Nek grmi jako

Postoje drugi parametri i brojevi koji jasno i direktno ukazuju na koje sve načine rezultati Bajdenove administracije pogoduju Kini, a Tik Tok svakako nije na toj listi. Bajdenov tim odlučio se da, umesto standardnog Superboul obraćanja, iskoristi obraćanje predsednika na Tik Toku sa jasnim ciljem približavanja populaciji mladih glasača, koji najviše koriste tu platformu, pa to sa marketinškog stanovišta ne treba smatrati fejlom (naprotiv, siguran sam da su im brojevi i naknadne analize afirmisali taj čin). I kada se uzme u obzir da zbog psihofizičkog stanja predsednika, izazvanog njegovim godinama, planeri njegovog izbornog štaba ne mogu da se oslone na konvencionalne vidove obraćanja javnosti, što podrazumeva naporna putovanja i konstantnu turneju po saveznim državama sa stotinama i stotinama govora, moraju da pribegavaju maksimalizaciji njegove pojave na sve moguće načine, jer je ipak esencija kampanje i njena najveća vrednost - sam kandidat. I ne samo godine, već i prenizak apruval rejting utiče na to gde će se i kako pojavljivati Bajden, kao prilikom odlaska u Teksas gde nije mogao da bira lokaciju koju će posetiti, jer ga u Eagle Pass jednostavno ne žele. A pojavljivanje na Tik Toku ne zahteva fizičko iznurivanje niti odlazak na mesta koja ga osuđuju, a opet pogađa suštinu i opradava svrhu.

Prema svim anketama koje prate predizborne trendove i topike, izbore neće determinisati naučne teorije već to koliko se ljudi osvrće oko sebe, zabrinuti za bezdednost, dok vode decu u vrtić i školu, dok džogiraju ili dok idu ulicom, na koliko glasača zbirno utiče cena galona goriva na pumpama i koliko njih smatra da su zadovoljni načinom na koji ekonomija i finansije oblikuju njihove živote. Ako je verovati iskazima anketiranih Amerikanaca (a što bi lagali?), bezbednost/ilegalni imigranti i ekonomija su dva najvažnija predizborna topika, a tek zatim idu zdravstvo, spoljna poltika, klimatske promene, porezi, abortus... Jer, kakva je neka politika najbolje se vidi iz njenih plodova, odnosno šta ostaje iza nje kao očigledan rezultat kada se premeri koristeći kao merne jedinice pomenute topike. Pa ako dovoljan broj glasača, pretočen u elektore, smatra da je aktuelna politika ispunila njihova očekivanja na direktan način, dakle tim svojim rezultatima koji su veoma lako izmerivi, aktuelna administracija dobiće novi mandat. A ako te većine zadovoljnih ili ravnodušnih nema, već brojno i elektorski preovladaju oni nezadovoljni kojima je dosta dosadašnje politike - aktuelna administracija izgubiće izbore. Duboko sam uveren da na konačan ishod predsedničkih izbora u SAD neće uticati besmislena pitanja ranga da li je uvaženi forumski kolega Bohumilo fašista ili nije (moje skromno mišljenje je da on sa praktičnim fašizmom ima veze koliko i moja 11-godišnja ćerka), da li je mason ili je džedaj... Kao što neće uticati ni to da li je Bajden maoista (kakv crni maoizam, čitajući zvanične izveštaje o njegovim kognitivnim sposobnostima shvatam da nekada ne zna ni kako mu je ime), a Tramp beli supremista (iako mi liči da mu je, kada su boje u pitanju, jedino stalo do zelene boje dolara)... Naprotiv, ishod izbora odlučiće nagon za samoodržanjem. Kao u onom nekadašnjem beogradskom grafitu koji kaže - ako vam je dobro, onda ništa...

Ima ona rečenica koju Ričard Gir upućuje Džuliji Roberts u Zgodnoj ženi, kad je vodi na operu. Veli: prva ljudska reakcija na operu veoma je dramatična - ili je odmah zavole ili je ne vole. Tako sam i ja dramatično reagovao na prve kadrove filmova, recimo, Damjana Šazela i Đuzepea Tornatorea. I zavoleo sve što su svojom rukom umetnički dotakli.

