Nek grmi jako

Pa Njusoma pominju kao zamenu sad kad je to svakako evidentnije kao mogućnost, a time ovaj mali internet kutak u vidu ovog topika dobija na značaju, budući da je na ovom mestu on pominjan kao favorit još pre skoro godinu dana. I to kad maltene nikome nije bio favorit... Čak ni blizu favorita. @Mama_mia Jel ste ozbiljni kada pominjete da me je neko nazvao mutavim i enigmatičnim... Nikada me niko nije častio tim epitetima, pogotovo ne da sam mutav budući da nemam smetnji u govoru... A i nismo valjda došli ovde da se vređamo?! Čak postoji mogućnost da bi kolege forumaši u izbornoj godini više voleli da pročitaju upise o aktuelnim zbivanjima nego upise koji se tiću opisivanja moje malenkosti, ali svakako ne želim nikome da ukazujem koja je od te dve opcije svrsishodnija.

Postoje indicije da stranka, ili barem jedan njen bitan deo, već razmišlja u tom pravcu, ali još nema nečeg konkretnog. Ako dođe do promena tog tipa, to će značiti da je nekolicina nas sa ovog topika ispravno smatrala da će se to i dogoditi, pominjući taj scenario još pre nego što je Tramp i podneo kandidaturu, dakle nevezano za njihov revanš. Moja malenkost u tom slučaju ostaje pri Njusomu kao favoritu broj jedan, budući da je on bio moj favorit i da sam razloge za to ovde pominjao čak i u vreme kada ga je dobro obavešteni Vašington post stavljao tek na peto mesto potencijalnih Bajdenovih naslednika. Zato sam i gledao bukvalno svaki od njegovih TV nastupa u poslednjih nekoliko meseci, pa iz te perspektive mogu slobodno da konstatujem da se on već duže vreme ponaša kao predsednički kandidat koji se nije zvanično kandidovao. On bi upravo bio taj koji bi naglo iskočio iz drugog plana u nekom od mogućih mehanizama koje sam pominjao, kao iz dugo spremanog zaklona, i preuzeo na sebe ono što sledi do novembra. Tada bi se ovaplotio samo jedan deo moje skromne projekcije, budući da bi drugi deo sačekao onemogućavanje Trampa da bude kandidat, što bi dovelo Desantisa u poziciju favorita broj jedan za GOP. Pa da lepo gledamo duel Njusom-Desantis, onako kako sam to ovde neskriveno zagovarao mesecima unazad. Naravno, i dalje zadržavam kao mogućnost opciju da se izbori u ovoj godini uopšte i ne održe, odnosno da se suspenduje izborni proces kao u seriji House of cards,a razloge i scenarije za takvu eventualiju već sam detaljno obrazložio na ovom mestu.

Često se pominje podatak po kome većina ispitanih u SAD ne želi izborni revanš bivšeg i aktuelnog predsednika. Pa ako taj stav preovlada u Demokratskoj stranci, postoje stranački mehanizmi koji bi onemogućili taj revanš barem sa njihove strane, kao i mehanizmi koji bi prethodili smeni Bajdena ako pobedi na izborima i dođe na funkciju koju zbog starosti ne bi mogao da obavlja. Postoji, dakle, nešto što se naziva "intervencija suspenzije" i što se definiše kao motivacioni razgovor koji bi ubedio pojedinca da donese odluku koju podržava većina. Ukoliko demokrate izaberu ovaj put, nekoliko najviših stranačkih lidera bi moglo da sedne sa Bajdenom i iznese kolektivno mišljenje da on psihički i fizički klizi i tako dovodi i stranku i zemlju u opasnost, te da bi shodno tome trebalo da obustavi svoju kampanju. Realno je očekivati da bi Bajden verovatno negirao navode o vlastitoj inkompentenciji i suprotstavio se potrebi da odstupi. Ali čak i ako on, njegova supruga i njegovi savetnici ne veruju da su njegove godine i kognitivne sposobnosti problem, ogromna većina (86 odsto u najnovijoj ABC/Ipsos anketi) Amerikanaca veruje... A oni su ti koji glasaju. Vrh stranke može takođe da ubedi donatore da povuku sredstva, jer političke kampanje žive i umiru od donacija. Postoji mnogo demokratskih megadonora koji daju milione dolara kandidatima, političkim akcionim odborima i samoj stranci. Ako bi veliki broj tih megadonora obavestio Bajdena da zadržavaju svoje milione dok ne obustavi kampanju, to bi svakako privuklo njegovu pažnju. Bajden bi i dalje mogao da prikupi milione dolara od malih donacija, ali odlazak njavažnijih donatora otežalo bi vođenje uspešne kampanje. Demokrate mogu i da se pozovu na 25. amandman, koji je zadobio veliku pažnju u poslednjih nekoliko godina jer su ga demokrate često promovisale kao način da se svrgne Tramp. Sada se o tome raspravlja kao o načinu uklanjanja Bajdena - bilo pre ili posle izbora. Član 4 amandmana dozvoljava potpredsedniku i većini članova kabineta da obaveste Kongres da predsednik nije u mogućnosti da obavlja ovlašćenja i dužnosti. Pri čemu potpredsednik postaje v.d. predsednik. Taj član nikada nije sproveden u istoriji SAD, ali postoji realna mogućnost da bi upravo taj način bio u upotrebi ako bi Bajden bio ponovo izabran i nastavio da kognitivno i fizički kopni. Postoji, takođe, mogućnost da se stvari preokrenu tokom demokratske konvencije, jer da bi osvojio nominaciju, Bajden mora da osvoji većinu delegata — 1.968 od 3.933 na prvom glasanju. Ako ne uspe, ide se na drugo glasanje, gde takozvani superdelegati mogu da glasaju. Iako je verovatno da će Bajden pobediti već na prvom glasanjui, snažan otpor na konvenciji mogao bi to da spreči, a u tom trenutku izvesni pojedinci zaista mogu da se nadaju izboru. Kamala Haris bi verovala da zaslužuje nominaciju, ali demokrate znaju da bi to verovatno dovelo do izborne katastrofe. Naravno, postoji nekoliko željnih demokrata koji čekaju u niskom startu da budu nominovani, poput Njusoma. Pitanje je da li bi Mišel Obama prihvatila nominaciju budući je, prema poslednjim vestima, trenutno to ne zanima. Na kraju mogućnosti imamo i - impičment., verovatnije nakon izbora nego u aktuelnom predsedničkom mandatu. Jer ako Bajden pobedi na izborima, a psihofizičke sposobnosti postanu još veći problem, Kongres bi mogao da pokrene opoziv. To ne bi bila dobra opcija po imidž stranke, ali može biti jedina ako predsednik odbije da se povuče. To su, dakle, neki od mehanizama kao odgovor na pitanje koje smo često postavljali na vom mestu: šta ako Bajdenovo stanje bude još teže u predstojećim danima i mesecima.

