vilhelmina

Nisi naveo razlog. Rekao si da ga ne znas, jer nisi ni pitao. Samo znas da nije samopouzdanje, jer smatras da su ga te osobe i ranije imale sasvim dovoljno. Zar nisi pomislio da je to samo maska za javnost? Ljudi koji imaju problem sa samopouzdanjem ne seku zbog toga vene i ne skacu pod vozove. Obicno funkcionisu sasvim dobro, ali znaju da bi mogle i bolje, s vise samopouzdanja, kad bi otklonile to sto smatraju nedostatkom u sopstvenom izgledu. Kad su te osobe u stanju da donesu racionalnu odluku, sve je u redu. I to je licna odluka, jer ono sto je bitno meni, ne mora da bude bitno tebi i ostalima. Jedna briga manje i zivot postaje kvalitetniji. No za to je potrebno dobro odvagati ono sto se dobija, i ono sto potencijalno moze da se izgubi. To ne moze svako, i zato danas srecemo ovoliko grotesknih likova koji setaju ne samo crvenim tepisima, velikim i malim ekranima, nego svakodnevno, na ulici.

Ne bih da ulazim u to da li ne umes da citas ili svesno podmeces, ali svi moji postovi na ovu temu, komada tri, nalaze se na ovoj istoj strani, pa nije tesko ustanoviti da ja nigde nisam napisala da je nedostatak samopouzdanja jedini razlog sto se neko odlucuje na estetsku operaciju. Rekla sam da je uvek prisutan, sto ne iskljucuje i ostale razloge. I sama sam ih pomenula nekoliko, a mogla sam da nabrojim jos. I onda sam dodala da ja mislim da je najvazniji od svih, da ima centralno mesto u necijoj odluci da koriguje svoj izgled. Covek sasvim dobro cuje i s klempavim usima i normalno dise s velikim nosem, a da ne govorim o drugim organima i delovima tela koji imaju sasvim normalnu funkciju i kad ne izgledaju onako kako bi osoba zelela. Stvarno mi je tesko da iznadjem bilo koji razlog da neko to uradi, a da taj razlog posredno ili neposredno ne ukljucuje podizanje samopouzdanja. To je prosto konstanta, svi ostali ralozi mogu da variraju. Isto to i s tvojim pokusajem da osporis moju tvrdnju da su ovakve operacije nepotrebne. One to objektivno jesu, jer ne pridonose fizickom zdravlju i normalnoj funkciji tih delova tela. Subjektivno su potrebne osobi da bi generalno bolje funkcionisala u drustvu, jer je za to potrebno - sta? Pa naravno, samopouzdanje! U tom smislu je operacija potrebna dok god ta osoba ima jasnu sliku zasto to radi, koji su benefiti, a koji rizici, pa na osnovu toga donese razumnu odluku. Problem je s onima koji ne razmisljaju mnogo, vec srljaju i najcesce ne umeju da se zaustave na jednoj operaciji nego hoce stalno jos. Kad rese jedno, ne umeju u tom da uzivaju i da se raduju, vec se fokus tog momenta prebacuje na nesto drugo, sto jos uvek nije savrseno. Recimo, zena poveca sise i tog momenta pocne da razmislja o tome kako joj uz to treba i tanji struk ili vece doope. Isto to i s intervencijama koje nemaju trajni rezultat, kao sto su popunjavanje bora, zatezanje koze i sl. Tu kraja nema, i zato to postaje problem. Umesto da osobi ta korekcija donese zadovoljstvo, ona postaje izvor trajnog nezadovoljstva, teznje za savrsenstvom, koje se nikad ne postize, vec samo vodi u nove intervencije. Zacaran krug u koji se lako upadne i iz kojeg se tesko izlazi, posebno sada kad su te intervencije postale dostupne sirem krugu.

Jesi li sigurna da oni mogu da borave u tim sklonistima preko dana? Pitam zato sto kod mene ne mogu. Sklonista su samo da se prespava, a ujutro napolje. To ako su prava sklonista za beskucnike. I ako su pravi beskucnici, a ne bilo koji socijalni slucajevi. U gradu Stockholmu takvih ljudi ima oko 2500. To u onom sto je administrativno uze gradsko podrucje, sa oko milion stanovnika. Sire gradsko podrucje ima oko 2,5 miliona, pa je i beskucnika mnogo vise.

