Nek grmi jako

Ako se uzme u obzir površina države, procentualno valjda ne postoji čovek koji je, posredno i neposredno, više dao svoje zemlje Putinu i putinovcima nego što je to Đukanović. Kad je video te bilanse, čak je i Lukašenko rekao - pa jel realno...

Pa kad se već o predmetnoj temi svaki dan javljaju oni koji nisu u Crnoj Gori i nikako da izađu iz džepa Bebe Popovića, zašto da i mi ovde ne napišemo reč, dve. Jer, zašto bi neko od nas manje cenio stav kolege sa foruma u odnosu na stav Nenada Čanka?

Da li je još nekom zanimljiva ta šizofrena podrška "mirotvoraca" čoveku koji je za dlaku izbegao da se nađe na optuženičkoj klupi u Hagu? I zato, uprkos tome što je čudno to što su majke iz Srebrenice protiv Milatovića koji nema aspolutno nikakve veze sa tragedijama tokom ratova u bivšoj SFRJ (imaju pravo da budu za Mila), ne mogu da se ne zapitam - a gde su majke iz Dubrovnika?

Jel ima neka anketa pred drugi krug, makar o izlaznosti? Ili su svi ostali bočni faktori toliko zatečeni plasmanom Milatovića, jer su na tom mestu očekivali Mandića, da sada histerišu u odnosu na čoveka koji nema nikakve poveznice sa Vučićem, Putinom i Sijom, za razliku od Đukanovića koji je do guše u dilovima s pomenutom trojkom. I da nije EU peglala sa Spajićem i Milatovićem ono dugovanje Kinezima, Crna Gora bi se sa sve svojim aktuelnim predsednikom strmoglavila u dužničko ropstvo u kome bi Peking držao bič. Jer, Milu je bilo malo što je prethodno prodavao deo po deo zemlje Rusu, pa je ušao i u Pojas i put da bi se i Kinez ugradio u muku crnogorskih građana. Ko je zaboravio, neka se podseti kako su Đukanović i Si jedno drugom šaputali na uvo nežne reči o saradnji i kineskim investicijama... I, da se ne zaboravi i ovo - Milatović nije napadao, opsedao i bombardovao Dubrovnik.

Počinjem, majke mi moje mile, da mislim kako takvi republikanski dobošari poput L. Ingraham nanose štetu republikancima zbog koje neće moći da pobede demokrate čak i kad ovi uprskaju skoro sve čega se dohvate. I, a propo gledanosti, Foks njuz jeste gledaniji od Si-En-Ena koji je zagrebao dno kašikom, ali su demokratski redovi dokazali da su sposobniji da utiču na tektonska pomeranja u javnosti, zbog kojih se konzervaticima konstatnto vrti u glavi. Pa tako prema istraživanju NORC-a, koje je objavio Wall Streat Journal, patriotizam, religija, rađanje dece i drugi prioriteti koji su generacijama oblikovali nacionalni karakter, a predstavljaju osnovu republikanske agende, postaju sve manje važni za Amerikance. Istraživanje je pokazalo da je 38 odsto ispitanika reklo da im je patriotizam veoma važan, a 39 odsto je reklo da je religija veoma važna, ali ti procenti su naglo smanjeni u odnosu na vreme kada je WSJ prvi put postavio ta pitanja 1998. godine i kada je 70 odsto ispitanih smatralo da je patriotizam veoma važan, a 62 odsto je to reklo za religiju. Opao je i udeo Amerikanaca koji kažu da su rađanje dece, uključenost u svoju zajednicu i naporan rad veoma važne vrednosti. Tolerancija prema drugima, koju je 80 odsto Amerikanaca smatralo veoma važnom pre četiri godine, od tada je pala na 58 odsto. Jedini prioritet koji je testiran i koji je porastao na važnosti u poslednjih četvrt veka je novac, za koji trenutno 43 odsto ispitanih kaže da je veoma važan, u odnosu na 31 odsto 1998. godine. Svega 23 odsto punoletnih, a mlađih od 30 godina, reklo je da je imati decu veoma važno, a 21 odsto anketiranih smatra da je Amerika iznad svih drugih zemalja u svetu. Polovina je rekla da je Amerika jedna od najvažnijih zemalja, uz neke druge, a udeo onih koji su rekli da su druge zemlje bolje od SAD porastao je na 27 odsto, u odnosu na 19 odsto kada je isto pitanje postavljeno 2016. godine. I to sve pokazje da su vrednosti za koje se nominalno zalažu republikanci i koje Foks bezrezervno promoviše ipak u debelom minusu u odnosu na neka druga vremena... Jer, šer je jedno, a trenutno javno mnjenje u Americi nešto sasvim drugo.