Poor things je vizuelna bomba koja gledaocima eksplodira direktno u facu. Lantimos tu čak i nema previše takmaca, pa mu preostaje da se prvenstveno takmiči sam sa sobom i podiže lestvicu vlastitih standarda. Nekada pomislim da je afirmacija te njegove vlastite vizuelizacije toliko otišla daleko da on može da prikazuje istovremeno i crno sunce, zeleno nebo, braon vodu i ljubičaste ljude, a da bez zadrške zbog ikakve inhibiranosti ostane surovo realan u iskazu Što se tiče Eme Stoun, sad već možemo da govorimo i o standardima koje postavlja, a i o sadržini njenog magičnog kofera koji sa sobom nosi na filmske setove. Karakteri koje je prikazala kao Mija, Ebigejl i Bela Bakster su tako različiti u čarobnoj igri slika i scena, a opet tako spojeni u snazi umetničkog lika i dela, da to jednostavno prevazilazi konvencionalne polemike o nekakvim filmskim nagradama. Ta žena će biti upamćena kao jedna od najvećih svetskih umetnica, to je već sada sasvim izvesno.

Pominjali smo već mogućnost da će Tramp, kao trgovac i oportunista, hitno istražiti scenarije po kojima će upravo on biti taj koji će okončati rat. Imajući, međutim, u vidu da i dobar deo SAD, koji vuče refleks od Hladnog rata i koji se nalazi i u Trampovoj glasačkoj bazi, ne voli da gleda prosperitet Rusije u bilo kom obliku, a naročito ne na ratnom polju, njegov mirovni plan morao bi da sadrži maksimum onoga što se može izvući kontra namera Rusa, kako bi u svom maniru mogao da kaže - nisam dao Rusima da dobiju ono što su hteli. Pri tome, kao nedvosmisleni zagovornik svega i svačega što bi pomoglo američkoj vojnoj industiji, on nikako ne bi smeo da ukine finansiranje Ukrajine, budući da američka vojna industrija zavisi ne samo od toga, već i od potrebe drugih naroda da se naoružavaju uz američku pomoć... Koji bi, ako vide da je Ukrajina puštena niz vodu, mogli da se okrenu drugim patronima i drugim vojnim industrijama. Pa se Orbanovo prenošenje Trampovog stava, s tim u vezi, može tumačiti i kao pretnja, poput one izjave da Tramp ne bi branio NATO članicu koja ne uplaćuje novac u zajednički vojni budžet, a koja u stvari najviše pogoduje upravo američkoj vojnoj industriji jer veći NATO budžet automatski znači i više para za njih. Zapravo, u oba slučaja, dakle i u destabilizaciji NATO alijanse i u prestanku finansiranja Ukrajine, takvi koraci bi od američke vojne indstrije mogli da naprave - sviralu. A to Tramp svakako ne želi, pa verovatno samo riče kako bi skrenuo pažnju na neke druge stvari koje su mu bitne. Međutim, za razliku od Trampa i Orbana koji, kao i svi drugi političari, mogu danas da bulazne jedno, a već sutra drugo, postoje daleko ozbiljnije izjave pojedinaca koji su bukvalno neposredni predstavnici ogromnih masa ljudi, poput pape Franje ili Džona Kerija, čije su reči zaista - mindblowing. Jer sa obe strane, dakle među grupama koje predstavljaju i papa i Keri, njihove reči se jednostavno uzimaju zdravo za gotovo, pa kad papa kaže da Ukrajina maltene po svaku cenu mora da pregovara, a Keri da bi bolja politika Kremlja u odnosu na životnu sredinu mogla da promeni stav javnosti prema ruskoj invaziji na Ukrajinu - to dobacuje mnogo dalje od onoga što bi nekakav Orban mogao da kaže i uradi... U nekim slučajevima, čak i dalje nego što može da dobaci i sam Tramp... A takvih izjava koje štete Ukrajini sve je više, što je opcija kou smo ovde već jasno predvideli pominjući analogiju između onoga kako je svet, u nekim momentima, iz vlastitog komformiteta podilazio Hitleru. I biće ih još više kako vreme odmiče, bez obzira koliko nam one zvuče nemoralno kad stižu sa zapada. I zbog toga NATO mora da se umeša u rat ne samo kao logističar, već i sa živom silom. Dok ne bude - kasno. U protivnom, kako vreme prolazi, imaćemo nadolazeći miks stremljenja raznih trampova, orbana, kerija i papa, pa sve to na kvadrat.

