Nek grmi jako

Sada kada je na prajmarisima u Mičigenu čak nešto više od 100.000 arapskih glasača i progresivaca glasalo protiv Bajdena, iako su bili njegovi glasači i snažna baza 2020. godine, logična je pretpostavka da će doći do izvesnihi promena u politici Vašingtona kada je reč o situaciji na Bliskom istoku. Kakve će te promene biti, teško je predvideti, ali one svakako moraju da budu takve da zadovolje minimum zahteva Bajdenovih glasača koji mu jasnim porukama i direktnim akcijama na biračkim kutijama okreću leđa u izbornoj godini, a tiču se Izraela i Palestine. Jednostavno, nemoguće je da će Bajdenova administracija skrštenih ruku mirno posmatrati gubitak tolikih glasova u sving državi, koja je od presudnog značaja sa ishod novembarskih izbora. Biće to zanimljivo balansiranje, skoro pa kao ples cirkuskog akrobate na žici. Što će dodatno opteretiti američku vlast, koja je već primorana da na Blsikom istoku igra brejkdens u odnosu na Iran.

Zato, draga moja Selina, što mirenje sa Putinom - ne može. I ne sme. Jer ako je Putin jednako Hitler u smislu kolektivne pretnje, onda mora kao sa Hitlerom... Pa nek se posle mire sa naslednicima.

Da li je Musolini državu koja je pre njega bila demokratska priveo Hitleru? Jel Salazar napravio od Portugala Hitlerovog tihog saveznika. A Franko od Španije glasnog saveznika... Da li su Peten i Kvilsling priveli Francusku i Norvešku Hitlerovom poznaniju prava? I da li su istaknuti članovi britanske kravljevske porodice šurovali sa Hitlerom, želeći da Bitaniju prevedu na tu stranu? Jel u Americi bilo hitlerovaca i onih kojima se dopadao Treći Rajh (predlog za mobilizaciju 1941. godine prošao je u Kongresu samo sa jednim glasom viška)? Pa najveći tamošnji junak tog vremena Lindberg bio je za Hitlera... Koliko je bilo dobrovoljaca iz, recimo, Belgije, Danske, Holandije ili sa prostora bivše SFRJ u SS jedinicama? Da li je Finska bila Hitlerov saveznik, a Švedska pomagala Hitlerovu ratnu industriju novčano i materijalno? A Bender i Vlasov i u ljudstvu, odvodeći desetine hiljada Ukrajinaca i Rusa u klanicu na strani Hitlera (Pavelić, Antonesku i Bugari obaška)... Toliko o kravama i lancima... I zamolio sam vas da završimo našu skromnu prepisku jer ne želim vama više da odgovaram. Ne mogu da iskoristim ignor listu i fizički sam prinuđen da vidim vaše upise, na koje iz učtivosti odgovaram jer ne želim da se nađete dezavuisani, pa vas još jednom najljubaznije molim da uzmete u obzir prestanak direktnog obraćanja mojoj malenkosti, pozivajući se na vaše neupitno džentlmentstvo. Unapred hvala i sve najbolje vama i svima kojima želite sve nabolje. Ajmo sada ozbiljno: situacija u Ukrajini, kako je Makron lepo rekao, nalaže potrebu za slanjem NATO trupa tamo. Ne danas i ne sutra, ali kako vreme bude odmicalo, jednostavna logika kaže da će ljudstvo biti kritično u sudaru sa agresorom koji ima 100 miliona ljuidi više nego žrtva. Jednostavno, pitajte decu u vrtiću da li je veća nula ili 100 miliona, pa čak i onu decu čija vas spoznaja o razlici između nule i 100 miliona nagna da pomislite da su mali ruski botovi, i poslušajte njihove odgovore. I to je upravo ono što Ukrajina zagovara kada se pominje slanje NATO trupa, jer je logično da svi ljudstvom kolektivno učestvuju u ratu u Ukrajini ako je Putin kolektivna pretnja, umesto što u zavetrini češljaju vunu dok Putin tlači slabijeg od sebe. Makron je rekao samo ono što se podrazumeva, jer ako se samo jedan fizički suprotstavlja nečemu što je kolektivna pretnja, a ne kolektiv, to onda neće ići baš lako... A onda su ga ućutkali iz potpuno neobjašnjivih razloga.

Okej, ja sam ruski bot jer želim da NATO uđe u Ukrajinu i razvali Putina uzduž i popreko. Kvalifikovali ste se da vam više uopšte ne odgovaram na upise, pa to sada poslednji put činim uz sve najbolje želje vama u budućnosti... Ajmo sada ozbiljno: situacija u Ukrajini, kako je Makron lepo rekao, nalaže potrebu za slanjem NATO trupa tamo. Ne danas i ne sutra, ali kako vreme bude odmicalo, jednostavna logika kaže da će ljudstvo biti kritično u sudaru sa agresorom koji ima 100 miliona ljuidi više nego žrtva. Jednostavno, pitajte decu u vrtiću da li je veća nula ili 100 miliona, pa čak i onu decu čija vas spoznaja o razlici između nule i 100 miliona nagna da pomislite da su mali ruski botovi, i poslušajte njihove odgovore. I to je upravo ono što Ukrajina zagovara kada se pominje slanje NATO trupa, jer je logično da svi ljudstvom kolektivno učestvuju u ratu u Ukrajini ako je Putin kolektivna pretnja, umesto što u zavetrini češljaju vunu dok Putin tlači slabijeg od sebe. Makron je rekao samo ono što se podrazumeva, jer ako se samo jedan fizički suprotstavlja nečemu što je kolektivna pretnja, a ne kolektiv, to onda neće ići baš lako... A onda su ga ućutkali iz potpuno neobjašnjivih razloga.

Tako je. Isto je i tamo. Što nije sprečavalo mnoge da godinama sponzorišu te despotije i da ih naoružavaju tako što su bili kao džankiji na njihovoj energetskoj igli. A sad kad treba da im se suprotstave ljudstvom - neka, mi ipak ne bismo... Što, zato što Putin ima pušku? Pa imaju i oni pušku, ali u tuđim rukama... Ima i Iran pušku, pa je lakše napasti Tuti Huti Bend, jer je njihova puška nekako manja... I ajd nek sada samo Ukrajinci ginu, dok mi vidimo šta ćemo i kako ćemo posle rata. Samo pogledajte video klipove onih koji su juče izjavljivali brzinom lasera da neće slati trupe u Ukrajinu, i priznajte sebi da li su to ljudi koji ni u kakvom slučaju neće dozvoliti propast Ukrajine... Pogledajte te fizionomije i poslušajte te govore... Jel ima neko normalan da može da garantuje da se čak neće jednog dana i izmiriti sa Putinom? Pa da opet žive u miru sa njim, kao sve one godine dok su ga naoružavali, posredno i neposredno, i dozvoljavali mu da u miru sprema osvajačke planove.

