Nek grmi jako

Zaista mi nije bila namera da se posle mog skromnog posta podigne kuka i motika oko jednostavne stvari kao što je pravo na izbor. A ni da se lavovi nipodaštavaju Svakako, reč je bila o izboru pre ruske agresije (ali se izgleda nismo baš svi razumeli), budući da Ukrajina i nije imala mogućnosti da bira kad je bila napadnuta, sem da se brani. Teoretski, mogla je i da se ne brani, ali to svakako nije bila opcija niti realan izbor. A istorija nas, barem što se tiiče prava na izbor, uči da su Ukrajina i njene elite to pravo nemalo puta koristili u divergentnimm pravcima, što dobrovoljno, što nevoljno i pritisnuti sa strane. Za poslednje događaje i različitost u ukrajinskim izborima čak nam i ne treba istorijska građa, budući da smo savremenici događaja tokom kojih su i Kravčuk, i Kučma, i Janukovič i Juščenko imali svoje izbore i birali svoj put u odnosu na istok i na zapad. Prethodno su ukrajinski izbor pri kraju WWI bili i Nemci i Poljaci, zatim i Sovjeti, prvo nevoljno kao posledica Poljsko-sovjetskog rata, a kasnije i na način na koji su tri Ukrajinca bili genseci KP Sovjetskog Saveza, čiji su izbori bili da predvode tvorevinu koja je činila mnoga zla i svojim narodima, a i drugim narodima. Pa da li treba ukrajinske vlasti abolirati od nedela koja su se činila u vreme SSSR-a, naročito kada je to bio izbor rođenih Ukrajinaca Hruščova, Brežnjeva i Černjenka koji su bili sovjetski lideri? Moj izbor je da ne želim da aboliram nijednog od te trojke, niti njihov izbor da tada zajedno s Rusima maltretiraju ceo svet... Tako da, u svetlu raznih ukrajinskih izbora u savremenoj političkoj istoriji, možemo tumačiti i da, kao i batina, i pojedini izbori imaju dva kraja. Naročito što se tiče Ukrajine, na koju nije kidisala samo Rusija već i Poljska kada joj je otimala zapadne delove posle WWI, pa Rumunija koja je uzela Bukovinu i Besarabiju, pa čak i Čehoslovačka kojoj je zapalo Zakarpatje... Nemačka se podrazumeva... Kad smo već kod Nemačke, izbor sovjetske Ukrajine i onih koji su bili odani toj ideji bio je i da se porazi Hitler, u čemu je završnu reč imao i 1. ukrajinski front u Berlinu, što je svakako jedan od svetlih izbora te vrste. A što je više takvih koji ti prete, kao što su pretili Ukrajini kroz istoriju, izbor mora da bude mudriji.

Gledao sam jedan fenomenalni dokumentarac Bi-Bi-Sija, možda među najboljima te vrste jer su bibisijevci majstori tog zanata, u kome su godinama pratili jedan čopor lavova kako bi pokazali njihovu prirodu, odnose i egzistenciju kroz generacije koje su se smenjivale. I čopor, naravno, ima alfa mužjaka, a njemu se neretko primakne drugi lav pa ide uz vođu. Ali ako sa strane dođu jači lavovi koji žele primat nad tim čoporom, ne dobije batine samo alfa mužjak, već i onaj lav koji je uz njega... Nisam sto odsto siguran, ali u sećanju mi je ostalo da je u jednoj generaciji, tokom sukoba sa lavovima agresorima koji si došli sa strane, smrtno stradao lav koji je išao uz vođu, dok je vođa okončao borbu bežanjem. Zašto vam ovo pišem, osim želje da pronađete taj dokumentarac koji vredi pogledati jer spada u krem takvog filmskog i dokumentarističkog izraza? Pa zato što, poput izbora onog lava koji se opredelio da bude uz vođu čopora i zato platio cenu, i ljudi i države plaćaju cenu vlastitih izbora. A izbor Ukrajine bio je da stane uz SAD, za koju su smatrali da je onaj alfa mužjak koji će im pomoći da što bolje prođu ne samo u svom čoporu, već i u koliziji sa nekim drugim čoporima. Naravno, da se ne lažemo, korist je trebalo da bude obostrana budući da su SAD u tom partnerskom odnosu sa Ukrajinom videle mogućnost da realizuju davnu ideju - da što više uđu u drob Rusiji. A Rusija je u aktuelnom geopolitičkom momentu, osokoljena raznim pojednostima od Sirije do Tajvana, smatrala da je vreme da se neke stvari izmene u njenu korist. I čim je došlo do frikcije, jasno je da će svi plaćati cenu svojih izbora... I Rusi, i Ukrajinci i Amerikanci.

Možda je tako i možda je neko jagnje, a neko vuk, ali ipak smatram da tu nema jagnjadi. Samo vukovi.

