vilhelmina

Molim te da me ne shvatis pogresno, ali cini mi se da u Srbiji postoji pogresno shvatanje toga sta je uopste psihoterapija. Kod mene u swe se isto dugo ceka na pocetak terapije. Od prijave (uput lekara ili tvoja sopstvena zelja, svejedno) do pocetka, obicno prodje par meseci, bez obzira da li je drzavni ili privatni. I vrlo je skupo, jedna poseta oko 100 evra. Samo u izuzetnim slucajevima je pokriveno od strane socijalnog (opet nevezano da li je privatni ili drzavni), a i tada svega par poseta, max deset. I to nije zato sto je neko nehuman, nego sto je u tome sustina psihoterapije. Bar kako se ovde shvata, a Skandinavija u toj oblasti moze da bude primer i za druge. Poenta je u tome da psihoterapija, kao i svaka druga terapija, mora da ima neki cilj. U prvih par poseta se taj cilj formulise u razgovoru izmedju terapeuta i osobe, a cilj nije cilj nego samo lepa zelja, ako se istovremeno ne odredi i vremenski rok u kojem ce se postici. Na psihoterapiju se ovde ne gleda kao na plakaonicu od koje ti je bolje par dana, nego kao na sredstvo koje osobi u duzem periodu omogucava da se oseca bolje, tako sto ce ta osoba nauciti da zivi sa svojim problemom. Ucenje kao ucenje, podrazumeva i motivaciju, domace zadatke i vrlo veliki napor od strane te osobe. Cilj je uvek da se prekine neki los obrazac, bilo da se radi o nekom ponasanju ili stavu (prema sebi, svojoj okolini, problemu uopste...). Ako terapeut u prvih par poseta ustanovi da se cilj ne moze postici u razumnom vremenu, iskreno ce ti to reci. To jeste pitanje etike, jer bez obzira da li placa socijalno ili ti sama, nije u redu da terapeut na neodredjeno vreme uzima pare, a rezultat se ne vidi. To ne znaci da terapeut nije dobar, nego da psihoterapija verovatno nije pravo sredstvo u konkretnom slucaju. Da rezimiram, psihoterapija ima svoj pocetak (odredjivanje cilja i vremena u kojem ce se isti dostici), svoj osmisljen tok (metode, sredstva, tehnike, vezbe...) i kraj (evaluacija rezultata). Sve drugo su neformalni razgovori s osobom koja ume da slusa i da da dobar savet, ali to nije psihoterapija.

Mislim da citas tendenciozno. Ni u jednom trenutku nisam poredila sveukupan zivot mladih Svedjana sa zivotom mladih na ex-yu prostoru. Poredila sam njihov odnos prema ranijim vremenima i starijim generacijama, u smislu da bi i oni mogli da krive lagodan zivot prethodnih generacija za sve izazove s kojima se oni danas suocavaju, ukljucujuci sve zivo, od razgradnje nekadasnjeg welfare sistema do ekoloskih problema. Ali oni to ne cine, nego gledaju sta ce i kako ce s ovim polaznim osnovama koje sami imaju. Ukazala sam na ono sto se u ex-yu zemljama vrlo cesto previdja, a to je da je i bez ratova, i pored interneta i drugih prednosti koje danasnje vreme nudi svima, ne samo mladima, fakat da je zivot u vreme postojanja SFRJ i na zapadu bio laksi, predvidljiviji, sigurniji u svakom pogledu, nego sto je to danas. A mladi kao ranjiva kategorija to sigurno osecaju vise nego drugi. Samo kukanje i trazenje krivaca u drugima ovima za Zapadu nije svojstveno, a ljudima na ex-yu prostoru jeste. Da li je i za to nekako kriva SFRJ, ne bih znala.

Ti govoris o organizovanim kriminalnim bandama, kojima su motocikli samo jedan od zastitnih znakova, ali pojam "bajker" je daleko siri. Ipak, prema svima postoji strasno mnogo predrasuda. Uvek je tako bilo, ne znam zasto. Koliko puta cujes za nekog ko se slupao motorom da mu tako i treba. Mnogo ces redje to cuti za one koji nastradaju u automobilu, pa makar bili jednako krivi za nesrecu, ili cak i vise.