Zato je do svega i došlo, jer da je Ukrajina postala članica NATO pre rata, drugačije bismo sada pričali o posledicama tog činjenja, za razliku od aktuelnog nečinjenja. A u stvari nije ni sada kasno... Što bi se i desilo da o tome odlučuju formati poput Čerčila i Ruzvelta.

Lepo, tako što ne priznaju okupaciju dela teritorije i prime je kompletno. Što i jeste glavna poruka tog čina, kojom se Putinu zapravo kaže da on može da misli da je taknuto-maknuto, ali će NATO svojoj članici povratiti ono što joj je oduzeto. Pa jel zaista neko misli da bi mogao bilo ko da se suprotstavi takvoj odluci, a da ne bude proglašen za remetilački faktor kolektivnog zapada? Reč je, dakle, samo o voljnom momentu... Čak i da postoji zakonski problem, kad je to zakon predstavljao prepreku ako je u koliziji sa političkom voljom tog tipa. Na kraju krajeva, ako se uopšte ne razmišlja u tom pravcu, zašto zamajavaju Ukrajinu pričama o članstvu u NATO? Tipa, dođi danas, dođi sutra, dođi - juče. Jer, to onda ne samo da nije delotvorno i da ne pomaže cilju, već je i prilično zlobno i do srži pokvareno.

Ma ne, prave bre od Putina omnipotentno mitološko biće i plaše sami sebe pričama da će da napadne Skandinaviju, baltičke zemlje, Poljsku, Moldaviju i šta ti ja znam koga sve ne, a on se zavrzao u Ukrajini i ne može ni makac... I najbolje od svega je istina koja je sad izašla na videlo, a koju smo ovde ranije pomnjali i po kojoj bi Putin danas potpisao taknuto-maknuto. Što se vidi iz posledjih događaja, u kojima na suptilan način nudi Amerikancima dogovor da prekinu klanicu tako što će svako ostati na trenutnim pozicijama. I umesto da se to percepira kao mogućnost da se na njega izvrši dodatni pritisak primanjem Ukrajine u NATO, ovi iz Vašingotna bi radije da se pingponguju raketama sa Tuti Huti Bendom na Bliskom istoku, nego da povuku odlučan potez kojim bi pokazali da će svm raspoloživim sredstvima braniti savezničku zemlju koju napada mnogostruko brojniji neprijatelj. Sigurno su Ukrajinci oduševljeni što ih neće primiti u NATO, gde su do skora primali i Kurtu i Murtu... Eno ih, slave u Kijevu zbog toga.

Pa lako je tuđim udom gloginje mlatiti... Ima onih ratobornih, poput Poljaka, pa novopridošlih Skandinavaca koji bi, puput Finaca, mogli da potraže istorijski revanš od Rusije. Naravno, nezaobilazni bi bili Amerikanci i Britanci, pa čak i Nemci, Francuzi, Italijani i Rumuni iako se nisu baš dobro pokazivali u ratovima na istoku... Ne, najbolje da do sudnjeg časa gledaju sa bezbedne udaljenosti kako jedna zemlja napada drugu, od koje je jača za 100 miliona ljudi, kao što su onomad gledali kako Hitler proždire Čehoslovačku.