Što se obaveza tiče, Makron verovatno cilja na nešto slično kada izjavi da je EU saveznik SAD, a ne njihov vazal. A kada je reč o tome ko je kome prihvatljiviji i zašto, to je već klizav teren na kome, po mojoj skromnoj proceni, nikada nećemo stići do konsenzusa. @fancy Slažem se. Simon Herš ne bi kod Putina sastavio ni četiri dana. O tome sam već pisao u obrazloženju zašto je nekadašnji zapad imao prevlast, uzimajući u obzir kao bitnu kategoriju i slobodu izražavanja. Na žalost, to se i na zapadu menja. čak i korenito ako se uzmu u obzir neki novi standardi koji se nameću. Eklatantan primer jeste tekst koji sam pročitao u Njujork Postu o preporukama da se ne koriste pojedini termini u zvaničnim dokumentima pojedinih univerziteta, među kojima je, vereovali ili ne, i - uskršnji zec. Mislim, to je parodija i skeč u odnosu na nekadašnju slobodu govora i snagu misli koju su ljudi imali u SAD u najboljim godinama tog društva... Govor mržnje i manipulacija tim pojmom je posebna stavka, pa kad bih, primera radi, u Americi rekao da ne želim da trans osoba odrađuje lap dance nad mojim desetogodišnjim detetom, kao što je to bio slučaj u Dalasu, neki bi skočili na mene sa optužbama da mrzim trans osobe ne dozvoljavajući mi, u stvari, da iskažem da ne bih voleo da niko, ni trans ni strejt, radi to sa mojim detetom. Tako da su, kad se sve to uzme u obzir, mnoge granice blurovane ili su pređene na način na koji političke establišmente više ne obavezuju ni reči ni dela. A svetu zbog toga ne može da bude bolje.

@Constantin Okej, o tom problemu u SAD pišemo na toj temi, jer istina je da se pored Kine, Rusije, Irana i još po nekog, Amerika suočava i sa unutrašnjim problemima. Tamošnja podeljenost zjapi kao Grand Canyon, što im svakako ne pomaže, nego odmaže.

@Constantin Znaš kako, u životima svih nas postoji samo jedna dominantna sila, a to su SAD i zapad. Za drugu ne znamo. Čak i mi koji dobro pamtimo Varšavski pakt sećamo ga se kao donjeg u odnosu na NATO... U skoro svemu. Zato je prirodna reakcija da kada pročitamo ili čujemo da Kina ugrožava taj status, pomislimo - ma ne, sve će to na kraju da se ispegla i opasnost od Kine će nestati kao u bajci... Ali neće. I ne možemo lako da poverujemo u delove nove stvarnosti do te mere da, kada Gardijan objavi studiju po kojoj Kina predvodi inovativne tehnologije, a ne SAD, na društvenim mrežama ljudi napadnu taj isti Gardijan porukama da su Sijevi agenti?!? A u stvari, SAD su u nezavidnom položaju jer treba da se suprotstave i Rusiji i Kini, dok većina zapadnog sveta taktizira, pravi dilove koje Dragan malopre pominje i neće da se mnogo zamera Pekingu. Poseta Makrona bratu Siju samo je krešendo... Pojačavanje tog iritirajućeg tona.

@Constantin Pa nije baš da Amerikanci huškaju, jer ako postoje dvostrani dogovori da se Tajvan ne čačka i ako je to bio jedan topic pomenutog dila iz 1979. godine, onda SAD stavljaju na kocku vlastitu reputaciju u slučaju da se ti dogovri prekrše. I tu je Makron verovatno u pravu kad pominje status kvo kao prihvatljivu opciju... Na stranu to što sam, čitajući mahom zapadne politikologe i stručnjake za kinesku politiku, stekao utisak da Kina neće ni napasti Tajvan. Iz tih radova zaključio sam da u međunarodnim odnosima Kina ne jede pirinač od ovogodišnje letine, već ga sprema za duže staze, pa bi mogla konačno rešenje da potraži u nekakvoj korelaciji sa slučajem u Hong Kongu. Ako je to istina, onda tenziju oko Tajvana koristi samo da bi razvukla resurse SAD od Ukrajine do Južnokineskog mora i naterala ih da budu konstantno na petama i zbog Bliskog istoka, gde su Kinezi sproveli u turn posredujući dogovoru Irana i S. Arabije, i zbog Afrike kojoj preti dužničko robovanje Kinezima, a i zbog Latinske Amerike koja jasno namiguje bratu Siju. Na kraju krajeva, šta će Kini vojna baza u Džibutiju? Zbog Tajvana?! Ne, ne.

Nisu, naravno. SAD su redefinisale kurs 1979. godine, kada su priznale PRC (nisam mogao da odolim i da ne napišem tu skraćenicu a propo onoga made in prc), ali su se istovremeno obavezale da će uputiti vojnu pomoć Tajvanu u slučaju da ih KIna napadne. Zbog toga je, uostalom, i sva ova napetost. O tome smo nedavno naširoko pisali na temama o Kisindžeru i tadašnjem uspehu američke diplomatije da odvoje SSSR i Kinu (uz poneku pojedenu žabu), što sada nije slučaj. I Vašington uopšte ne uzmiče što se tiče potpore Tajvanu. Naprotiv, čak i povećavaju vojnu angažovanost, kao i diplomatsku inicijativu prilikom poseta funkcionera Tajvanu.