Reč je o očiglednoj tendenciji da se neće slati pomoć u ljudstvu, iako Francuzi svakako nisu lagali kada su rekli da su NATO i njegov vojni vrh razmatrali tu opciju. A zašto su je razmatrali? Zašto je NATO uopšte ne samo predvideo (jer je normalno da je predvide) već proteklog meseca kroz detaljne planove i razrađivao tu mogućnost koju zemlje članice sada grotesknom brzinom odbijaju? Pa zato što nisu slepi ni ludi, pa shodno čulu vida i najobičnijem razumu shvataju da je ljudski faktor od izrazite važnosti jer Ukrajina već krvari blizu granica koje joj dozvoljavaju da ostane konkurentna u ratu. I vide da ako žele da dobiju taj rat, novac, ratna tehnika i municija možda neće biti dovoljna pomoć kako bi podmirili taj cilj. Čitajući i gledajući ko se sve juče utrkivao da kaže Ukrajincima da im neće poslati pomoć u ljudstvu, od najvećih zemalja do onih najmanjih koje niko i nije ništa pitao, pomislio sam, majke mi moje mile, šta bi se hipotetički desilo kada bi Tramp izvukao SAD iz NATO (što se naravno neće desiti i ako pobedi na izborima u novembru)... Pa bukvalno pola Evrope bi već u prvih šest meseci otrčalo u zagrljalj Putinu i Siju, umesto da im se suprotstave, kao što su onomad trčali kod Hitlera. Pa opet džabe gas, pa jeftina nafta, pa malo kineski krediti... Kao one krave što ceo život provedu u boksovima štala, pa kad ih skinu sa lanca i puste u livadu, ne znaju ni da hodaju, a kamoli da pasu... Jer su navikle na lance i katance. Na život u boksu u kome konzumiraju samo ono što im se prinese.

Konačno je neko skupio hrabrost da kaže ono što mora da se kaže o potrebnom slanju NATO trupa u Ukrajinu, tačno onako kako smo to ovde nedavno predvideli, a onda su ga poterali pionima na toj šahovskoj tabli. Macron faces EU backlash after suggesting sending ground troops to Ukraine Jel ima tamo neko sat? Jel vide da vreme odmiče i da moraju nekako da preokrenu tok stvari u borbi u kojoj saveznik ima 100 miliona ljudi manje od napadača?! I zašto su tom brzinom onolike države poskakale da izjave da neće slati trupe u Ukrajinu? Pa jel nisu mogli barem mudro da sačekaju da prođe neko vreme, ili da čak i izignorišu Makrona, a ne da dodatno obeshrabre Ukrajince čvrstim stavom da pomoć u ljudstvu - ne stiže?

Video sam sinoć. Sad će da ga gađaju za ilegalne imigrante do sudnjega dana, na sve moguće načine, i sa sladoledom i bez njega, pogotovo kako budu rasli slučajevi kada ilegalni imigrant ubije neku Amerikanku, poput ubistva Lejken Rajli, ili sinoćnjeg silovanja maloletnice koje je počinio takođe ilegalni imigrant. Pogotovo kada taj topik u nekim slučajevima prevazilazi ekonomiju za čak desetak odsto u raznim anketama... Što stavlja Bajdena u loš kontekst kako se god okrene, a sladoled je tu samo da začini grotesknost situacije u koju je sam sebe doveo. I spektar tih mogućnost da ga nagaze širi se sve više, pa se sad ne pominje samo kriminalni aspekt kada je reč o bezbednosti, već i zdravstveni, imajući u vidu da u zemlju ulaze bez ikakve provere o vakcinaciji državljani zemalja koje se sauočavaju sa talasom morbila i drugih virusa. I kad se sve te kategorije nađu u svojevrsnom nizu, odnosno kad vidiš da je neki ilegalni imigrant, posle catch&release, ubio neku Amerikanku dok je rekreativno trčala, drugi silovao maloletnicu a treći ušao u zemlju kao mogući rasadnik virusa, naravno da mnogi glasači počinju da se češu po glavi... A neki čak i tamo gde ih ne svrbi. Zato su prvi put u istoriji američkih izbora ilegalni ulasci u zemlju na vrhu predizbornih topika, čak ispred ekonomije. Jer kako seješ - tako žanješ.

Za razliku od mnogih etničkih, starosnih i ostalih grupa koje su predmet raznih anketa, zaista nisam naišao na neku relevantnu anketu koja se bavi glasačima arapskog porekla. To je prilična nepoznanica, barem što se tiče jasnih i neupitnih brojeva koji bi nam sugerisali na koji način se odvija sudar onoga što se dešava na Bliskom istoku sa namerama tih glasača i njihovim gibanjima na neku od strana, pa su jedine situacije, koje se mogu nazvati indikativnim, učestale pretnje pojedinaca koji predsavljaju neke arapske glasače da će aktuelna Bajdenova politika trpeti posledice u novembru. Jer, ako bismo znali kolika je zaista ta pretnja i kako bi se ona u najtežim projekcijama reflektovala na Bajdenov rezultat na izborima, znali bismo i koliko aktuelna administracija mora da balansira i igra na žici kada je reć o arapskim glasačima. Bez toga je sve maltene tapkanje u mraku i svodi se samo na mogućnost koja provejava u nekim tekstovima, kao što je slučaj sa ovim teksom u Ju-Es-Sej Tudej -https://www.usatoday.com/story/news/politics/elections/2024/02/17/biden-israel-support-cost-arab-american-vote/72506837007/