Dobro, nije samopouzdanje, ja polazim od sebe i i zato gresim. Mozda ovaj opis koji je dala mama_mia vise odgovara profilu ljudi koje ti poznajes? A ako nije samopouzdanje i nisu slucajevi za psiho kanabe, onda bi bilo lepo da nam konacno otkrijes sta jesu njihovi motivi. Ziva nisam da saznam sta navodi psihicki zdravu, stabilnu osobu punu samopouzdanja da se podvrgne potpuno nepotrebnoj, a rizicnoj operaciji, i jos za to izvrne povecu lovu?

Polako, gde si zapeo ? Pitaj, pa cu ti objasniti. Ranije, i oduvek, su ljudi zeleli da izgledaju lepo. Osim toga, bilo je i ranije estetske hirurgije, ali se koristila da se ispravi nesto sto je nepravilno. Evo da se prijavim, ja sam korigovala jedno uvo, da ne bih morala stalno da nosim frizuru "desni vetar". Zivot mi je nakon toga dobio na kvalitetu, poraslo mi samopouzdanje i nikad se nisam pokajala. Ali rezultati danasnje estetske hirurgije, bar one koja se eksponira u javnosti, meni izgledaju groteskno. To nisu nikakve korekcije, to je totalno preterivanje. I koliko primecujem, retko se tu nesto smanjuje, uglavnom se povecava, i to do neshvatljivih razmera. Sve to nesto treba da se napumpa, da se istakne, da upada u oci. Ako nije oversize, dzaba si pare davao. Zato i mislim da postoji izvestan srazmer izmedju ekstremnosti zahvata i nedostatka samopouzdanja. Ali samopouzdanje je uvek u pitanju, nemoj da mi neko kaze nesto drugo. I definitivno, ekstremni hirurski zahvati stvarno ne mogu da se porede s nekadasnjom jurnjavom za boljim farmerkama i ostalim krpicama. Ili sa sminkom, odlascima frizeru, pa i kozmeticaru ako je bilo razloga. Za te osobe je to investicija u sopstveni biznis, pojasnila Plavi golub gore i tu ne bih imala sta da dodam. Meni su zanimljiviji obicni ljudi, ne samo mlade zene, mada je njih najvise. Nista cudno ili nepravilno na njima, ali uvek se nadje nesto da se operise. A posto je neko pomenuo strah od starenja, primecujem da se toga medju obicnim svetom vise plase zene u ranim tridesetim, kad pocnu da primecuju prve promene na sebi, nego one starije na kojima se godine sasvim lepo vide. Taj fenomen mi je posebno interesantan, ali ne znam da li je i drugima, pa sad necu da razvlacim.

Jako zanimljiva tema ! Estetska hirurgija je samo najekstremniji oblik svega onog sto ljudi danas rade , a vezano za svoj spoljasnji izgled. Jeste da to samo po sebi nije nista novo, uvek su ljudi zeleli da izgledaju lepo i da to drugi primete, i nema nista prirodnije od toga. Ali ovo danas se ne moze ni porediti s onim "u nase vreme". Ne bih rekla da su samo tehnicke mogucnosti da se napravi makeover sada vece, a sigurno da jesu. Mislim da su i motivi drugaciji. Sta god da je ranije bilo, prilicno sam sigurna da nije bio prisutan ovako ekstreman nedostatak samopouzdanja kod svih, a posebno kod mladih zena. Ima tu i nezadovljstva sopstvenim zivotom, i nerealnih ocekivanja i zahteva koje ljudi postavljaju sami sebi, i povrsnosti, i drustvenog statusa...., ali ja na prvo mesto razloga zbog cega se ljudi podvrgavaju bilo kakvim ekstremnim zahvatima da bi promenili svoj izgled, ipak stavljam nedostatak samopouzdanja.

Takve sredine su rigidne, ali u njima nema rasizma na nacin kakav se srece u metropolama. U pocetku ce novopridosli imigrant biti lakse prihvacen, ali to ne znaci da ce dobiti onu podrsku i poticaj koji mu trebaju. Na duzi rok je to ipak ogranicavajuci faktor, jer novopridoslom treba izbor (u svemu, da sad ne nabrajam), a male sredine to obicno ne nude. Takvo je bar moje iskustvo, a probala sam obe strane.