Ukrajina neće dobiti poziv za pridruživanje NATO u julu. Još od prvog dana napada na Ukrajinu pominjali smo da njeni saveznici moraju da joj pomognu bukvalno sa svim čime raspolažu, od naoružanja do finansija, jer samo delimični paketi toga, te sankcije i medijski rat protiv Rusije verovatno neće biti dovoljni. Sada smo u fazi gde nije siguran iahod čak i kad bi se vojna pomoć dovela do savršenstva, jer se ljudstvo pojavljuje kao ozbiljan čimbenik. Iz tog razloga je odbijanje ukrajinskog apliciranja za ulazak u NATO takoreći odlaganje mogućnosti da kontigenti Alijanse u ljudstvu jednoga dana stanu u odbranu ukrajinske teritorije, prema programu i načelima koji garantuju tu vrstu pomoći svakoj zemlji članici... I to na prve linije, jer su Ukrajinci već prekomerno iskrvarili... Čak možemo da se zapitamo šta faktički sprečava NATO da to učini ako se pokaže da dosadašnji napori nisu dovoljni? Strah od direktnog oružanog sukoba sa Rusijom?! Pa ni Putinu ne bi bilo lako, a možda bi baš na taj način preokrenuli tok dešavanja i naterali ga da ode kod Zelenskog i poljubi ga u usta, kao što je onomad Brežnjev ljubio u usta razne političare... Ovako, taj status kvo deluje kao prljava igra iznurivanja sa neizvesnim ishodom.

Ako bi se pitali bajdenovski mediji u SAD, ovog lika bi verovatno trebalo strpati u ludnicu, a možda bolje i streljati jer i iz ludnice može da ispaljuje ove podatke. Međutim, ni Fox News ne bi zucnuo o nečemu što taj lik pominje, jer su njima problem Soroš i ostali donatori demokarata, dok svoje biznismene i tajkune ne pominju u kontekstu da svaka administracija kleči pred mlijarderima. A ovo za Obamu je brutalno... Neću da isttražujem po netu fact checking, ali deluje prilično katarzično.

Hvala vam što ste se referisali na moj skormni upis, i to na način sa kojim se u nekom delu slažem. Jer, Putin jeste, kako ste bili namerni naznačiti, ubica novinara, kao što je, primera radi, i Hitler... Što nije smetalo nekim od najvećih novinara tog vremena da ga nekoliko puta stave na naslovnicu Tajmsa (u početnim godinama čak i u pozitivnom smislu,pa čak i u vreme kad je ubijao njihove kolege). Ali vas molim da mi dopustite da se ne složimo u jednom, a to je nazivanje nekoga - đubretom. Jer, verujem da vi i moja malenkost možemo da izrazimo emocije o nekoj osobi, pojavi ili događaju koristeći delikatnije opise. Za naciboljševik - to je već druga priča. Nekako izgleda inovativno i osvežavajuće korišćenje kombo varijante pojmova "nacista" i "boljševik", jer još nisam uočio da je predmetnu personu neko ovde nazvao tim imenom... A različitosti i inovativnost u tom smislu retko prođu nepaženo. Pa ako je to vredno blagog naklona, a moja malenkost smatra da jeste, od mene ga imate jer ste utemeljili novi opisni momenat za Takera Karslona, što svakako nije lako ako se uzme u obzir koliko se taj čovek pominje i sa kakvim sve naznakama, te izlivima emocija.

Ne znam baš na šta tačno mislite, budući da je bazična prednost ignor liste to što blokirate nešto što ste vi nazvali - besmislenom netolerancijom, koja onda ne pronalazi put do mete. I verujem vam, iako ne žeim da znam pojedinosti tog nipodaštavanja, da se stidite i u svoje i u moje ime, a držim da se stidite i u ime pristojnosti. Iz tog razloga biste, po mom skromnom mišljenju, možda mogli da probate istu praksu. Jer, pisanje o događajima i deljenje stavova sa neistomišljenicima i istomišljenicima krepi kada je rasterećeno od balasta nerazumnih uvreda. Svakako vam se zahvaljujem na želji da na neki način zaštitite ihtegritet komunikacije. Zapravo, uvek će na kraju ostati nekolicina onih koji se neće nipodaštavati, već će u ugodnom raspoloženju razmenjivati poglede na svet neometani od spoljašnjih neprijatnosti. Ako nas je istorija sveta nećemu naučila, naučila nas je da j eto samo pitanje momenta. Ili, kako bi to opisao američki sociolog Rajt Mils - pitanje kontrole nagona.