Ne može baš sve da se kupi parama, to i finasijeri Niki Hejli shvataju kada je izgubila u svojoj državi uprkos činjenici da je potrošila 10 miliona dolara više od Trampa samo na reklame u SC.. Kad te neće - neće te. Ne može na silu. I kad smo već kod donatora njene kampanje, veoma je interesantno to što je više od 5.000 njih, od najmanjih pa do najvećih, dakle onih milionskih, na izborima 2020. bilo registrovano u bazi donatora kampanje Džoa Bajdena. Što znači da joj nije pomogla ni ta svojevrsna diverzifikacija sredstava, pa čak ni registrovani glasači demokrata koji su se preregistrovali kako bi na izborima u SC (bilo ih sa neregistrovanima oko 5 odsto od ukupnog broja izašlih na predizbore u toj državi), a prethodnjo i u Nju Hempširu, glasali za nju. I posle svih tih para, menjanja dresova donatora koji finansiraju Bajdena, a zatim i Hejli iako prema anketama nema aspolutno nikakve šanse da pobedi, kao i demsa i neregistrovanih koji su izlazili na GOP prajmarise kako bi odmogli Trampu i podržali Hejli, narandžasto-pepeljasti opet pobedi u svakoj od prve četiri države iz rasporeda, i to tako što ukupno izgubi tek nekoliko okruga... Što je prvi put u istoriji prajmarisa... Ali gledajuči širu sliku i neke najnovije brojeve, pojavljuju se indikativni podaci koji donekle objašnjavaju tu Trampovu prpošnost i to jogunjenje čak i kad je opterećen desetinama optužnih tačaka, budući da i on redovno konzumira te podatke, pa se sa tom spoznajom o vlastitim šansama propinje na zadnje noge kao jelen dvogodac. Recimo, veoma je za njega značajno to što milenijalci i Hispanoamerikanci kreću sve više da naginju ka njemu u svakoj bogovetnoj anketi poslednjih nekoliko meseci, dok je generacija Z sa koledžima i dalje u velikoj meri demokratska, ali statistički i procentualno najmanje izlazi na birališta. Stariji milenijalci su zabrinuti zbog migranata i ekonomije, dok su mlađi milenijalci iskusili sav čemer tržišta rada već čitavu deceniju. Bore se za porodice i da otplate dugove, te da priušte kvalitetnu zdravstvenu zaštitu... A troškovi života su značajno porasli, pa sada prosečan milenijalac kupuje svoj prvi dom sa 36 godina, između tri do osam godina kasnije nego što su to činili pripadnici prethodnih generacija. U tom okruženju, istraživanja koje obuhvataju registrovane glasača starosti od 30 do 44 godine u neodlučnim državama (Arizoni, Džordžiji, Viskonsinu, Mičigenu, Pensilvaniji i Nevadi), daje Trampu prednost u odnosu na Bajdena. A u toj grupi je Bajden vodio sa šest procentnih poena u tesnoj pobedi 2020. U međuvremenu, Pev Research Center izveštava: Latinosi su rasli po drugoj najbržoj stopi od bilo koje veće rasne i etničke grupe u američkom biračkom telu od poslednjih predsedničkih izbora. Procenjuje se da 36,2 miliona ima pravo glasa ove godine, u odnosu na 32,3 miliona u 2020. Ovo predstavlja 50 odsto ukupnog rasta broja birača sa pravom glasa tokom ovog perioda. A sada upravo ti glasači sve više vide Trampa kao prvu opciju na sledećim izborima, pa prema rezultatima Ju-Es-Ej Tudeja i Univerziteta Safolk pokazuju da Bajden zaostaje za njim za 5 pp (39:34 za Trampa) odsto na nacionalnom nivou. Uz to, nedavna anketa Si-Bi-Esa otkrila je da je preferencija latinoameričkih birača za Trampa porasla na 45 procenata, što mora da bode oči. Jer, taj broj premašuje čak i vrhunske performanse Džordža V. Buša iz 2004. godine, kada je reč o toj grupi glasača. Pri tome, Tramp je 2020. osvojio samo 32 odsto latino glasača. Tome treba pridodati i procentualno povećanje podrške kada je reč o afroamerikancima, zbog čega se Tramp, naizgled kao neka budala, sprda pominjući vezu između njega samog i njih kada je reč o nepravednom tretmanu koga zajednički podnose i trpe kada je reč o pravosuđu, te da je veća podrška koju dobija od afroamerikanaca u odnosu na prošle izbore posledica činjenice da ih more iste muke... Na kraju krajeva, kada sve saberemo i oduzmemo, iako rezultati anketa variraju u zavisnosti od metodologije i veličine uzorka, osnovni trendovi ostaju neosporni. I to je Niki Hejli osetila na sopstvenoj koži... Čak i sa ove vremenske distance, skoro je neshvatljivo da su njeni finansijeri tolike pare ulupali u nju iako su im bili dostupni svi pomenuti podaci i sva ispitivanja javnog mnjenja koja ubedljivo favorizuju njenog protivnika u svakom mogućem aspektu delovanja.

Kada je reč o Bajdenu i njegovoj kandidaturi, to bi u narednim danima moglo da postane čak i zanimljivije od trenutnog statusa Trampa i Hejli, budući da se u medijima koji su naklonjeni trenutnoj administraciji pojavljuje indikativni momenat očiglednog preispitivanja. Jer, neki novinski naslov ili TV storija postaju više od toga kada pokrenu niz narednih događaja, navodeći na zaključak da je reč o nekakvom novom prihvatljivom narativu. Takav je bio slučaj sa 25-minutnom epizodom NYT podkasta Ezre Klajna, kada je Klajn izneo monolog sa ciljem da ubedi demokrate da je vreme da se Bajden gurne na stranu, te da mu stranka pomogne da bude ono što je rekao da će biti prilikom inauguracije 2020. godine - most ka sledećoj generaciji demokrata. Treba napomenuti da to Klajnovo mišljenje koincidira sa mišljenjem velike većine Amerikanaca, tačnije 80 odsto, koji smatrau da je Bajden prestar da bi ponovo bio predsednik, uključujući većinu demokrata. Ali važnije od toga predstavlja niz tekstova, TV emisija i podkasta koji su usledli nakon toga, nišaneći istu metu... Pa smo u poslednjih nekoliko dana samo u Njujork Tajmsu mogli da pročitamo naslove tipa "Šta ako kandidat umre?" i "Da li demokrate mogu da zamene Bajdena?"... Ili naslov u Politiku - "Demokratama bi možda trebao plan B. Evo kako to izgleda"... Otkud sad taj novi front sačinjen od podkasta, TV emisija i novinskih naslova medija do juče naklonjenih Bajdenu, koji u svega nekoliko dana mašu istim signalnim zastavicama? Slučajno? Ništa na tom nivou nije slučajno, iako se da primetiti da su ti mediji zakasnili i kaskaju u odnosu na ovaj forum sa objašnjenjima na temu tipa "šta ako kandidat umre", budući da smo pre njih obrađivali na ovom mestu tu mogućnost. A mogli bismo da polemišemo da li je reč o ispipavanju pulsa javnosti ili već sada neko u rukovodstvu stranke razmišlja o mogućim zamenama. Jer, sama ideja o tome tutnji sve glasnije i glasnije. Ali ako je partija krenula da se odmiče od Bajdena i zaista počne da pravi planove za zamenu, ili barem počne da postavlja šahovske figure kako bi gurnula Bajdena na stranu ako ih neka novonastala situacija na to natera - američka javnost će moći da gleda kako se to dešava. Korporativni medijski aparat radiće u sprezi sa partijskim elitama. I mi to znamo jer smo to već viđali u prošlosti (setimo se, recimo, Bernija Sandersa), pa nećemo biti baš mnogo iznenađeni. I ako se to uradi i sa Bajdenom, i kako god da se to uradi, znaćemo unapred da li se to uopšte dešava jer će seme promena biti zasađeno u mejnstrim medijima naklonjenim demokratama. Pronicljiva američka javnost će iz prve ruke moći da prisustvuje mahinacijama tog tipa dok gleda vesti na televiziji, čita novine ili lista upise levih i liberalnh novinara, pune insinuacija, na društvenim mrežama. Ako se to dogodi (neko bi možda rekao da se već dešava), Niki Hejli će prema tome biti tek obična niskobudžetna sapunica, kao kad se poredi Santa Barbara sa Dinastijom.