Evo sad gledam The Ingraham Angle, iako sam sebi rekao da neću, samo da vidim kako ona prilazi tragediji u Nešvilu. Žena zauzela ulogu ultimativnog sudije, priča sa pozicije apsolutne istine kako je ova pobila decu i ljude jer je kao transeksualka najveće protivnike videla u hrišćanima, pa je zato kao metu izabrala hriščansku školu. I dok to priča, samo što se astralno ne projektuje, pa da nam odozgo drži slovo... Pa sve i da jeste tako, iako policija i tužilaštvo nisu objavili taj manifest u kome su navodno razlozi za ubistva, reč je o poludeloj osobi čiji motivi nikako ne mogu da se razmatraju kao čip u političkoj borbi i da se trljaju na nos levom krilu demokrata, kao da su oni krivi što je neko poludeo pa ubio decu i kao da će svaka trans osoba sa psihičkim problemima uraditi upravo isto to. Inače sam Ingraham pomnije zapazio tokom Trampove prve kampanje, i odmah mi je bila neprihvatljiva zbog načina na koji komunicira sa javnošću. Kasnije se to produbilo sa onim "shut up and dribble", kada je napala Lebrona i Duranta zbog njihovih antitrampovskih stavova, jer mi nije bilo jasno odakle nekome toliko jak želudac da omalovaži sportiste kojima se dive milioni, samo zato što su se izjasnili u vezi sa predsednikom koga je ona favorizovala. Jbt, ko si ti da nekome kažeš da ćuti i tapka loptu.

Nije me mrzelo da komparativno posmatram kako i CNN i Foks obrađuju Odri Hejl i ubistva u Nešvilu, delom i zbog onoga što je tematski načeto ovde. I jedino što me obuzima kao zaključak nije ni istina ni laž, ni spinovanje ni isticanje ili zanemarivanje pojedinosti iz slučaja, već to što mediji jedne zemlje na nezamislivo suprotan način prilaze analizi, biraju paneliste, stručnjake, aktiviste NVO i političare. Ne znam da li bi uopšte mogli da budu udaljeniji jedni od drugih po pitanju jedne teme koju obrađuju... Kad bolje razmislim, sve to deluje pomalo i jezivo.

Gledam Trampa koji omalovažava Desantisa nazivajući ga prosečnim guvernerom, i mislim se kako neko tako iskusan može sebi da unižava koalicioni kapacitet unutar vlastitte stranke. Okej, Desantis je po pozitivnim reakcijama glavni i jedini ozbiljan eventualni protivkandidat Trampu na primaries, ali sam pokušaj takvog unižavanja je besmislen ako sutra moraš da se osloniš i na one koji najviše podržavaju Desantisa, Tramp je kao NBA ekipa koja ne mari za odbranu, nego samo daje gas u napadu bez obaziranja na posledice. Tako je, primera radi, 2018. godine javno napao Nemačku (koja može da bude i ovakva i onakva, ali je ipak saveznik) sa bine u UN rekavši da Nemci podrivaju stabilnost zapadnog sveta tako što su izloženi ruskim energentima. I može da se vidi na YT taj snimak kad on gleda u pravcu nemačke delegacije, a oni mu se smeju u lice dok to govori. Posle su ga u Nemačkoj nazivali klovnom, iako im prošle godine uopšte nije bilo smešno to oko energenata... I sve to samo zato što je razuzdani njujorški galamdžija koji ne zna kad treba šta da kaže, kome i na koji način, čak i kad kasniji događaji pokažu da je bio u pravu, I nek mu se smeju kad je krkan. edit Evo baš sad Tramp na Foksu u Hannity govori o tome što sam pomenuo, kako su mu se Nemci tada smejali u UN, kakva koincidencija Veli, spreman je i da se podvrgne testu kognitivnih sposobnosti zbog njegovih godina, i još svašta nešto...

Beba hoće da ogadi Milatovića, pa pozove Šešelja koji bi za lovu rekao da podržava i Sekulu Drljevića Sad kada je Milo rekao da oni koji glasaju za Milatovića glasaju da Crna Gora bude pokrajina Srbije, valja angažovati svaku političku nakazu da podupre tu agendu, sa rasponom od napada na Jakova do šatro podrške koja stiže od najgorih. Ali ako ostanu zajedno glasovi koalicije koja je oborila DPS na parlamentarnim izborima, a koji zbirno imaju sada i bolji rezultat nego tada, sve te utvare iz Bebinog ormara mogu da se okrenu naopačke... Džaba.