Kad nije istok propao kao civilizacijski starija strana sveta, što vidimo u slučaju Kine, zašto bi propao zapad?! Niko ne treba da propadne, ponajpre Ukrajina... Ali ako je budu branili oni isti koji su je dosad branili, na način na koji su je branili, ne piše im se najbolje. Jer, nema ništa bezveznije od toga da se od istih ljudi nadamo drugačijim rezultatima, iako iznova i iznova flešuju fejl za fejlom. Iz tog razloga Zelenski smenjuje koga misli da treba da menja, jer očigledno nije zadovoljan rezultatima... Muči ga samo to što ne može da smeni Bajdena i Šolca, jer jedan u Americi ima istorijski najniži apruval od oko 35 odsto, a drugi u Nemačkoj čitavih - 17. A da su mu saveznici premijeri i predsednici država u kojima građani veruju svojim vlastima i medijima (u SAD prvi put u istoriji poverenje u medije palo ispod 50 odsto), verovatno bi dosad dobio rat. Ovako, ako ne postoji zajednička vera u nešto, ako građani smatraju da ih mediji lažu i ako su lideri predmet podsmeha - piši propalo.

Ima Vasko Popa pesmu Majstori senki, u čijem stihu kaže, otprilike - Pred smiraj puštaš svoje senke na njihovu pravu meru... Upravo to ne čine neki predsednički kandidati u aktuelnoj izbornoj trci, jer jednostavno ne znaju kad je - dosta. Guverner Floride Ron Desantis, koga sam često izdvajao u smislu nekog pozitivnog primera, i u tom kompleksnom trenutku bio je pozitivan izuzetak. Čovek je posle poraza u Ajovi, znajući da će po njega rezultati u Nju Hempširu biti razorni, mudro odustao. Da li je to bilo zato što bi ostanak u izbornoj trci čak i sekund duže ugasio njegove eventualne nade u poziciju u kabinetu potencijalne buduće Trampove administracije, ili zato što je znao da tri od četiri Trampova glasača izjavljuju da im je Desantis druga opcija, što je izvanredan kapital za izbore 2028. godine (na kojima Tramp neće učestvovati), ne možemo sa sigurnošću da znamo. Ali sa tačke gledišta GOP glasača, povukao je pametan potez. To se, međutim, ne može reći i za Niki Hejli koja je, pošto ju je Tramp deklasirao u Ajovi i Nju Hempširu, u Nevadi deklasirana od - nikoga. Jer, budući da Tramp nije bio zbog zabrane na listićima za prajmarise u toj državi, Hejli je poražena strahovitom razlikom od nečega što je na listiću stajalo kao - none of these candidates. To je zapravo prvi put u istoriji parlamentarizma u SAD da neki predsednički kandidat izgubi od nikoga, iako je imala pun gas od finansijera i vetar u leđa od bajdenovskih medija, što je svoju refleksiju doživljavalo u nekoj meri i na ovom topiku. Zamislite da nekoga toliko glasači neće i ne žele, na način na koji ne žele Niki Hejli, da ih ne mrzi da izađu iz svojih domova, sednu u automobil, potroše novac za gorivo, pređu razdaljinu do mesta gde se glasa i odluče se za - none of these candidates... I ni to joj nije dosta... Njena kampanja ne samo da doživljava smiraj, ona je praktično gotova, ali Hejli se ponaša kao jedina osoba na svetu koja to ne shvata. Međutim, jedini lik u tom vodvilju, čiji je primer o nemanju percepcije kad je dosta fascinantan do mere da će u budućnosti svakako biti predmet analiza i izučavanja, jeste aktuelni predsednik Džo Bajden. On je zapravo otelotvorenje kako izgleda kad neko, suprotno Popinom stihu, pred smiraj vlastitu senku ne svede na pravu meru... Sad kad imamo i zvaničan izveštaj po kome zbog mentalne nesposobnosti papa Džo ne može ni da stane pred porotu u slučaju posedovanja tajnih dokumenata, a treba da kao predsednik brani SAD od ilegalnih imigranata, fentanila i kriminala, te kao vrhovni komandant brani i Ukrajinu, i Tajvan i glavnog saveznika Izrael, da li postoji neko ko bi mu dao da mu čuva i morsko prase, a kamoli bezbednost pomenutih zemalja i kolektivnog zapada?! Pa ako se ovi oko njega prave ludi kad im predsednik baulja dok silazi iz aviona jer jedva i stoji i hoda, ako ga skrivaju onoliko koliko mogu jer shvataju da čovek ne može da koordiniše ni reči, ni misli ni pokrete, priča sa pokojnicima, ne zna kad mu je sin preminuo i meša Meksiko i Egipat, da li sam Bajden zna da je dosta onda kad je stvarno - dosta??? Ne zna?! Pa kako neko ko nema najosnovniju spoznaju o sebi može da pledira na mesto predsednika? Jel može, u stvari, toliko da bude nepošten prema sebi? Pa naravno da može. A nepoštenje prema drugima rado će prepustiti onima koji zagovaraju njegovu kandidaturu, znajući da na taj način dovode svoju zemlju i građane u bezbednosni i egzistencijalni kanal.