Generalno, nakon sinoćnjeg ubedljivog poraza u, kako bi rekli, rođenoj kući, dakle u SC, Hejli ipak ima sve manje manevarskog prostora, pa su joj se i mogućnosti suzile na otprilike dva scenarija - da sačeka da Trampa nekako uklone iz trke ili da bude no labels kandidat. Prvi scenario na koji mogu da zaigraju Hejli i njeni donatori objasnili smo detaljno na prethodnoj stranici, kroz GOP mehanizme u slučaju da prvi favorit zbog bilo čega odustane od kandidature. Situaciju, međutim, pogoršava činjenica da se nijedno Trampovo suđenje neće okončati pre kraja predizbora, što znači da će on i pre sudskih epiloga imati mnogo više od potrebnih 1.215 delegata na završnoj konvenciji.... I ti delegati neće nestati ako on bude izbačen na bilo koji način iz izbornog procesa, već će se pojaviti sa pravom glasa kada se bude odlučivalo o GOP kandidatu. Na prethodnoj stranici takođe je objašnjeno šta se onda dešava sa glasovima tih delegata i ko sve i na koji način ima pravo da ih nasledi ako se Trampu nešto desi... I taj kandidat može da bude svako ko bude sposoban da podnese novu kandidaturu na završnoj konvenciji, shodno GOP pravilima, ali je najmanje verovatno da bi se Trampovi delegati, koji će biti u ogromnoj većini na završnoj konvenciji, u tom slučaju okrenuli ka Niki Hejli, budući da svi pokazatelji ukazuju na to da je oni jednostavno - ne žele. I ako bi, što je najlogičnije, Trampovi delegati otišli nekom drugom, recimo Desantisu kome inkliniraju u anketama, Hejli ne bi dobila GOP kandidaturu i onda bi se, u slučaju da i dalje želi da se oproba na izborima, našla u poziciji da pokuša kao - no labels varijanta. Ako se dobro poslušaju njeni poslednji govori, no labels platforma zapravo je ono što ona poručuje, budući da su dve partije zaglavljene u borbi Biajdena i Trampa. I tada bi kao kandidat tzv treće partije, pokušala da se obrati prevashodno onima koji su unutarpartijski nezadovoljni što je izbor demsa i repsa spao na aktuelnog i bivšeg predsednika, kao i, naravno, primarno neodlučnima i neregistrovanim glasačima. I onda bi se, zapravo, takoreći prebrojali svi oni koji je podržavaju jer ne žele Trampa i Bajdena, kao i oni koji su je sa leve strane spektra, ili iz pozicije neodlučnih, podržavali svih ovih meseci. Odnosno, i oni koji je sada hvale, a nisu republikanci, imali bi priliku da to delom pokažu glasajući za nju kao za no lebels kandidata. Tada bi se, naravno, povele priče da li bi tim činom više ugrozila jednu ili drugi stranu kada se bude izlazilo na birališta, odnosno da li bi više naštetila demsima ili repsima. I o tome bi se naširoko raspravljalo, iako je po mom skromnom mišljenju to veoma lako izračunati u odnosu na GOP, to jest na petinu republikanaca koji se mogu nazvati never trampistima... Jer, već dve godine never trampisti u svim anketama ostaju na oko 20 odsto registrovanih GOP glasača, koji neće glasati za Trampa bez obzira da li se kao treća strana kandiduje Hejli ili u međuvremenu slete Marsovci u Vičitu... Slično je i kod neodlučnih i neregistrovanih glasača, jer ko ne voli Trampa, ne voli ga, i sa tim Hejli nema nikakve veze, pa i ne bi mogla da mu naudi sa te strane. Drugim rečima, animozitet jednog dela glasača prema Trampu uticaće na rezultat i ovako i onako, dakle u bilo kom slučaju, a on je na to navikao jer je i sa tim balastom već dobijao više od 70 miliona glasova (tačnije, 74 miliona na prošlim izborima). Dok je pravo pitanje, zapravo, kako bi to izgledalo kod demokrata i neodlučnih, odnosno koliko bi Hejli mogla da uštine sa te strane. Jer, to zaista za sada jeste nepoznanica... Ima ona, međutim, i treću mogućnost koja je, doduše, na dugom štapu, a to je da prihvati poraz na GOP predizborima, primiri se i sačeka eventualni neuspeh Trampa u novembru. I da se onda ponovo okrene ka republikanskim glasačima i da im postavi jednostavno pitanje - jesam li vam govorila da Tramp nema šanse da pobedi na izborima i da je trebalo da se odlučite za mene (imajući u vidu da trenutno minimalno vodi protiv Bajdena u anketama)? To bi bio način da započne izgradnju temelja vlastite kampanje za izbore u 2028. godini.

Vučićević bi vam verovatno bio zahvalan na tome što ste ga stavili u isti koš sa Karlsonom i Amanpur, makar i u tom kontekstu. Šalu na stranu, zanimljivo je da ste jedno uz drugo pomenuli dve osobe koje su istaknute na svojim različitim stranama političkog spektra, dakle Karlsona i Amanpur, što daje naznake nekakve želje i namere da se bude objektivan. I to je sasvim okej. A predmetne osobe moraju da znaju da će njihov javni rad naići na svakakve percepcije i kritike. I verovatno znaju, što ih ipak ne sprećava da se bave tim čime se bave. Drugim rečima, možemo da ih nazivamo i loncem, oni sa tim neće imati problem sve dok ih gomile drugih ljudi istovremeno slave... Kao u onoj izreci: možeš da mi kažeš i da sam lonac, samo nemoj da me razbiješ.

Sfero maksimalno koristi Obradovićevo preuzimanje 1-5 prilikom centralnog pika, prilikom čega plej ubuši protiv centra i pošalje pas za trojku u ćošak kad KKP skupi u reketu. Sinoć su se zbog toga Gidra i Laza nauživali jer ovi nisu mogli da se prebroje u takvim slučajevima, a ona trojka koju je Davidovac zveknuo iz ćoška došla je posle akcije koja će da se crta za TT, ako ovaj bude imao makar jednu zdravu nogu. Ima da ih isćoškare za sve pare kad ih budu sledeći put videli ako Obradović ne pronađe lek za to, jer je TT u tom slučaju automatik kao Gidra, plus pogađa u ozbiljnim procentima.

Zvezda je prvih 17 poena dala sve iz reketa plus slobodnjaci. Prve poene van reketa dala je trojkom Teodosića u 12. minutu. Partizan je napadački startovao dobro, ali kad su počele Zvezdine trojke da im zuvaju oko ušiju i kad je Zvezda izbalansirala napad spolja i unutra, faktički nisu više imali kotrolu utakmice. Pri tome, Zvezda je prve poene na utakmici postigla sa dva Gidrina zakucavanja, te jednim šetanjem kroz reket Nedovića i završavanjem na obruču. To je već bio pokazatelj da KKP nije spreman na rovovsku borbu i da će opstati onoliko koliko ih bude služio napad. I dok je Panter bio u životu, bili su i oni. Kad je Panter obamro, veštačko disanje im je davao Ledej, što je ipak premalo za ovakvu takmicu, pa bi Obradović mogao da porazmisli gde je usput pogubio ostatak tima.

To što onaj na koga je adresirana Obradovićeva priča o državnom projektu, nije izdržao ni 12 sati a da ne progovori, makar na bulju imajući u vidu karakter medija na kome je odgovorio treneru Partizana, pokazuje zapravo u kojoj meri je šizofren taj njihov odnos u kome se u jednom trenutku sastaju u nekoj dedinjskoj vili na početku saradnje, a već u drugom se mačuju u dubinama razumskog šithola... Sad čekamo doktora robotike da naoštri pero i uključi se u tu divnu konverzaciju, jer bi iz njegovog ugla taj igrokaz bez njega bio kao grickalice bez piva. A možda nas i iznenadi i sa bezbedne udajlenosti samo ispratiti količinu fekalija koju će dobošari vlasti ionako istresti na Obradovića sad kad im je vođa dao zeleno svetlo i smernice, i sad kad im se Obradović namestio na penal pričama o državnim projektima iako ga niko nije mlatio po ušima da na taj način istupi. Biće to svakako spektakl, sa tvitovima i gostovanjima u emisijama. Videćemo da li će doktor izabrati da ga gleda iz lože, ili da u njemu aktivno učestvuje..