Imao sam sličan slučaj, budući da sam u Jordanu pre tridesetak godina, pred prvu godinu studija, bio gost američke porodice čiji je otac, afroamerikanac, bio inžinjer na gradilištima po Bliskom istoku. Oni su se gnušali na samu pomisao da se afroamerikanci u velikim gradovima gledaju kroz prizmu droge, siromaštva i kriminala. Niti su se družili sa takvim afroamerkancima. Nisu, doduše, svojatali ni belce, ali su imali fokus na porodice slične njima - dakle na obrazovane i uljudne afroamerikance. I uvek kad se setim njih, a prvo mi pada na pamet scena kada svi zajedno pravimo sarmice od zelja na jordanski način, ne znam da li da se smejem ili da plačem kada vidim na koji način i kako sadašnji establišment predstavlja afromerikance i šta je od njih napravio.

Ne poznajem lično nikoga ko glasa za Trampa, jer sa onima koji bi to i mogli na osnovu glasačkog prava koje poseduju ne razgovaram o politici, ali budući da sam nesklon bilo kakvoj generalizaciji te da ne mogu da prihvatim ideju da je 70 miliona Amerikanaca, ili barem 35 miliona, čist rasističko-fašistički nakot, odgovore na pitanje zašto vole Trampa tražim na mestima gde je suptilnija misao odstranila isključivost tog tipa. I tako se može naići na razna mišljenja, a moja malenkost nedavno je pročitala upravo stav o toj temi koji stiže od jednog od najartikulisanijih Trampovih javnih protivnika, čija besprekorna artikulacija potire čak i činjenicu da je, poput svakodnevnih bukača koji se ne razlikuju od gomile, nekada i sam umeo da Trampa nazove lažovom, bitangom, manijakom i ksenofobom. Reč je o Sajmonu Dženkinsu, koji objašnjava Britancima zašto će Tramp sigurno biti republikanski kandidat na ovogodišnjim izborima za predsednika SAD i zašto je takođe trenutno favorit za pobedu. Dženkins započinje svoju poruku rečima da je za većinu Britanaca ova perspektiva užasna, jer im izgleda da je narod koji su, kako kaže, oni porodili i koji im je kroz vekove bio prijatelj i zaštitnik, sada - poludeo. Britanci koji poznaju SAD zapravo su zapanjeni da bi dovoljan broj glasača mogao reizabrati Trampa da vlada nad njima. Ko su ti Amerikanci? Kako mogu biti tako slepi za njegove greške, sa sve zakonom koji ga proganja i medijskim opaskama koje ga godinama unazad ismevaju? Odgovor je, smatra Dženkins, da Amerikanci koji podržavaju Trampa nisu oni koje većina Britanaca poznaje. Oni su stariji i ruralni: oni su često, ali nikako isključivo, radnička klasa i/ili nediplomci. Ali, iznad svega, oni vole Trampa jer su i oni neprijateljski raspoloženi prema Amerikancima koje on navodno ne voli. Ovi omraženi Amerikanci koji se pominju na trampovskim mitinzima uglavnom žive u velikim gradovima na istočnoj i zapadnoj obali. Oni favorizuju politiku identiteta, socijalni liberalizam i slobodnu trgovinu. Predvodi ih fakultetski obrazovan, liberalni establišment. Naravno, to su generalizacije – ali to je ono čime Tramp trguje kada se obraća drugačijoj strani Amerike. On tvrdi da je tokom protekle dve decenije upravo taj establišment pokvario identitet nacije i narušio njenu suštinu. I koristeći retoriku mafijaškog bosa, izjavljuje da će razbiti ove neprijatelje Amerike. On će zaustaviti ilegalne imigrante da pređu granicu, uz oružje ako bude potrebno. On će dozvoliti organima reda da pucaju u dilere droge na