Nek grmi jako

Nije mi bila namera da prethodni post bude preglomazan, pa sam izostavio deo vezan za šut za tri poena za koji sam mislio da se podrazumeva... Ali pošto vidim da se ipak ne podrazumeva, to jest da se pojedine činjenice zaboravljaju, prenebegavaju ili jednostavno ne znaju, podsetio bih da u svim relevantnim košarkaškim takmičenjima, dakle ligama i turnirima ovakvog tipa, najbolje odbrane zadržavaju šut za tri poena na oko 30 odsto. Što, prevedeno za one koji su imali manju ocenu iz matematike (gde ubrajam i moju malenkosti), znači da čak i najbolje odbrane protiv vanjskog šuta, prosečno primaju trojku posred čela iz svakog trećeg pokušaja. S druge strane, činjenično stanje objašnjava nam da je aktuelni napadački majndset doveo do toga da imamo pojedince koji šutiraju za tri poena sa preciznošču od skoro 50 odsto tokom ligaških takmičenja (kakav je slučaj, recimo, sa Harisom iz Bruklina), a da je onih koji prebace 40 odsto tokom sezone toliko da je besmisleno navođenje njihovih imena, pošto bismo ih ređali letnji dan do podne. Takođe, pored igrača koji su na oko 40 odsto šuta za tri poena ili preko toga, postoje i timovi koji trojke ubacuju četiri od deset, pa i nešto preko toga... S tim u vezi, oni koji poznaju osnovnu logiku i strategiju odbrana znaju da je šut za tri poena protivnika nešto sa čim se skoro uvek kalkuliše. Jednostavno, pikiraju se igrači za koje se pretpostavlja da će pogađati u manjem procentu (to jest - neče pogađati), pa im se ostavlja prostor, ide ispod bloka i nudi širina na strani od lopte, dok se u nekim slučajevima ekipe odluče da i potpuno skupe dole igrajući na perimetru agresivnije samo na jednog igrača. U našem slučaju, zatvoren je bio Bogdanović, dok su Lučić i Jović, primera radi, imali potpuno otvorene poglede na koš i protiv Španije i protiv Argentine... Da bi, zbirno gledano, dali - ništa. Dok je, s druge strane, Virdoza, kome se takođe dozvoljavalo da vidi koš jer je do četvrtfinala šutirao preskromnih dvadesetak posto za tri, ubio trojkama boga u nama. Uz to je ordinarna činjenica da Amerikanci danas nisu ležali, sve podbočeni laktom na parketu, dok su dobijali one silne trojke. Naprotiv, ko ih je gledao protiv Grčke mogao je da vidi istu ili sličnu odbranu, pa su i Slukas, i Papapetru, i Tanasis, i Printezis, i Kalates, i Papanikolau opalili sličan broj trojki protiv SAD kao mi danas, iz sličnih pozicija (više i manje otvorenih)... Ali su ih dali svega sedam, uz mizernih 25 odsto uspešnosti. pa su glatko izgubili. Ni Francuzi nisu ležali protiv Australijanaca, pa su u veoma bitnom meču takođe popušili 15 trojki, uz skoro 48 odsto uspešnih šuteva Ozija... Pa ne, najbolje da su i oni ležali, puštajući Milsa da sipa kao iz kofe. Ali, što zna svako ko je igrao košarku, protiv dobrog šuta - nema odbrane. Kad ti neko šutne šest od šest, kao mi danas protiv SAD, pa trojke isevaju oni koji su imali čitavih nula na celom turniru (čitaj: Lučić), možeš da dubiš naopačke ili da voziš monocikl žonglirajući sa pomorandžama... Džabe.