Ja vidim problem u tome sto ti kao pricas o proizvodnji u SFRJ, a malo-malo, pa te eto u sadasnjosti i u trazenju paralela s onim sto je bilo. I to ne bilo kakvih paralela, vec onih koje po tvom misljenju opravdavaju ono sto danas ne valja u tvom okruzenju. Pri tome cak i ne znas sta je stvarno bilo, a sta nije, jer to vreme poznajes samo iz prica starijih iz tvoje neposredne okoline. Nije problem da i pored toga ucestvujes u ovoj diskusiji. Ali daj malo razumevanja da nije isto kad o tom raspravljas sa svojim vrsnjacima, koji isto kao i ti sve to znaju samo iz druge ruke, ili s nama koji smo to vreme ziveli. Ti mi mozes reci kako je sad u Hrvatskoj, ali ne mozes mi pricati o tome kako je bilo pre 30 ili 40 godina. Inace, nisam primetila da iko ovde zeli da u danasnjem vremenu kopira ekonomiju SFRJ. Ona je imala svoje kvalitete i svoje mane, ali sve to se moze posmatrati samo u kontekstu u koji cela ta prica i spada. U svakom slucaju je ta proizvodnja generacijama i generacijama omogucila dobre uslove za odrastanje, skolovanje i uopste sticanje neke sirine pogleda, koja nam je svakako pomogla kad smo se, svojevoljno ili protiv svoje volje, rasuli po svetu. Danas cesto cujemo da je sve to bilo na veresiju, kao nekakvi krediti kojima je svet zatrpavao Titovu Jugoslaviju i sve nas u njoj. Ne kazem da u tome nema i zrno istine, ali daleko je to od onog kako se obicno predstavlja. Tu floskulu o zivotu na kredit definitivno obara citav niz istrazivanja ovde kod mene u Svedskoj, koja jasno pokazuju da su generacija rodjene oko 1990 prve u nizu onih koje ce u svakom pogledu imati losije preduslove za ostvarenje sopstvenih potencijala nego sto su imali njihovi roditelji. Pa ipak neces od tih mladih Svedjana cuti nikakve optuzbe na ranija vremena i generacije koje su imale vise srece, nego se to prihvata kao neminovnost i polazna tacka od koje se planira i gradi sopstvena buducnost. A nije da ne bi i oni mogli o tome kako se ranije lako dolazilo do dobrog posla, sopstvenog krova nad glavom, sansi za napredovanje u karijeri, kako su se krediti delili sakom i kapom, you name it. I nije da su glupi i slepi kod ociju, pa da ne znaju da su im startne pozicije u zivotu daleko slabije nego sto su ih imali njihovi roditelji. Znaju oni to jako dobro, ima ko i da im kaze, ali nikome ne pada na pamet da u tome trazi opravdanje za pasivnost i odustajanje od sopstenih zelja i planova. Jos manje da neko s nipodostavanjem gleda na ranija vremena i generacije, ili da ih optuzuje za bilo sta.

Naravno da ne, ali sve u svoje vreme. Kad je Jugoplastika trovala Splitski zaliv, ni industrija po zapadnim zemljama nije bila mnogo uvidjavnija prema svojoj okolini. No oni su nasli adekvatnu zamenu. Ono sto je moglo da se procisti, procistili, sto nije moglo, izmestili u druge delove sveta. A i da nisu, ne bi imali koga da krive. Za razliku od balkana, gde svi tacno znaju do kojih nebeskih visina bi stigli, da im nije bilo zle Jugoslavije, gde su samo oni bili ispravni, a svi drugi ih iskoristavali. Stvarno je zanimljiva ta fascinacija SFRJ. Ona je u nekom obliku postojala jedva 45 godina, a vec je 30 proslo od njenog nestanka. I gde god po njoj da krenes, i dalje se svi u raznoraznim razgovorima stalno vracaju na nju, ukljucujuci i one koji su toliko mladi da je se jedva ili uopste ne secaju.

Bilo ih je mnogo, to nije sporno. Mada i te konfekcije i vunarski kombinati nisu obavezno bili siromasni i skrti prema svojim zaposlenima. Ali da je zavisilo od firme, to je sigurno. I ne samo kad su u pitanju stanovi, nego su jace firme obezbedjivale dobar deo drustvenog standarda u gradovima u kojima su se nalazile (domovi kulture, sportski objekti, vrtici...).

Bio je, pa je kasnije presao u vlasnistvo drzave Hrvatske, koja ga je dala coveku u najam i ponudila mu ga na otkup. Isto to je uradjeno i s drugim stanovima nad kojima je pre rata postojalo stanarsko pravo, a koji su u toku rata napusteni. Drzava Hrvatska nije pravila razliku izmedu vojnih stanova i onih koji su do rata bili u vlasnistvu nekih firmi. Ne znam zbog cega si pitao, ali za mene je to zavrsena prica.

Nisam ja rekla da banke nisu davale kredite, nego objasnjavam onom omladincu da nisu firme to radile preko nekih svojih, sopstvenih banaka (to je bila njegova tvrdnja), pa tako dovele drzavu do bankrotstva.

Btw, ja slucajno znam za koliko je prodat stan u Splitu nad kojim su moji roditelji pre rata imali stanarsko pravo. Prodat je negde 1995 za 30 hiljada DM. Bio je 86 kvadrata i na atraktivnoj lokaciji, ali u tom trenutku vec 20 godina star. Ne sumnjam da su i ratne godine ostavile traga i na stanu i na okolini, tako da mi se cini vise nego realna cena. Covek koji ga je kupio je osetio potrebu da nam preko zajednickih poznanika poruci da je posteno platio stan, i da je bio potpuno prazan. Moji nesto nisu bili impresionirani tim njegovim cinom, ali ja jesam.

Znam da je u Hrvatskoj u pocetku bila i ona klauzula da se otkupljen stan ne moze dalje prodavati. Kao vlasnik si, a nisi. Kasnije je to sigurno nekako reseno, ali znam da je u pocetku otkupa bilo ovako. I da cene nisu bile ni blizu onima u Srbiji.