Sfero je jedan od retkih evropskih dugoročnih trenera koji ima aktivan omer sa Obradovićem, i iako me sad mrzi da proveravam, čini mi se da je tesan H2H između njih dvojice (možda su egal, ili neko od njih dvojice vodi nešto minimalno). Što znači da je, iako je od Obradovića izgubio u njihovom najvećem duelu - finalu EL, Grk ipak znao da mu u dosta slučajeva objasni koja čarapa ide na koju nogu. Pri tome, bolje se snašao u težim okolnostima u Nišu, sa manje opcija i redukovanim rosterom. Igrači su mu bili mentalno spremniji, fokusiraniji i, kako bi se ono reklo, više su želeli pobedu... Takođe, izvukao ih je iz evroligaškog stanja uma, u kome su bili u kanalu, dok Obradović svoije nije izvukao, pa su izgubili tačno onako kako im je to propisano kada gube u Evroligi. Kad se tome pridoda i skor u Aba ligi, Obradović je mnogo toga pogubio ove sezone, što nije trebalo da pogubi... i Sfero je, dakako, gubio ono što se moglo dobiti, ali manje od trenera Partizana, pa je i u tom segmentu zaslužio da mu otme prvi trofej u sezoni. I sad je jasno da će, u slučaju da ne ode na F4, Obradovićeva sezona zavisiti od finala Aba lige, u kome će opet naleteti na žilavog Sfera koji će, uz to, imati i prednost domaćeg terena. Zato je i Obradovićeva vidna frustracija sa konferencije za medije nakon utakmice, u kojoj je izmešao nekoliko dimenzija vlastitog uma, logična reakcija... Uz jedan vrhunski potez koji je tome prethodio - kada je zadržao svoje igrače na dodeli pehara. Jer, em je ispao sportsmen, em ih je naterao da gledaju kako se završava nešto u čemu nisi bio dobar u meri u kojoj možeš da budeš dobar. Što je odlična psihoterapija sa elementima katarze.

WSJ zvoni na uzbunu zbog kineske dominacije Ako Amerikanci ovako pišu o Kini, tačno čovek da se prekrsti i levom i desnom... Vele, Kina se pojavila kao globalna sila pretvarajući se u svetsku fabriku, i proširuje tu moć uz još jedan upečatljiv industrijski podvig: postaje svetsko brodogradilište. Pominju da je više od polovine svetske proizvodnje komercijalne brodogradnje u 2023. godini došlo iz Kine, što je čini najvećim svetskim proizvođačem brodova, i to sa velikom razlikom u odnosu na konkurenciju. I da su se sada smanjila nekada plodna brodogradilišta Zapada, koja su pomagala u stvaranju imperija, širenju trgovine i pobedama u ratovima. Evropa čini samo 5% svetske proizvodnje, dok SAD ne doprinose gotovo ništa (bravo, Bajdene), a većina onoga što Kina ne gradi dolazi iz Južne Koreje i Japana. Obim kineske brodogradnje je skoro teško shvatiti. Stepen do kojeg nadmašuje američku brodogradnju je prosto neverovatan, rekao je Tomas Šugart, viši saradnik u Centru za novu američku bezbednost čije se istraživanje fokusira na pomorsku konkurenciju. Kineska brodogradilišta, navodi se u tekstu, dobijaju ugovore vredne milijarde dolara, čak i iz zapadnih zemalja. Zbog činjenice da su tamošnje kompanije počele da primaju porudžbine i za niz godina unapred, odlučile su da se prošire, obuče nove radnike i izgrade opsežne lance snabdevanja. Takođe, kineska mornarica ima 370 ratnih brodova, što je čini najvećom na svetu. Očekuje se da će se broj njenih brodova do 2030. godine povećati na 435. Američki list upozorava da će u dugotrajnom sukobu kineska brodogradilišta svojoj mornarici obezbediti značajnu prednost. Kineska brodogradilišta dizajnirana su da grade ratnim tempom, a američka se bore da održe korak čak i sa mirnodopskom potražnjom. List zaključuje da industrija SAD nije spremna za sukob sa Kinom oko Tajvana... E, nazdravlje...

Čitam šta pišete, Mama, i smejem se, iako situacija uopšte nije za smejanje. Ali šta ću, tako ste ga napisali da mora čovek da se smeje... Verovatno i zbog odbrambenog mehanizma, jer nije lako videti te ljude koji se prvo valjaju po aerodromskom podu (kao, to nema veze, jel da?!), a onda ih odvode u neke kuće, bez njihovog znanja ko su im budući domaćini, u kojima onda kuvaju za krov nad glavom. I još reporteri kažu: Vidite kako su srećni... Pa ne, najbolje da žele da ih vrate na onaj glibavi aerodromski pod, da tamo budu dok ne ispuste dušu. Naravno, to je tek jedan takav slučaj koji su u reportažama ekranizovali NBC i CBS, pošto je reč o programu u kome je više takvih slučajeva. I sasvim je moguće da su negde neki ljudi primljeni iz najboljih namera, a da negde ne samo da kuvaju, već besplatno i kreče, kose travu u dvorištu, peru veš domaćinima... O tim sudbinama ćemo tek da saznajemo u vremenu koje je pred nama. A ako žemo da se rukovodimo analogijom, kada neki Amerikanac kaže u kameru da su mu ilegalni imigranti preselili nameštaj za desetak puta manju sumu od one koju je pretpostavio, detalj iz Bostona je samo logična ekstenzija tog stava.

To je baš dobro kad tema živne, pa na samo jednoj stranici imamo vezu između Basare i Niki Hejli, pa malo o Njusomu, zatim o izbornim zakonima i slučaju u okolini Bostona... A onda o pobedi demokrata na izborima u Njujorku, pa o pojašnjenju te pobede i kako je i zašto do nje došlo, i sve to onda začinjeno - kreolskom kuhinjom. Neko bi rekao - kakva eklektika, nekom drugom bi to pak zaličilo na kakofoniju,.. Po meni je reč o polivalentnosti, i baš mi se to dopada jer možemo da pročitamo dosta toga zanimljivog na jednom mestu.

@Kronostime Nisam znao za taj podatak o kreolskoj kuhinji ali vam, kao nekome čije upise godinama pratim, verujem budući da sam siguran da znate o čemu pišete i da ne biste olako pristupali takvim informacijama. Eto, svašta nešto se nauči u ovakvim diskusijama iako mi, priznaću vam, nije bila namera da se u inicijalnom postu bavim kulinarskim tradicijama i gastronomskim običajima miliona ilegalnih imigranata koji su se obreli u SAD. Naprotiv, nije nikakva tajna da se u gomili televizijskih priloga mogu videti Amerikanci koji, kada ih pitaju za ilegalne imigrante, pominju upravo činjenicu da oni pristaju da rade neke poslove za mnogo manji novac od uobičajene naknade, pa se to izvlači kao nekakav benefit iz čitave krize. Čak su se takvi pogledi na te slučajeve mogli pronaći i na ovim stranama, u istoj ili sličnoj konotaciji. Pa sam, shodno tome, pomilsio koliko je ta realnost fleksibilna i šta se može dobiti ako je rastegnemo do njenih krajnjih socioloških limita... Slučaj u Bostonu dao mi je odgovor na pitanje. I to mnogo brže nego što sam očekivao.