Ma ima svačega. Podeljena zemlja, podeljeni ljudi, podeljeni mediji... I sve mogu da razumem, ali da je Laura Ingraham TV zvezda sa takvim nedostatkom supstance, bez neke erudicije i takta, a opet tako invazivno nastrojena i nadrkana bez pokrića?! Kad bih pod pretnjom puškom morao da biram da li da gledam nju ili one TV propovednike, izabrao bih ove druge. Lično mi je možda i najzanimljivije na koji način su opinion mejkeri na Foks sportu bolji i sadržajniji od njihovih kolega na Foks njuzu, primereniji, politički korektniji, informisaniji, dalekosežniji... Možda i zato što su neke od njih uzeli sa ESPN-a i što nisu iz tog foksovskog miljea... Nebo i zemlja.

Japan povećao izdatke za odbranu na dva odsto BDP-a u narednih pet godina, čime će imati treći najveći vojni budžet u svetu. https://www.nytimes.com/2023/03/25/world/asia/asia-china-military-war.html E tako se to radi, a ne da čekaš da li će da te Žika ili Pera odbrane od Kineza. I EU bi konačno morala da dovrši ideju o evropskoj vojsci, koju stalno neko zakoči, a ne da ko dodole gledaju u nebo da im pusti kišu kad se Kinez uzjoguni i da čekaju da se NATO smisli da reaguje. NY Times u ovom linkovanom tekstu pretpostavlja zbog čega se Japanci okreću vlastitoj odbrani, a slično, ako ne i isto, moglo bi da se implementira i na Evropu, u kojoj je poslednja velika polemika oko evropske vojske bila povedena kao posledica i reakcija na saveznički stampedo iz Avganistana.

Georgieva priča da će Kina, koja će imati trećinu globalnog svetskog rasta, pogurati i svet i naročito Aziju... Inače ne dajem puno na te projekcije MMF-a koje se za moj ukus prečesto koriguju, a možda mi samo ne odgovara to što se Kinezi i na taj način ističu. Takođe, i taj pokazatelj ukazuje da je Rusija pomoćni radnik u planovima Pekinga. Takođe manje pratim ekonomomske projekcije koje dolaze iz zvaničnih izvora Moskve, Vašingtona i Brisela (ove poslednje čak i ponajviše, a naročito Eurostat sa njihovim analizama). Što se kineskih medija tiče, samo pratim njihov spejs program i ponekad tehnološke inovacije. Imam malu listu nezavisnih Amerikanaca, Britanaca, Australijanaca i Skandinavaca, koji za razliku od prilika u Rusiji ipak imaju slobodu da objave kako stoje stvari, čak i kad je na štetu njihovih političkih vrhuški. Poslednji najveći primer je Herš, koji kao novinar ne bi sastavio ni sedam sati kod Putina pre nego što bi ga pojeo mrak. Pri tome, u nekim mejnstrim medijima sa Zapada mogu da se pronađu potpuno nepristrasne analize čak i kada je, primera radi, reč o radu po kome u 33 od 44 svetske tehnološke kategorije prednjači Kina, koji su objavili Australijanci i Gardijan. Ili tekstovi i prilozi DW o Africi, koji su skoro pa katarzični... Takvih primera je dosta, a obnuto ne može da se pronađe kod Kineza i pogotovo kod Rusa, pa sve i da im izbode oči neko zapadno preimućstvo.