Vidim da si morao da proveravas, ali ocigledno si to radio na pogresnim mestima. Ovde nas ima dosta koji smo u to vreme ziveli i pamtimo sta je i kako bilo. Mogao si i nas da pitas, jer to svakako nije stvar misljenja ili stava, nego prosta cinjenica. Krediti od firme su se mogli dobiti za gradnju sopstvene kuce, ne i za kupovinu gotove nekretnine. Nijedna firma ne bi tako nesto dozvolila svojim radnicima, jer bi onda svi hteli. Zasto bi neko prihvatio drustveni stan za koji placa stanarinu i bar u to vreme nije video nikakvu perspektivu da ikad ostvari vlasnistvo nad njim, ako je postojala alternativa u dobijanju turbo povoljnog kredita za kupovinu tog istog? Da te podsetim, ti si govorio o obicnim zaposlenima, radnicima, ne o direktorima i njihovim mutljavinama. Da su tako nesto dali jednom, morali bi i ostalima i tu kraja nikad ne bi bilo. Vlasnistvo nad nekretninom se i u SFRJ visoko cenilo, i nijedan drustveni stan to nije mogao da zameni. Sto se tice gradnje kuca kreditima od firme (nikakve banke, daleko od toga), ne verujem da se iko od toga ovajdio. Ti krediti jesu bili povoljni, ali nisu bili izdasni. Doneo si firmi predracun, koji je ukljucivao nesto gradjevinskog materijala, i onda bi ti oni to platili. Naravno, samo u slucaju da im se to vise isplatilo nego da kupuju stan i daju ti ga na koriscenje. Tako bi imali jednog manje na listi cekanja, ali to su bile vise nego skromne kuce, koje su ljudi uglavnom pravili sami, na nasledjenom zemljistu ili u dvoristu roditeljske kuce. Znaci, nista fensi, jos manje nesto od cega bi drzava bankrotirala.

Covek pise o masovnom otkupu stanova od strane obicnih radnika, a to nije bilo u SFRJ nego posle nje, u pohajducenim joj naslednicama. Naravno da mozemo u sitna crevca, jer je u toj SFRJ cvetala korupcija, bas kao i pre i posle nje na brdovitom Balkanu, to nije nista novo. Ali govoriti o masovnom otkupu stanova za kutiju zvaka u SFRJ, pa jos kao o razlogu za bankrotstvo drzave, za to stvarno treba biti jako mlad i ispranog mozga.

Zalosno je sto je ex-yu prostor prepun mladih ljudi koji stvarno veruju da su se u SFRJ otkupljivali stanovi za kutiju zvaka. I jos zalosnije sto takvi to sad prezentuju novim generacijama kao nepobitnu cinjenicu. Pitam se samo sta ce te jos novije generacije dodati ovoj horor prici o SFRJ i na sta ce sve to liciti za narednih 20-30 godina.

Da, i samoj mi je pao na pamet taj dogadjaj kad su slucajni prolaznici jurili atentatore na turskog ambasadora po Beogradu, jedan je valjda i nastradao. Tesko je to iz danasnje perspektive objasniti, valjda neki osecaj moralne obaveze, pa i pozvanosti na herojska dela za opste dobro, ali i za upisivanje u istoriju. I jos svasta nesto. Bas kao sto kazes, ima ta medalja i onu tamnu stranu. U swe je bio takav predlog pre neku godinu, cak je uzet i ozbiljno u razmatranje. I kao sto se to u ozbiljnoj zemlji radi, prvo je angazovan tim strucnjaka (pravnika, sociloga, psihologa...) da istrazi moguce posledice donosenja takvog zakona, i dobre i lose. Zakljucak ovog tima je bio da kriminalizacija neiskazivanja gradjanske hrabrosti (upravo tako zvuci njihova formulacija, proverila sam na netu) ne bi pridonela da ljudi vise, cesce i bolje reaguju, ali bi mogla biti kontraproduktivna na vise nacina. Jedan od primera je bio da bi ljudi koji su bili svedoci zlocina, u tom slucaju bili manje skloni da prijavljuju i svedoce, jer bi se plasili da ne budu poznavi na odgovornost ako sami nisu preduzeli nesto sto je eventualno trebalo. Jos pametnih stvari je u tom istrazivanju bilo, ali pozaboravljala sam, a ne obnavlja mi se gradivo. Tako da je taj predlog odbijen, ali zato zakon o obaveznom pruzanju pomoci vazi u saobracaju. Kaznjivo je ne zaustaviti se i ne uciniti ono sto je u tvojoj moci, cak i ako si samo slucajno naisao, nisi ucestvovao u nesreci.