Konačan rezultat, ishod i uspeh na turnirskom takmičenju elitnog tipa zavisi od niza situacija, koje se kreću rasponom između povreda, međuljudskih odnosa i forme, pa čak i sve do smrti bliskog člana porodice (kao što je kod nas, nažalost, bio slučaj), ali presudan faktor u eliminacijama ipak je stari, dobri šut. Na našem primeru mogli smo da u svega dva dana vidimo kako to izgleda u praksi, pošto smo eliminisani iz borbe za medalju, dakle u trenutku nepovratne vode ispod mosta, pošto smo od Argentine primili 12 trojki, uz njihovu preciznost u šutu za tri poena od velikh 45 odsto. Što je do tog momenta bio drugi najbolji šut na turniru, budući da je bolji učinak za tri poena na jednoj utakmici imala samo Australija protiv Francuske. To, prevedeno, znači da smo možda i u najgorem mogućem trenutku primili trojku iz maltene svakog drugog pokušaja, bez obzira da li je šut bio spot ap, iz driblinga, preko ruke ili iz otvorene pozicije, a sve to je statistički još drastičnije ako uzmemo u obzir činjenicu po kojoj su, pre utakmice sa nama, Argentinci bili u donjem domu trojkaša na turniru sa tek nekih 30 odsto. Drugim rečima, namestili smo im se u nevreme... Kao što su se Amerikanci namestili nama, samo dva dana kasnije. I to možda u još grđem obliku, pošto smo započeli meč šutirajući trojke šest od šest (Bogdanović četiri, Micić i Jović po jednu), plus dve konverzije za tri poena posle faula nad Lučićem... Što znači da smo sa čak osam vezanih uspešnih pokušaja iza linije za tri poena ušli meč, pa kad se na to nadoveže i lošija napadačka igra SAD, rezultat je bio logičan ishod sudara ekipe kojoj šuterski baš ide, i ekpe kojoj šuterski baš - ne ide. I kasnije smo servisirali rezultat trojkama, a zanimljivo je to što su pogađali i igrači koji dotad nisu imali velikog uspeha u tom segmentu, Lučić i Micić. Naročito prvi, koji je do današnje utakmice šutirao trojke, čini mi se, 0-8... Ili nešto tako... A upravo je on stavio dva puta trojku kad je bilo bitno, i kad su Amerikanci pretili da okrenu rezultat. Na kraju smo završili meč sa 15 trojki, uz 48 odsto preciznosti za tri ponea, čime smo mečovali pomenute Australijance u duelu sa Francuzima (takođe 48 odsto), a veoma je teško (čak i Amerikancima) pobediti nekoga sa takvim šutom spolja. Što i jeste posledica globalne promene napadačkog majndseta, to jest dizanja broja pokušaja za tri poena kako u NBA ligi i Evroligi, tako i u svim relevantnim ligama sveta. Pa ko bolje šutira kad je gusto i kad ti šut najviše treba - taj ima veće šanse da uspešno okonča eliminacioni meč.

Ne znam šta bih ti rekao za Kešelja... Osim da predložim da antikešeljisti organizuju simonovićevski prepad, pa umesto trofeja, pre uručenja dograbe medalju namenjenu Kešelju i odnesu je iz Pionira do obližnjeg Pančevačkog mosta, hitnu je preko ograde u nabujali Dunav, prekrste se i izrecituju "ovde baka zakopala kosti". Šalu na stranu, svaki šampionski sastav ima svog dvanaestog ili trinaestog igrača koji nije mnogo ni doprineo, a ni odmogao na putu do titula. I svako od tih igrača u si vi zabeleži titulu jer de facto i jeste pripadao tom timu, sa kojim je trenirao, putovao, delio dobro i zlo... Kešelj se razlikuje od običnih 12. i 13. igrača samo zbog svoje prethodne reputacije, što ne znači da treba onemogućiti da i on primi medalju i dodirne pehar koji je njegov tim osvojio, uprkos lamentima i pogrešnim pretpostavkama koje su pred početak sezone uporno sugerisale da to, upravo zbog njega i Čovića kao remetilačkog faktora u rosteru, uopšte nije ni moguće.