Pored sindroma veverice i konstatacije da si dobar covek, a s oba odgovora se u potpunosti slazem, ima i nesto trece. To je suocavanje s posledicama sopstvenog ponasanja, koje nisu uvek samo onakve koje smo zeleli, nego ima i drugih. Kad prijavljujes nekoga, kao Baracuda one u prodavnici, ti zelis da se to ponasanje ispravi, ali ne zelis da se tim ljudima desi nesto lose. Zelis samo pozitivnu promenu i, polazeci od sebe, racunas da ce ona uticati na "krivce" da se i oni promene u pozitivnom smeru. Ne zelis da se svetis i da neko strada. To je eticka dilema ljudi sa savescu, koja postoji otkad je sveta i veka. Rekla bih da je i jedna od bitnijih stvari koje nas razlikuju od zivotinja. Kod njih nema empatije, bilo bi skroz nenormalno da je ima. Ako moja macka resi da se mazi kad ja obuvam cipele i zurim na posao, ja cu propustiti bus i zakasniti ako treba zbog nje. Ali kad dodjem s posla, zavalim se u fotelju i samo mi macka fali za potpuno opustanje, u najboljem slucaju ce mi se ocesati o nogu i otici da spava. Ispali me samo tako, izneveri mi nade i ocekivanja, ali ona stvarno ne misli da radi nesto lose. Isto tako se ne bi naljutila ni da je ujutro u pretsoblju ostavim i odem na posao ne pogledavsi je. Moja cerka ima dobar izraz za to. Kad me zove telefonom i zapocne razgovor recenicom "mama, jesam li ja los covek", onda znam da ce mi ispricati nesto slicno tvojoj i barakudinoj dilemi. Negde je nesto uradila ili namerava da uradi, sto ce nekome naskoditi, povrediti ga ili tako nesto. Ja je onda obicno podsetim na sve one koje ta osoba svojim ponasanjem svakodnevno povredjuje, i da je mozda i njima pomogla time sto je to uradila, a ne samo sebi. Ona radi u skoli i kod nje se obicno radi o prijavama socijalnoj sluzbi kad vidi da roditelji ne rade svoj posao na najbolji nacin. Naravno, ne u drasticnim slucajevima gde ima nasilja i slicnog, nego u onim granicnim, kad zna da to rade u najboljoj nameri, jer ne znaju bolje. I u svom poslu se srecem s tom istom dilemom - prijaviti nekoga za koga znam da vara i potkrada sistem, kada znam da mu se ne preliva i da mu taj novac stvarno treba.Ili mu uskratiti pomoc koju trazi i pri tome me laze o sopstvenoj situaciji i potrebama, da bi nesto vise iskukao. U tim slucjevima moram samu sebe da podsecam da ta sredstva ne pripadaju ni meni, ni opstini, ni poreskim obveznicima koji su svoj porez platili, pa platili.... vec onima kojima je pomoc potrebnija od onog ko pokusava da me izvacari, a nece je dobiti ako delim sakom i kapom tamo gde nije neophodno. Dileme, dileme... ima ih svakog dana koliko hoces. Pomaze da se sagleda sira slika i sta si sve dobro uradio kad si nekog prijavio za nesto lose. Ljudi s isvesnom dozom empatije lako to ispuste iz vida i fokusiraju se samo na lose posledice po prijavljenog, a to je ustvari cena koju nasa savest treba da plati da bi na kraju ipak ostala cista.

Ako hoces da poredis statistiku, ni u Svedskoj ih nije znacajno vise - oko 37000 abortusa godisnje na 10miliona stanovnika. A potpuno su slobodni, pristupacni i besplatni, cak nisu ni stigmatizovani. I jos malo svedske statistike. Iako je abortus potpuno slobodan do 18 nedelja, a uz jednostavnu proceduru moguc je i do do 22, ipak se 85 svih abortusa obavi do devete nedelje. U ovih 15% koji se obave kasnije spadaju i oni koji se obave iz medicinskih razloga, a i neki koji bi bili obavljeni pre devete nedelje kad se i na to ne bi trebalo cekati, kao i na sve medicinske usluge u swe. Odluka da se prekine trudnoca je jedna od najtezih u zivotu bilo koje zene. Kad vec donese takvu odluku, normalno je i da zeli da se sve sto pre zavrsi. Ne mora je na to obavezivati nikakav zakon. One koje odugovlace, ne rade to sto su lenje, nego sto se plase suocavanja s reakcijom sredine, od porodice do medicinskog osoblja koje ih gleda s prezirom. Destigmatizacija i potpuna sloboda zene u donosenju takve odluke, moze samo da smanji, nikako da poveca broj abortusa. I svakako pridonosi da se veci broj nezeljenih trudnoca prekine u ranoj fazi, znaci u prvih osam nedelja.