Ja pamtim vreme kad je i na Balkanu vrvelo od anglosaksonaca . To se pomagalo na putu i pred njega, skupljali se autostoperi, solidarisalo se na sve strane. Da li se neko pri tome previse familijarizovao ili je pomogao i otisao svojim putem, ne secam se da se o tome uopste razmisljalo. Danasnji "skup slobodnih individua", bilo gde na svetu, drugacije funkcionise. Za to postoje razlozi, jer ne mozes znati ko je terorista, kriminalac, narkoman, psihotican... Doduse, nisi mogao ni onda, ali se valjda nije na to mislilo. Zato i ne znam da li je objasnjenje za danasnju suzdrzanost ujedno i opravdanje da se ne reaguje u situacijama kad je ranije prosto bilo sramota ne reagovati. Nemam odgovor, ali primecujem razliku u nekom opstem pristupu svemu tome. No naravno, uvek je bilo skotova koje bas briga sto neko tamo lezi na ulici ili cak na sinama, kao sto i danas ima onih koji prvo priskoce u pomoc, pa tek onda razmisljaju sta je sve moglo da (im) se desi. Cini mi se ipak da se definicija onog sto je normalno i ocekivano ponasanje, znaci i onog sto ce vecina uraditi, pomerilo od (mozda ponekad i suludog) preuzimanja rizika da bi se nekom pomoglo, prema opreznosti i uzdrzanosti u prvu ruku, pa tek kad smo sigurni da radimo pravu stvar, tek onda se upustamo u akciju. Nikako ne bih rekla da su ljudi danas u manjem procentu empaticni nego ranije, ali vidim da ima mnogo vise barijera koje cine da u kriznim situacijama vecinski ne reaguju kao sto bi pre par decenija. Evo dole dobre ilustracije za ono o cemu bljax govori. Ne verujem da bih licno imala petlju da uradim ono sto je ova zena uradila i najiskrenije joj se divim (moja dogodovstina s pijanim cikom je naravno sasvim druga kategorija). Dogadjaj je od pre 2-3 godine kad je mladja zena s dva mala deteta sprecila lopova da otme tasnu starijoj zeni, i pri tome sama bila napadnuta. Dogadjaj je zabelezen zahvaljujuci sigurnosnim kamerama, a zahvaljujuci njima je mamlaz i uhapsen. Ali onda krece polemika u javnosti, gde je ipak manji deo (me included) bio impresioniran njenom hrabroscu, dok se vecina slozila da nije normalna, jer je i sebe i decu izlozila opasnosti.

Nemam nameru to da radim, jer jedva da i za ovaj forum imam vremena, kamoli da se rasipam na jos sto strana. Ali znam pouzdano da bi to bila samo jos jedna od tema u javnoj debati koja je ovde vrlo ziva, na sve moguce teme. Na balkanskim prostorima, medjutim, izgleda da je interesantno samo ono sto se moze na neki nacin politizovati, pripisati ovoj ili onoj politickoj opciji, ili nekom drugom mocnom pojedincu ili grupi. Obicna, svakodnevna dogadjanja, a ona su po definiciji rezultat vise-manje sponatanih ponasanja i reakcija ljudi u pojedinim situacijama, ostaju siroj javnosti totalno nezanimljiva, dok god ne izazovu neke vece posledice, koje se onda mogu pripisati aktualnim politicarima. Licno mislim da se u srpskoj, ali i u drugim ex-yu javnostima ide predaleko u politizaciji svake drustvene pojave. I mislim da se time pokusava pojednostaviti stvari, jer ako je nesto rezultat politike, onda uvek postoji i relativno lako dostupno resenje za svaki moguci problem. Dobri politicari donesu dobre zakone, dobri zakoni regulisu sve zivo i nezivo, i onda vise nemamo nikakvih problema. Medjutim, nije tako. Mnoge od drustvenih pojava koje nas ljute, zbunjuju ili nam naprotiv prijaju, jesu rezultat nepisanih zakona, normi, a ne nesto sto se da instant resiti dobrim zakonima i njihovim striktnim postovanjem. To bi ustvari bila poenta ovog topica, pa ako krene rasprava, mogu i da ga preimenujem. Teatar u svakom slucaju, a apsurdan utoliko sto se dogadja u svakodnevnom zivotu odredjene skupine ljudi, koje je slucaj u jednom trenutku postavio na istu scenu (videti pod Erving Goffman ). Da nas sad sastavis i nateras da analiziramo sta smo i kako radili, ja bih, recimo, tada iznela i podatak da sam brojala do deset, sve u nadi da ce neko drugi prici, da ja necu morati. Reagovala sam tek kad sam se uverila da nece. "Nametljivica" bi, prilicno sam sigurna, rekla da nije bila sigurna da li covek uopste zeli pomoc, pa nije htela da mu narusava licni integritet. Jer cinjenica je da je u pocetku i on jasno stavljao do znanja da zeli da ga se ostavi na miru: Meni je to i rekao, a oni koji su bili dalje i nisu culi, mogli su to da zakljuce po govoru tela, okretanju od mene, odbijanju pruzene ruke (bukvalno) i sl. Tek kasnije je poceo da saradjuje, verovatno kad je video da nece moci sam da se izvuce iz situacije. Ustvari, gornja prica je ispricana iz mog vrlo licnog ugla . Nijedan detalj nije izmisljen, ali su neki (ne)svesno izostavljeni. Iz ugla bilo kojeg od ucesnika i svedoka dogadjaja, verovatno bi prica zvucala potpuno drugacije. I nema sumnje da bih u mnogima od njih ja bila ta nametljivica, definitivno bez navodnika.