@Kronostime Zapravo ste u pravu, jer se u tim prilozima na Si-Bi-Esu i En-Bi-Siju pominje da bi ta porodica volela da ima svoj restoran i da na taj način mašta o boljem životu. I sa ove distance zbilja nisam upoznat da li imaju neke kvalifikacije za to, niti je pominjana njihova formalna stručnost, ali čim žele da imaju restoran pretpostavljam da bi znali na koji način bi se bavili tim poslom i da imaju ideju kakav bi meni ponudli gostima. Za sada ga nude samo jednom gostu - beloj dami koja je im je otvorila vrata svoga doma i sada ima ličnog kuvara. I to naravno za džabe, jer ih je muka na to naterala. A bela dama se okoristila i očešala o tu njihovu muku, kao kad se krava očeše o bagrem. Ili o magnoliju, pošto je nekada u Misisipiju, Zemlji magnolije, bilo puno takvih belih dama koje su imale tamnopute lične kuvare, lične sobare i lične baštovane, koji su kao robovi takođe radili samo za stan i hranu... I takođe maštali o boljem životu. Istorija nas uči da su među odbeglim ili oslobođenim robovima bili i oni koji su kasnije postajali advokati, političari, biznismeni, muzičari, lekari... Pa iako u knjigama možda nema onih koji su kasnije postajali šefovi restorana i poznati kuvari, sigurno ih robovasnici nisu držali da im spremaju hranu zato što nisu znali to da rade i zato što su umeli samo da isprže jaje, već zato što su bili vični svom poslu. Kao i mama haićanka, ilegalna imigrantkinja koja besplatno kuva za jednu osobu u jednoj kući u okolini Bostona.

Zahvaljujem vam se na tome što ste se referisali na moj skromni upis preciznim pitanjima, na koja ću pokušati da odgovorim u domenu ličnih poimanja predmetnog fenomena. Nemojte mi, međutim, zameriti što ne bih da se uključujem u ekonomske implikacije koje pominjete, jer me to asocira na robovlasničke segmente američkog društva koji su upravo u ekonomskim benefitima i implikacijama pronalazili razloge za to što su ljude držali kao robove. A prema njima i toj njihovoj ekonomskoj logici gajim duboku indignaciju... Ipak, kada me pitate šta bi uradila republikanska stranka u predmetnom slučaju, ja to zaista ne mogu da znam jer oni nisu ti koji zagovaraju, finansiraju i na medijima bliskim njima promovišu ovakve slučajeve u okolini Bostona. Ako bi došli na vlast u toj državi i učinili isto, dobili bi, uveravam vas, istu porciju gađenja od moje malenkosti. Ali znam kako na taj fenomen gledaju demokrate, koje drže vlast u Masačusetsu i čije sam mehanizme detaljno pojasnio u postu o kome diskutujemo. Takođe, možda se nismo najbolje razumeli, za šta preuzimam odgovornost jer možda nisam bio dovoljno jasan, ali da li je pomenuta bela dama demokrata, republikanac, džedaj sa konvencija Ratova zvezda ili ništa od toga, po mom skromnom mišljenju ima manju važnost od činjenice da neko institucionalno promoviše slučajeve koji neodoljivo podsećaju na robovlasništvo. Jer, da joj neko to nije dozvolio, ona ne bi mogla da ima, kako je sama rekla - ličnog kuvara, koga ne plaća i koji joj kuva samo da bi imao krov nad glavom. Kao što robovlasnici u Alabami pre dva veka nisu mogli da imaju lične sobare, lične kuvare i one što im rade za džabe na plantažama pamuka da im neka tadašnja vlast, igrom slučaja takođe demokratska, to nije dozvolila i da ih nije ohrabrivala da drže ljude kao robove.

Kad god bih pročitao neki priču iz Amerike, u kojoj neko objašnjava na koji način je izvukao finansijsku korist dajući kratkoročne poslove ilegalnim imigrantima i plaćajući njihov rad višestruko manje nego što taj rad zaista vredi, što je i na ovom mestu u više navrata detaljno pominjano čak i sa egzaktnim primerima koji potvrđuju razlike u ceni rada, uvek bih pomislio - koje li su krajnje granice te prakse? Te su priče po pravilu bile obojene nekakvim optimizmom tipa - hej, pa to je dobro, sad ne moramo da plaćamo za neke poslove onoliko koliko smo plaćali u prošlosti... A onda sam u reportažama Si-Bi-Esa i En-Bi-Sija saznao za slučajeve u kojima lokalna nevladina organizacija šalje ilegalne imigrante po kućama u predgrađima Bostona, gde ih vlasnici kuća primaju i osiguravaju im smeštaj. Recimo, jedna dama otvorila je vrata svoga doma porodici haićanskih ilegalnih imigranata koji su ranije spavali na podu na aerodromu Logan u Bostonu. I jedna od najlepših stvari u vezi sa tim aranžmanom, kako je rekla ta dama u reportaži koju sam gledao, jeste to što se oseća kao da ima - ličnog kuvara. I ona, dakle, sad odiše životnim optimizmom i kaže - hej, pa ovo je baš dobro ispalo sa ilegalnim imigrantima. Okej, bela žena smešta ilegalne imigrante, a oni za nju kuvaju. I šta sad tu ime loše, jel da? Možda joj i čiste kuću, što doduše nije pomenuto, ali poenta je da ta haićanska porodica nema novca i traži posao, a dok ga ne nađe, vlasnica kuće im ne nudi ništa osim stambenog prostora, a zauzvrat od njih dobija pomoć u kuvanju i bilo čemu drugom. Iako se u reportaži ističe da žena iz te haićanske porodice uživa u kuvanju, takođe je nesumnjivo tačno da će osoba koja se nađe u njenoj situaciji učiniti za hranu i sklonište, za svoju porodicu i sebe, sve što mora da se učini.. . Drugim rečima, sigurno je da nevladina organizacija koja je uspostavila ovakav odnos, kao i vlast demokrata u Masačusetsu koja ga odobrava i podržava, moraju da znaju da su, zapravo, besplatne sluge ono što je pomenuta vlasnica kuće iz okolone Bostona dobila ovim aranžmanom. Jer, kako god da okrenemo ovaj fenomen i iz kog god ugla da ga posmatramo, porodica ilegalnih imigranata dolazi u zemlju verovatno u potrazi za boljim životom; nakon mnogo noći spavanja na podu aerodroma, lokalna nevladina organizacija ih odvede u nekakvu kuću, gde onda oni kuvaju za vlasnicu te kuće ne zarađujući nikakav prihod?! Jel to iz saosećanja ili iz ekonomske koristi? Nadam se da američkoj industriji pamuka neće na pamet pasti slične ideje... Ali pomenutim TV stanicama očigledno se dopala ova topla ljudska priča o beloj dami koja pokazuje svoju plemenitost tako što deli svoj dom u otmenom kraju sa tamnoputim haićanskim muškarcem, njegovom tamnoputom ženom i njihovim tamnoputim dvogodišnjim detetom. Jer su mejnstrim mediji inače skloni obrnutoj percepciji... Zato se, u stvari, pitam koje bi bilo dobro ime za ovakav aranžman? Porodica živi u domu žene, služi je, nema ništa osim skloništa, nema nikakvu platu za to kuvanje, a žena koja im je otvorila vrata svog doma je pri tome hvaljena za njenu velikodušnost? Nekako mi se čini da sam u američkoj istoriji nailazio na slične primere... Ne znam da li to za nekoga ima veze sa ropstvom u izvornom obliku, ali da liči - liči. Jer, kako biste to drugačije nazvali kada fina bela dama uvede u svoj dom grupu siromašnih crnaca, bez igde ičega, u zamenu za besplatni rad? Haićanska porodica rekla je novinaru da su im te poslednje nedelje, očigledno, promenile život. En-Bi-Si je proveo neko vreme u kući u kojoj je majka Haićanka pripremala obrok. Odlično joj ide, rekla je bela dama, jer mama ilegalna imigrantica voli da kuva. Sve to znači da, još jednom, demokrate subvencionišu praksu koju je njihova partija provodila pre i tokom većeg dela građanskog rata. Pri tome, to čine pod okriljem - antirasizma?! Time je, u stvari, otvorena sezona lova na lične kuvare, lične masere, lične šofere, lične baštovane i one koji će vam uređivati ogradu a da za to neće uopšte biti plaćeni, već će se zadovoljiti samo besplatnim smeštajem. I sve mi je jasniji odgovor na pitanje sa početka posta - koje li su krajnje granice te prakse koju hvale oni što pominju njen pozitivni finansijski karakter... Imamo, dakle, belu damu u čijoj kući radi crna porodica bez plate, a sve to odobrava, subvencioniše i podupire Demokratska stranka... Mojoj malenkosti, sa svim tim podudarnostima, to zaudara na Alabamu polovinom 19. veka.

