Nek grmi jako

Domovinski pokret treća lista po snazi na izborima. Penava rekao da neće u koaliciju samo sa Srbima i Možemo.

Ne znam da ii sam već pominjao na temi da sam proveo jedan manji deo mladosti, po povratku iz vojske, u Siriji, u doba Hafeza el Asada, Bašarovog oca. Moji su hteli da me sklone daleko od rata devedesetih, pa su me poslali u Homs, gde sam živeo sa sirijskom porodicom sa kojom smo odavno drugovali. Tokom tog mog boravka, a pre odlaska na fakultet, bio sam i u Jordanu i u Libanu, a to se sve dešavalo u doba možda i najmirnijih godina u pomenutim državama. I da me je tada neko pitao, mogao bih da se kladim u život da u Siriji neće biti nikakvog rata osim ako ih ne napadne Izrael, uveren u kohezivni element partije BAAS koji drži taj narod i tu državu na okupu... A sve to je proizilazilo iz razgovora sa studentima u Damasku, sa poslovnim ljudima koji su imali svoje firme i zaposlenja u, recimo, Kuvajtu, pa čak i sa jednom afroameričkom porodicom čiji je otac bio inženjer na gradilištima po regionu... Muslimanske braće već odavno tamo nije bilo, pomenute države su krenule da se malo po malo "zapadnjače" i uticaj zapada bivao je sve veći i veći u običnom puku. Koliko sam zapravo bio u mladalačkoj zabludi pokazao mi je užasan detalj iz Alepa, koji sam nekada veoma voleo, gde je ta mirna, srdačna, prostodušna i gostoljubiva sredina nekoliko decenija kasnije iznedrila javna odsecanja glava ljudima... Na istom onom trgu gde sam nekoliko puta sedeo na zidiću sa lokalnim mladićima, pričajući im o svojoj zemlji koja je most između istoka i zapada... Sada znam da me je Bliski istok tada prevario, kao što me vara i danas. Bliskom istoku ne treba verovati, polagati nade u njega niti masirati mozak u vezi sa nekakvim rešenjima... Jer, rešenja nema sve dok neko nekome može da odseče glavu na tom mom trgu u Alepu. Sa tom spoznajom, više od moje malenkosti nema biranja strana kada je reč o Bliskom istoku, nema simpatija i nema naklonosti prema nekome i nečemu. Bliski istok i ja sad idemo u različitim pravcima, a moj pravac čak više i nema intenciju da ga spozna i razume. I za takav rasplet ne krivim sebe, To jednostavno više nije onaj deo sveta koji sam u mladosti prihvatio i naivno prigrlio.

Jasno je da Rusija nema previše kapaciteta da stane uz bok Iranu ako bi se konflikt sa Izraelom proširio, budući da su i sami iznureni, dok bi se Kina tradicionalno držala po strani uz eventualno slanje nekakve pomoći preko trećih zemalja. Zato iranski napad i jeste neočekivan jer bi u širem konfliktu Iran ipak bio sam, kao što je neočekivano i da je ipak nekolicina raketa pogodilo svoje ciljeve, uprkos vrhunskim PVO sistemima kojima Izrael raspolaže. To je pre svega posledica prenapregnutosti protivvazdušne odbrane, koja se prvo izmori jeftinijim dronovima i početnim baražima koji stižu sa nekoliko različitih mesta, u konkretnom slučaju iz Irana, Libana i Jemena, pa se neke hipersonične rakete na kraju i provuku između svih tih strela, kupola i davidovih praćki. Ali sve to na stranu, i dalje sam u neverici da se Iran odlučio na ofanzivna dejstva, bez obzira na uzorak i nivo načinjene štete Izraelu. Imali su svoje proksi grupe koje su ionako držale Izrael konstantno na petama, stvarno ne znam koji im je đavo....

Bravo za Bajdena i odluku da se ne širi eskalacija sukoba sa Iranom. Sad će repsi da zvrndaju da je pokazao slabost, da se izvlači iz obaveze da štiti saveznika, bla-bla-truć-truć... Ali zapravo je načinio mudar potez iz hiljadu i jednog razloga.