granicama, zaštititi američke porodice od rodne politike, ostaviti Evropljane njihovim sitnim ratovima i okončati Bajdenove lude strane intervencije. Tramp je, kaže Dženkins, onaj hvalisavac iz bara čije je jedino iskustvo koje je doneo u Belu kuču bilo iskustvo njujorške džungle kapitala i sveta medija. A veliki deo onoga što trpi od svojih kritičara razočaravajuće se oslanja samo na - sirovi snobizam. One kritike koje se ne ne odnose samo na Amerikance koji glasaju za Trampa zato što su rasisti i fašisti, sastoje se, dakle, mahom od napada na njegove vulgarne manire, vulgarni lajfstajl i vulgarno poslovanje, a sve to svakako uopšte ne dotiče njegove glasače niti oni uopšte razmišljaju u tom smeru. Pogledajte to njihovim očima: SAD se nisu srušile u diktaturu pod Trampom dok je bio predsedik. Neprijatelji nisu hapšeni, niti su neprijateljski mediji ugašeni. Međutim, veli Dženkins, otkako je napustio funkciju, njegovi sopstveni neprijatelji nisu prestajali da pokušavaju da ga osude i zatvore, čak i dok suđenja samo pomažu njegovom cilju?!!? I zato je pokušaj Kolorada da ga spreči da se kandiduje za funkciju bio, nakon odluke Vrhovnog suda, u očima Dženkinsa podjednako pravno pogrešan koliko i kontraproduktivan. Američka ekonomija je dobro poslovala pod Trampom. Dženkins poručuje Britancima - bolje od britanske. Napravio je istinski, ali uzaludni pokušaj da pronađe mir u Koreji. Vladimir Putin, sa kojim su njegovi odnosi i dalje nejasni, nije izvršio invaziju na Ukrajinu dok je Tramp bio u Beloj kući. I njegovi glasači, ma koliko bili manje školovani, to jednostavno znaju i niko ne može da ih prevari... Njegov nedavni zahtev da NATO i Evropa preispitaju svoju strategiju i svoje snage teško da je bio nerazuman, iako je bio loše izražen. Takođe, njegova fiksacija za imigraciju teško da je ograničena na američki kontinent. Zato bi, zaključuje Dženkins, Trampovim neprijateljima bilo dobro da potraže uzroke sopstvene nepopularnosti. Demokratija zapravo nema krucijalnih kvarova sve dok se zasniva na pricipu: jedan čovek - jedan glas. I njeni vernici ne mogu da kukaju kada im aritmetika ne ide na ruku. Tramp tvrdi da američkom vladajućom klasom i njenim medijima – osim delova koje on kontroliše – upravljaju nove ideologije zasnovane na polu i rasi. Tvrdi da žele da zabrane konzervativizam na univerzitetima, da oduzmu sredstva policiji u borbi sa narastajućim kriminalom i preplave zemlju latinoameričkom radnom snagom i kineskom robom... U ovim optužbama ima taman toliko istine koliko je potrebno da ga njegove pristalice bodre do sudnjega dana. Dženkins je na kraju ispričao Britancima detalj iz posete istaknutog američkog senatora, koji je nedavno na privatnom skupu u Londonu uverio prisutne da Amerikanci nikada neće vratiti Trampa u Belu kuću. Bilo je to za sve u prostoriji nezamislivo, a generalna ideja bila je da oni koji se u Americi izjašnjavaju za Trampa "samo pokušavaju da nas uplaše". Ali sa sadašnjim stanjem stvari u svetu, nestalni Tramp nikada ne bi, prema Dženkinsovim rečima, trebalo da bude ni u poziciji da vodi ono što je još uvek, iako na slabim nogama - slobodan svet. Ali oni koji mu se protive trebalo bi da prouče šta ga čini tako popularnim u očima većine Amerikanaca. Dok istovremeno Trampove političke protivnike čini - manje popularnim.