Nemalo puta pitali smo se na ovom mestu šta bi se dogodilo kada bi se nešto desilo predsedničkim kandidatima koji trenutno vode na predizborima, što bi ih onemogućilo da ostanu u trci, pa sam shodno tome odavno nameravao da ovde podelim sa zainteresovanima neke pravne mehanizme. Ali to dosad nisam činio jer sam smatrao da bi izgledalo kao da nekome predviđam, ne daj bože, nešto loše. Ipak, budući da se ta tema svako malo aktuelizuje, treba napomenuti da bi zamena partijskog kandidata ili novoizabranog predsednika bila prilično zamršena u svim okolnostima, ali koliko tačno zamršena zavisi od toga kada kandidat odustane. Na nekim prolaznim tačkama u izbornom kalendaru postojao bi jasniji pravac, dok bi se u drugim zemlja suočila sa situacijom bez presedana, iako dve stranke najverovatnije imaju planove za vanredne situacije i za večinu takvih scenarija. Najmanje pažnje posvetio bih slučaju u kome bi, recimo, vodeći kandidat odustao od sada do marta, jer je taj period kratak. Tada bi Filips i Hejli, kao preostali kandidati sa najviše glasova, izbili u prvi plan, ali bi stranke, suočene sa činjenicom da su dosadašnji predizbori pokazali da ih glasači ne žele, najverovatnije pokrenule u sudovima postupke za naknadne kandidature, odnosno za nove rokove za njihovo podnošenje. Međutim, period između marta i juna, kada je završena većina državnih prajmarisa visokog profila, mogao bi da bude jedan od najneizvesnijih perioda za povlačenje nekog favorita iz trke. Bilo bi skoro matematički nemoguće da alternativa Bajdenu ili Trampu dobije nominaciju zahvaljujući sadržaju glasačkih kutijia ako se u ovom periodu dogodi povlačenje, jer će do sredine marta (12. marta za republikance, 19. marta za demokrate) obe stranke dodeliti većinu svojih delegata za završnu konvenciju. Kao rezultat toga, iako bi još trebalo da prođe nekoliko predizbora, novi učesnik u trci ili postojeći kandidat koji još nije osvojio značajan broj delegata ne bi mogao da osvoji delegatsku većinu. U tom trenutku, sve što preostali kandidati mogu da urade jeste da pokušaju da akumuliraju što više delegata u preostalim državama kako bi pokušali da osvoje nominaciju na završnoj konvenciji. Međutim, da bi to uradili, verovatno bi im trebala podrška nekih od delegata dodeljenih Bajdenu ili Trampu pre nego što su oni odustali. A pravila koja regulišu ove delegate razlikuju se od stranke do stranke. Bez promene pravila, delegati koji su dodeljeni Bajdenu ne bi bilo dodeljeni Kamali Haris iako je ona na njegovoj listi, jer su predsednički i potpredsednički glasački listići odvojeni na demokratskoj završnoj konvenciji. Partijska pravila kažu da bi delegati trebalo da odražavaju stavove onih koji su ih izabrali, ali nema kazne ako delegat glasa drugačije. To bi moglo olakšati demokratama da se prilagode veoma teškoj situaciji u kojoj je aktuelni predsednik neočekivano napustio trku. U međuvremenu, ako Tramp napusti trku pre GOP konvencije, pravila svake države Republikanske partije će odrediti da li su njegovi delegati i dalje vezani za njega i sa koliko glasačkih listića. Ako stranka u nekoj državi nema specifična neobavezujuća pravila, delegati bi i dalje bili obavezni za najmanje prvi krug glasanja, a potencijalno i više, prema pravilima Republikanske stranke, iako bi delegati na samoj konvenciji mogli da glasaju za promenu pravila. Ipak, jedno je jasno: u slučaju da Bajden ili Tramp napuste trku ovog proleća, dakle između marta i juna, pojedini delegati bi odjednom imali veliki uticaj na to koga njihova stranka nominuje. Zbog toga bi moglo doći do navale onih koji traže delegatske pozicije kako bi mogli da budu tas na vagi tokom konvencije u obe stranke. Primarni birači odlučuju samo o broju delegatskih mesta dodeljenih svakom kandidatu, dok se o onim ljudima koji služe kao delegati obično odlučuje tek kasnije. Neki su direktno izabrani na predizborima, ali većina se bira mnogo kasnije, na kongresima okruga i na nivou države, ili ih biraju partijski komiteti. Oni koji se kandiduju za delegata navode koga bi podržali kao predsedničkog kandidata, pa bi odjednom ti delegati postali važni ljudi kojima bi sa svih strana prlazili neki koji bi možda želeli da iz drugog plana uskoče u trku, Zato je izbor tih delegata od velike važnosti Za republikance, Trampovi delegati bi možda bili skloni da na kraju podrže nekoga ko im je bio druga solucija prilikom prajmarisa, a ankete pokazuju da je u tri od četiri slučaja to - Desantis. A šta se dešava ako pretpostavljeni stranački kandidat umre, povuče se ili postane nesposoban nakon što je primarno glasanje završeno? Tada je odgovor jasan: u junu, kada se cela stvar završi, vrlo je izvesno da se ide na konvenciju. Tada bi Republikanska nacionalna konvencija, koja se održava od 15. do 18. jula u Milvokiju, ili Demokratska nacionalna konvencija od 19. do 22. avgusta u Čikagu, postale nikada viđeni politički spektakl. Jer jednom kada delegati koji su bili vezani za pretpostavljenog kandidata budu zvanično oslobođeni tog izbora, došlo bi do insistiranja novopečenih kandidata da dobiju njihovu podršku. I počeće da pozivaju delegate. čiji će identitet tada biti poznat, što je pre moguće. Svaki novi kandidat koji želi da se kandiduje u ovom trenutku morao bi da bude nominovan na samoj konvenciji, čija su pravila različita za svaku stranku. Na demokratskoj konvenciji, novi kandidati moraju da dobiju najmanje 300 potpisa delegata da bi bili nominovani. Za republikance, pravila konvencije nalažu da