vilhelmina

Slazem se. Ovo moze da donekle rastereti javni saobracaj, ali ne i da ga zameni. Posebno ne tamo gde je najvaznije, u centru grada, gde su guzve.

Fileri idi mi - dodji mi, to je kiselina koja vec postoji u nasem telu, pa mozemo i da je tretiramo kao sminku ili tetovazu. Ali botox je ipak nesto drugo, a ako je suditi po medijama i vec prilicno uvrezenom shvatanju, nema razlike. Tu ja vidim ozbiljan problem, da ne govorim o operacijama koje traju vise sati i rade se u narkozi. To se ni slucajno ne moze porediti s odlaskom frizeru. Kad sam govorila o samopouzdanju kao osnovnom motivu zbog cega se toliki ljudi upustaju u sve ovo, posla sam (verovatno pogresno) od pretpostavke da su informisani o rizicima. Ako je ovako da vecina stvarno ne zna razliku izmedju farbanja kose i ubrizgavanja botoxa ili cak visesatnih operacija pod totalnom narkozom, e onda se radi samo o cistoj gluposti i reklamama ispranim mozgovima. U tom slucaju je vreme za ozbiljne kampanje, bar onakve kao protiv pusenja i gojaznosti. Kako god okrenes, nije za zezanje.

U Stockholmu vec ide jedan takav, doduse samo na kratkom potezu u manje naseljenom delu grada. I jos uvek s jednom osobom u samom busu, koja je uvek spremna da reaguje manuelno ako nesto krene lose. Prosle godine su imali probu u centru grada i nije islo najbolje. Uglavnom je samovozeci bus bio vrlo oprezan ako su drugi automobili i pesaci bili previse blizu, pa su bili cesti zastoji. Ne sumnjam da ce i to nekako resiti u dogledno vreme.

Ovde to vise rade mlade zene, u dvadesetim i ranim tridesetim, nego te 50+. Ja pokusavam o tome da pricam, jer smatram da to izlazi iz okvira normalnog. I naravno, govorim o svojoj okolini, jer je ovo noviji fenomen i ne znam kako funkcionise drugde.

Da naravno, ali su to bile korekcije neceg sto je nepravilno i kao takvo moze da utice na psihicko stanje pojedinca. Govorilo se o kompleksima i kako oni uticu na tinejdzere i u tom stilu. Svakako nisu bili silikoni i liposukcija .

Aman covece, pa sam si napravio to poredjenje samo dva posta iznad!!! Repliciram na ono sto si TI napisao: Kad su te zene koje si ovde pomenuo stigle da se kvalifikuju medju starije, "prodju kroz te i jos poneke promene, steknu zrelost i nauce da zive sa sobom, ako ne u "moje vreme"??? Poenta mog pisanja i jeste u tome da ne vladaju isti uslovi i da je pritisak danas veci. Ranije nije bilo jeftinih plasticnih operacija, ali ni agresivnih medija, ni jos agresivnijeg trzista gladnog frustriranog i nezadovoljnog sveta koji je spreman da svoje telo izlozi svakakvim udarima, sve u pokusaju da dostigne neko ustvari nikad dostizno savrsenstvo. Kako uopste objasniti neku pojavu, a ne staviti je u drustveni kontekst i videti sta se to promenilo sto je dovelo do neceg cega ranije nije bilo? Zato i pominjem starije zene, koje su danas jednako izlozene tom pritisku, jer ima mnogo zvezda, koje sa 80 izgledaju daleko bolje od prosecne zene s 55. Ali ta od 55 je svoj integritet (a on ukljucuje i samopouzdanje) izgradila davno pre ove histerije, bez pritiska medija i trzista, i vecina je postigla nekakvu harmoniju u zivotu, pa vise ne pada na medijske i druge pritiske. One znaju da je lepota u toj harmoniji i zadovoljstvu, koje se ogleda na licu, u pokretima, govoru tela i zracenju, a ne u botoxu koji ti onemogucava da se ljudski nasmejes. Pitanje je kakva je buducnost danasnjih mladih zena, koje se masovno pretvaraju u ukocene lutke, a starenje je ipak neminonovan proces i stici ce ih kad-tad.