Ma kakvi da uzmu Ukrajinu, to nema veze s mozgom. To se ne bi desilo čak i u najgorem scenariju po Ukrajince, ako bi neko spolja insistirao da po nepovoljnim uslovima sednu za pregovarački sto. A kad se jednog dana završi rat u Ukrajini, Rusima neće godinama pasti na pamet da ratuju. Pa nisu samo Ukrajinci iznureni, ratno stanje iznuruje i one koji su duboko iza linija fronta. Ta ratna psihoza u kojoj živi i onaj Rus iz Tule, i onaj iz Jekaterinburga i iz Novosibirska, iako niko ne puca na njega, ostavlja duboke posledice po građane i društvo. Jedino ako njih neko napadne, pa da moraju da se brane, a i tada bi se osetile posledice višegodišnjeg rata u kome se nalaze, pa čak i tada ne bi baš svi odmah skočili kao jedan. Ljudi ne vole da idu u vojsku na većini mesta na planeti, pa moraju da ih pozivaju TV reklamama u prajm tamu da se priključe oružanim snagama... A kamoli u rat... Kako god to zvučalo, ogromna većina planete je pacifistički nastrojena, samo taj odnos kvare delovi bučnih i kreštavih ratobornih političkih elita.

Pre nego što se posvetim onome što mi je palo na pamet netom posle objavljivanja jednoglasne odluke Vrhovnog suda u korist Trampa, podsetio bih da često na ovom mestu osluškujemo kretanja javnog mnjenja, kako bismo odredili neke nove pravce ili konstatovali one stare. U tom smislu, postoje onakva ili ovakva istraživanja javnog mnjenja jer jednostavno nemaju sva istu težinu, ali kada neko istraživanje top profila, recimo, objavi Njujork Tajms, analitičari i planeri izbornih štabova otvore širom oči... Jer, reč je o nečemu što u njihovom poimanju stvari čak i prevazilazi pojam medija. Pa čak i u tim slučajevima, dakle kad su izvori relevantni i bez ikakve sumnje grme jako poput Njujork Tajmsa, postoje ankete i jasni zaključci koji imaju veću ili manju težinu. Jer, nije isto kako će, primera radi, glasati jedna grupa ispitanih u odnosu na drugu grupu, budući da nemaju baš sve grupe glasača podjednaki uticaj na ishod glasanja... Ali kad Njujork Tajms objavi da deset odsto Bajdenovih glasača iz 2020. kaže da će sada glasati za Trampa, to je mnogo važnije čak i od podatka da Tramp u toj istoj anketi ima prednost u odnosu na Bajdena 48:43 na nacionalnom nivou. Jer, govorimo o potencijalnih 8 miliona novih Trampovih glasača iz Bajdenove doskorašnje baze, zahvaljujući jednostavnoj matematičkoj operaciji koja ne trpi spinove i izvrtanja. Jer, brojeve možemo da tumaćimo na više načina, ali neki trend te vrste samo i jedino onako kako zaista i jeste. Zato analitičari znaju da brojevi i mogu da imaju nekakava odstupanja, ali trendovi - ne. I tu dolazimo na odluku Vrhovnog suda, koja je u obrazloženju toliko jasna da je i osnovci mogu bez problema shvatiti i koja otvara jedno pitanje koje niko dosad ne pominje. Vidite, poštovani forumski kolega, u anketama se zapravo od ispitanika zahteva da daju odgovore na pitanje da li bi glasali za Trampa ako bude pravosnažno osuđen do početka izbora, što je prilično jasan i nedvosmislen upit kome mane nema kada je reč o pravilima koja oblikuju takve ankete. I zasad su odgovori razni i svakakvi. Ali niko se zapravo ne pita - šta će biti ako Tramp počne da pobeđuje na sudovima, kao što je pobedio na Vrhovnom sudu? Što je bio indikator da, odmah po odluci Vrhovnog suda, moje skromno prvo zapažanje bude da tog pitanja zapravo nema u anketama, iako bi u takvom slučaju ishod pravnih borbi definitivno mogao još više da preoblikuje javno mnjenje u korist jednog, a na štetu drugog kandidata. Iz tog razloga odluka Vrhovnog suda prožima ne samo zakone, pravo i Ustav, već i dublje pore američkog društva... I to sa znatno indikativnijim trendom i ozbiljnijim implikacijama nego što je to dozvola da se nečije ime nađe na izbornom listiću.

Ovo kao da je pisala Komsomolskaja pravda, a ne Si-En-En. Rusi čitaju i pitaju se - jel realno da ovako rulamo... Jedino ako je ovo neki vid pristiska da se NATO više uključi, tako bih jedino mogao da razumem takvo emitovanje malodušnosti.

Svakako u svoj toj furtutmi sa arapskim glasačima u SAD treba razmotriti ovaj aspekt koji Mama pominje, sa napuštanjem Bliskog istoka i odlaskom u potragu za boljim životom, ali to je zapravo toliko pipavo da se zaista ne bih pačao u detalje bez snažne podrške u vidu relevantnih analiza i brojeva. A nije da me ne zanima šta će biti... Daleko od toga... Posle onoga u Mičigenu, kad bih mogao, sad bih otrčao u novembar da vidim kako će glasati arapi i progresivci u sving državama, odnosno da li će izlaziti na birališta i u kojoj meri. Ali ne mogu. Pa moram da sačekam. Ali će nam tada svakako biti jasnije koja čarapa ide na koju nogu kada je reč o toj problematici.

Okej, ima tih stavova da treba da uskladimo namere o kolektivnoj odbrani jer Putin ima atomsku bombu od koje smo se uplašili. Ali jel to znači da treba da mu se sklone sa puta, uzmemo li u obzir da to nije samo ludačka pretnja, već da bi zaista doveo svoju zemlju do uništenja zbog komada ukrajinske zemlje?! Šta ako sutra kaže - ja sad idem na Moldaviju, a vi čik da me sprečite jer ću da vam bacim atomsku bombu... Mislim, ako se bojimo toga, onda nikom ništa, jel tako? Da se prave ludi, jer što da šalju NATO trupe u Ukrajinu kad mogu da ga puste da šenluči, pa da mirno spavaju bez straha od njegove atomske bombe... E vala da ga ne puste... Pretio je atomskom bombom i Hrušćov tokom Kubanske krize.