Kada Vučić drži one tirade na Pinku i Hepiju, moja malenkost zna da se on ne obraća meni, ali i on zna da ja ne želim da ga slušam i gledam, a putem anketa i fokus grupa zna da to ne žele ni oni meni slični... Što, dakle, implicira da kao odrasli ljudi, obojica znamo da idemo u divergentnim pravcima koji se nikada neće susresti. Ali u tribalističkim odnosima pro et contra Karlsona, i Karlson i Putin imali su jasnu ciljanu grupu kojoj se obraćaju, u čemu su apsolutno i uspeli, što pokazuju brojevi. I kao nekakve poglavice, uslovno rečeno, tog plemena koje podržava njihov randevu, sa izričitom preciznošću su realizoavali taj plemenski ritual, pa je ponašanje pripadnika njihovog plemena s tim u vezi veoma očekivano. Ali ono što je takođe očekivano, ali ne tako lako objašnjivo, jeste ponašanje drugog plemena, koje žučno, nekada i nedolično negoduje u odnosu na nešto što u startu nije bilo ni namenjeno njima?! Kao što ni meni nije namenjeno nijedno Vučićevo obraćanje. Jer, to bi isto bilo kao kad ja ne bih voleo fast fud, a odem u Mek... I kad me pitaju: šta želite, ja odgovorim: kako vas nije sram da me pitate šta želim od vas, kad ne želim - ništa. Drugo pleme se, dakle, ponaša kao oni što nisu pozvani na žurku, ali im smeta muzika koja je puštana i koju su čuli pošto im je bilo dozvoljeno da uđu do parkinga, jer Karlson nije naplaćivao gledanje intervjua. Te zašto nije pušten ovaj muzičar nego onaj, te iz kog razloga su basovi toliko glasni, te zašto nema ovog ili onog ritma... Pa da li su zaista očekivali svirku po svojim notama??! Dosta sam razmišljao o tome, kao neko koga je bolelo uvo šta će Putin da kaže, ali ko je istovremeno fasciniran pominjanjem imena i prezimena Takera Karlsona koje se u poslednjih nekoliko dana meri milijardama puta. Jer, smatram da je izbor onoga što neko čita ili gleda veoma intimna stvar, kao podizanje nekakavog zida u nama i puštanje nekoga li nečega u svoj unutrašnji svet. Iz tog razloga mi veoma imponuje to što su moje skromne misli, pretočene u duuugu kolonu redova, čitane u toj meri da se onoliko reaguje na njih i da izazivaju svakojake emocije. Zapravo, čak i one emocije zbog kojih nevoljno šaljem na ignor listu pojedince koji bi da me unize,iako me lično ne poznaju i iako im ništa loše nikada nisam učinio. Jer, odista, osvrnem li se unazad, moram da skinem kapu i odam počast svakome ko je demonstrirao takvu odlučnost da iščita tolike pasuse čak i kad se duboko ne slaže sa mojim skromnim stavovima. Pa još i sa predznanjem da su moji pasusi nekad i zaista nedopustivo predugi... Plus nemaju ni neke slike, već samo silni redovi pretvoreni u kilometarski čaršav. Nekad se i zapitam, majke mi moje mile, bog te, pa kako neko može da mi pokloni toliko pažnje čitajući te upise u vreme kad ljudi jedva i pričaju među sobom? Isto tako se i pitam da li je moguće da su protivnici Karlsona potrošili dva sata svojih života gledajući ga toliko dugo... I to sa Putinom??! A da ih niko nije prisiljavao na to ili im to nametao u sredstvima maskomunikacija. Dakle, dva sata intime sa Karlsonom i Putinom, i to bez reklama niti nekih drugih ometača pažnje??! Zato, sa ove intelektualne distance, imam dozu respekta, na neki čudan način, čak i u odnosu na one koji bi da me nipodaštavaju i vređaju replicirajući mi na ovom mestu, ali ipak neumorno iščitavaju moje postove i na taj način me čine delom njihove intime, njihovog izbora i njihovog unutrašnjeg sveta. Jer vređati nekoga i nipodaštavati na način na koji se poneko odnosio prema mojoj malenkosti, dobra je tehnika ako ostane unutar misli, reči i slova... Kako ono kaže Sejnfild - svet bi bez toga bio beskrajna reka krvoprolića. Isto kao što i Karlson, onog trenutka kada je sadržaj postavio u besplatnoj formi, nije mogao da bira ko će gledati njegov intervju, a ko neće, ni moja malenkost nikako nije mogla sama sebe da pusti u nečiji život i tako postane deo nečije duboke intime. Pustili su me oni koji čitaju moje skromne upise - na sopstvenu odgovornost. I na tome čovek jednostavno mora da im se zahvali. Svima... Isto bih poručio i Karlsonu, da mogu: ako si čovek, moraš da budeš zahvalan svima koji su te pominjali na ovaj ili onaj način, ne praveći razliku na ove i one tribaliste. Neka se seti Sejnfilda i njegove izreke. Jer, da sva ta negativnost i sve te uvrede nisu pronašle adresu i metu u Karlsonovom liku i delu, u vidu misli i reči, ko zna kako bi se ta akumulirana negativna energija emitovala na neki drugi način.