Nadam se da nece. Ali i bez toga je stetocinski, jer salje odvratnu poruku, proglasavajuci sve zene za potencijalne ubice, a i mnoge muskarce za njihove saucesnike. Sam zakon, a posebno kampanja koja ga prati, vec je ostavila trag u javnosti i dala krila najretrogradnijem delu te javnosti. Sad zakon ne mora nikad da se primeni, moze i da bude oboren s federalnog nivoa, ali steta je vec napravljena, a bojim se da ce vremenom biti i veca.

Da li neko zna kako ce ovaj idiotski zakon u Alabami tretirati medikamentozne abortuse? U Svedskoj je takvo 95% svih abortusa, cujem da se pocelo i u Srbiji, za druge zemlje ne znam. Pitam to zato sto se ovako izazvan abortus ne razlikuje od spontanog pobacaja, i moze se bezbedno izvesti i kod kuce. Ko ce tu da snosi odgovornost? Nece valjda svaku zenu koja dodje sa simptomima spontanog pobacaja sumnjiciti za zlocin? Sto se medikamenata tice, ne moraju se dobiti od lekara, moze i od lokalnog dilera. Kako su mislili to da rese, ako su uopste nesto mislili?

Isto onako kako se slucajno i nezeljeno devojci napravi dete.

Mislis sta je zivot s obe noge u jednoj sredini? Ne znam za maharaju s kojim sam do sada raspravljala ovu temu, mogu samo za sebe. Meni je to ono kad tlo po kojem gazis osecas kao svoje i dobro poznato. Kad mozes da ides zatvorenih ociju, a noge same nadju. Kad imas neke orijentire prema kojima se kreces i na ulici i u drustvu, a da pri tome ne zamaras previse mozak, nego sve ide onako nekako automatski, samo po sebi. Ustvari kad mozes da ukljucis autopilot i mislis na druge stvari, a da si pri tome siguran da se neces izgubiti, zalutati, naci u nebranom grozdju, pogresiti, pa se posle kajati... Dok god ti je jedna noga negde drugde (ili bi bar zelala da bude), do tada je i mozak zbunjen, sve vreme mora da se apdejtuje, gde sam, sta sam, ko sam... Ili mozda najtacnije ovako: to je kad si 100% u sadasnjem trenutku. Kad mozes sasvim realno i opusteno da sagledas i proslost i buducnost, ali da pri tome u njima ne obitavas. Je l´mnogo filozofije za petak popodne (ili koja je vec faza vikenda kod tebe)?

Osim slobodnih ljudi koji ulaze u nove veze, ima i onih koji su u emigraciju krenuli u paru, a i onih koji zele da zive kao single, ne zele da se upustaju u veze ni sa kim, pa ni s lokalcima. Nije valjda da oni ne mogu da budu uklopljeni u sredinu, da ne zive u njoj s obe noge? A i medju lokalcima ima svakakvog sveta. Mozes biti u vezi s lokalcem koji je npr neki osobenjak, ili na drugi nacin nije i ne zeli da bude deo lokalne sredine. Recimo ne svidja mu se/joj, pa svesno bira partnere/partnerke s kojima ce ziveti na nacin koji potpuno odudara od uobicajenog u toj sredini. Ili iz bilo kog razloga ne zeli da izlazi i druzi se, ne interesuju ga lokalna dogadjanja, kultura, politika, nista od toga. Ili je taj lokalac-lokalka odredjenog profila (starost, struka, socijalni status, interesovanja, sklonosti...), pa s njim/njom upoznas samo jednu stranu zivota u toj sredini, a mislis da si upoznao sve... Hocu da kazem, mozes biti u vezama s lokalcima, pa opet ne poznavati zivot u toj sredini izvan njihovog uskog kruga. A mozes biti slobodan kao ptica na grani, nikad u bliskim vezama s lokalcima, a ipak deo drustva u punom smislu te reci.