Ne glasaju stranke, glasaju ljudi, zato predmet ispitivanja anketara nisu stranke, već pojedinci... A tu, dakle kada je reč o pojedincima i principu "jedan čovek, jedan glas", nema unificiranosti u Srbiji po predmetnom pitanju, bez obzira kakvu bismo političko-sociološko-kulturlošku gimnastiku mogli da primenimo i koliko da rastegnemo pojedine pojmove. I ne samo da je nema, nego su i rezultati istraživanja takvi da njima često ne maše nijedna strana, jer ne da je reč o nekakvoj aklamaciji, već naprotiv - o podeljenosti. Mislim, može bilo ko da smatra da je svako u Srbiji za Kososvo u Srbiji, ali brojevi jednostavno pokazuju da to nije tako... Čak vam ne trebaju za to ni ankete, dovoljno je da odete u kafić i čujete različita mišljenja o tome. I sad, bez želje da se povede dodatna polemika, već samo kao benigni primer dajem jedno pitanje koje mi je postavio advokat moje kancelarije, čije političke i nacionalne preferencije zaista ne znam. Veli on, onako više lakonski - zamisli kada bismo hipotetički vratili Kosovo, kako bismo uopšte ponovo inkorporirali Albance (dakle, više od milion ljudi) u demokratske, ekonomske i finansijske sisteme... Eto koliko tu zapravo ne da nema unificiranosti, nego svako malo izleću neke nove teme, oprečnosti i dileme... Upravo je iz tog razloga isključivost bilo kog tipa malo poželjna do nepoželjna kategorija u sveobuhvatnim analizama... I u Srbiji, i u SAD, i svuda... Zato i postoji potreba za istraživanjima tog tipa, za anketama, fokus grupama... Jer bismo u protivnom mogli lagodno da zaključimo: ovo je belo, ovo je crno, sredine - nema. I ajd ćao... Ali nije baš tako. Jer, kako se ono kaže: koliko ljudi - toliko ćudi.

Putin u govoru o stanju nacije rekao da bi, u slučaju intervencije NATO trupa, mogao da posegne za nuklearnim naoružanjem... A to znači da mu nikako ne bi bilo svejedno i da mu se ne dopada ono što je izneo Makron. Što je i logično, jer bi mu bilo svakako lakše ako bi ga Bajden gađao sladoledom, umesto da uputi ljudstvo u Ukrajinu. A pokazuje i da Putinove gaće nisu baš ostale na istom mestu od momenta kada je u jednačinu uključena makar i minimalna mogućnost slanja NATO ljudstva u zone dejstva. Drugim rečima, oni koji zagovaraju opciju slanja NATO vojnika na mesta gde se u Ukrajini puca možda i nisu u krivu.

Da ne idemo u oftopik, ni ankete u Srbiji zapravo ne pokazuju unificiranost kada je reč o Kosovu, kao što verovatno ne bi pokazale ni ankete u SAD što se tiče palestinskog pitanja. Pretpostavljam da je isključivost tih razmera teško ostvariti skoro bilo gde u svetu i da ste zapravo dali dobar primer koji to pokazuje. Pa bih ipak sačekao neku analizu i istraživanje o tome. pre nego što bih ustvrdio bilo šta što se tiče predmetnog fenomena, iako mi je jasna paralela koju ste povukli... I sa kojom mogu donekle da se složim ako bi se to odnosilo na fragmente nekog društva, pozivajući se ne na brojeve već na empirijski doživljaj nekih situacija.

Već smo o tome ranije pisali na ovom topiku, u smislu jake bajdenovske baze arapsko-progresivnih glasača u Mičigenu na izborima 2020. godine. Nismo, dakle, bili iznenađeni njihovim realnim brojem, već je samo bilo pitanje kako će se u brojevima odraziti ono što su najavljivali na protestnim skupovima. I sad kad smo videli te brojeve, imamo zaokruženu sliku. A to ko povlači znak jednakosti između Palestine i uslova za život zaista ne znam bez uvida u studije tog tipa, a ne bih da nagađam jer je reč o ozbiljnom uzorku registrovanih glasača. Zato sam se u postu na koji ste se referisali pitao kako bi oni reagovali kada bi živeli bolje, bez ikakve konstatacije dok ne dobijemo relevantne statističke uzorke tog tipa i rezultate ispitivanja javnog mnjenja ako bi im predmetno pitanje bilo postavljeno. U ovom trenutku ne znam odgovore na ta pitanja i mogu samo da pretpostavljam iz vlastite skromne perspektive. @Kronostime Neki govornici koje sam slušao na takvim protestima govorili su upravo to što ste naznačili. E sad, da li su oni u većini, u manjini i u kom su procentu uopšte, videćemo u budućnosti.