Otkako je osnovan FOCAC, u kome uz Kinu učestvuju sve afričke države osim Esvatinija (nisam skoro ispratio da li su i oni aplicirali, ali mislim da nisu), više od deset hiljada kineskih firmi posluje u Africi. U početku je vrednost tog poslovanja iznosila nešto više od dve milijarde dolara, da bi na kraju prošle godine ukupne investicije dostigle 320 milijardi. A ako uzmemo u obzir sredstva koja su na osnovu dugovanja 2022. godine isplatile afričke zemlje, više od 40 odsto tog duga, ili nešto manje od polovine, inkasirala je samo Kina, iako je od 2010. do 2019. otpisala pojedinim afričkim dužnicima 3,4 milijarde duga. Čekajte, ajmo sad ozbiljno - pa jel to moguće? Iz tih razloga, čak i ako bi se uzela u obzir maksima pevca Sofronija po kojoj je ništa od ništa jednako - ništa, Kinezi izgleda imaju svoju matematiku kada je reč o Africi. Ona ih nagoni na pomisao da afrički ekonomski potencijali ipak nisu "ništa", što im, to već sada svi odreda javno govore, donosi i političke i ekonomske benefite, što je prošle godine kroz seriju tekstova i priloga obradio DW. A da ne pominjemo budućnost, odnosno predviđanja po kojima će afrički kontinent za dve i po decenije imati oko 2,2 milijarde stanovnika. Predati blanko nekome da sam prihoduje skoro polovinu duga tih ljudi i država, a dok čitavom ostatku sveta ostaje tek druga polovina, ravno je ludilu. Da nam je to neko rekao u vreme kada su Kinezi stvorili FOCAC, mislili bismo da nije normalan... Kad tamo - međutim. edit Dok ovo kucam, gledam na YT Ivana Ivanovića koji doslovno kaže: Kinezi nam ravnaju brda, ruše nam spomenike i truju životnu sredinu... I nikom ništa. Uvlače nas u dužničko ropstvo potpisujući aranžmane sa državim rukovodstvom koji ne prolaze nikakvu reviziju. Prave od nas Afriku... Jel vidite nekoga ko im se u tome uspešno suprotstavlja?

Gledam samo američke kanale na stranoj IPTV listi, a od domaćih kanala maltene jedino sport ako ima nešto (čak sam i utakmice Srbije na Mundijalu u Kataru gledao na Foksu i Foks sportu), i slobodno mogu da kažem da u SAD i dalje postoji dobra TV ponuda. Ona više nije u tolikoj meri prisutna kao nekada pre niti je izložena široj javnosti i treba je pronaći, ali svakako postoji. Takođe, produkcijski nivo u SAD je i dalje liga za sebe, a ko ima mogućnost neka pogleda produkciju u nekim drugim razvijenim zemljama i sve će mu biti jasno. I kao u slučaju Kardašijana, Foks vesti su najgledanije ne samo zato što ciljaju one sa najnižim konzumentskim standardima, iako ima i do toga, već i u tome što ima nešto i u konkurenciji. Jer Foks, za razliku od Pinka i Hepija koji su ovde protežirani i u smislu što su kanali Telekomovog konkurenta procentualno sve manje vidljivi, nije na taj način protežiran u SAD. Takođe, svako ko je barem jednom pogledao istraživanja i TV rejtinge u Srbiji, zna da Slagalica, primera radi, bije svaki Mitrovićev televizijski format, kao i da većina dramskog sadržaja koja se emitovala na Javnom servisu, poput Čizmaša ili Ćosićeve triologije, a pogotovo Senke nad Balkanom, ima jaču gledanost od rijalitija u danu kad se emituje. Tako da nije sve u Staniji Dobrojević i Kim Kardašijan, niti su one baš toliko omnipotentne... Neka oni koji napadaju taj šund odgovore prelazeći sa reči na dela tako što će kreirati nove kvalitetne sadržaje, pa ćete videti kako Stanija i Mitrović odlaze u fejdaut.

Mene je sramota dok čitam o nečijem satu dok ljudi u Ukrajini ginu i kad pogledam mapu Vašington Posta ko je sankconisao Rusiju zbog toga, a ko ne. Pa naravno da će Putinovi telali da podmeću priču o satu... Sigurno neće da prozbore o gubitku uticaja Francuske u Africi, gde je nula zemalja u režimu sankcija prema Rusiji. To je bljutava zamena teza jer ako je Makron za nešto odgovoran ili kriv, sigurno to nije zbog sata na ruci. Stoga sam sve više ubeđen da takve trivijalnosti podmeću oni kojima odgovara ovakav raspored snaga na geopolitčkoj sceni, kao i da se što više zaklone pravi svetski problemi. A najveći problem je, shodno onome što sam pominjao u vezi sa Afrikom, upravo Kina, jer je u tom novom savezu Rusija onaj igrač koji opasnim i pogibeljnim startovima kvari igru protivnika, a Kina je plejmejker i onaj koji zabija golove. Ona sada drži Vašington, Brisel i Moskvu upravo tamo gde želi da budu njihove pozicije i njoj najviše odgovara trenutni rezultat na semaforu.