Htela sam prvo da stavim naslov "kakvi smo to ljudi", ali mi zvucalo pomalo besno, a ne bih htela da topic bude po bilo cemu negativan. Vise me zanima kako vi gledate na ponasanje ljudi koji vas okruzuju, ukljucujuci i vas same, u obicnim svakodnevnim situacijama, pa i u onim malo manje svakodnevnim. Ustvari, u svim onim situacijama u kojima dolazi do izrazaja kombinacija urodjenog i naucenog, na svet donesenog karakterom i temperamentom s jedne, i onog pokupljenog iskustvom i zivotom medju ljudima s druge strane. Da li mislite da se krajnji rezultat vremenom menja, ili to vidite kao ravnu liniju gde su ljudi uvek ljudi, pa samim tim nisu ni zanimljivi za posmatranje ili vredni neke diskusije. Ja, naravno, mislim da smo mi ljudi beskrajno zanimljivi; zato i otvaram topic. Ali postoji i konkretan povod, a to je nesto sto mi se danas dogodilo. Krenem ja tako jutros na posao u tankoj bluzi, jer sam naivno poverovala prognozi koja rece da ce biti lepo vreme. I taman kad pocinje najlepsi deo vikenda, petak popodne, pocinje i kisa. Ne dam se omesti, pruzim korak do busa i stignem prerano, ali taman da se uguram pod nadstresnicu, gde se vec skupilo dosta kao ja prevarenog sveta, u letnjoj odeci i bez kisobrana. Nadje se i poneki pametnjakovic u jakni, ali i par kretena s mokrim kisobranima, koji se cede ostalima za vrat. Posto definitivno nema uslova za cackanje po mobilnom i citanje foruma, gledam oko sebe. U jednom trenutku vidim ciku koji sedi nasred ulice, dvadesetak metara od mene, bas tamo gde treba da prodje autobus. Pored njega stoji devojcica i drzi mu cegere. U prvi trenutak mi nije jasno da li su zajedno i sta se uopste desilo. Vec sledeceg uocavam da je devojcica crna, a cika beo, dakle tesko da su u srodstvu. Mala se tu zatekla kad je covek pao, podigla mu torbe, ali njega ne moze, i sad ne zna sta dalje da radi. Covek pokusao kao da se digne, ali se prevrne na ledja. Onda se nekako ispravi, ali ostane da sedi na sred ulice, na kisi. Vidim ja da to nece moci da se resi bez mene i krenem prema njima. Mala jedva doceka da mi uvali cegere i nestane. Ja ih spustim na ivicnjak, dva komada, i vidim da su puni limenki piva. Pridjem coveku, pitam ga da li je pio i tog trena se pokajem. Mislila sam da ce se uvrediti, jer covek izgleda skroz pristojno, uredan, ne bazdi, rekla bih u ranim sedamdesetim. Ali on mi iskreno prizna da jeste popio dva piva, ali kaze da nije samo to, nego ga bole ledja i prosto mu otkazale noge. Kako god, kazem mu da se mi prvo sklonimo s ulice, pa cemo onda videti sta cemo. On kaze da ne moze da ustane, hoce tu da ostane. Osvrnem se oko sebe, niko nam ne prilazi i rekoh coveku, znas sta, nema nam druge, mi odavde moramo da se sklonimo. Ravno je i pregledno, i tim delom prolaze samo autobusi, pa ce nas videti, nece nas zgaziti. Ali ne mozemo doveka tako da ostanemo, dakle ciko, na noge junacke! Probamo nekoliko puta, ne ide. I dalje svi bleje, niko ne prilazi. Povuci, potegni, uspemo nekako da ga prebacimo u drugi polozaj i on se, uz moju pomoc, cetvoronoske dovuce do ivicnjaka i tu sedne. Dobro, ostvarili smo napredak, ali sta sad? Pitam ga hoce li da pozovem nekog, ima li hemtjänst? To je pomoc u kuci za stare, cesto ih i vode kuci kad ovako zaglave, a ja radim s njima i imam im sve brojeve u sluzbenom telefonu. Eh, ali on nema hemtjänst. Ima zenu kuci, ali nece da je zove jer ionako ne moze da dodje da ga pokupi, bolesna je, i samo bi se uznemirila. Pitam ga onda ima li pare za taksi, da mu pozovem, stoje tamo malo dalje parkirani, a mogu i da platim ako nema. Vec mi je rekao da ne zivi daleko. Kaze on da ih je vec pitao, ali nece da ga voze zato sto je pijan. Rekoh, hajde da probam ja, pitam ih jednog po jednog, da li bi ga povezli ako plati unapred. Jok, ni da cuju! Pitam moze li ako ja idem s njim. Ne moze ni to. U tom trenutku prilazi jedna devojka, onako tipicno hipsterskog izgleda, i prilicno nadrndana. Ima kisobran, ali ne nudi mi da se pod njega sklonim, nego stoji podalje i pita ove imaju li dusu. Oni je samo osinu pogledom, ocigledno se nisu potresli. Ja probam opet na sarm, ali ni ta taktika ne pali. Vratim se do coveka i krenem da ga ubedjujem da se nekako odvucemo dvadesetak metara do ulaza u metro, da ne kisnemo, a i mozemo da vidimo ima li onih cuvara. I oni bi odvezli starijeg coveka kuci, samo da ih nekako nadjem. I dok se mi tako ubedjujemo, sada vec pod budnim okom one nadrndane koja samo tu stoji na suvom, pod svojim kisobranom, a nista ne preduzima, niti ista govori, nailazi kombi nekakve firme i iz njega izlaze dvojica grmalja u onim drecavo zutim, svim i svacim umrljanim radnickim odelima. Onaj koji ostaje unutra pita coveka da li je pao, iako je to ocigledno, ali valjda ne zna kako drugacije da zapocne konverzaciju. Ja pozurim pre nego sto im se on zahvali i kaze im da mu ne treba pomoc, i pitam mogu li da ga odvezu kuci, nije daleko. Mogu i hoce, ova dvojica ionako tu izlaze, super! I dok oni istovaruju nekakv alat, uspem ja ciku da pridignem i odvedem do kombija, posednem na suvozacko sediste i vezem mu pojas, upakujem ga kao bebu. On nista ne kaze, ali se i ne opire, vidim da mu je blam od svega. Ovaj za volanom se smeska, pita ga za adresu i sad treba da krenu. Ja se zahvalim tipu, kazem ciki da se cuva, pozelim im obojici prijatan vikend i krenem prema busu. Kisa i dalje ne prestaje, i ja vise i ne pokusavam da se odbranim, mokra sam kao mis. U trenutku kada krecem cujum ovu do tada cutecu hipsterku s kosobranom kojeg nikom ne nudi, kako prilicno neprijatnim glasom pita tipa za volanom moze li i ona s njima, jer hoce da bude sigurna da je covek bezbedno stigao kuci. Staaaa?!? Do tada je blejala kao i ostali, mada s manje udaljenosti, a sad je odjednom zabrinuta, valjda da ovaj iz kombija ne opljacka pijanog ciku, sta li? Nemam drugu ideju, jer stvarno nije izgledala kao neko ko bi se grebao za besplatnu voznju od par stotina metara, max kilometar. Zasto se utrpala u taj kombi, stvarno ne znam, ali drzanje joj je bilo sve samo ne prijateljsko i blagonaklono. Ni coveku, ni meni se nije do tada obratila ili nam ponudila ebeni kosobran, samo je sve streljala pogledom, a sad stupa u akciju sprecavanja zlocina. Dok sam vukla do kombija i coveka i ona njegova dva cegera s pivom, nije ni pokusala da pomogne, a vidi sada! i dok se mimoilazimo u prolazu, ona u kombi, a ja nazad prema busu, kaze ona meni "pa valjda ga ne mozemo sada tako ostaviti". Auuu, na kraju ispadoh ja bezosecajna krava, a ona olicenje samilosti. Za tih desetak minuta koliko je cela scena trajala, proverila sam da nije povredjen, nasla mu prevoz, smestila ga da sedne i saznala da ga kuci ceka zena. Sta jos treba, da mu i dalje stajem na muku, a vidim da mu je neprijatno, hoce u zemlju da propadne. Eto, to je moja danasnja opservacija ljudskih naravi. Bas mi je prijalo da je, ovako u detalje, podelim s vama. Mislim da sam za to kratko vreme videla citavu paletu razlicitih ljudi. Od vecine koja bleji, naravno slika mobilnim, i nista ne preduzima, preko coveka koji, iako pijan, premire od sramote i radije bi ostao tu na kisi do ujutro nego da bude izlozen svim nasim pogledima, pa zatim preko taksista koji nece da povezu ovog ciku jer je malo pijan, a znam da ce ceo vikend razvoziti mnogo pijanije, ali zato mladje i bolje obucene ljude, pa onda preko ove trojice prljavih i ocigledno umornih grmalja, za koje nikad ne bih pretpostavila da ce jedini ponuditi pomoc, sve do ove nadrndane hipsterke, koja se sigurno jos uvek zgraza nad bezosecajnoscu svih nas koliko nas ima i stvarno, sigurna sam najiskrenije, veruje da je danas ucinila nesto veliko.