Ima vrlo razlicitih veza s lokalcima, ne znam na koje ti mislis? Ako mislis na ljude koji su vec po nekom osnovu u zemlji, onda je to malo pleonazam. Naci se u situaciji da upoznas lokalca i stupis s njim/njom u vezu, obicno je znak da si vec integrisan. Imas posao, sam se izdrzavas, stambeno si nekako sredjen, govoris jezik, poznajes lokalne kulturoloske kodove, imas izvestan krug poznanika medju lokalnim ljudima... Sta tu jos ima da se integrises ? A ako ove pocetne korake nisi savladao, onda tesko da ces se naci u prilici da sretnes lokalca-lokalku, bar takvog koji bi ti pomogao u integraciji. Jer lokalci i lokalke koji iole imaju sta da ponude, dakle nisu neki trash bilo koje vrste, obicno imaju pametnija posla nego da integrisu neintegrisane. To tako mozda ide u bajkama, ali u stvarnosti vecina tih sto bi da te integrisu, imaju neke druge agende. Vrlo cesto se tu radi o posesivnosti i zeljom da se vlada drugom osobom. Taj/ta vrlo cesto hoce da novopridoslog imigranta skroji po svojoj meri, i ni slucajno nisu spremni da je/ga opreme vestinama za samostalan zivot. Zvuci grubo, kao da su svi na zapadu skotovi koji bi samo da poseduju, ne i da grade normalnu i zdravu vezu. Ali radi se samo o tome da za zdravu vezu ljudi treba prvo da se malo upoznaju, da nekako ukapiraju da je to osoba s kojom zele da udju u vezu. A to bas nikako ne ide ako je neko tek pristigao iz druge zemlje i nije nista od gore navedenog, skroz neintegrisan. Oni lokalci koji ulaze u takve veze s prakticno nepoznatim osobama, su mi u startu sumnjivi. Pomenuo gore melankolic azijatkinje, a tu je i prilican broj istocnoevropljanki. Uostalom, nikad nisam krila da je i mene jedan hteo da integrise. Poznavali smo se pre toga vise od 20 godina tj mislili da se poznajemo, ali ocito nismo. Nije se zavrsilo dobro, a ja sam krenula da se integrisem tek posle njega. Zahvalna sam mu jer smo zahvaljujuci njemu dobili boravisnu dozvolu, ali daleko od toga da mi je bila namera da tako ispadne. Nikada i nikome ne bih preporucila da se na taj nacin integrise. Integrisi se sam, kako znas i umes, a posle ulazi u veze s kim hoces. I to kao ravnopravan partner, a ne kao neko ko ne zna gde je i sta ga je snaslo.

Ovo je tema o abortusu, pa sam mislila da pricamo o tome. Ti mozes i o necem drugom ako ti je tako volja, ali onda nemoj mene kriviti za nerazumevanje. Dakle, u postu na koji sam replicirala, rekao si da ce za deceniju ili dve biti moguce odrzati u zivotu fetus star 4 meseca. Za deceniju ili dve?!? Ja sam te samo podsetila da je oduvek bilo moguce da dete rodjeno u sedmom mesecu, dakle nakon 24 nedelje trudnoce, pocne samostalno da dise, dakle da prezivi. Tako je i danas, i bice jos dugo. Zato tu ide granica izmedju abortusa i prevremenog porodjaja. Za mene je ta granica zakon, za druge moze da bude i neka druga. Sto se zakona koji pominjes tice, cak i da covecanstvo sasvim izgubi razum i sirom otvori vrata laboratorijskom razvoju embriona i fetusa, to jos nece znaciti da ce se oni moci seljakati iz materice u laboratoriju i nazad. Posebno ne za 10 ili 20 godina. To je nesto sasvim drugo i nije nikakav argument za ovu temu. Ni danas nisu zabranjena istrazivanja koja bi pomogla da se zeljene, a rizicne trudnoce, odrze, pa se ipak nije stiglo dalje od te famozne 24-te nedelje.