Ja nisam govorila o promenama vezanim za trudnocu, vec o zenama koje nemaju decu, a nalaze se u ranim tridesetim ili cak dvadesetim. One u pravilu vise panice zbog bora i idu na tretmane botoxom i filerima znatno cesce od onih starijih. Tacno je da ti tretmani ne spadaju u hirurgiju, ali ipak se radi o injiciranju cistog otrova, a bez ikakve realne potrebe. Meni to nije normalno. Sto se tice zena koje su danas u petoj ili sestoj deceniji, vecina njih/nas nikad nije prolazila kroz takve neke krize i nije morala posebno da uci da zivi sa sobom. S kim bih drugo zivela ako ne sa sobom? Sa slikom neke bolje mene, koja nije realna, ne postoji? Gresis ako mislis da je strah od starenja oduvek bio prisutan i izrazen na nacin kao sto je to danas. Neki normalan strah je postojao oduvek, nije bas da neko cezne da ostari, ali ovo danas je pre uzas i panika, nego normalna i prirodna zabrinutost. Ova opsednutost izgledom, sva ta jurnjava za vecitom mladoscu i lepotom je novijeg datuma, isto kao i ideal anorekticnih kostura. Zahvalna sam sto pripadam generaciji koja je toga bila postedjena. Danas mlade zene zive pod neverovatnim pritiskom da budu super mrsave, super lepe, stalno i u svakom pogledu u top formi. Divim se onima koje ostanu normalne i psihicki stabilne.

Nisi naveo razlog. Rekao si da ga ne znas, jer nisi ni pitao. Samo znas da nije samopouzdanje, jer smatras da su ga te osobe i ranije imale sasvim dovoljno. Zar nisi pomislio da je to samo maska za javnost? Ljudi koji imaju problem sa samopouzdanjem ne seku zbog toga vene i ne skacu pod vozove. Obicno funkcionisu sasvim dobro, ali znaju da bi mogle i bolje, s vise samopouzdanja, kad bi otklonile to sto smatraju nedostatkom u sopstvenom izgledu. Kad su te osobe u stanju da donesu racionalnu odluku, sve je u redu. I to je licna odluka, jer ono sto je bitno meni, ne mora da bude bitno tebi i ostalima. Jedna briga manje i zivot postaje kvalitetniji. No za to je potrebno dobro odvagati ono sto se dobija, i ono sto potencijalno moze da se izgubi. To ne moze svako, i zato danas srecemo ovoliko grotesknih likova koji setaju ne samo crvenim tepisima, velikim i malim ekranima, nego svakodnevno, na ulici.

Ne bih da ulazim u to da li ne umes da citas ili svesno podmeces, ali svi moji postovi na ovu temu, komada tri, nalaze se na ovoj istoj strani, pa nije tesko ustanoviti da ja nigde nisam napisala da je nedostatak samopouzdanja jedini razlog sto se neko odlucuje na estetsku operaciju. Rekla sam da je uvek prisutan, sto ne iskljucuje i ostale razloge. I sama sam ih pomenula nekoliko, a mogla sam da nabrojim jos. I onda sam dodala da ja mislim da je najvazniji od svih, da ima centralno mesto u necijoj odluci da koriguje svoj izgled. Covek sasvim dobro cuje i s klempavim usima i normalno dise s velikim nosem, a da ne govorim o drugim organima i delovima tela koji imaju sasvim normalnu funkciju i kad ne izgledaju onako kako bi osoba zelela. Stvarno mi je tesko da iznadjem bilo koji razlog da neko to uradi, a da taj razlog posredno ili neposredno ne ukljucuje podizanje samopouzdanja. To je prosto konstanta, svi ostali ralozi mogu da variraju. Isto to i s tvojim pokusajem da osporis moju tvrdnju da su ovakve operacije nepotrebne. One to objektivno jesu, jer ne pridonose fizickom zdravlju i normalnoj funkciji tih delova tela. Subjektivno su potrebne osobi da bi generalno bolje funkcionisala u drustvu, jer je za to potrebno - sta? Pa naravno, samopouzdanje! U tom smislu je operacija potrebna dok god ta osoba ima jasnu sliku zasto to radi, koji su benefiti, a koji rizici, pa na osnovu toga donese razumnu odluku. Problem je s onima koji ne razmisljaju mnogo, vec srljaju i najcesce ne umeju da se zaustave na jednoj operaciji nego hoce stalno jos. Kad rese jedno, ne umeju u tom da uzivaju i da se raduju, vec se fokus tog momenta prebacuje na nesto drugo, sto jos uvek nije savrseno. Recimo, zena poveca sise i tog momenta pocne da razmislja o tome kako joj uz to treba i tanji struk ili vece doope. Isto to i s intervencijama koje nemaju trajni rezultat, kao sto su popunjavanje bora, zatezanje koze i sl. Tu kraja nema, i zato to postaje problem. Umesto da osobi ta korekcija donese zadovoljstvo, ona postaje izvor trajnog nezadovoljstva, teznje za savrsenstvom, koje se nikad ne postize, vec samo vodi u nove intervencije. Zacaran krug u koji se lako upadne i iz kojeg se tesko izlazi, posebno sada kad su te intervencije postale dostupne sirem krugu.