SAD brane Tajvan kao saveznika. Više o tome na sajtu Stejt Departmenta: https://www.state.gov/u-s-relations-with-taiwan/ I na sajtu Kongresa o istoriji odnosa - Taiwan Relations Act: https://www.congress.gov/bill/96th-congress/house-bill/2479 Takođe: https://uscode.house.gov/view.xhtml?path=/prelim@title22/chapter48&edition=prelim ... Consistent with the Taiwan Relations Act (22 U.S.C. 3301 et. seq.), it shall be the policy of the United States to maintain the capacity of the United States to resist a fait accompli that would jeopardize the security of the people on Taiwan. edit SAD su se obavezale dokumentima i javnim diskursom da će braniti suverenitet Tajvana i bezbednost njegovih građana. Budući da niko taj suverenitet i tu bezbednost ne ugrožava osim Kine, logično je da bi Vašington morao da se suprotstavi Pekingu u Južnokineskom moru ako dođe do kineske akcije.. I sad nema nazad, jer bi u protivnom SAD vlastiti renome dezavuisale gore nego u Avganistanu, a takođe uputile nemilu poruku i ostalim saveznicima ranga Tajvana. Takođe, zašto bi Kina želela da se raspadne ovakav NATO, u kome samo SAD i Japan sa vojnim budžetima pokazuju nameru da se suprotstave Pekingu i u kome, ako je Simon Herš u pravu, jedna NATO članica izvodi diverziju na infrastrukturnom projektu druge NATO članice? Šta im smeta NATO u kome članice špijuniraju jedna drugu i u kojoj jedna članica, i to nuklearna sila i stalni činioc Saveza bezbednsti, nedvosmisleno poručuje da se neće mešati u konflikt oko Tajvana? Pa Kinezi upravo i žele takav NATO... Isto važi i za Evropsku uniju, sa kojom SAD ima trgovinski deficit od preko 200 milijardi dolara već dve godine zaredom i čije članice javno sprovode dedolarizaciju sklapajući ugovore sa Kinezima u juanima. Kolega Puzigaća je ubo u centar u poslednjem postu sa idejom u kojoj SAD, Japan, VB i još poneko jedini brane nekadašnji svetski poredak i ulogu zapada u njemu... Jer sa ovakvim NATO i EU, Peking pogađa houmran kad god zamahne palicom i, što bi rekao Z. Čolić, oni tu ne bi ništa dirali.

I Francuzi, i Amerikanci, i Nemci i mnogi drugi bili bi srećniji da se proizvodi njihovih država prave u njihovom dvorištu jer bi to značilo i manje nezaposlenih, a ne da se svakolika industrija izmešta u Kinu samo da bi ekstremna manjina sebi obezbedila veći profit, da bi bogati bili još bogatiji i da bi se socijalne razlike još više uvećale čak i po cenu gubitka srednje klase. A što se tiče Makrona i njegove odluke da se distancira od Tajvana, pa samim tim i od uloge u NATO po kojoj ima obavezu da brani suverenitet svojih saveznka, postaje apsurdna neka vrsta omalovažavanja Francuske u smislu da je ona nebitna u odnosu na svetske tokove, pa da i nije neka šteta ako Francuzi puste Tajvan niz vodu... To, svakako, nije istina jer je reč o jedinoj nuklearnoj sili unutar EU i jedinoj stalnoj članici Saveta bezbednosti iz redova Unije. I zato ono što sada radi Makron zaista ima specifičnu težinu, i to sa nesagledivim posledicama koje nas guraju u neistražene političke vode. Jer, do sada se nismo susretali sa idejom po kojoj nuklearna sila, članica NATO i stalna članica Saveta bezbednosti najdirektnije najavljuje moguću suspenziju vlastite uloge u sukobu Severnoatlantskog saveza i Kine u Južnokinesmok moru. Pa kada tako može Francuska, niko na svetu više nije siguran da o tome neće porazmisliti i Italija, a možda i Nemačka čija je privreda takođe poražavajuće izložena uticaju Kine. A ako do toga dođe, ode sve dođavola. Si je tako poveo sa 1:0 pre nego što je i počeo pravi sukob oko Tajvana... Pošto već vodi sa ogromnom razlikom u odnosu na ostatak sveta kada je reč o ratu u Ukrajini. jer dok svi slabe, on - jača.

https://www.reuters.com/world/leaked-us-intel-document-claims-serbia-agreed-arm-ukraine-2023-04-12/ Ti lutaš, bebo Sagovornik Rojtersa kaže da Srbija ili zavlači Ruse sedeći na dve stolice, ili je bila pritisnuta da isporučuje oružje Ukrajini. Šou program, naprednjaci nisu još odgovorili Rojtersu da li su tačni ti američki obaveštajni dokumenti.