Ovo boldovano nije sasvim tacno, jer nema veze s napretkom medicine, nego s teoretskim sansama da plod pocne da dise, makar i uz pomoc respiratora. Bez respiratora, sa 22 nedelje su sanse daleko manje, ali i dalje postoje. Na tome se u mojoj zemlji i osniva definicija toga sta je abortus, a sta porodjaj. Za granicu se uzima 22-ga nedelja, jer se 24-ta smatra stvarnom granicom kad mogucnost prezivljavanja postoji, ali zbog nesigurnosti racunice dve manje, za svaki slucaj. Pre toga pluca nisu spremna da prihvate respirator, i to je to. Postoje danas tridesetogodisnjaci koji su preziveli porodjaj u 22-oj nedelji i porasli u normalne ljude. Ima nekih tvrdnji da se to moglo desiti i pre respiratora, ali te tvrdnje nisu pouzdane, pa recimo da su preterivanja. No da je samostalno disanje i time prezivljavanje moguce i uz porodjaj u 7-om mesecu trudnoce, to su znale i nase bake. Pitanje je vise bilo koliko dugo ce takvo dete ziveti i kako ce se dalje razvijati. Medicina danas i ubuduce moze da pomogne da se sprece posledice prevremenog porodjaja, u vidu ostecenja i nepravilnog razvoja. Ali granica kad je nesto abortus, a kada prevremeni porodjaj se verovatno nece menjati. U tom smislu podrzavam abortus u bilo kojoj fazi, i smatram da se za zivot prevremeno rodjene dece treba boriti svim sredstvima. Naravno, uz ovu gore definiciju - 24 nedelje, minus dve, zbog sigurnosti racunice.

Ne, ovo iskustvo moje cerke je bas s granice, tamo gde su muskarci u znatnoj vecini. Znaci, one uniformisane, uglavnom vrlo mlade policajke. Mogu da zamislim da je to zato sto svoj posao shvataju mnogo ozbiljnije od muskih kolega, ili bar hoce tako da se prikazu. Definitivno su revnosnije. Tri puta joj se desilo, i svaki put joj zensko ocitalo lekciju .

Nije to nista, ja sam nedavno imala priliku da posmatram jedan mladji svedski par, na zajednickoj veceri s prijateljima. Dakle, interakcija izmedju njih - nula. Komunikacija im se svodi na izgovaranje fraza, kao da su na rucku na radnom mestu, a ne na veceri s prijateljima. Ni alkohol tu nije mnogo pomogao, a bilo ga je. Godinama su zajedno, ali prosto je bilo naporno gledati kako se ustezu jedno pred drugim, sve u strahu da ne urade ili ne kazu nesto pogresno. Naravno, to je samo poslednja prilika, vidjam to isto dosta cesto. Ne mogu da se ne zapitam da li je to zbog publike, ili su jednako ukoceni u medjusobnoj komunikaciji i kad su kod kuce, nasamo. S druge strane, u okviru svakodnevnog posla, srecem veoma mnogo starijih parova i tu je situacija potpuno drugacija. Za razliku od ovih mladjih, oni su ogromnom vecinom spontani i opusteni. Ne obavezno i srecni, jer ih srecem u ne bas tako veselim prilikama, ali spontanost i opustenost se i tu vidi. Ni traga od one ukocenosti i prestrasenosti, koju srecem kod mladjih. Jos uvek mi je zagonetka da li je to zato sto se uglavnom radi o ljudima iz babyboom generacije, stasaloj kao deca cveca, pa su oduvek takvi bili. Ili im je stvarno potrebno min 40 godina zajednickog zivota da pocnu da se ponasaju kao dve bliske osobe, a ne kao ljudi koji su se malopre sreli, pa se jos ustezu i ne znaju kako da se ponasaju. Ne vazi samo za parove, vec i za pojedince. Za Svedjane se definitivno moze reci da su oni stariji mnogo otvoreniji, manje stidljivi i znatno opusteniji u kontaktu s drugima, nego ovi mladji. Sto je verovatno normalno, ali ovde je razlika bas, bas drasticna.

Ja ne pamtim da smo se ikad igde odjavljivali, a ni prijavljivali. Otisli pre 15 godina, u prvih pet produzili pasose kad su istekli i to bez ikakvih problema. Onda deset godina nismo imali nikakve kontakte s administracijom u Srbiji, jer smo u medjuvremenu ovde dobili pasose i drzavljanstvo. Pre par meseci je moja cerka pozelela da izvadi srpski pasos, jer cesce ide od sina i mene, pa joj se desavalo da joj traze srpski pasos, i na izlasku i na ulasku. Zanimljivo, uvek je bila zena koja je gnjavila, nikad muskarac . Kako god, kad je otisla u policiju u gradu u kojem smo poslednje bili prijavljeni, rekli su joj da ne moze jer nije prijavljena. Onda je odustala i sad niko od nas nema nikakav srpski dokument. A niti ista drugo zbog cega bi nam to trebalo.