Jesi li sigurna da oni mogu da borave u tim sklonistima preko dana? Pitam zato sto kod mene ne mogu. Sklonista su samo da se prespava, a ujutro napolje. To ako su prava sklonista za beskucnike. I ako su pravi beskucnici, a ne bilo koji socijalni slucajevi. U gradu Stockholmu takvih ljudi ima oko 2500. To u onom sto je administrativno uze gradsko podrucje, sa oko milion stanovnika. Sire gradsko podrucje ima oko 2,5 miliona, pa je i beskucnika mnogo vise.

Dobro, nije samopouzdanje, ja polazim od sebe i i zato gresim. Mozda ovaj opis koji je dala mama_mia vise odgovara profilu ljudi koje ti poznajes? A ako nije samopouzdanje i nisu slucajevi za psiho kanabe, onda bi bilo lepo da nam konacno otkrijes sta jesu njihovi motivi. Ziva nisam da saznam sta navodi psihicki zdravu, stabilnu osobu punu samopouzdanja da se podvrgne potpuno nepotrebnoj, a rizicnoj operaciji, i jos za to izvrne povecu lovu?

Polako, gde si zapeo ? Pitaj, pa cu ti objasniti. Ranije, i oduvek, su ljudi zeleli da izgledaju lepo. Osim toga, bilo je i ranije estetske hirurgije, ali se koristila da se ispravi nesto sto je nepravilno. Evo da se prijavim, ja sam korigovala jedno uvo, da ne bih morala stalno da nosim frizuru "desni vetar". Zivot mi je nakon toga dobio na kvalitetu, poraslo mi samopouzdanje i nikad se nisam pokajala. Ali rezultati danasnje estetske hirurgije, bar one koja se eksponira u javnosti, meni izgledaju groteskno. To nisu nikakve korekcije, to je totalno preterivanje. I koliko primecujem, retko se tu nesto smanjuje, uglavnom se povecava, i to do neshvatljivih razmera. Sve to nesto treba da se napumpa, da se istakne, da upada u oci. Ako nije oversize, dzaba si pare davao. Zato i mislim da postoji izvestan srazmer izmedju ekstremnosti zahvata i nedostatka samopouzdanja. Ali samopouzdanje je uvek u pitanju, nemoj da mi neko kaze nesto drugo. I definitivno, ekstremni hirurski zahvati stvarno ne mogu da se porede s nekadasnjom jurnjavom za boljim farmerkama i ostalim krpicama. Ili sa sminkom, odlascima frizeru, pa i kozmeticaru ako je bilo razloga. Za te osobe je to investicija u sopstveni biznis, pojasnila Plavi golub gore i tu ne bih imala sta da dodam. Meni su zanimljiviji obicni ljudi, ne samo mlade zene, mada je njih najvise. Nista cudno ili nepravilno na njima, ali uvek se nadje nesto da se operise. A posto je neko pomenuo strah od starenja, primecujem da se toga medju obicnim svetom vise plase zene u ranim tridesetim, kad pocnu da primecuju prve promene na sebi, nego one starije na kojima se godine sasvim lepo vide. Taj fenomen mi je posebno interesantan, ali ne znam da li je i drugima, pa sad necu da razvlacim.