Kada nekog političkog lidera, vrhunskog biznismena ili neku drugu bitnu osobu top kalibra javnost retko ima prilike da vidi, onda se i ovakvi intervjui koriste kako bi se kompletirao psihofizički profil predmetne ličnosti. Dosta nas je negde videlo ili pročitalo da se bezbednosne službe, između ostalog, služe takvim snimcima da bi kroz govor misli i tela subjekta obrade, položaja njegovih ekstremiteta, mimike i drugih gestova izradila predstava o tome kakav je zapravo neko, kako se ponaša i kako bi se ponašao u kriznim momentima. Nema, dakle, veze da li je u pitanju Lenon ili Kim Il Sung, stručnjaci iz bezbednosnih agencija vole da do besvesti bistre nečije snimke kako bi razvili spoznaju o predmetu obrade. I u toj sekvenci Karlson verovatno može nekome da izgleda kao izdajnik jer je emitovao sliku i priliku Putina u istom danu kada je emitovana slika i prilika Bajdena, sa sve zvaničnim izveštajem o njegovim kognitivnim sposobnostima i razlozima zbog kojih mentalno ne može da stane pred porotu, a kamoli da predvodi zapadni svet. Stavimo li, dakle, jednu do druge jučerašnje vrpce i snimke Putina i Bajdena, možemo ozbiljno da počnemo da se brinemo za sudbinu Ukrajine. Dodamo li im i Sija, eto osnovane brige i za Tajvan. Jer, sam pogled na vrhovnog komandanta SAD uliva nam zebnju u kosti, dok Putin uopšte ne izgleda kao čovek koga su u zapadnim medijima proglašavali dementnim, obolelim od karcinoma i nosiocem drugih bitnih oboljenja. Naprotiv. I tu je Karlson kriv bez ikakve dvojbe.

Postoje procene da je ime Taker i prezime Karlson, zajedno ili odvojeno, od momenta kada je objavio da je stigao u Moskvu, dakle otprilike u dva-tri dana, širom sveta pomenuto više od - milijardu puta. U to spadaju sva pominjanja, neposredno i posredno, na kompletnom svetskom vebu, u tekstualnoj, video ili audio formi, u štampi, informativnim i drugiim emisijama na svetskim televizijama, na radiju, u službenim i privatnim razgovorima na svim stranama sveta... Žena mi kaže da su pričali o njemu ljudi u njenom ofisu, i to oni za koje ni u snu ne bi pomislila ni da su čuli za Karlsona. Što bi, ako bismo to posmatrali kao nekakav socijalni eksperiment, verovatno, pa možda i skoro sigurno nadmašilo pominjanje bilo kog pojedinca u svetu u tom periodu, pa čak i samog Putina koji je bio predmet i razlog odlaska u Rusiju A zašto je to toliko bitno, pa izaziva veoma eksplicitne, žučne pa i ostrašćene reakcije nečega što bismo mogli kolokvijalno da nazovemo establišmentom. I to ne samo američkim, nego i šire od toga. Možda zato što je nejasno kako neki pojedinac može da deluje takvim intezitetom i baš toliko van kontrole, dakle ne kao zvanični deo bilo koje zvamične institucije već kao frontmen vlastite produkcije, koja do koliko juče nije ni postojala a sad se direktno suprotstavlja vladama, državama, unijama i raznim savezima, te medijskim mejdžoriima i njihovim pravilima do te mere da pojedinci u Evropskoj uniji ozbiljno razmišljaju i predlažu da mu uvedu - sankcije?! Jer, njegovi motivi mogu da budu i ovakvi i onakvi. Možda hoće slavu, još para, veću svetsku prepoznatljivost, pa čak i osvetu medijskim kućama za koje smatra da su se u prošlost ogrešile o njega, a sad im maše Putinom spred nosa kao što matador maše biku sa onim crvenim ogrtačem. Ali koji su motivi onih koji ga u abnormalnoj meri pominju ovih dana? Da ga optuže zato što intervjuiše tiranina? Pa čuli smo toliko puta koje sve pokušavao isto, te da su i drugi poznati novinari hteli intervju sa Putinom, dakle to ne može biti istinski razlog. Da kažu da je ružan, glup, lep, pametan, izdajnik, patriota? Pa to je lični pogled na nekog pojedinca i ne može kao takav biti fakat, niti vredi po lule duvana... Okej, ovi bajdenovski mediji u SAD su nam jasni sa jednačinom: Tramp je Putin, a Putin je Karlson, ali što ga maltene ignoriše Foks njuz kao medijska kuća sa ubedljivo najmanjim brojem pominjanja Karlsona i Putina u poslednja tri dana? Možda im smeta što je upravo njihov bivši zaposlenik percipiran kao izvorni i organski predstavnik američkih konzervativaca, a ne oni, ma koliko se kao jelen dvogodac propinjali na zadnje noge kako bi se prikazali kao zastupnici desne Amerike.? Možda bi voleli da je Haniti stigao do Putina, kao svakako bolji Trampov drugar nego Taker Karlson? I zato i njih svrbi ovaj intervju, a ne ekskluzivno i jedino CNN i MSNBC. Ako bih uzeo slobodu da nagađam, rekao bih da je inspiracija za taj spektakularni broj reakcija na Karlsona, i levih i desnih, i gornjih i donjih, sazdana u jednom običnom pitanju: ko si ti da budeš važniji od svih nas, da zaseniš na dan-dva sve naše programe, skupštine, agende, kongrese, narative, senate, vrhovne sudove i javne diskurse? I ako se neki tamo lajavi krelac uzdigne do tih visina da ga između priča o botoksu i modnoj reviji pominju neke dame u nekoj kancelariji na Balkanu, iako im ga nismo stavili na portale koje čitaju i televizije koje gledaju da bi raspredale o ispravnosti njegovih načela i poteza, kuda ide svet u kome samo mi postavljamo pravila i u kome smo mi jedini odgovorni za ono što treba da se priča i piše u udelu koji se broji milijardama, a o čemu - ne? Zato vam. Helena, ponavljam po treći put - sam intervju je manje bitan, ono što ga je pratilo i taj cunami, dakle nestvarni talas informacija ne o Putinu, nego o Karlsonu, fenomenološki je bitnije od onoga što je Putin tralalaisao. Čak mi je Putin na kraju ispao mnogo manje zanimljiv kolateral onome što je prethodilo i što se dešavalo pre nego što je emitovan intervju... Mogli su da mu stave i kutiju na glavu, opet bih bio na granici da zaspim dok sam ga slušao.