@Kronostime Upravo ste otvorili nešto što sam i sam nameravao da primetim, jer nisam nigde dosad video tu vrstu percepcije - reč je u stvari o običnom pitanju da li bi tih sto soma koji su Mičigenu glasali protiv Bajdena, ili ti iz Rojtersove ankete, izražavali nezadovoljstvo zbog načina učešća Bajdenove administracije u krizi na Bliskom istoku baš u toj meri da su zadovoljni svojim životima, finansijama, ekonomijom... Dakle, da žive lepo, ili barem onako kako se nekada živelo u SAD, da li bi i tada skakali Bajdenu po staračkim leđima, kao što mu danas igraju školice po grbači? Da li bi i u tom slučaju pretili bojkotom izbora, ili bi rekli - hej, pa meni je lepo, lepo zarađujem i moja porodica ima odlične uslove za život, pa daj da malo zažmurim na jedno oko kada je reč o spoljnoj politici... Da mogu da se leče, da putuju, da kupuju kuće i da šalju decu na fakultete kao nekada, da li bi bilo baš tolikog nezadovoljstva?

Pominjao sam već te skupove glasača demsa koji inkliniraju Palestini, a i vi ste ih pominjali, u smislu da su indikativni kada je reč o nekim pomeranjima u odnosu na Bliski istok. Nismo, međutim, imali brojeve koji bi poduprli neke pretpostavke, ali ovi brojevi koje sada prvi put vidimo, a koje ste objavili iz Rojtersove ankete, izgedaju mi kao logična posledica nečega što smo, ne znajući samo o kom je intezitetu reč, već primetili u tom korpusu. I koji imaju itekako smisla kada se priključe prajmarisima u Mičigenu. Zato je pad podrške Izraelu, kada je reč o demsima, nešto što se moglo i očekivati kao odjek tih mnogobrojnih akcija raznih aktivista.

Kada uđe toliko miliona ljudi u neku zajednicu na nezakonit način, bez ikakve provere, onda igra velikih brojeva stupa na snagu. Statistički, tu će da bude svega i svačega, i ubistva, i silovanja, i pljački, i narko trafikinga, i trgovine ljudima jer svaki haos na tom ogromnom uzorku može da donose mnogo toga lošeg. Neko bi rekao, pa šta, ubijaju i oni koji nisu ilegalni imigranti, ali država se štiti od takvih zatvarajući ih u zatvorske jedinice u cilju prevencije, kao i kriminalnim dosijeima i svim raspoloživim pravnim procedurama, a ne kao kod ovog Venecuelanca koga su dva puta hvatali i puštali pre nego što je ubio Rajli. Bez dosijea, bez papira, bez ičega što zajednicu zapravo upozorava o kakvoj je opasnosti reč... I kad to pomnožimo sa milionima, tom potencijalu hipotetički je samo nebo granica. Naravno, pošto su zaslužni za to sad zagrizli debeli metak, moraju da pronađu izlaznu strategiju. I u tom lutanju koriste sve i svašta, od rasizma do nekih statistika iz 2021. ili 2022. godine, koje pokazuju da ilegalni imigranti zapravo i nisu ubili, orobili ili opljačkali baš toliko mnogo ljudi u odnosu na broj onih koji su nelegalno nagrnuli u SAD. Ali ovaj Venecuelanac je ušao u zemlju upravo u tom periodu, a retko ko će da ubije nekoga odmah, baš čim kroči na teritoriju SAD. Da se pokaže ko je ko obično treba vreme, pa će tako i te statistike od pre dve-tri godine ubrzo zahtevati ozbiljan apdejt.

Zato što ovi u Eagle Pass vole Bajdena ko prst u oko (istinski, a ne retorički). Što se tiče arapskih glasača, bitan je kombo arapski glasač&progresivac u sving državi tipa Mičigen. A taj kombo od preksinoć plodi Bajdenove koke.

Evo kako Rojters prenosi Makronov govor - https://www.reuters.com/world/europe/macrons-ukraine-troop-talk-shakes-up-nato-allies-2024-02-27/ Naravno da se misli na NATO. Sad neka tumači ko kako hoće, ali najvažnije je tumačenje ostalih članica kojima je bilo jasno o čemu je reč... Pa ne bi za džabe odmah poskale da je to bilo izrečeno, onako, meh... U francuskim medijima jasno je naznačeno da su Makronove reči proizvod planova NATO zvaničnika, koji su se dogovarali i razgovarali na tu temu.