Jako zanimljiva tema ! Estetska hirurgija je samo najekstremniji oblik svega onog sto ljudi danas rade , a vezano za svoj spoljasnji izgled. Jeste da to samo po sebi nije nista novo, uvek su ljudi zeleli da izgledaju lepo i da to drugi primete, i nema nista prirodnije od toga. Ali ovo danas se ne moze ni porediti s onim "u nase vreme". Ne bih rekla da su samo tehnicke mogucnosti da se napravi makeover sada vece, a sigurno da jesu. Mislim da su i motivi drugaciji. Sta god da je ranije bilo, prilicno sam sigurna da nije bio prisutan ovako ekstreman nedostatak samopouzdanja kod svih, a posebno kod mladih zena. Ima tu i nezadovljstva sopstvenim zivotom, i nerealnih ocekivanja i zahteva koje ljudi postavljaju sami sebi, i povrsnosti, i drustvenog statusa...., ali ja na prvo mesto razloga zbog cega se ljudi podvrgavaju bilo kakvim ekstremnim zahvatima da bi promenili svoj izgled, ipak stavljam nedostatak samopouzdanja.

Takve sredine su rigidne, ali u njima nema rasizma na nacin kakav se srece u metropolama. U pocetku ce novopridosli imigrant biti lakse prihvacen, ali to ne znaci da ce dobiti onu podrsku i poticaj koji mu trebaju. Na duzi rok je to ipak ogranicavajuci faktor, jer novopridoslom treba izbor (u svemu, da sad ne nabrajam), a male sredine to obicno ne nude. Takvo je bar moje iskustvo, a probala sam obe strane.

Pored sindroma veverice i konstatacije da si dobar covek, a s oba odgovora se u potpunosti slazem, ima i nesto trece. To je suocavanje s posledicama sopstvenog ponasanja, koje nisu uvek samo onakve koje smo zeleli, nego ima i drugih. Kad prijavljujes nekoga, kao Baracuda one u prodavnici, ti zelis da se to ponasanje ispravi, ali ne zelis da se tim ljudima desi nesto lose. Zelis samo pozitivnu promenu i, polazeci od sebe, racunas da ce ona uticati na "krivce" da se i oni promene u pozitivnom smeru. Ne zelis da se svetis i da neko strada. To je eticka dilema ljudi sa savescu, koja postoji otkad je sveta i veka. Rekla bih da je i jedna od bitnijih stvari koje nas razlikuju od zivotinja. Kod njih nema empatije, bilo bi skroz nenormalno da je ima. Ako moja macka resi da se mazi kad ja obuvam cipele i zurim na posao, ja cu propustiti bus i zakasniti ako treba zbog nje. Ali kad dodjem s posla, zavalim se u fotelju i samo mi macka fali za potpuno opustanje, u najboljem slucaju ce mi se ocesati o nogu i otici da spava. Ispali me samo tako, izneveri mi nade i ocekivanja, ali ona stvarno ne misli da radi nesto lose. Isto tako se ne bi naljutila ni da je ujutro u pretsoblju ostavim i odem na posao ne pogledavsi je. Moja cerka ima dobar izraz za to. Kad me zove telefonom i zapocne razgovor recenicom "mama, jesam li ja los covek", onda znam da ce mi ispricati nesto slicno tvojoj i barakudinoj dilemi. Negde je nesto uradila ili namerava da uradi, sto ce nekome naskoditi, povrediti ga ili tako nesto. Ja je onda obicno podsetim na sve one koje ta osoba svojim ponasanjem svakodnevno povredjuje, i da je mozda i njima pomogla time sto je to uradila, a ne samo sebi. Ona radi u skoli i kod nje se obicno radi o prijavama socijalnoj sluzbi kad vidi da roditelji ne rade svoj posao na najbolji nacin. Naravno, ne u drasticnim slucajevima gde ima nasilja i slicnog, nego u onim granicnim, kad zna da to rade u najboljoj nameri, jer ne znaju bolje. I u svom poslu se srecem s tom istom dilemom - prijaviti nekoga za koga znam da vara i potkrada sistem, kada znam da mu se ne preliva i da mu taj novac stvarno treba.Ili mu uskratiti pomoc koju trazi i pri tome me laze o sopstvenoj situaciji i potrebama, da bi nesto vise iskukao. U tim slucjevima moram samu sebe da podsecam da ta sredstva ne pripadaju ni meni, ni opstini, ni poreskim obveznicima koji su svoj porez platili, pa platili.... vec onima kojima je pomoc potrebnija od onog ko pokusava da me izvacari, a nece je dobiti ako delim sakom i kapom tamo gde nije neophodno. Dileme, dileme... ima ih svakog dana koliko hoces. Pomaze da se sagleda sira slika i sta si sve dobro uradio kad si nekog prijavio za nesto lose. Ljudi s isvesnom dozom empatije lako to ispuste iz vida i fokusiraju se samo na lose posledice po prijavljenog, a to je ustvari cena koju nasa savest treba da plati da bi na kraju ipak ostala cista.