Dobro je poznato zašto sam naveo da je izloženost ekonomije i ta vrsta subordinarnosti u svetlu poslednjih događaja samoubilačka kombinacija, jer da nema Ukrajine i Tajvana, svet trenutno ne bi bio na ivici globalnog sukoba i ne bi se verovatno ni postavljalo pitanje koliko EU ekonomski zavisi od odnosa sa Kinom i Rusijom, već bi sve išlo svojim dotadašnjim tokom. I zašto uopšte imamo osnove da to pretpostavimo? Pa zato što je Tramp u govoru u UN 2018. godine, koji smo već pominjali na US temi, rekao Nemcima da direktno podrivaju kolektivnu bezbednost zapada jer su izloženi ruskim energentima. A onda kadar na nemačku delegaciju, čiji se članovi smeju u lice Trampu... A zašto su mu se smejali kao da je cirkuski klovn? Pa zato što nisu očekivali da će dilu s Putinom tako brzo doći kraj. Taj klip postao je viralan prvo u Nemačkoj jer su Nemci pravili sprdnju s Trampom, a onda su ga početkom rata u Ukrajini repsi izvukli iz arhive kako bi ukazali na to da je njihov predsednik bio u pravu. Kasnije, naravno, Nemcima nije bilo do smeha, ali ostaje pitanje da li su vladajuće strukture u Nemačkoj i ti iz delegacije u UN koji su se smejali Trampu bili toliko glupi da nisu predvideli šta može da im se desi, ili su bili arogantni i oholi u meri da su znali, ali ih nije zanimalo? Što podseća na detalj iz Beogradske hronike kada reporter na Kalenić pijaci pita seljaka kakav mu je krompir, a on odgovara: ovaj što je dobar, on je odličan, a ovaj što je loš - ništa ne valja... Tako je i ekonomska izloženost u odnosu na Kinu i Rusiju dobra dok je stanje dobro, a kad stanje ne valja, onda imamo ovo što imamo sada - Makronovo uzmicanje od Tajvana i obećanje Siju da se, iako je Francuska članica NATO, neće mešati u krizu oko Tajvana i Južnokineskog mora. Što me podsetilo na još jedan detalj sa Trampom. On je, naime, iste te 2018. godine dao intervju čini mi se za NBC, ali nisam siguran, sedevši napolju na nekom uzvišenju, u kome je rekao da evropski saveznici neće stati uz bok SAD u eventualnom konfliktu sa Kinom zbog njihovih ekonomskih odnosa koji favorizuju Kineze u meri u kojoj EU neće hteti da se suprotstavi kineskim ambicijama ni u Južnokineskom moru, niti na bilo kom drugom mestu. Pa iako su tada iz Evrope odgovarali da je Tramp samo ljut jer nema podršku EU u unutrašnjoj političkoj borbi sa demsima i da priča besmislice, jasno je kao dan da je bio u pravu kada vidimo neometanu kinesku inicijativu i u Africi, i na Bliskom istoku, i u Latinskoj Americi i, na kraju krajeva, ono što nam se dešava pred našim očima u Srbiji.

Da, tu vrstu opasne ekonomske izloženosti stalno pominjemo. Zaprepastio sam se kad sam pročitao izveštaj nemačke unije prehrambenih industrijalaca, u kome se navodi da bi u slučaju prekida privrednih odnosa sa Kinom četvrtina prehrambene industrije odmah doživela kolaps. Reč je mahom o voću i povrću koje se uzgaja u Kini, zatim zamrznutim proizvodima i sastojcima za majoneze, kečape, sosove i salate. Pa ako je nemačka prehrana tako izložena, što ne bih pretpostavio ni u snovima, ne smem ni da mislim kako je u ostatku industrije. Gledano iz tog ugla, ispada da je ogroman deo profita evropske industrije dolazio iz čiste računice o jeftinim ruskim energentima i jeftinoj kineskoj radnoj snazi, što je u svetlu poslednjih događaja samoubilačka kombinacija.