Kako to misliš da Čović ne izlazi kao pobednik iz utakmica u kojima njegov tim na semaforu ima više poena od protivnika? Šta, svi su ostali Zvezdini igrači pobednici kad Crvena zvezda izbaci Partizan iz PO Aba lige, pobedi Budućnost u finalu i sad stigne nadomak KLS titule, samo Čović nije??!? Jel to zato što je on meta verovatno najveće harange koja je zadesila nekog Zvezdinog igrača, a kojoj sam i sam doprineo godinama pišući na starom forumu protiv njega i njegovog udela u FMP Železniku, pa nam sada estetski ne paše uskakanje u vlastiti stomak, ili zato što argumenti ovde više ne vrede ni pišljivog boba? Da nisu možda i Partizanovi igrači sinoć pobedili, dočim je Filip - izgubio 🙂 Ponoviću, dakle, da onaj Filip Čović, anatemisan na ovom i ovakvim mestima kao sam đavo, nema nikakve veze sa Filipom Čovićem koji, sa ostalim saigračima i trenerom Tomićem, deli počasti za plasman u finale Aba lige i kasnije osvajanje tog takmičenja, kao i počasti za najverovatnije osvajanja KLS lige. Platno njegovog košarkaškog postojanja i ljudskog habitusa izlazi iz tog procesa belo i bez mrlje. I ja mu, posle svega, na to platno neću dodavati krmače i čika gliše. Ostali? Kako ko voli i šta koga već čini srećnim... Ali bez naglih pokreta i uz poštovanje elementarnih činjenica i istine. A istina je da je Crvena zvezda sinoć imala plus sedam kada je Čović bio na parketu, što ni u kakvom univerzumu smisla ne može da znači da je bio štetočina.

Ne gledamo iste utakmice, što je potpuno legitimno. Ali ako je uzrok razmimoilaženja to što ne vidimo iste stvari, statistika je svakako nepristrasna. A po njoj je Čović sinoć imao plus sedam dok je bio na parketu. Što znači da nije bio štetočina, jer je tim bio u prednosti dok je on bio na parketu. Da pojednostavvim - to je onaj Čović za koga smo aklamativno tvrdili da će se raspasti i udaviti kad bude najpotrebnije da mu glava ostane iznad vode. I da će zbog njega Crvena zvezda napipati dno ponora... Što se nije dogodilo ni u polufinalu plej ofa Aba lige protiv Partizana, ni u finalu Aba PO protiv Budućnosti, a ni sad u finalu KLS lige... To što moja malenkost i dalje smatra da on nije koncepcijski dobar izbor za bekap pleja je jedna stvar, kao i to što mi se ne dopada nepotizam, ali statistika u predmetnim utakmicama je nešto sasvim drugo. A naročito ishod tih utakmica iz kojih Filip Čović izlazi konstantno kao pobednik. I tu ni ti i ja ne možemo ama baš ništa. Kao što ništa nisu mogli ni Repeša, ni Trinkijeri, ni Gordić, ni Kol, ni Renfro, ni Jaramaz, a ni Pejdž. Jer, lopta ne laže, a pogotovo ne lažu brojevi.

Čak i ovakav Filip Čović brži je od kompletne spoljne linije Partizana. Neverovatno je kako ti ljudi, koje niko ne smatra za rekreativce, nemoćno posmatraju prvi korak dase koji je, prema vlastitim standardima zacrtanim u plej ofu Aba lige, zaista u rekreativnom modu... Zapravo, Partizan i Trinkijeri čitavu godinu ne mogu da pronađu lek za tri segmenta: za Čovićeve penetracije (posle čega skoro uvek sledi višak) i njegovu lošu defanzivu (više ga čak i ne napadaju jedan na jedan, što je neshvatljivo), za kompletan igrački opus Dejana Davidovca koji radi bukvalno šta hoće protiv njih i za šut Bilija Berona. I dok je treća stavka očekivana, budući da Crvena zvezda nikad nije imala trojkaša takvog volumena kome je dovoljno da vidi koš da bi im spičio trojku posred čela (čak i ubitačnije posle kretnje iz bloka ili driblinga nego nakon jednostavnog spot apa), prve dve su za Riplija. Jednostavno, Partizan, njegovi igrači i Trinkijeri napravili su od Davidovca klač mašinu sa šampionskim genom, a od Čovića više nego upotrebljivog bekap pleja u situacijama kada se lomi sezona (iako patent za to zapravo pripada Budućnosti, koja je postavila Filipa na mapu šampiona).