Ako hoces da poredis statistiku, ni u Svedskoj ih nije znacajno vise - oko 37000 abortusa godisnje na 10miliona stanovnika. A potpuno su slobodni, pristupacni i besplatni, cak nisu ni stigmatizovani. I jos malo svedske statistike. Iako je abortus potpuno slobodan do 18 nedelja, a uz jednostavnu proceduru moguc je i do do 22, ipak se 85 svih abortusa obavi do devete nedelje. U ovih 15% koji se obave kasnije spadaju i oni koji se obave iz medicinskih razloga, a i neki koji bi bili obavljeni pre devete nedelje kad se i na to ne bi trebalo cekati, kao i na sve medicinske usluge u swe. Odluka da se prekine trudnoca je jedna od najtezih u zivotu bilo koje zene. Kad vec donese takvu odluku, normalno je i da zeli da se sve sto pre zavrsi. Ne mora je na to obavezivati nikakav zakon. One koje odugovlace, ne rade to sto su lenje, nego sto se plase suocavanja s reakcijom sredine, od porodice do medicinskog osoblja koje ih gleda s prezirom. Destigmatizacija i potpuna sloboda zene u donosenju takve odluke, moze samo da smanji, nikako da poveca broj abortusa. I svakako pridonosi da se veci broj nezeljenih trudnoca prekine u ranoj fazi, znaci u prvih osam nedelja.

Nadam se da nece. Ali i bez toga je stetocinski, jer salje odvratnu poruku, proglasavajuci sve zene za potencijalne ubice, a i mnoge muskarce za njihove saucesnike. Sam zakon, a posebno kampanja koja ga prati, vec je ostavila trag u javnosti i dala krila najretrogradnijem delu te javnosti. Sad zakon ne mora nikad da se primeni, moze i da bude oboren s federalnog nivoa, ali steta je vec napravljena, a bojim se da ce vremenom biti i veca.

Da li neko zna kako ce ovaj idiotski zakon u Alabami tretirati medikamentozne abortuse? U Svedskoj je takvo 95% svih abortusa, cujem da se pocelo i u Srbiji, za druge zemlje ne znam. Pitam to zato sto se ovako izazvan abortus ne razlikuje od spontanog pobacaja, i moze se bezbedno izvesti i kod kuce. Ko ce tu da snosi odgovornost? Nece valjda svaku zenu koja dodje sa simptomima spontanog pobacaja sumnjiciti za zlocin? Sto se medikamenata tice, ne moraju se dobiti od lekara, moze i od lokalnog dilera. Kako su mislili to da rese, ako su uopste nesto mislili?

Isto onako kako se slucajno i nezeljeno devojci napravi dete.