To se uopšte ne dovodi u pitanje sve dok su tamo na vlasti neverovatni režimi, pod kojima Afrikancima nikada neće biti bolje, a sada će još ući i u ekonomsko ropstvo u odnosu na Kinu. Što je najbolje od svega, jedna od nekada upućivanih strelica Vašingtonu i Briselu po pitanju Afrike bla je i tolerantnonst u odnosu na lokalne režime, ali vidimo da su i Kinezi tolerantni u odnosu na njih, plus vrhunski preduzimljivi. Isto se, naravno, odnosi i na naprednjački režim kome daje forcu svako ko se iole pita za nešto, i levo i desno, i gore i dole, iako se i iz brzog voza vidi da je nedemokratski. Pitanje je kako smo do toga uopšte stigli? Gde je ona Amerika koja je nekada branila svet od takvih režima? Gde je ona bajronovska Velika Britanija koja je odmah skakala na siledžiju koji ugnjetava slabijeg od sebe, ili ga kroz razne sporazume stavljala pod kontrolu po taktovima doktrine ser Gledstouna? Gde je Francuska kao pobednica u dva svetska rata? Dojče vele je imao svojevremeno seriju tekstova na tu temu, pa ako nekoga zanima kako Nemci gledaju na taj proces u Africi, neka potraži u arhivi.

Zaziranje od Marin le Pen ima smisla ako se uzme u obzir da je ona izgubljeni top koji može da zapuca na bilo koju stranu, ali ona je već sada mnogo manji problem u odnosu na slabosti Francuske i nemoć da zaštiti nekadašnje pozicije, što se očituje i u najširoj geopolitičkoj slici. Konkretno, gubitak statusa u Africi i ispadanje iz neokolonijalne kombinatorike utiče, svakako, na ekonomski bilans same Francuske, ali i na ostatak sveta koji gleda na kakve se sve načine na tom kontinentu stvari menjaju iz korena. I kada pre nekoliko dana Makron kaže u Librevilu da je prošla era francuskog mešanja u Africi i da je sada Francuska "neutralni sagovornik" na tom kontinentu, odbijajući svako mešanje u unutrašnje stvari, to objektivno stvara zabrinutost jer se na tom prostoru pojavljuje neko ko ne da nije neutralni sagovornik, već tu novonastalu rupu popunjava snažnom političkom i ekonomskom ofanzivom. Naravno, reč je o Kini koja vršlja po Africi uzduž i popreko kreditirajući tamošnje režime, gradeći luke, autoputeve, energetske sisteme i ostalu infrastrukturu, podižući na taj način svoj uticaj do nivoa koji nikako ne može da se svidi delu sveta koji u tome vidi realnu opasnost. I tako smo stigli do činjenice da Kina, u okviru projekta Pojas i put, ima direktan ekonomsko-finanisjko-politički uticaj u 149 zemalja sveta... Što se Afrike tiče, Vašington nešto i pokušava kako bi je otrgnuo iz kandži Kine, ali EU tu gubi korak u odnosu na konkurente. Posledično, verovali ili ne, Srbija je i u tom segmentu mirođija u čorbi budući da smo čuli i pročitali kako se sumnja da je proces otpriznavanja Kosova među afričkim državama koje su to učinile plod najdirektnijeg mešanja Kine u njihovu spoljnu politiku... Ali bez obzira da li je to da je Kina držala dirigentsku palicu u otpriznavanju tačno ili nije, činjenica je da kad Gabon, Gvineja ili Burkina Faso otpriznaju Kosovo, to znači da su u direktnom nesuglasju sa Vašingtonom i Briselom kao projektantima nezavisnosti Kosova. Pa kako su ti afrički subjekti odjednom postali toliko kuražni i gde su odjednom pronašli kohones kako bi se postavili nasuprot SAD i EU? I tu dolazimo do Kine... Ona im uliva nadu da će ih finansirati, što kroz infrastrukturu što kroz korupciju tamošnjih režima koji vole tuđe pare u svojim džepovima, te da nemaju šta da brinu dok su uz Peking... A taj neprimereni uticaj vidljiv je i na Bliskom istoku i u Latinskojj Americi. Na kraju krajeva, vidimo ga vlastitim očima i kod nas, ovde u Srbiji... To je jedan od razloga zbog kojeg je mnogo bolje imati jaku Francusku, nego onu koja nije jaka, i Francusku s liderom kome se veruje i koja ima snagu da se suoči s Kinezima makar u delu Afrike u kome je nekada bila dominantna. Makron, kako je sam rekao u Librevilu, nije kadar da to učini i svesno ulazi u defanzivu na afričkom kontinentu.