Galup je izašao sa novim istraživanjem i novim neverovatnim brojevima - prednost Demokrata u okviru crnih glasača smanjila se za oko 20 procentnih poena u odnosu na GOP u poslednje tri godine. Democrats Lose Ground With Black and Hispanic Adults Repsi sad mogu mirne duše da zapevaju gospel verziju pesme "Hvala ti, Bajdene". Pa teže je bilo pokvariti kliker nego okrenuti ozbiljan deo crnih glasača protiv sebe, i to sa agendom da GOP predvode beli supremisti, rasisti i fašisti... Kad ono - međutim.

Ma ne, ja se pominjući Čifse i Najnerse u stvari zezam sa nečim sa čime verovatno ne bi trebalo da se zezamo. Jer, prvi put američke bezbednosne agencije stavljaju u izveštaj realnu štetu predmetnog sadržaja, koju bi mogli da prouzrokuju Kinezi kao država, a ne tamo neki osigurač koji pregori pa napravi problem. I ne samo sa strujom, već i sa vodom, što je za neke možda i ozbiljnije, a i sa grejanjem. Pa onda sa saobraćajnom mrežom, internetom, sredstvima komunikacije... Ljudi bre zakukali javno, ja ih gledao svojim očima tokom prenosa u Senatu, što sam odmah i okačio ovde. Dogorelo do nokata, pa sad i pred celim svetom objavljuju nešto što šteti bezbednosnoj reputaciji zemlje... Samo još što ne zaplaču. I još jasno stavljaju Peking u izveštaj, jer žele da se jasno i nedvosmisleno zna da nije reč o nekim tineldžerskim hakerčićima koji jednom rukom izazivaju nestanak struje u pošti u Sijetlu, dok drugim rukavom brišu slinav nos. Pa svako ko zna da čita vidi u tom izveštaju koliko je sati i dokle se stiglo kad sve to mora da postane javni topik, pošto su se mesecima u tajnosti (ne)uspešno borili sa Sijevim državnim hakerima. Takođe uopšte nije nebitna ni zvanična reakcija Bele kuće, koja bi valjda trebalo da kaže nešto, povuče nekakav potez ili se barem na neki način suprotstavi kabadahijskoj Kini. Ali možda su oni špijunski kineski baloni u stvari bili probni baloni, da nas američki establišment navikne da u budućnosti neće zamerati Kinezima ni kad ih špijuniraju ni kad ih hakuju,

Kao i vi, i ja sam iz treće države, ali ne bih voleo da im isključe struju, recimo, tokom Superboula. Znate ono - ups, ispao osigurač... Taman da zaratim sa Kinom pre vremena, i to zbog KC Čifsa i SF Najnersa...

Okej, stoji. S tom razlikom što je spoznaja da tvoja država može da naudi nekome drugom jedno, a spoznaja da neka druga država može da naudi tebi - nešto sasvim drugo. Palo mi na pamet da treba sad Amerikanci da odlikuju te što su dozvolili da im Kinezi vršljaju po sistemima... Što da čekaju 4. jul... Jer to što Kinezima dozvoljavaju ti bezmozgovići zaista je za medalju. A očekujem i neko izvinjenje Kinezima... Jbg, nije lepo prekidati ljude u poslu.