Mislis sta je zivot s obe noge u jednoj sredini? Ne znam za maharaju s kojim sam do sada raspravljala ovu temu, mogu samo za sebe. Meni je to ono kad tlo po kojem gazis osecas kao svoje i dobro poznato. Kad mozes da ides zatvorenih ociju, a noge same nadju. Kad imas neke orijentire prema kojima se kreces i na ulici i u drustvu, a da pri tome ne zamaras previse mozak, nego sve ide onako nekako automatski, samo po sebi. Ustvari kad mozes da ukljucis autopilot i mislis na druge stvari, a da si pri tome siguran da se neces izgubiti, zalutati, naci u nebranom grozdju, pogresiti, pa se posle kajati... Dok god ti je jedna noga negde drugde (ili bi bar zelala da bude), do tada je i mozak zbunjen, sve vreme mora da se apdejtuje, gde sam, sta sam, ko sam... Ili mozda najtacnije ovako: to je kad si 100% u sadasnjem trenutku. Kad mozes sasvim realno i opusteno da sagledas i proslost i buducnost, ali da pri tome u njima ne obitavas. Je l´mnogo filozofije za petak popodne (ili koja je vec faza vikenda kod tebe)?

Osim slobodnih ljudi koji ulaze u nove veze, ima i onih koji su u emigraciju krenuli u paru, a i onih koji zele da zive kao single, ne zele da se upustaju u veze ni sa kim, pa ni s lokalcima. Nije valjda da oni ne mogu da budu uklopljeni u sredinu, da ne zive u njoj s obe noge? A i medju lokalcima ima svakakvog sveta. Mozes biti u vezi s lokalcem koji je npr neki osobenjak, ili na drugi nacin nije i ne zeli da bude deo lokalne sredine. Recimo ne svidja mu se/joj, pa svesno bira partnere/partnerke s kojima ce ziveti na nacin koji potpuno odudara od uobicajenog u toj sredini. Ili iz bilo kog razloga ne zeli da izlazi i druzi se, ne interesuju ga lokalna dogadjanja, kultura, politika, nista od toga. Ili je taj lokalac-lokalka odredjenog profila (starost, struka, socijalni status, interesovanja, sklonosti...), pa s njim/njom upoznas samo jednu stranu zivota u toj sredini, a mislis da si upoznao sve... Hocu da kazem, mozes biti u vezama s lokalcima, pa opet ne poznavati zivot u toj sredini izvan njihovog uskog kruga. A mozes biti slobodan kao ptica na grani, nikad u bliskim vezama s lokalcima, a ipak deo drustva u punom smislu te reci.

Ima vrlo razlicitih veza s lokalcima, ne znam na koje ti mislis? Ako mislis na ljude koji su vec po nekom osnovu u zemlji, onda je to malo pleonazam. Naci se u situaciji da upoznas lokalca i stupis s njim/njom u vezu, obicno je znak da si vec integrisan. Imas posao, sam se izdrzavas, stambeno si nekako sredjen, govoris jezik, poznajes lokalne kulturoloske kodove, imas izvestan krug poznanika medju lokalnim ljudima... Sta tu jos ima da se integrises ? A ako ove pocetne korake nisi savladao, onda tesko da ces se naci u prilici da sretnes lokalca-lokalku, bar takvog koji bi ti pomogao u integraciji. Jer lokalci i lokalke koji iole imaju sta da ponude, dakle nisu neki trash bilo koje vrste, obicno imaju pametnija posla nego da integrisu neintegrisane. To tako mozda ide u bajkama, ali u stvarnosti vecina tih sto bi da te integrisu, imaju neke druge agende. Vrlo cesto se tu radi o posesivnosti i zeljom da se vlada drugom osobom. Taj/ta vrlo cesto hoce da novopridoslog imigranta skroji po svojoj meri, i ni slucajno nisu spremni da je/ga opreme vestinama za samostalan zivot. Zvuci grubo, kao da su svi na zapadu skotovi koji bi samo da poseduju, ne i da grade normalnu i zdravu vezu. Ali radi se samo o tome da za zdravu vezu ljudi treba prvo da se malo upoznaju, da nekako ukapiraju da je to osoba s kojom zele da udju u vezu. A to bas nikako ne ide ako je neko tek pristigao iz druge zemlje i nije nista od gore navedenog, skroz neintegrisan. Oni lokalci koji ulaze u takve veze s prakticno nepoznatim osobama, su mi u startu sumnjivi. Pomenuo gore melankolic azijatkinje, a tu je i prilican broj istocnoevropljanki. Uostalom, nikad nisam krila da je i mene jedan hteo da integrise. Poznavali smo se pre toga vise od 20 godina tj mislili da se poznajemo, ali ocito nismo. Nije se zavrsilo dobro, a ja sam krenula da se integrisem tek posle njega. Zahvalna sam mu jer smo zahvaljujuci njemu dobili boravisnu dozvolu, ali daleko od toga da mi je bila namera da tako ispadne. Nikada i nikome ne bih preporucila da se na taj nacin integrise. Integrisi se sam, kako znas i umes, a posle ulazi u veze s kim hoces. I to kao ravnopravan partner, a ne kao neko ko ne zna gde je i sta ga je snaslo.