To je istina što pominje McLeod. Moja generacija rasla je u SFRJ na Robespjeru kao nedosanjanom snu, a ne na Brežnjevu. I uvek smo znali šta je prava strana za ljudske slobode i demokratiju, kao i da prepoznamo jasnu liniju razgraničenja. Međutim, sada smo zbunjeni jer ta linija postaje nekako blurovana. Demokratska društva počinju da implementiraju neke autokratske metode onih država i sistema kojih smo se plašili i zbog kojih smo gledali na Zapad kao na pijemont pravde i blagostanja, sa tendecijom neobaziranja na instiucije sistema, demokratske tekovine, međunarodno pravo... I Makron svakako nije onaj Robespjer iz naših snova.

Rečenicom koju pominješ nije počela naša polemika, već drugim mojim postom. Iz tog razloga prihvatam izvinjenje, za koje inače smatram da je dobra polazna osnova za dalje obostrano razumevanje. Ono što si kvotovao je iz drugog posta, koji sam takođe pomenuo jer to tako izgleda kad se izvuče iz konteksta, upravo kako si ga ti izvukao. Da si postavio ceo post iz koga je taj deo, video bi koja je poenta. Mislim, video bi i slep čovek, tako da nema potrebe dalje objašnjavati taj fenomen. I da, ti me uporno pitaš za naoružavanje, a ja uporno izbegavam odgovor... A znaš zašto? Pa zato što ga nemam. Kako bih, pobogu, mogao da znam da li trenutno Peking naoružava Moskvu kad za to sada nema dokaza? Jedino što postoji jeste zvaničan stav Bele kuće, koja opominje Kinu da to ne čini, i nezvanični stavovi pojedinih zapadnih analitičara koji smatraju da je početna pomoć Putinu u oružju već poslata, i to ptreko trećih zemalja. To je jedino što znam, i to tako što sam pročitao. Pri tome, ako već moram da se odredim, smatram da je politički savez moguća predigra za vojni, kao što je ekonomski savez bio predigra za politički.

Član 49.3 nije sam po sebi sporan, legitiman je i može da se koristi u slučajevima u kojima je iskorišćen. Probelm je, pretpostavljam, druge prirode, budući da običan čovek počinje da oseća da mu se smanjuje manevarski prostor u političkom životu i da mu se sputavaju njegovi takođe zakonom garantovani instituti. I prema definiciji vaninstitucionalne političke borbe, grupa takvih pojedinaca zatim izađe na ulice da na tom mestu zatraži pravdu koja im je, kako smatraju, oduzeta višom silom. Inače, u postdemokratskom vremenu, kakvim ga već duže vreme nazivaju pojedini teoretičari, nadinstitucionalni oblik vladavine sve više je zastupljen... Naravno, na uštrb institucija koje neretko samo ratifikuju ono što je dogovoreno na višem nivou. I ljudi se bune osećajući to. Ali u nedovoljnom broju i intezitetu pobune da bi bilo šta promenili.

Nemojmo da pišemo neistine jer naša polemika nije počela sa nikakvom vojnom pomoći Kine. Naprotiv, u mom inicijalnom postu na koji si odgovorio nije postojalo ni "V" od vojne pomoći. Ovo je taj inicijalni post, isprovociran posetom Sija Moskvi: Zamolio bih, dakle, za tačne navode ako želimo da imamo razumnu debatu, jer nema smisla da imputiramo jedni drugima nepostojeće reči kako bismo vlastite stavove učinili smislenijima. U drugom postu sam hipotetički naveo tu mogućnost jer su je pominjali u Beloj kući i NATO, i to da bih predstavio ideju po kojoj bi SAD trebalo da privoli Peking Vašingtonu, a ne da izazove da Kina naoružava Rusiju onim što joj fali... I ako taj deo o "naoružavanju Rusije onim što joj fali" izvučemo iz konteksta, a kontekst daljeg posta bio je upravo zbližavanje SAD i Kine po uputima Kisindžera da se to naoružavanje ne bi desilo jer bi takav razvoj događaja za Ukrajinu značio stravu i užas, onda shvatamo na koju stranu naginjem od prvog do poslednjeg posta na tu temu: Nikako ne dozvoliti savez Rusije i Kine... Nikako... Ni-ka-ko,,, Upravo sam i kasnije izbegavao temu vojne pomoći i slanja naoružanja, jer je to siva zona u kojoj ne postoje čvrsti dokazi... Možda Bela kuća napada Kinu bez razloga, rečima kako imaju indicije da Peking planira naoružavanje Moskve inicirajući zapadni svet da unapred osudi Kinu zbog bilo kakvog zbluižavanja sa Putinom, možda Kina već naoružava Rusiju preko trećih zemalja, što pominju pojedini zapadni analitičari kao mogućnost... Dakle, to što sam u drugom postu pomenuo da "Kina naoružava Rusiju onim što joj fali" bilo je u kontekstu - jednog dana... I to ako se tome ne stane u kraj. Da li su se Peking i Moskva već dogovorili oko toga, da li nisu i da li se to već možda dešava - mi to još ne možemo da znamo sa sigurnošću dok ne vidimo dokaze, zbog čega takve stvari valja izbegavati ako je namera da dijalog bude kvalitetan i potkrepljen činjenicama.