Kod mene za sada jedna 🤗. Nije sto sam je sama uzgojila, ali sladju jagodu u zivotu nisam pojela. Jos ove godine saksija i balkon, a za dogodine imamo druge planove 😜.

Ti se mozda sa mnom ne slazes, ali ja se s tobom uglavnom slazem . Doduse, ne bih bila tako sigurna da su palancani neka koherentna grupa, a nepalancani slobodne individue, igrom sudbine ubacene medju ove prve. Slazem se u potpunosti da su Drugi i Drugaciji uvek "problem". Ali svako od nas se moze naci u takvoj situaciji i ja sam uverena da ce reagovati potpuno isto. Osecace se odbaceno, neshvaceno, izolovano, i pozelece da ode u neku sredinu gde ce biti bolje prihvacen i gde misli da ce moci da ostvari svoje potencijale. S druge strane, sastavi deset slobodnih duhova, svi utekli iz neke svoje palanke (uopste ne mora biti geografska) i posalji im jednog kojeg oni vide kao destruktivnog palancanina, koji se nekako prosvercovao medju njih. Zacas dobijes palanku gde nisi mogla da je sanjas, a palancanin postaje taj sputani individualac, kojeg ova desetorica guse svojom agendom, koja nije njegova i od koje zeli da pobegne. I dalje ova desetorica mogu biti vrlo razliciti ljudi, ali ujedinice ih zajednicki "neprijatelj", onaj koji ih ugrozava jer je Drugaciji. I ponasace se prema njemu potpuno isto kao sto su se neke druge sredine ponasale prema njima. Koristice one iste mehanizme izolacije i odbacivanja, koji su prema njima korisceni i od kojih su se uzasavali. A nece to ni primetiti, verovace da su i dalje slobodni i nezavisni pojedinci i nema sanse da ih ubedis u suprotno.