Šta zapravo znači izjava Makrona da će Francuska zauzeti neutralan stav po pitanju Tajvana i da bi za isto trebalo da se opredeli i Evropska unija? Jel to u stvari ono što smo već pominjali na ovom mestu, jer kad su Kinezima prepustili Afriku u kojoj su vekovima bili kolonijalna sila, što da im se zameraju oko Tajvana? Da li se time na mala vrata ulazi u pomirenje sa kineskom regionalnom politikom? I kako članica NATO može da bude neutralna u odnosu na ono što bi NATO morao da brani, a to je teritorijalni integritet zemlje saveznika?! Na kraju krajeva, ko nam garantjue da se taj defetizam neće preliti i na druge tačke u svetu? Jer, danas Tajvan, sutra možda Ukrajina, što je pomenuo US senator Rubio kritikujući Makrona... Ili je Makron zaključio da se demokratija ne jede. pošto je u Peking sa sobom poveo delegaciju od 500 francuskih privrednika, koji svakako sa Kinezima nisu pričali o ljudskim pravima i Ujgurima, niti im objašnjavali zašto treba da se manu Tajvana, već su potrčali da spašavaju ekonomsku glavu i zadnjicu dok ne prođe zadnji voz... I koliko su Francuzi na kraju potpisali trgovinskih ugovora u Pekingu? Jel 70, 80? Ili celih 100? Evropa nikada u istoriji kontinenta nije bila ovako na kolenima, čak ni u ratnim uslovima pred Hitlerom kome su se suprotstavili i Francuzi i Englezi. A sada u mirnodopsko doba, jer Kina nije ni sa kim u ratu, trče na poklonjenje Siju. Razgovori bi, sami po sebi, bili poželjni i jesu potrebni, ali svakako ne na ovaj način gde se Makron javno odmiče od Tajvana i pokazuje užasavajuću subordinarnost. Jer, jedno su pregovori i razgovori na istoj osnovi i u nameri da se Kina udalji od Rusije (što jeste poželjno), a ovo što Makron radi je nešto sasvim drugo. Kako drugačije tumačiti rečenicu "the worst thing would be to think that we Europeans must become followers on this topic and adapt to the American rhythm or a Chinese overreaction" nego kukavičko popuštanje Pekingu i uzmicanje pred Kinezima?

To što je za njegovog mandata skoro milion ljudi napustilo Kaliforniju sigurno neće obeshrabtiri guverenra Njusoma da se eventualno kandiduje za predsednika, a njegova aktuelna inicijativa u kojoj posećuje crvene države kako bi tamošnjim građanima objasnio da ne žive u demokratiji može da se tumači i kao zamajac tome, iako ga Vašington post vidi tek kao petog po snazi među top deset kandidata demsa. Ali šta bi se desilo ukoliko stranka smatra da bi neko drugi bio bolji kandidat od Bajdena, koji će na kraju izborne trke imati 82 godine i koji je, uprkos toj činjenici, danas najavio svoju kandidaturu? To bih, recimo, voleo da vidim. Možda bi mu rekli da po ustavu više nema pravo da se kandiduje jer je izgurao dva mandata i da se jednostavno zabrojao...

Kada je reč o kriminalu, lokalnom ili internacionalnom, zlatno američko pravilo glasi - prati novac, a ne - prati nacionalnu pripadnost. To čak i Čanak zna, zato je i nervozan zbog događaja u Crnoj Gori a ne zbog Milatovićeve krštenice, budući da je Milov novac redovno bio u igri i u Srbiji. Pa ako US službama to bude išlo u prilog, kao u slučaju Demohrišćana u Italiji ili Sanadera u Hrvatskoj, neka se niko ne iznenadi ako lisice budu počele da zveckaju okolo-naokolo na osnovu praćenja Milovog novca. Sećam se kao da je bilo juče kad je na HRT glasnogovornik PU Zagreb pričao kako je tekla akcija oko Sanadera u saradnji sa jednom stranom službom koja je dostavila istražni materijal... Imamo pravo samo jednom da pogađamo koja je to služba pred kojom su svi u stavu mirno I ako njima bude u interesu da Đukanović, kao i neki oko njega koji su bili u tom krimi igrokazu putuju tamo gde je odavno trebalo da budu, nema sumnje da će i otputovati.

Da ne postoji predkontekst, neko bi se zapitao zašto Čanak i Bursać favorizuju osobu koja je za dlaku izbegla optuženičku klupu u Hagu zbog počinjenih zločina i komandne odgovornosti u ratu u Hrvatskoj, koja je nekoliko puta bila na meti samo italijanskog tužilaštva zbog državnog šverca i koja je iznedrila dva narko klana koja su među najjačim narko klanovma u Evropi. Ali ti fenomeni povezani su u regionu po principu spojenih sudova, pa bi Đukanovič, poput prethodno Sanadera i Gruevskog, mogao da napipa randevu sa tužiocem... A taj trend ume da bude zarazan, pa da povuče i neke druge mafijaške bosove na Balkanu, možda i one kod kojih je Čanak u novčaniku i zbog kojih je redovna pojava na Pinku i Hepiju. I zato ga potpuno razumem u nastojanju da odbrani nesuđenog haškog osuđenika i par ekselans kriminalca. Jer, ta njegova priča o uticaju Srbje na NATO članicu urnebesno je glupava i nikada ne bi bila ni lansrana da iza nje ne stoji egzistencionalna potreba pojedinih krugova u regionu kojima odgovara višedecenijska balkanska pljačka u sprezi mafije i balkanskih oligarha, čiji je Đukanović monumentalni eksponent. Nema, dakle, promene granica na Balkanu niti otpriznavanja Kosova pa sve i da Čanak dubi na glavi ukazujući na takav scenario nakon Milatovićeve pobede, Crnoj Gori su prvi i najveći saveznik Sjedinje Države, a zatim Evropska unija, bez kojih nijedna odluka ne može da bude realizovana, a ne Tirana, Beograd ili Melmak, srpski korpus je majina u CG i ne dobacuje dalje od trećine, pa nekakav izmišljeni eksponent nekakvog izmišljenog srpskog sveta ne bi mogao da utiče čak ni na to da Zeta bude prvak u tamošnjem fudbalskom prvenstvu. I svi to veoma dobro znaju, ali istina je istina, a interes - interes.