Čitam ovaj izveštaj na CNN, koji sam pominjao kada je bila rasprava u Senatu (istog dana kada i ispitivanje Zakerberga), ali nisam imao pojma dokle je to došlo i da su Kinezi minimum pet godina radili šta su hteli po nekim javnim sistemima. "Prisustvo hakera u kritičnim američkim mrežama izazvalo je višemesečne napore američkih zvaničnika nacionalne bezbednosti da izbace hakere"... Jel ovo moguće? Više meseci im trebalo da izbace kineske hakere iz sistema?! Pa što ih nisu lepo zamolili da sami napuste te sisteme, brže bi sami otišli kad obave posao... I dalje kaže... Hakeri koje podržava Peking istražuju sisteme koji kontrolišu grejanje, vodu i struju, a taj pristup bi im, ako bi se iskoristio, omogućio da manipulišu tim sistemima i izazovu "značajne kvarove infrastrukture", navodi se u izveštaju. Jbt, ovi možda stvarno mogu da im isključe struju i vodu...Ne daj bože da se neki tamo Čeng u Pekingu greškom nasloni na neku tastaturu i ostavi Menhetn u mraku. Hakeri su, veli izveštaj, takođe provalili u sigurnosne kamere u neimenovanim kritičnim objektima, navodi se u dokumentu. I sad ide top deo saopštenja: Još nema znakova da je Kina odlučila da iskoristi prisustvo hakera da poremeti američku infrastrukturu, kažu američki zvaničnici, ali su zabrinuti da bi se to moglo brzo promeniti u slučaju krize... Ma jok, vole vas, samo se prave... Neće vam ništa... Možda samo malo... I neće da boli.

Cirkus, sad ispada da su svi tražili intervju od Putina, a juče su urlali kako je gnusno tražiti intervju od takvog čoveka... Iz tog razloga sam vam i napisao da je tu intervju, sam po sebi, zapravo najmanje bitan i da su mnoge refleksije bitnije od toga šta će Putin mrndžati i fantazirati iz Kremlja. A kad smo već kod Amanpur i CNN, evo jedne tople ljudske priče: https://edition.cnn.com/2024/02/07/politics/china-hacking-us-agencies-report/index.html Pa da li je realno da su aktuelni vlastodršci u Vašingtonu toliki bezveznjaci baš na svakom polju? I da sve bude bolje od boljeg, švajcarski ministar spoljnih poslova Ignacio Kasis izrazio je u Pekingu očekivanje da će Kina pružiti pomoć u mirovnim pregovorima za Ukrajinu, nakon što je Švajcarska prošlog meseca pristala da bude domaćin globalnog mirovnog samita... A u Stejt departmentu - tišinčina. Niko ni da bekne o ispravnosti odluke da Kina posreduje u sukobu u kome je preko Severne Koreje, proksi varijantom, naoružavala agresora. Kako da ne, evo sad će Kina da pomogne miru u Ukrajini, samo što nije. Ukrajinci se baš raduju što će Si da bude medijator.

Ovaj internet kutak, u kome trenutno forumski obitavamo, ponekad volim da posmatram kao porodicu... Katkad disfunkcionalnu, ali ipak porodicu. Pa čak i kad pošaljem nekoga na ignor listu, takvi mi dođu kao neki ujak ili ujna koji su izrekli tešku reč, preko koje se ne prelazi i posle koje je besmisleno nastaviti komunikaciju. Ali ima li šta lepše nego kad se porodica okupi s vremena na vreme? Sa svim tim ujkama i ujnama obaška... Zato sam i napisao da se, nakon skromnog prevoda transkripta iz Moskve (koji u nekim delovima, iako retkim, i nije ispao baš cakum pakum jer je hvatan na brzo slušanje), radujem što će se porodica okupiti, znajući da je Taker Karlson u tom smislu izraziti kohezivni faktor i pouzdani okidač za svakakve emocije... I bi tako. Doduše, nisam mogao ni pretpostaviti da će se tom brzinom i silinom reakcije slivati kao niz kakav đevđir, što bi tom Karlsonu verovatno imponovalo kad bi znao da na pomen njegovog lika i dela neko tako brzo i impulsivno reaguje na različitim stranama sveta. Iz tog razloga vam, moram to da priznam, pomalo i zavidim što ste autor ovde izrečenog - da Šicer mora da lovi čak i ko je napisao da student nije zapalio žito. Jer, to je tako očigledno, a ipak se toga nije setila moja malenkost, već vi.

Pa jasno da je umešan, taj je još veći oportunista od Trampa. Kad je kupio Tviter i vratio na mrežu sve one koje je prethodna garnitura odstranila, podsetio me na Džordana, koji je odbio da bude podrška crnom demokrati na izborima rečima: i republikanci kupuju patike (misleći na Najk u kome je imao tal, naravno). E, tako i Mask zna da treba da proda i republikancima električni autmobil i još svašta nešto što će da valja u budućnosti, pa ne bi čovek da im se zamera i doživi ono što je doživeo Bud Light.

Kad je tako nešto na dnevnom redu, kao što je taj intervju, obično se radi o nekakvoj fasadi, a u pozadini se odrađuju neki pravi dilovi. Iz tog razloga i pretpostavljam da je reč o nekoj vrsti neformalnog kanala, ali čvrstog, između Trampa i Putina, jer bi njih dvojica ubrzo mogla da se nađu za pregovaračkim stolom ako narandžasti pobedi u novembru. A što se tiče intervjua, možda bi me i zanimalo šta bi Putin rekao o međunarodnim odnosima, Briksu, dedolarizaciji... A ono što kaže za Ukrajinu apsolutno me ne zanima, jer sam se naslušao propagande tokom života.