Analogija sa Hitlerom ima itekako veze, jer nismo mi sa foruma posredno i neposredno naoružali Putina gurajući mu milijarde u ratni budžet i zato postali visokopozicionirani članovi uprave Gazproma, ali neko iz Evrope i sveta svakako jeste... Jel smo mu mi dopustili ono u Čečeniji? Mi smo, dakle ovdašnji forumaši, Putinu dali Krim?! Mi smo mu dozvolili da vršlja po Siriji, jel da? Sigurno smo mi i nagovorili Sija da proksi naoruža Moskvu preko Severne Koreje, a da zato niko u svetu ne sme ni da mu zucne... zabili glavu u pesak, da ga slučajno ne razljute... Guralo se Putinu i šakom i kapom i u trenucima kad je i budali bilo jasno kakve su mu namere, stvarajući svojevrsnu drenažu terena za ono što se danas dešava u Ukrajini. Kao što su onomad njihovi prethodnici trčali u zagrljaj Hitleru, pa mu posle dozvolili da otme Austriju i Čehoslovačku sve gledajući sa bezbedne udaljenosti. E, onda su shvatili kada je već stigao nadomak Varšave da treba fizički da mu se suprotstave, a ne mašući nekakavim papirčinama i držeći borbene govore. Kad će to ovi sadašnji da shvate? Ko nam garantuje da isto neće biti i ako dozvole Rusima da otmu ukrajinsku teritoriju zaključivanjem nekakvog mira? Gledajući juče lidere zemalja koji redom, kao da ih je neko na to naterao, izjavljuju da ne dolazi u obzir slanje njihovog ljudstva na front i da će Ukrajinci definitnivno fizički ostati sami tamo gde se puca, kako da odbacimo mogućnost da će se možda na kraju isti ti dogovoriti sa Putinom?! Odnosno, ako već nemamo neke nove čerčile i ruzvelte, peteni i kvislinzi nam svakako ne fale... Zato, ako ne žele neki truli kompromis sa Rusijom na štetu Ukrajine, sada treba fizički da se odupru Putinu i pošalju u Ukrajinu NATO trupe, upravo onako kako smo ovde i nagovestili pre nego što je i sam Makron to izneo. I pre nego što je objavljeno da NATO planeri imaju tu mogućnost u analizama, jer su shvatili da ljudstvo postaje najveći problem, a ne samo tehnika i municija... Istorija nas uči da je sve ostalo kontraproduktivno i da ide na ruku agresoru, a dodatno uništava žrtvu.

Puzigaća bi ovde rekao da naslov tačno odgovara stanju stvari i da precizira suštinu. Pa pošto je onemogućen da nam to saopšti, ovo je samo podsećanje u vidu omaža :)

Iskombinovaće nešto kad muka natera... Neće to sad biti kolosalna promena, zato sam i pomenuo balansiranje. Jer, kad pogledam sve te skupove i izjave tipa - Palestinian lives matter, pa onda i brojeve koje su ti ti skupovi direktno proizveli na prajmarisima u Mičigenu, iskustvo me uči da mora doći do nekakvog kompromisa. Barem u izbornoj godini. Možda niste videli, ali precizirao sam da ti glasovi neće ići Trampu u novembru, ali kada ih Bajdenov izborni štab sagleda, njih brine i sama pomisao da neće izaći na izbore u znak protesta. Podsećanja radi, 2020. godine arapski glasači i progresivci bili su nedvojbeno na Bajdenovoj strani, a danas mu u Mičigenu odbijaju lojalnost u skoro tačnom iznosu kolika je bila razlika kojom je pobedio Trampa u toj državi pre četiri godine. Što je isuviše podudarnosti da bi bilo zanemareno i samo gurnuto pod tepih.

Sad sam baš na temi o Bliskom istoku pomenuo kakve bi refleksije moglo da izazove glasanje u Mičigenu. Jer, do juče nismo mogli da izmerimo kog je inteziteta nezadovoljstvo arapskih glasača i progresivaca, ali od sinoć je to jasno kao dan. I to naravno ne znači da će svi ti nezadovoljni sada da glasaju za Trampa, ali dovoljno je da jedan relevantan broj takvih ostane kod kuće prilikom izbora u novembru - i eto problema. Zato sam ubeđen da sledi nekakva promena kursa Bajdenove administracije na Bliskom istoku. Kakva i u kojoj meri - videćemo.