Ovo je tema o abortusu, pa sam mislila da pricamo o tome. Ti mozes i o necem drugom ako ti je tako volja, ali onda nemoj mene kriviti za nerazumevanje. Dakle, u postu na koji sam replicirala, rekao si da ce za deceniju ili dve biti moguce odrzati u zivotu fetus star 4 meseca. Za deceniju ili dve?!? Ja sam te samo podsetila da je oduvek bilo moguce da dete rodjeno u sedmom mesecu, dakle nakon 24 nedelje trudnoce, pocne samostalno da dise, dakle da prezivi. Tako je i danas, i bice jos dugo. Zato tu ide granica izmedju abortusa i prevremenog porodjaja. Za mene je ta granica zakon, za druge moze da bude i neka druga. Sto se zakona koji pominjes tice, cak i da covecanstvo sasvim izgubi razum i sirom otvori vrata laboratorijskom razvoju embriona i fetusa, to jos nece znaciti da ce se oni moci seljakati iz materice u laboratoriju i nazad. Posebno ne za 10 ili 20 godina. To je nesto sasvim drugo i nije nikakav argument za ovu temu. Ni danas nisu zabranjena istrazivanja koja bi pomogla da se zeljene, a rizicne trudnoce, odrze, pa se ipak nije stiglo dalje od te famozne 24-te nedelje.

Ovo boldovano nije sasvim tacno, jer nema veze s napretkom medicine, nego s teoretskim sansama da plod pocne da dise, makar i uz pomoc respiratora. Bez respiratora, sa 22 nedelje su sanse daleko manje, ali i dalje postoje. Na tome se u mojoj zemlji i osniva definicija toga sta je abortus, a sta porodjaj. Za granicu se uzima 22-ga nedelja, jer se 24-ta smatra stvarnom granicom kad mogucnost prezivljavanja postoji, ali zbog nesigurnosti racunice dve manje, za svaki slucaj. Pre toga pluca nisu spremna da prihvate respirator, i to je to. Postoje danas tridesetogodisnjaci koji su preziveli porodjaj u 22-oj nedelji i porasli u normalne ljude. Ima nekih tvrdnji da se to moglo desiti i pre respiratora, ali te tvrdnje nisu pouzdane, pa recimo da su preterivanja. No da je samostalno disanje i time prezivljavanje moguce i uz porodjaj u 7-om mesecu trudnoce, to su znale i nase bake. Pitanje je vise bilo koliko dugo ce takvo dete ziveti i kako ce se dalje razvijati. Medicina danas i ubuduce moze da pomogne da se sprece posledice prevremenog porodjaja, u vidu ostecenja i nepravilnog razvoja. Ali granica kad je nesto abortus, a kada prevremeni porodjaj se verovatno nece menjati. U tom smislu podrzavam abortus u bilo kojoj fazi, i smatram da se za zivot prevremeno rodjene dece treba boriti svim sredstvima. Naravno, uz ovu gore definiciju - 24 nedelje, minus dve, zbog sigurnosti racunice.

Ne, ovo iskustvo moje cerke je bas s granice, tamo gde su muskarci u znatnoj vecini. Znaci, one uniformisane, uglavnom vrlo mlade policajke. Mogu da zamislim da je to zato sto svoj posao shvataju mnogo ozbiljnije od muskih kolega, ili bar hoce tako da se prikazu. Definitivno su revnosnije. Tri puta joj se desilo, i svaki put joj zensko ocitalo lekciju .