Ne treba mesati prisnost i otvorenost u prvom kontaktu s empatijom i spremnoscu da se pomogne. Ljudi iz juzne Evrope uglavnom lakse ostvaruju taj prvi kontakt, skloniji su otvorenoj verbalnoj komunikaciji, koja ih onda vodi u brze zblizavanje, ako vec postoje drugi uslovi za to. Oni sa severa, generalno, mogu da imaju znatno vise empatije, ali koja korist kad im je tako tesko da razbiju tu prvu barijeru i upuste se u razgovor s nekim s kojim jos nisu "pojeli kilo soli".

Ovde kod mene na sajtu javnog servisa ima "izborni kompas". Odgovoris na nekih 30 pitanja i saznas koja je od kandidovanih opcija najbliza tvojim stavovima. Meni ispala feministicka inicijativa, pa zeleni, pa socijaldemokrati, a ovi moji s avatara tek cetvrti. Ostatak moje liste potpuno ocekivan, sverigedemokraterna ubedljivo poslednji.

Ovo mi je zapelo za oko. Mislim da takav utisak sticu i novopridosli u Svedsku. Druge zemlje ne bih poredila jer ne znam, ali je moguce da ono sto vazi za Svedsku, vazi i za Nemacku. Radi se o ocekivanju u odnosu na "administrativne radnike". Prvo i osnovno, to ovde kod mene nije kancelarijski pacov koji sprovodi procedure i lupa pecate, nego bas ono sto si rekao - tumaci zakone. Pri tome, mnogi ovdasnji zakoni su okvirni. Rekla bih da su to svi osim krivicnog, dakle migracioni, socijalni koji pokriva mnogo oblasti (briga o deci, siromasnima, hendikepiranima, starima...), onaj o zastiti zaposlenih, o socijalnom osiguranju i mnogi drugi. Ti zakoni daju osnovne smernice, a kako ce se u kom slucaju primeniti zavisi od procene potrebe u konkretnom slucaju. To je posao osobe koju ti zoves administrativni radnik, a ovde je jedna od na srpski neprevodljivih reci - "handläggare". Ta osoba na osnovu zakona koji vazi za pojedinu oblast radi "utredning", sto se jedino moze prevesti kao istraga, mada nije policajac i ne istrazuje zlocine, nego pokusava da tacno proceni potrebu konkretnog klijenta u okviru zakona koji vazi za tu oblast. Na osnovu toga donosi neku odluku, koja je pravne prirode i podrazumeva pravo na zalbu. Zakonski okviri su siroko postavljeni, slucajevi su razliciti iako se nekome mogu ciniti slicni, a i sami "procenjivaci" su razliciti ljudi, pa odatle razlicite odluke. "Handläggare" je neretko u prilici da svoju odluku brani pred sopstvenim sefom (ako ovaj misli da je previse u korist klijenta, a radi se o trosenju budzetskih sredstava), alternativno pred nekim organom za zalbe ili sudom (ako klijent misli da je na njegovu stetu). Odatle i sporost i razlicite odluke u necemu sto je naoko slicno (ali ne mora da bude i najcesce nije!). Sto se ponasanja robota tice, to je opet zato sto mnogi profesionalnost tumace na nacin da ne smeju da ispolje bilo kakve emocije, vec da moraju u kontaktu s klijentom da budu kiseli i smrtno ozbiljni. To opet zato sto ne zele da coveku uliju laznu nadu, a kasnije mozda moraju da donesu negativnu odluku. Neki i zato sto hoce sebi da dodaju na vaznosti. Sto ljudi, sto cudi .

Moja dva jezika, srpski i svedski, su se dobro dogovorila i uopste se ne mesaju. Postoje situacije za srpski, kao i one za svedski. Bilo bi mi strasno cudno da kuci pricamo svedski, a s druge strane, na srpskom uopste ne bih mogla da radim ovaj posao. Kad imamo klijenta kojem je materinji neki od ex-yu jezika, a koji ne govori svedski, obicno ga proslede meni, da bi izbegli prevodioca. Ti razgovori su mi bas naporni, jer sve vreme "klizim" u svedski, prosto se sam namece. Isto i ako kuci pokusam da ispricam nesto vezano za posao, opet mi se "javlja" na svedskom. Ali tu i nije problem, jer se razumemo i kad mesamo jezike. Ranije sam bila protiv mesanja jezika, zvucalo mi nekako gastarbajterski, ali sada vise ne. Prosto za neke svedske reci i pojmove ne postoji odgovarajuci prevod, tj nije to - to, kad po svaku cenu hoces da upotrebis srpsku rec. Moze da bude blizu, ali nije isto. Najbanalniji primer je da mi je skroz glupo da kazem da sam negle isla metroom. Mislim, metro moze da bude u Londonu ili u Moskvi, a ovde je tunnelbana i to svi znaju, drugacije ne moze da bude .