Ako neko iz javnog života u regionu ima bilo kakav interes da predstavi Milatovića kao eksponenta srpskog sveta, on će to učiniti bez obzira šta Milatović radi i govori i bez obzira da li će Crnoj Gori sa Milatovićem biti bolje ili neće. Ako kaže da se u Srebrenici desio genocid - četnik je koji se lažno iskazuje. Ako kaže da je za Ovoreni Balkan - evo ga velikosrbin, nije mu dugo trebalo da pokaže da će služiti srpskom cilju na Balkanu. Ako ode prvo u Brisel pa u Ljubljanu, a ne izabere Beograd kao prvu stanicu diplomatske turneje - pokvareni Srbin hoće da sakrije trag... Jer, ne može on da bude odgovoran u naumu u meri u kojoj oni mogu manijakalno da lažu i falsifikuju. U toj disproporciji za njega mira nema. A on čak i nije ni najvažnija adresa na koju bi trebalo da se isporuči ta gomila smeća. Pa što ti profesionalni tragači u potrazi za eksponentima srpskog sveta ne pitaju ambasadore u svojim zemljama zašto podržavaju četnika? Gde im je ta kuraža kad u njihove svetove stignu pomoćnici asistenta zamenika nekog američkog podsekretara, pa da njih pitaju ono što ih tišti i da im takvi objasne o čemu je reč? Onda muk, a? Zato neka se naviknu na Milatovića iza koga stoje Vašington i Brisel, bez čijeg vetra u leđa nikada ne bi mogao da postigne to što je postigao, pa ako je Milatović eksponent srpskog sveta to je samo zato što su tako nešto aminovali i podstakli SAD i EU... I nek više ne prave budale od sebe.

Biću ti iskren i direktan u granicama političke korektnosti, za razliku od plejade političara i medija u SAD koji su potpuno izgubili tu vrstu pristojnog ponašanja, pa jedni zovu protivnike belim hrišćanskim supremistima, a ovi drugi za te prve smatraju da su anarhototalitaristi. I, što je najgore od svega, pojedini relevantni krugovi sa obe strane zaista to misle za drugu polutku političkog spektra, a u toj borbi već duže vreme se nazire da su liberali, pa i radikalni levičari, stekli prednost... Što se najjasnije ogleda u istraživanjima javnog mnjenja u odnosu na nekada tradicionalne vrednosti, gde su se konzervativna uporišta, poput porodice, vere ili patriotizma, survala u ambis. Naravno, ta tektonska pomeranja u populaciji, koja nisu od juče i koja su samo zamaskirana tokom Trampovog mandata u Beloj kući, budući da su se i tada pomenuti procesi odvijali kao i sada dok je Bajden šef države, čine arhitekte republikanskog diskursa nervoznijim nego što bi trebalo da budu i teraju ih da se angažovanije brane od onoga što za njih predstavlja nepatvorenu pošast. I ne samo da tendencije zabrinjavaju te gornje slojeve desnog dela američkog društva, koji su zapravo odavno bili zabrinuti a sad su već i uplašeni zbog očiglednih trendova, nego i obične glasače naklonjene konzervativcima koji gledaju kako se Amerika iz dana u dan sve više udaljava od one "njihove Amerike". Tu sad dolazimo do Trampa, koji se i u očima dela desne elite i dela glasača nameće kao jedina brana nadolazećem cunamiju, ne zato što je sam po sebi idealan i zato što neko ne vidi njegove mane, već zato što jača karta na koju bi konzervativci zaigrali za njih - ne postoji. Neko bi čak rekao da repsi ne samo da nemaju jaču kartu od Trampa, već da uopšte nemaju nikakvu drugu kartu dok Desantis ne procveta u tom špilu, ali ipak smatram da to nije tačno i da bi Desantis, uz dobru kampanju, mogao da bude odličan kandidat. Tako da, što se tiče dileme oko toga da li samo vole Trampa ili ga neki vole a nekima je neophodnost, ipak inkliniram drugoj soluciji svestan da bi možda trebalo da daju šansu i Desantisu, u čemu bi Bregova optužnica mogla da potpomogne samo da nije slaba i besmislena. Ima tu, međutim, još jedna zanimljivost - Trampu se spočitava da je on kreator podeljenosti, a za tu tvrdnju lično smatram da je rezultat odličnog političkog marketinga demokrata koji je uspešno ogolio Trampove slabosti i pseudomesijanstvo, jer je Tramp zapravo samo proizvod podeljenosti i njen izraziti eksponent. U stvari, ta podela je toliko duboka da nijedan pojedinac ne može da stekne pravo na patent, a njene razmere su za moju malenkost zastrašujuće. S tim u vezi, daću samo dva najsvežija primera. Prvi je pucnjava i masakr u Nešvilu, o čemu su mediji jednih i drugih toliko različito izveštavali kao da se ne radi ne samo o istoj državi, već ni o istoj galaksiji niti istom koordinatnom sistemu. Ceo dan sam uporedo gledao CNN, MSNBC i Fox News, posle čega sam osetio neku jezu i shvatio zbog čega je blagosloven u neznanju onaj ko to nije gledao. A onda sam sinoć ispratio šta o Trampu i optužnici ima da kaže Džejson Vitlok, afroamerikanac i konzervativac koga sam nekada davno voleo da pogledam dok je kao co-host bio zaštitno lice jedne odlične sportske emisije... I ono što je on izjavio je jednostavno nedopustivo, a poenta je u tome da američki konzervativci više ne bi uopšte trebalo da računaju na suživot sa liberalima... Jel neko uopšte shvata šta to zaista znači? Pa jel treba da se poubijaju da ne bi živeli jedni sa drugima?! Pazite, nema bipa, nema zatamnjenja ili nekog blura, fejda... Ne, sve ide direktno u program. Jeziv iskaz, i nikom ništa. A tako nešto Tramp, siguran sam, ne bi ni pomislio, a kamoli javno izrekao, pa me, kad bolje razmislim, sve više obuzima misao da su i Bajden i Tramp u stvari scenografija iza koje se valjaju strašne, dosad nezamislive stvari u američkom političkom životu.