Ono o čemu smo ovde diskutovali, Tajms je dan-dva kasnije pretočio u tekst u kome opisuje novu svetsku podelu, sličnu onoj hladnoratovskoj, u kojoj Kina svakako nije neutralna već je očigledno na strani Rusije. Kako piše Tajms, Sijev dolazak u Moskvu dodatno je ideološki i strateški polarizovao svet, a odnosi Zapada i Istoka nisu bili tako loši još od Hladnog rata. Zatim autori navode kako je, suočen s padom koji je počeo još kada je Rusija izgubila Hladni rat, kao i kasnijim demografskim i ekonomskim slabostima koje joj ugrožavaju budućnost, Putin odlučio da krene u vojni avanturizam. I budući da mu se Zapad nije suprotstavio dok je ugrožavao Gruziju, zatim u prvom talasu Ukrajinu i onda i Siriju, osetio se dovoljno jakim da napadne Ukrajinu. I tu Tajms dolazi do uloge Kine, koja je u početku taktizirala. Čak je i u Kini cenjeni politikolog Hu Vej savetovao Peking da se distancira od Moskve i priđe Vašingtonu, ali su ga ignorisali i Peking i Vašington. Amerika je, kako to Tajms detektuje, postupila nesmotreno jer je od sveta zatražila da ili podrži sankcije Moskvi ili ih ignoriše, pa je tako države koje nisu isprva htele da se mešaju u rat naterala da se prema njemu nedvosmisleno postave. I Kina se nedvosmisleno postavila... Rat je videla kao priliku da nabavi jeftine energente i da se opet ne pridruži američkim sankcijama kao i kada je Tramp 2018. sankcionisao Iran. S druge strane, Tajms se pita da li je Bajden možda mislio da Kina neće tako besramno stati na stranu Rusije i za rat u Ukrajini okriviti NATO, a upravo je taj manevar Pekinga kulminirao kada je Si posetio Putina. E, sad je red na Kisindžera, dva dana pošto ga je moja malenkost pominjala u kontekstu politike koja bi morala da bude nasušna potreba za SAD u odnosu na Kinu. Deo teksta koji nije moj, već Tajmsov nakon naše ovdašnje polemike o Kisindžeru, glasi ovako: Veliko dostignuće nekadašnjeg ministra spoljnih poslova SAD Henija Kisindžera bilo je zbližavanje Kine i SAD tokom Hladnog rata. Sovjetski savez je zbog toga uvek bio podređen, u subordinarnoj poziciji. A Bajden je uspeo da postigne potpuno suprotno - odnosi Kine i SAD nikad nisu bili napetiji. Dakle, ponavljam, reč je o Tajmsovim stavovima koji su objavljeni nakon naše debate na ovom mestu. Don't shoot the messenger... Prenoseći ih, završavam sa tom temom jer je valjda sada svima jasno ko je na čijoj strani, i skidam sa sebe svaku odgovornost za dalje reakcije na tu temu jer se u tom slučaju više ne polemiše sa mojom malenkošču, koja je odranije iznela vlastite stavove, već sa autorima ovog teksta i nosiocima uređivačke politike Tajmsa. https://www.thetimes.co.uk/article/vladimir-putin-xi-jinping-summit-new-cold-war-kgkttj860