kandidati moraju da dostave dokaze o podršci većine delegata u najmanje pet država, i to najmanje sat vremena pre nego što imena budu stavljena u nominaciju. Jedna značajna sporna konvencija te vrste održana je 1968. godine, kada je potpredsednik Hubert Hamfri osvojio demokratsku nominaciju a da nije ni učestvovao u prajmarisima. Upravo je ta ta konvencija, sa haotičnim protestima, neredima i unutrašnjim partijskim podelama oko Vijetnamskog rata i drugih pitanja, pomogla da se ubrzaju reforme koje su dovele do savremenog primarnog procesa kakvog danas poznajemo. Kada je reč o periodu od konvencija pa do štampanja glasačkih listića, uloga primarnih birača i delegata prestaje da postoji, a demokratski i republikanski nacionalni komitet bi nasledili tu moć. I DNC i RNC su u svoja pravila ugradili proces za popunjavanje upražnjenog mesta na listi stranke nakon što je formalna nominacija več obavljena. Za demokrate postoji samo jedna opcija: predsedavajući Džejmi Harison bi se savetovao sa demokratskim vođstvom u Kongresu i Asocijacijom demokratskih guvernera, a zatim bi odluku preneo DNC-u. DNC ima 483 člana, i to tako što predsedavajući i potpredsednici svakog državnog odbora Demokratske stranke, kao i članovi izabrani iz svih država i teritorija, plus Demokrate u inostranstvu, glasaju o novom kandidatu. Ne postoje pravila koja regulišu ko može da bude kandidat, a zainteresovani za tu poziciju samo treba da iniciraju većinu članova DNC da glasaju za njih. Tada bismo dobili sve vrste unutrašnjeg politikantstva, jer bi postojala konkurencija između različitih frakcija unutar stranke. S druge strane, republikanci imaju dve opcije za popunjavanje upražnjenog mesta. Da članovi RNC glasaju, a to su tri člana RNC po državi i teritoriji, s tim da oni mogu da daju isti broj glasova koji je delegacija njihove države ili teritorije imala pravo da da tokom završne konvencije. Ako se članovi delegacije ne slože oko toga koga da podrže, glasovi njihove države ili teritorije bili bi podjednako podeljeni među njima. Da bi neko postao predsednički kandidat, mora da dobije većinu glasova. Ali RNC je, u drugom slučaju, takođe ovlašćen da popuni bilo koja i sva upražnjena mesta ponovnim sazivanjem nacionalne konvencije. U oba slučaja, rezultati svih pramarisa i kokusa više ne bi bili formalno važni. Članovi RNC čak ne bi bili obavezni da biraju osobu koja je do tada bila kandidovana. Takođe, RNC je manji od DNC-a, što bi moglo da ima uticaja jer je uvek lakše donositi odluke unutar manjeg tela nego u većem, tako da bi to mogla biti značajna razlika u načinu na koji bi dve stranke upravljale tim momentom. Zanimljiv je i period dd štampanja glasačkih listića do dana izbora, jer ako je bilo koji od stranačkih kandidata odustao ili preminuo nakon štampanja glasačkih listića, onda bi bilo prekasno da se oni zvanično zamene. U tom scenariju milioni Amerikanaca bi glasali za neaktivnog kandidata sa razumevanjem da će njihovi glasovi na Elektorskom koledžu zaista otići nekom drugom, najverovatnije nekome koga odredi DNC ili RNC. Što se pak tiče perioda od dana izbora do 17. decembra, taj period bi tek mogao da donese pravu zbrku, budući da ne postoji propisan proces šta treba učiniti ako novoizabrani predsednik umre između dana izbora i sastanka Izbornog kolegijuma. To ne bi automatski bio izabrani potpredsednik jer, pravno, predsednička linija sukcesije još ne bi ni počela. Dakle, elektori izabranog predsednika, koji bi u tom perodu zbog nečega morao da bude zamenjen, u suštini bi mogli da biraju novog predsednika. Mnogi zapravo ne shvataju da su elektori stvarni, pravi i živi ljudi, koji bi teoretski mogli sami da biraju za koga će glasati. Za ovo postoji istorijski presedan: posle izbora 1872. godine, na kojima je pobedio general Grant, demokratski kandidat Gilej je umro 29. novembra, a glasovi njegovih birača otišli su raznim drugim ljudima. Pitanje je da li bi to moglo da se ponovi, i to zavisi od države do države jer neki državni zakoni rešavaju ovu mogućnost, dok drugi ne. Istorijski je bilo elektora koji nisu glasali za kandidata koji je osvojio njihovu državu. Neke države imaju zakone koji to zabranjuju, ali u hitnoj situaciji, zakonodavna tela država mogu da promene pravila kako bi im to omogućila. Moguće je da bi se stranka udružila oko novog kandidata i da bi njeni elektori masovno glasali za tu osobu. Odnosno, DNC ili RNC bi verovatno signalizirali elektorima za koga bi trebalo da glasaju. Ako elektori ne mogu da se slože oko jedne alternative i nijedan kandidat ne dobije većinu elektorskih glasova, na scenu stupa Predstavnički dom i procedura poznata kao kontingentni izbori. Ustav, naime, predviđa da bi delegacija Predstavničkog doma svake države dala jedan glas za predsednika, pri čemu je potrebna većina država da bi kandidat pobedio, a Senat bi birao potpredsednika na osnovu većine glasova svojih članova pojedinačno. To je ipak malo verovatan scenario, jer bi elektori najverovatnije poslušali uputstva svoje stranke. I na kraju, ako novoizabrani predsednik umre ili postane nesposoban od 17. decembra do 20. januara, dakle nakon glasanja Kolegijuma elektora, ali pre dana inauguracije, zakon je jasan: umesto njega biće inaugurisan izabrani potpredsednik. I to bi bilo, otprilike, to, budući da upoznatost sa predmetnim mehanizmima i modelima svakako olakšava spoznaju čitavog procesa, kao i dalju diskusiju o onome što bi moglo da se dogodi ako Bajden ili Tramp odustanu i budu isključeni iz procedure.