Nije mi se dublje upustalo u ovu diskusiju, ne upusta mi se ni sada, ali ne volim da ostanem nedorecena, pa cu pokusati da razjasnim. Ne bih ja imala nikakav problem s palankom, palancanima i palanackim duhom, kakav god sadrzaj ucitali tom pojmu, i kako god ga na kraju definisali, da ne postoji ona druga strana, nazovimo je nepalanka, koja kao treba da predstavlja nesto sto je nemerljivo bolje, progresivnije i u svakom slucaju superiorno u odnosu na palanku. Receno je ovde da je to nesto sto se sve vreme menja i ide napred, valjda stremi nekom nebeskom savrsenstvu. Ako je tako nesto uopste moguce, jer ako palanka i njen duh vec ukljucuju sva moguca zla ovog sveta, onda tesko da nesto ostane za nepalanku. Ispada da ona, sirota nepalanka, i nema kako da se menja, jer je vec po definiciji savrsena, cim nije palanka. Ono sto je karakteristicno za svaku diskusiju o palanci i njenom duhu jeste da je u startu postavljena kao neka startna linija s koje krece takmicenje oko toga ko ce se bolje i recitije opljunuti po predmetu diskusije, ko ce iskazati veci prezir prema njoj, ko ce se najvise zgrazati i ko ce je bolje ismejati. Jer onaj ko najbolje pljuje, prezire, zgraza se i ruga palanci, taj sigurno nije palancanin, dakle po definiciji je vec savrsen. I koliko god puta ponovili da se ne radi o geografiji, uvek je ta palanka locirana na nekom konkretnom mestu, za koje nije tesko prokljuviti gde se nalazi na globusu. I uvek su to neki vrlo konkretni palancani koji su nepalancaninu, ucesniku goreopisane trke nesto nazao ucinili, bar posredno, ako ne i neposredno. Jer nepalancanin uvek nepogresivo uoci kad ti kockastoglavi bas njemu urade nesto cime su se samodefinisali kao palancani, dakle kao olicenje sveg zla. Ali taj nikada, ali bas nikada, ne primeti kad sam to isto radi drugim ljudima. Zato, ako pitas koja bi po meni bila adekvatna zamena za pojam filozofija palanke, moj odgovor je - filozofija ljudske prirode. Bas sam se potrudila. Ako sam i dalje nejasna, moracu da zivim s tim.

Naprotiv, kod Danaca preovladjuje "pay-as-you-go" sistem, koji je ustvari sistem raspodele gde oni koji su radno aktivni placaju za one koji su penziji. Znaci, neka vrsta generacijske solidarnosti, koja je jos uvek preovladjujuci sistem u vecini zemalja. Pri cemu je, naravno, iznos penzije vezan za visinu plate, tj. iz zajednicke kasice-prasice svako vuce srazmerno onom koliko je zaradjivao dok je radio. To bi bila neka, nazovimo je opsta penzija. Na to dolazi ona stvarno zaradjena, kroz uplate poslodavca direktno u fondove, gde su te pare "obelezene" bas tvojim imenom i prezimenom. U tom delu nema nikakve generacijske ili bilo koje solidarnosti, i nema zajednicke kasice-prasice. Taj deo je potpuno lican, ali ne mozes njime raspolagati kako hoces, bar ne pre nego sto odes u penziju. Posle toga mozes birati brzu ili sporiju dinamiku isplate, a ono sto eventualno ostane neisplaceno kad umres, to dobijaju naslednici. Taj deo mozemo da zovemo dodatna penzija. Za njega uplate vrse iskljucivo poslodavci i iako u Svedskoj nije obavezan u smislu zakona, regulisan je kolektivnim ugovorima, a to ovde ima snagu zakona. I to je taj deo koji u Svedskoj ima tendenciju povecavanja iz generacije u generaciju, na racun onog opsteg dela, koji ima tendenciju smanjivanja. U Danskoj ne postoji tako izrazen zahtev u odnosu na poslodavce da uplacuju dodatnu penziju svojim zaposlenima. Zato je kod njih udeo opsteg dela u ukupnoj penziji znatno veci nego u Svedskoj. Oba postoje (kao i neki drugi) u obe zemlje, ali je udeo dodatne u Svedskoj veci i s tendencijom povecavanja, a u Danskoj manji i s tendencijom stagniranja. Oni koji se u Danskoj zale bi mogli vecinski biti imigranti. Naime, kod njih je citava opsta penzija, dakle daleko najveci deo ukupne, vezana za duzinu boravka u Danskoj. Puna penzija se stice za 40 godina rada. Ako si radio krace, obracuna se koliko bi ti bila puna u odnosu na tvoj prosecni prihod za to vreme, i onda dobijes procentualni deo srazmerno duzini svog boravka. U Svedskoj je samo minimalni deo ukupne penzije direktno vezan za duzinu boravka (garantovana penzija, nije nijedno od ranije pominjanih), pa se dobrim prihodom moze u prilicnoj meri nadoknaditi zaostatak u godinama. Barem u onom delu opste penzije, manje u onom vezanom za direktne uplate (dodatna penzija), jer je on vezan za duzinu, trajanje i broj uplata, ne samo za njihovu visinu. Eto, htela da objasnim, a moguce da sam samo jos vise zapetljala. Cinjenica je da sve zemlje imaju razlicite sistema. Nordijski su medju sobom slicni, ali nisu isti.

Evo jos Livna. Nisam se nesto trudila oko hvatanja dobrih kadrova, vise je bilo tek da ne ostane nezabelezeno. Dosla sam uvece, sunce vec zalazilo, a otisla rano ujutro, tako da mi ni svetlo nije islo na ruku. Ali ko mari, bila sam u Livnu 😍. Mala kucica na drugoj slici je mesto na kojem sam prozivela dve cudesne godine. Sada je tamo kafic.

