.

Zanimljiva je ta pozitivna psihologija, da ne kažem kurchenje kao autor tog tvita, u svojoj najpopularnijoj, najkomercijalnijoj i najpogrešnijoj varijanti, kao ona koja se najviše prodaje na Instagramu, TikToku i knjigama tipa - ti si poseban, samo veruj u sebe dovoljno jako. Prvo, zakonima prirode ne mogu baš svi da budu izuzetni. Jer, kada bi svi bili izuzetni, onda ništa ne bi bilo izuzetno. A stalno insistiranje na izuzetnosti kao difolt stanju, zapravo sistematski ignoriše statističku realnost u fazonu - ti si rođen za velike stvari, svako može biti izuzetan, ti nisi prosečan, samo još nisi otkrio svoj puni potencijal... Većina klubova, poput većine ljudi, biće po većini parametara prosečni, što i jeste definicija proseka. I umesto da se prihvati normalna distribucija uloga u kojoj je prirodno da je mnogo manji deo iznadprosečan, a veći deo prosečan i ispodprosečan, imamo prodavanje iluzije da smo mi kao klub taj autlajer koji će probiti krivulju samo zato što verujemo u to?! Ali kad sve ukazuje na prosečnost, odnosno kada nema izuzetnih rezultata godinama, talenat je prosečan i okolnosti su prosečne, sve se teže, logično, puše te neke tralalajke tipa, treba nam još više vere. I još veći budžet, ako može... Naravno, klasična pozitivna psihologija, odnosno Seligman i ta ekipa, nisu baš tako naivni kad govore o procvatu, snazi karaktera ili smislu, ali popularna verzija koju konzumiramo svakodnevno je upravo ta smarajuća disciplina koja najviše zavisi od iluzije. A tu se uvek provuče i narcisoidni stil koji inače živi od nade u izuzeće od proseka, iako sve objektivno ukazuje na prosečnost ili čak ispodprosečnost u realnim postignućima. Reč je o preuveličanom osećaju važnosti i posebnosti, pa čak i kad je objekat posmatranja dokazano prosečan, ili i manje od toga, javi se zabluda po kojoj je neka generacije KKCZ rođena za velike stvari. Pa kad se dokaže da nije, idemo dalje... Do neke nove generacije. Još samo nekoliko miliona više u budžetu, još samo da dođu neki nanovi i edvardsi, i kad se objavi čitulja prošloj sezoni na ovom forumu, pali se ista mašina za sledeću sezonu.

Svako miriše ono što mu prija, nemam ništa protiv. Što se tiče preuranjenosti, klasičan obrazac kod onih koji su zaglavljeni u sopstvenoj petlji je, kad im pokažeš i nacrtaš da se isti modeli ponavljaju a očekuje se nešto drugačije, umesto da se zapitaju, ej, možda ima nešto u tome, oni pređu u defanzivu sa "to je preuranjeno" ili sa "bullshit", što napisa jedan ovde. To je zapravo perfektan dokaz da sam pogodio pravo u metu.Jer, ako je neko duboko ubeđen da će se ovaj put ishod promeniti bez ikakve suštinske promene u ponašanju, mislima, akcijama i reakcijama, onda je svaka primedba na to stvarno - preuranjena. I to ne zato što je moja malenkost u krivu, jer brojevi zaista pokazuju da sam u pravu, nego zato što je priznati suprotno previše katarzično. Lakše je, dakle, odbaciti ono na šta ukazujem kao "preuranjeno" ili kao "bullshit", nego se suočiti sa činjenicom da su poslednjih nešto manje od 10 ubacivanja novčića u isti automat dali manje-više istu konzervu. E sad, to što se neko na kraju razočara jer je očekivao pečeno pile iz aparata, ili pljeskavicu, a dobio konzervu kao i uvek do sada, stvarno nije problem u KKCZ. Tu se, dakle, apsolutno slažemo... Taj problem je dublje prirode. Jer, mi zaista možemo da dođemo u poziciju da igramo plej-of, isti onaj koji smo jednom i igrali ono kad smo ispali od Rusa, ali šta će biti ako izgubimo obe u Španiji? I to može da se desi, kao što može da se desi i da pobedimo obe... A šta će se tek desiti ako izgubimo u derbiju? Jel onda ide ono o ćelavoj prevari, o nikakvom Kaliniću, Nvori koji nestaje kao stranac u noći kad je bitno i ne postoji u odbrani, Dobriću koji je nemač pojma, Jagu koji je Jago... Ili da ih razapnemo na krst što su nam dozvolili da pomislimo da su bolji od svih prethodnih ekipa, a ne isti u toj prosečnosti o kojoj nam svedoči samo jedan običan pogled na završne tabele u svim sezonama novog formata? Ja ih nikada nisam napao jer sam znao njihove limite. Da su me oduševili preskačući te svoje limite kao atletičar prepone, došao bih ovde i napisao - ovo je najbolja generacija KKCZ. Ali nije.

Jeste, bilo je nekih lepih momenata. I lepih pobeda. Ali to u konačnici nije bilo sporno ni u sezonama sa nekim drugim igračima i trenerima, kao ni sa drugačijim budžetima. Pa ne, najbolje da ama baš ništa ne valja... Zato to i jeste prosek, a ne dno. Dovoljno da se ne bude skroz dole, premalo da se bude gore. Tačno, dakle, na devetom mestu. Upravo vam o tome i pišem cele večeri, dokazujući da smo uvek bili prosečni ili ispodprosečni, o čemu svedoče pozicije na kraju sezone od prelaska u novi sistem takmičenja. Uz opasku da je logično da će igrači i trener navući na sebe bes kod onih koji su od njih, takvi kakvi su, očekivali više. Kako se ono kaže - prema svecu i tropar. I gde je tu sad greda?! Šta nije jasno? edit I još nešto, pošto sad vidim da ste moderator... Jel dozvoljeno da se na ovom topiku jedan forumaš obraća drugom tako što mu poruči da to što piše jeste - sranje?! To nekada nije bilo dozvoljeno, pa samo da vas priupitam kako ste, na koju foru ste stigli do tog nivoa komunikacije (mislim, jel bilo teško dohvatiti to dostignuće) i kako sada funkcionišete na ovom mestu? Pa ako je to praksa na Zvezdinom topiku, onda ste zbilja u pravu... Stvarno problem nije u KKCZ.