Ako bih sledio neki tok vlastitih nabacanih misli, iniciranih Bregovom optužnicom, navijao bih za to da Breg izađe sa mnogo jačim optužnim predmetom umesto aktuelne optužnice koja je nedopustivo slaba, kako bi se sprečilo da Tramp nastavi kandidaturu. I da na taj način na njegovo mesto dođe Desantis. Jer, Desantis nema negativni bagaž kao što je to slučaj sa Trampom, pa samim tim Desantisu ne trebaju političke i predizborne akrobacije kako bi se približio neopredeljenim glasovima. On bi, međutim, morao da se dodatno približi i tvrdokornim konzervantivcima i MAGAšima, što je deo političkog spektra koji dominantno pripada Trampu, jer bez njihove podrške Desantis ne bi imao šta da traži na izborima 2024. A to možda i nije ćorava rabota, budući da je Desantis, po mom skromnom mišljenju, i odvažniji i hrabriji od Trampa (i uopšte ne bi bio manji i slabiji borac protiv onoga protiv čega se Tramp nominalno bori), što su vrednosti koje se dopadaju konzervativim glasačima, a da ne govorimo o tome da se i primerenije ponaša, što ga sveobuhvatno čini prihvatljivijim za sve delove i republikanskog i nepredeljenog korpusa. Jer, dok se Tramp busa u prsa i mlati bezbol palicom pokazujući odvažnost, odlučnost i hrabrost, Desantis je autor i protagonista najsmelije akcije koja se u domenu nekog guvernera suprotstavlja centralnom demokratskom establišmentu - odluke da odbaci dužnost savezne države da estradikuje lice protiv koga je pokrenuta optužnica. I da je Tramp odbio da se iz Floride preda vlastima u Njujorku, Desantis ga ne bi uhapsio i poslao tamo gde treba, već bi savezne vlasti morale da intervenišu i da se direktno umešaju u unutrašnju stvar neke južne države, kao što su to učinile 1861. godine... Zato potpuno razumem CNN analitičare koji su taj Desantisov gest uporedili sa topovskim plotunima ispaljenim na Fort Samter. Ovim, zapravo, želim da organizujem sosptvena razmišljanja na tu temu, bez namere da pokrenem polemiku Tramp vs Desantis, budući da ni sam nisam siguran šta bi bilo kad bi bllo. Jedino mi, u svetlu predsedničkih izbora u Crnoj Gori, pada na pamet da bi i pored svega što se sada dešava, Bajdenu možda ipak više odgovaralo da mu pritvkandidat bude ovakav Tramp, plus raščerečen na sve strane pravnim postupkom protiv njega, kao što je Đukanoviću definitivno više odgovarao Mandić u drugom krugu. Odnosno, ako bi Desantis iznenada iskočio u prvi plan, kao Milatović, možda demokrate, koje se i same suočavaju sa padom podrške, ne bi imale odgovor za njega u smislu satanizacije kojom posipaju glavu Trampa poput sumporne kiše.