Onda da prvo razjasnimo terminologiju. Kad ja kazem javni sektor, onda mislim na offentlig sektor (svedski), dakle cisti javni sektor, onaj finansiran iz poreza. Nije da ja nesto tu nisam razumela, nego srpski jezik (a bogami ni hrvatski, ni ostali balkanski) uglavnom nemaju jasne pojmove za raznorazne vlasnicke strukture na danasnjem trzistu, pa se moze desiti da pricamo o razlicitim stvarima. Doduse, i svedski i engleski se tu malo biju, pa google ranijepomenuti "offentlig sektor" prevodi kao "public sector". A to opet nije ono na sta ti mislis kad kazes javni sektor..... Rec koja nam u srpskom fali je svakako "company", svedski "bolag". Dakle, da se fokusiramo na njih, jer cisti javni sektor nije sporan. Ranije sam pomenula Volvo i Ericsson, sada cu im dodati i H&M, Telia, Telenor, Scania, PEAB, Skanska, NCC, Elektrolux, ICA gruppen, Apoteket... Svi su oni po definiciji "public company", sto znaci da se pojavljuju na berzi. Jedini koji je do kraja insistirao da ostane "private company", znaci privatni u punom smislu te reci, jer bio Ingvar Kamprad, zbog cega IKEA nikad nije bila na berzi. Ali on je izuzetak po mnogo cemu. Grubo receno, te velike kompanije zaposljavaju u Svedskoj nesto preko milion ljudi, a cisti javni sektor nesto ispod 2 miliona, dakle ukupno 3. Cisti privatni sektor zaposljava oko 2 miliona, ali i medju njima ima jako mnogo onih koji su na ovaj ili onaj nacin vezani za prva dva - kao podizvodjaci za velike kompanije, ili kao izvrsioci radova za javni sektor. Za potonje ti mogu reci da tu spadaju grdne firme za pomoc starima, kao i domovi za stare. Oni ni slucajno ne rade po principu cistog privatnog sektora. Neki su i pokusali, ali im se obilo o glavu, jer se radi o uslugama koje doduse pruzaju privatna preduzeca, ali ih narucuje i placa drzava/opstine, pa moraju i da postuju njihova pravila. Ako i takve firme izuzmes iz onog gore privatnog sektora, na toj cisto privatnoj strani nece ostati ni milion zaposlenih, ako je i toliko. Tako stoje stvari u Svedskoj i s tih pozicija ja pricam. Ima i jos jedna stvar, a ona se zove New Public Management. O tome smo ranije mnogo pricali. I to prakticno znaci da je danas prilicno obrisana granica izmedju funkcionisanja cisto javnog sektora i onog dela privatnog koji je i po broju zaposlenih i po prihodu najuocljiviji i najprisutniji na trzistu. Manje firme, cija delatnost ni na koji nacin nije vezana za javni sektor (kako god ga definisali) ovde u Svedskoj igraju sporednu ulogu, iz gore pobrojanih razloga. Ne sumnjam da u USA zauzimaju siri prostor, pa verujem da to o cemu ti pricas tamo tako i funkcionise. Ovde kod mene onako kako sam ranije opisala, i to na bar 4/5 trzista rada, ako nije i vise od toga. Sto me dovodi do jedne od vecih zabluda koje u Srbiji vladaju o zivotu u inostranstvu. To je ona cuvena "na Zapadu se ceni rad". Hm, pa ne bas uvek . Cinjenica je da je zivot ovde po svemu bolji, udobniji, kvalitetniji nego u Srbiji, no to ne ovisi obavezno o tome koliko se ceni ili ne ceni rad. Moze se i ovde izvrdati tako da nerad i nestrucnost izgledaju kao vrhunski rad i strucnost. Pa ce biti jednako nagradjeni, a ponekad i vise od onog sto stvarno jeste rad i strucnost. Dakle, nije dovoljno biti strucan, vredan i raditi, valja se i prodati. I to ne samo prilikom zaposljavanja, nego svakog dana i u svakom pogledu.