Na dobitku je zato što je u Vašingtonu preovladao razum i zato što su Bajden i Kirbi rekli da SAD ostaje za sada po strani. Inače, da su namignuli Izraelcima da odmah raspale po Iranu sa svime što imaju i da će im se Amerika pridružiti, bilo bi ono - tesno mi ga skroji nane. Zato palac gore za Bajdena i njegovu administraciju. Sad samo da ovi ludaci u Teheranu ne raspale po američkim bazama na Blsikom istoku, jer tada SAD ne bi mogla da ostane uzdržana pa sve da je preko puta i sam đavo, a ne Iran.

Iran ovim ne može ništa da dobije, ne znam da li je bio kome jasno zašto su ovo uradili. Mogli su drugačije da tretiraju napad na svoju ambasadu u Damasku i da reaguju na sto drugih načina, ovako samo testiraju šta će da im se desi i da li će Vašington vojno da se angažuje. Izrael ima nuklearni arsenal i svašta može da baci na Iran, neko je tamo u Teheranu izgleda potpuno izgubio razum.

Glupani glupi. Neverovatno. Jedan od najnerazumnijih i najsuludijih poteza u mojih 50 godina. A nije da je konkurencija tanka i slaba.

Dobro je što se sinoć ništa nije dogodilo i što Iran nije, prema najvama Vašingtona, ispalio rakete na Izrael, jer taj čin predstavlja bezumlje bez presedana koji bi srušio sve što su Iranci decenijama gradili. Jer, niko iz arapskog sveta najverovatnije ne bi stao uz njih, osim možda Sirija u nekim okolnostima, zaustavili bi vlastiti razvoj koji je ionako opterećen sankcijama i uništili vlastitu diplomatiju zbog koje su na glasu kao strpljiva i disciplinovana nacija, koja neće pribeći avanturama uprkos zapaljivoj retorici i neprimerenim parolama koje neretk ispaljuju. Takođe bi bilo besmisleno da Iran napadne Izrael, jer će tada smetnja u Gazi i Libanu postati zaboravljeno pitanje, a sve će se fokusirati na Teheran, na njegove neprijateljske i negativne aktivnosti na Bliskom istoku, to jest na njih same. A cene nafte otišle bi najverovatnije u nebo, pa ni ostatku sveza to ne bi nikako prijalo.

Bilo je pitanje dana da uplatim put za Egipat u junu. Ali ako Iran dodatno zakuva, nema šanse, Džabe gledanje hotela dok mi oči nisu ispale. Da sam sam i da sam mlađi, možda bi me bolelo dupe za ono što može da se desi, ali da decu vodim tamo ako počnu Iran i Izrael da se gađaju raketama - hvala, preskačem.

Ako se to desi, onda neko tamo nije normalan i treba da ga vežu i pošalju u ludnicu. To bi automatski značilo zaustavljanje razvoja Irana i vratilo bi ih psihološki maltene na period nakon iransko-iračkog rata. edit Prebacih na CNN, nešto se stvarno događa, samo ne znaju šta će da se desi.

Iran nije vojna sila, ali je regionalno vojno najjača država kada se uzme u obzir broj stanovnika i ratna tehnika. To čime oni sada raspolažu ne može da se poredi ni sa jednom zemljom Bliskog istoka i jedino Izrael može da im parira, ali samo uz američku pomoć ne samo u novcu i ratnom materijalu, nego i ljudstvom, dok bi da su samostalni bili osuđeni na propast. Međutim, iako je najveća želja Izraela direktna konfrotacija SAD i Irana, Vašington se opredelio na sukob sa Hutima, dok očigledno izbegavaju direktnu frikciju sa Irancima. I tu se stvara začaran krug: Iran preko proksi grupacija nanosi štetu Izraelu bez želje da ratuje sa njima, Izrael se razračunava sa Palestincima i iranskim proksi grupacijama u Libanu, Iraku i Siriji, a SAD ima u Izraelu svog proksi igrača koji remeti Iran... Uz sve to Iran vodi šatl diplomatiju sarađujući, posle niza sukoba i posle duže vremena, sa Saudijskom Arabijom, konektuje se sa Briksom, šuruje i vojno i ekonomski sa Kinom i Rusima, baca farove Egiptu... I ne pada im na pamet veliki rat sa Izraelom i SAD... Kao što i Vašingtonu ne pada na pamet rat sa Iranom.