Pomenuste Klintona i Moniku, tad sam bio klinac pa mi je Bil onda bio kul lik koji je pokazao da je potentni baja... Takođe sam mislio da je bolje kad ti je predsednik potentan, nego da je neki impotentni koga bi seksualne frustracije ometale u tako važnom poslu i zamutile mu um. Naravno, to su stajališta jednog nedovršenog klinca, kasnije sam shvato svu težinu toga što je Klinton radio sa saradnicom. I da je to sada slučaj, smešio bi mu se zatvor budući da je svest o seksualnom uznemiranju uz korišćenje pozicije sile na mnogo većem nivou nego tada, pa su posledice shodno tome teže. Tu, naravno, dolazimo do toga da je optužnicom protiv Trampa otvorena sezona lova na političke subjekte, uz skoro pa izvesni revanšizam republikanaca kada budu u mogućnosti da se revanširaju, što se već sada najavljuje u njihovim medijima. A Tramp je sa tom fotkom sudijine ćerke pokazao da je glupan, bez obzira što je imao nameru da pokaže veze između sudije, njegove porodice i demokrata na vlasti, ukazujući i na taj način da je suđenje politički motivisano, kao što su i akteri suđenja politički motivisani. Jer, to se tako ne radi... Niti se uzima bezbol palica, pa ma koliko interna istraživanja pokazuju da njegovi glasači vole da se priklone nekom takvom krkanu koji direktno implicira fizičko razračunavanje. Bez takvih budalasanja, Tramp bi sigurno na izborima razvalio i Bajdena i bilo koga drugog, jer demsi ne znaju gde udaraju i na svim anketama im se kruni podrška kao bajat hleb. Ovako drži balans samo svojim idiotskim ponašanjem.

Pa kad je ovakav naslov na cnn.com, šta ima da izmišljamo toplu vodu. Ili ovaj na NYT

To što pominje Deršovic sam se i ja pitao kad sam video optužnicu, budući da nisam znao kakvi su savezni zakoni u odnosu na predmetnu temu. Odnosno, da li kad kandidat ode kod frizera da bi izgledao bolje u kampanji, račun iz frizerskog salona mora da zavede u knjige? Da li mora da zavede promenu guma ili kočnica na automonilu kojim se prevozi, jer želi da bude siguran u prevozno sredstvo tokom hiljada kilometara pređenih u kampanji? Da li mora da prijavi u knjigama novac koji je dao porno zvezdi kako bi zaustavio njeno eksponiranje tokom kampanje? Ne mora, jer je pred zakonom reč o ličnim troškovima, a ne troškovima kampanje. Tramp, zapravo, u te 34 optužnice nije optužen ni za poreski kriminal, ni za kršenje izbornih zakona u Njujorku jer se nije tamo kandidovao, a ne može da bude optužen po saveznom zakonu, i pri tome je na tom nivou optužnica već odbačena... I tako se vraćamo na prvobitno pitanje - za šta je Tramp optužen i zbog čega bi trebalo da ga pošalju na služenje zatvorske kazne? Lično, voleo bih da Breg izvadi keca iz rukava, da zakuva i da stvar zaista zamiriše na tvorza, pa da se demsi i repsi sudare onako junački, a ne da ih ismeva onaj predsednik San Salvadora po društvenim mrežama karikirajući američku demokratiju. Ali ako ostane na ovome, mrka kapa.

Nijednom u životu nisam bio na toj Trampovoj društenoj mreži, kakvu je to fotografiju objavio? Zašto ćerka sudije? Jel neka opscena fotka koja implicira neki nemoral, kao sa Hanterovim fotkama na netu, ili ima neko drugo obrazloženje? edit Ok, ne mora odgovor, video sam na Tviteru obrazloženje, iskače odmah kao čupavac iz kutije.

Iako je naizgled kao kisela voda, slučaj tužilaštva sa Menhetna u vezi sa Stormi Denijels je i uzbudljiv u neku ruku, ako se pogleda da se sastoji u tome da sve što je utrošeno na bilo koji način u svrhu uticanja na izbore, a hush money je taj tip uticaja da ne bi došlo do negativnog publiciteta, mora da se isplati sredstvima za kampanju koja su navedena u izveštajima. Ali stvar je, međutim, u tome da se ključna fraza u federalnom zakonu odnosi na "troškove u kampanji u svrhu uticaja na izbore", što u predmetnom slučaju ne definiše ono što se dogodilo sa Stormi Denijels kao takav čin jer pravi razliku između troškova kampanje i ličnih troškova. Jer, ako kandidat kaže da treba da ima lepo odelo za debatu i potroši gomilu novca na odelo koji inače ne bi potrošio, šta mislite, da li su to lični rashodi ili je u pitanju trošak kampanje? Logično, to zakonski ne postaje trošak kampanje... To su i dalje lični rashodi Isti slučaj je i sa novcem koji je Tramp opredelio za dogovor sa porno zvezdom, koji inače ne bi potrošio, što je, kao i lepo odelo, lični rashod upotrebljen za bolji izgled u kampanji, a ne trošak kampanje. I, da ne bude zabune, to ne tvrdim ja, nego Bred Smit, profesor prava koji je bio predsednik Savezne izborne komisije, a propo onoga šta o ovome misle pojedini pravni autoriteti.