Moje skromno mišljenje je da ne moraš da se sekiraš zbog Marin Le Pen jer je ona dohvatila zenit, koji nije bio dovoljan da postane šefica države. Ona će svakako nastaviti da populistički dira u tanana osećanja onih Francuza koji žele da im se njihova država vrati u obliku kakav su nekada ponosno isticali, ali to neće biti dovoljno budući da nema potreban koalicioni kapacitet, niti pozicije u EU koje će stati uz nju. Takav politički kurs mogao bi možda da pobedi kao deo talasa sličnih zbivanja u zemljama okruženja, naročito u Nemačkoj, ali to se neće dogoditi. Zato sam ti, negde u ovo vreme prošle godine kada smo na ovom mestu komentarisali političku situaciju u Francuskoj, napisao da je strah od Marin le Pen u meri u kojoj je bio aktivan verovatno u budućnosti neopravdan, ali strah od onoga što stiže posle nje možda i nije. Tada sam to zasnivao na projekcijama Šantal Muf, koja je smatrala da pupulizam i antisistemsko delovanje u stvari popunjavaju prazninu nastalu približavanjem tradicionalne levice prostoru desno od centra i bezmalo spajanjem sa desnicom u neoliberalnom kolopletu. Ona to naziva postdemokratskom politikom u kojoj se razlika između mejnstrim partija svodi na razliku u biranju između pljeskavice i ćevapa, iako je u oba slučaja reč o mlevenom mesu. I tako je, prema njenim navodima, popularnost Marin le Pen u stvari vapaj dela Francuza protiv suštinskog nedostatka izbora, zbog čega se došlo do kolosalnih skretanja u glasačkom tkivu. Međutim, Le Pen nije pobedila, a videćemo kakvu će sreću imati neko ko će je naslediti u tom delu političkog spektra.

Onaj ko voli da putuje i da, poput dela iz govora Andrića u Stokholmu na dodeli Nobelove nagrade, ponovo upoznaje ljude i predele koje je ranije upoznao čitajući o tim zemljama, voli mahom svaku zemlju u kojoj je boravio, ali moja malenkost ima izraženiju emociju kada je reč o putovanjima u Francusku. Bio sam tamo kao dete 80-ih godina prošlog veka, zatim kao student deceniju kasnije, onda sa devojkom koja mi je kasnije postala supruga, pa i sa porodicom. Prvo sa starijim detetom, a onda i sa mlađim. Deo te privrženosti svakako ide na to da moja supruga vodi poreklo od francuskog vojnika koji je nakon mira u Požunu stigao sa Napoleonom u Hrvatsku, pa se, umišljeno ili ne, ona izuzetno prijatno oseća u Provansi verujući da je u pitanju neka povezanost prema poreklu, dok je u mom slučaju reč o spoznaji da se svaka poseta Francuskoj pretvara u deo nečeg, kako bih rekao, velikog u mom životu. Nas dvoje takođe godinama sarađujemo sa francuskom kompanijom koja posluje širom sveta, pa imamo i poslovnu povezanost zbog koje putujemo na njihove godišnjice, svečanosti i tim bildinge koji okupljaju afilacije odasvud, a i oni dolaze kod nas u Srbiju... Pa smo tako u mogućnosti da pričamo sa njima o tome kako oni vide svoju zemlju. I razlika je primetna jer su od nekadašnje, hajde to da nazovemo, gordosti i tradicionalnog šmeka gledanja nekako s visine i ekcepcionalnosti, koja nekome možda i smeta ali meni ne jer smatram da je bila zaslužena, sve više počeli da pričaju kako je nekada bilo. Sa setom, naravno. I tu dolazimo do De Gola, to jest do vremena kada je Francuska zaista bila svetska sila koja se u tom svom zanosu samobitnosti odupirala mnogim udarima, bez obzira iz kog centa su stizali i sa koje strane mape sveta, sa istoka ili zapada... A Francuska je i danas velika, samo su njeni građani i naročito njene vlasti to zaboravili.

Nema potrebe da polemišete oko mesta rođenja, budući da vas tamošnji establišment posmatra istovetno - baš ih briga za vaš glas bez obzira gde ste rođeni. Još veći problem je što nema ni u najavi neko ili nešto što će promeniti situaciju. Levica ne zna kuda će i delom se pretvorla u neoliberale, ostavljajući tradicionalne glasače bez uporišta kojim su se nekada dičili francuski levičari, desnica ne može da si izdigne jer su oni koji je oličavaju udarili u plafon, centar je mehčina... I kad bih bio crn i tmuran kao Krleža, napisao bih: a pištolja - nema. U stvari, nekog novog De Gola nema, a aktuelni pretendenti na vlast jednostavno nisu taj kalibar .da dovedu Francusku na zelenu granu.