Isteklo vreme za editovanje posta, pa se izvinjavam zbog dva upisa uzastopno, ali sam zaboravio da pomenem da sam čaksve više ubeđen da u dogledno dugo vreme ne postoji ni teoretska šansa za neku vlast u Ukrajini, izuzimajući okupirane delove, koja bi bila sklona dobrim odnosima sa Rusijom, a kamoli proruska.

U tom svom prokletstvu ima i jedan tračak pozitive - gađajući infrastrukturne gigante u oblasti Kijeva Rusi zapravo potvrđuju ono što smo ovde odavno pretpostavili - da ih ta teritorija ne zanima jer su svesni da je okupacija tolike zemlje omča oko vrata okupatoru. Tim činom zapravo prave od nekoliko sledećih ukrajinskih generacija sa tih područja mrzitelje svega što je rusko. Gađaju i tamo gde treba i tamo gde ne treba očekujući jun i mirovni sastanak u Švajcarskoj, kako bi ojačali na sve moguće načine vlastitu startnu poziciju u pregovorima koji će jednom morati da se nađu na stolu.

Podatak za najveći procenat ljudi u opasnosti od siromaštva ili socijalne isključenosti u Nemačkoj nisu objavili crveni, nego - sami Nemci. I to nemačka zvanična agencija za statistiku. E sad, koje je boje Destatis i da li su crni, purpurni ili tirkizni, stvarno nemam pojma dok im ne vidim zvaničan logo. I to nije nikakva najava apokalipse, niti smatram da će se tamo odjednom sve srušiti kao kula od karata, ali da naglo osiromašenje jednih koincidira sa naglim bogatstvom drugih, to valjda može da primeti svako. A to za Turke u Nemačkoj ne bih da komentarišem, da ne bismo natrapali na klizav i za moju malenkost neprimeren teren islamofobije. Za Ukrajinu smo se generalno složli da nije lepo da se jedan posto ljudi na svetu enormno obogati, najviše u istoriji praćenja kretanja bogatstva, u isto vreme dok ljudi tamo žive u paklu i nestaju sa lica zemlje.

Uopšte nije reč o kritici kapitalizma, pa nemojmo da imputiramo ono što nije izrečeno. Reč je o činjenici da prvi put u istoriji čovečanstva jedan odsto ima više nego dvostruko više od ostalih 99 odsto. Posebno izaziva indignaciju činjenica da je to bogatstvo naraslo najbrže otkad se mere finansijski parametri i tokovi u trenucima dok Ukrajinci ginu i dok ih Rusi ubijaju zbog neravnopravne borbe, kao poveznica koja ide na sramotu ratnim profiterima i svima onima koji su se okoristili uzimajući taj danak u krvi. A koliko je kome dobro i da li je reč o nekadašnjim postulatima distopije vidimo u Ukrajini i Gazi, pa na protestima farmera i poljoprivrednka širom EU koji nikada ranije nisu bili prisutni u toj meri, zatim na primeru paljenja verskih knjiga i islamofobije u EU, pa i u broju ilegalnih imigranata u svetu koji se meri desetinama miliona ljudi... Ne prođe mesec dana a da negde u svetu neki populista ne uzme vlast na izborima... Što je sigurno zato što je ljudima dobro... Ma da, kako da ne. Svaki peti stanovnik Nemačke bio je prošle godine u opasnosti od siromaštva ili socijalne isključenosti, prema zvaničnim podacima koje je objavila nemačka agencija za statistiku Destatis, a koji pokazuju razmere socijalnih problema u najvećoj evropskoj ekonomiji. Tačnije, čak i više od te razmere - 17,7 miliona ugroženih ljudi u 2023. godini, ili 21,2% stanovništva. Ding-dong, jel ima nekog kod kuće? Baš im je dobro i baš su srećni, pa tako nije bilo još od bombardovanja Drezdena u WWII... Ukrajinskim žrtvama danas jedino mogu da parariraju žrtve siromaštva i bede, bez želje da ulazimo u raspravu da li je bolje izgubiti život od metka i granate, ili od nemaštine i u nedostatku osnovnih ljudskih potrepština. Jer kad si mrtav - mrtav si. Kao ptica dodo...