Jovičić dva puta u osam minuta prodorom, sa loptom u nogama, napada u trku protivničku polovinu i dolazi nadomak šesnaesterca... Sad je jasno zašto pada sneg u maju.

Koji ti je, očiju ti, ovo konverter? Ne znam za postojanje nečeg takvog - ili sam ja digitalno polupismen, ili je ovo gazda među konverterima koji nosi brutalku i bezbol palicu...

Filip Čović se među forumskim masama definitivno etablirao kao neko ko je izazvao najveći izliv emocija na tastaturu, a razlog za to svakako je baziran na sprezi utisaka o nepotizmu i, s druge strane, njegovih košarkaških atributa, sposobnosti i limita. I to je potpuno razumljivo ako se uzme u obzir da je jedini trag košarkaškog postojanja ostavio u klubovima koji su pod kontrolom njegovog oca, dok je, što je takođe važno, pokušaj da se izmakne iz očevog gnezda i profesionalno igra u Grčkoj bio okončan brzinom lasera. Ali te istine koje se tiču nepotizma i njegovih košarkaških limita nisu ništa manje od istine po kojoj je, uprkos svim predviđanjima i uprkos lošem vajbu koji je diljem foruma vukao sa sobom, odigrao dobro plej of seriju i učestvovao u pobedama kojima je izboren nastup u Evroligi i osvojena titula u Aba ligi. I to na zahtevnoj poziciji u koju je sledom događaja upao, verovatno ni sam ne očekujući takav razvoj situacije u kojem će na kraju izaći kao pobednik u odnosu na Renfroa, Jaramaza i Pejdža, odnosno Kola i Gordića. Iz tog razloga moja malenkost više ne želi da velike ovosezonske pobede Crvene zvezde prodaje na kantar, mereći doprinose ovoga ili onoga, niti želi da učestvuje u polemikama koje za osnov imaju fenomen na koji apsolutno, svi zajedno koliko nas ovde ima, ne možemo da utičemo. Jer, pokušali smo da utičemo tokom cele ove godine, stavljajući zdušno Čovića juniora virtualnim internet konjima na repove uz proročanstva apokalipse, po kojima s njim nigde nećemo stići i nećemo uzeti nijedan trofej... Što se ispostavilo netačnim. I što njegovom ocu daje za pravo da ga angažuje i sledeće sezone, uz slavodobitan osvrt na sve te pregažene pretpostavke po kojima je Filipovo kooptiranje u Crvenu zvezdu bila odluka koja će zakopati i oba Čovića, a i naš klub. Pa sad kao da gledam Čovića seniora, koji uz onaj njegov istrenirani osmeh pravednika, pita čauše oko sebe - ko je bio u pravu? Ja, koji sam bolji za stotinjak hiljada evra više u porodičnoj kasi na ime Filipove plate, za osvojenu Aba ligu i plasman u Evroligu, ili oni koji su sate i dane potrošili da svima dokažu da je to, sa Filipom Čovićem u rosteru - nemoguće... E, više mu neću davati džebanu za tu vrstu slavodobitnosti. Što od sveg srca i vama želim.

Forum vaskrese. Vaistinu vaskrese. Prijavljujem se. Pozdrav svima,