Sad vec pricamo o potpuno razlicitim stvarima, pa je bolje da ne nastavljamo u tom pravcu. Moja poenta je bila da nesto kao drzavna penzija kod mene polako nestaje i prelazi u zaradjene penzije, onako isto kao sto bilo gde u svetu funkcionise privatno ulaganje pojedinaca u razlicite fondove. Obaveza je svih aktera (znaci, zaposlenih, poslodavaca i drzave) da tome pridonose na nacin da se taj cilj ostvari do 2050 godine. Nadam se da ces se sloziti da je to daleko ozbiljnija obaveza od one kad svi ponesto ubace u budzet, pa se onda to deli na vise-manje ravne casti. To onda vise lici na bilo koje drugo socijalno davanje nego na zaradjenu penziju. I da se razumemo, svaka penzija koja je rezultat visedecenijskog rada je po meni zasluzena, ali ja ovde govorim o zaradjenim, kada konkretne uplate vode do konkretne penzije. Znam da bi vi u USA to smatrali nametnutom obavezom da se penzija obezbedjuje upravo na taj, a ne neki drugi nacin, koji pojedinac sam izabere. No gradjani Svedske vecinski vise vole ovako. Zato penzije ovde nisu stigmatizovana crkavica za najsiromasnije, nego nesto sto je covek privredio na isti nacin na koji je stekao kucu i sve drugo cime licno raspolaze. Ranije se to obezbedjivalo na jedan, a danas na mnogo konkretniji, direktniji nacin. Ali to, naravno, kosta. Najvise poslodavce, zatim zaposlene, i tek na kraju drzavu.

Stvarno lici na Obrovac, kad se ono spusta prema njemu iz pravca Zagreba, ali nije. Reka je Bistrica, sto ne kaze mnogo jer svako selo na Balkanu ima svoju Bistricu. Ova izvire na Dumanu ispod Basajkovca i posle par kilometara ponire u Livanjsko polje, da bi nekad tamo ispod zemlje nastavila da tece i na kraju zavrsila u Jadranu. Time je zagonetka resena - u pitanju je Livno . Prosetacu te jos malo virtuelno, kasnije, kad se vratim s posla. A ja nedavno prosetala zapravo, prvi put posle skoro 40 godina. Bilo je i lepo i tuzno. I nije isto kao sto je bilo, i jeste. Bas kao i Split.

Rekla sam da uplacivanje za penziju nije obavezno u istom smislu kao u drugim zemljama, a ne da nije obavezno uopste. No formuska diskusija, zacas se sve preokrene . Naravno da ne znam mnogo o tome, nisam to ni pokusala da kazem, niti sam ulazila u detalje. Prosto sam posla od one opstepoznate cinjenice da se u USA o eventualnoj penziji pregovara s poslodavcem, bas kao i o plati. Znaci da svakako nije obaveza za poslodavca, sto dalje znaci da pojedinac sam nikad na taj nacin ne moze sebi da obezbedi iole znacajnu sumu za buducu penziju. To bi bio neki sistem drzavnih, socijalnih penzija, gde iznos buduce penzije nije direktno vezan za visinu uplata, vec za visinu prihoda, npr poslednje plate i/ili neke druge stvari. I u kanadskom sistemu vidim elemente toga, mada je deleko od toga da bude isto. U Svedskoj je reforma penzionog sistema zapoceta 1999 i predvidjeno je da traje 50 godina. Cilj je da kad moja deca budu isla u penziju, svaka kruna bude potpuno zaradjena kroz konkretne uplate u fondove po licnom izboru. Ovo sada je prelazni period u kojem za svaku generaciju vaze drugaciji uslovi, u smislu da se udeo na ovaj nacin zaradjenih penzija sukcesivno povecava u odnosu na onaj socijani deo. Ko na ovaj nacin ne uspe da ostvari dovoljno visok prihod za zivot u starosti, bilo da je to sada ili nekad u buducnosti, uvek moze da racuna na pravu socijalu. Svrha ove reforme je ipak da takvih bude sto manje, da sistem bude odrziv na duzi rok i da se eliminise stigmatizacija penzije kao socijalne kategorije (sto je uvek slucaj u sistemu cisto drzavnih penzija). Zato je drzava osim obaveze zaposlenima i poslodavcima uvela i sopstvenu obavezu da uskace s nekim minimalnim uplatama za buducu penziju onim pojedincima koji u nekom ogranicenom periodu to ne mogu ili nemaju poslodavca da uskoci sa svojim udelom. Npr, oni na roditeljskim ili drugim duzim bolovanjima, koje ne placa poslodavac vec socijalno (ne mesati s pravom socijalom!), oni na raznim obukama i skolovanjima, nezaposleni u ogranicenom periodu u slucaju da imaju sopstveno osiguranje od nezaposlenosti (ne svi nezaposleni!) i sl. Logika je u tome da joj je (drzavi) bolje da na vreme uskace s uplatama za neciju penziju, nego da joj taj danas-sutra padne na grbacu. Na taj nacin penzije u Svedskoj postaju sve vise licne, privatne, a sve manje drzavne i opste. Naravno to ne ide preko noci, i citav ciklus ce biti zaokruzen negde 2050. Moja generacija ce biti jedna od onih koje ce taj prelaz najteze pogoditi, u smislu da cemo najvise biti ovisni o cistoj socijali, ali mislim da je dobro, jer cak i nama donosi vecu sigurnost nego sto je to u sistemu cisto drzavnih penzija. Da ne govorim da ce moja deca biti u prilici da sve mnogo bolje isplaniraju i ne misle sta ce i kako ce kad ostare.