vilhelmina

Aman Koco, ne podize se gotovina u inostranstvu, nikad! Ako se bas mora, biras lokalnu valutu, da izbegnes konverziju. Isto to i kad placas karticom, ako imas opciju da biras valutu, znaci uvek lokalna. Eure (i neke druge valute, ali naravno ne i dinare) mozes pre puta da uzmes na bankomatu na aerodromu, izguglaj na kojem. Dosta dobra opcija je i da uzmes Forex-ovu kreditnu karticu, koristis je tamo umesto svoje norveske kartice, pa kasnije platis racun. To ti je svakako bolje od racuna u bilo kojoj banci u Srbiji, jer ce te sve one odrati za samo posedovanje racuna na kojem nemas stalni, redovan prihod, nego ga koristis samo za tu priliku. Definitivno, najisplativiji nacin ti je da placas svojom norveskom karticom gde god je moguce. Gotovinu u eurima podignes na bankomatu na aerodromu u Oslu, procenis koliko ti treba, pa tamo menjas. Alternativno, kupis kod Forexa ili nekog drugog manje banknote od npr 10-20 eura, pa menjas po potrebi. Kod Forexa nakon povratka mozes da vratis sto ti je eventualno ostalo bez ponovne konverzije, sto je opet sitna pogodnost. Naravno, sacuvas racun. Sigurno neces naci nista povoljnije. Edit: Ako bas moras da podizes gotovinu u Srbiji, radis to planski, izracunas koliko ti treba, jednom ili dvaput, ne cesto.

Ako neko hoce da pravi poredjenja, evo moje racunice iz Spanije. Torrevieja, srednje velik grad 40 km juzno od Alicante, studio od 30 kvadrata, druga linija tj 50 metara od vrlo atraktivne plaze i 2 km od centra grada. Placen je 36000 evra pre tri godine. Na to u Spaniji ide oko 14% raznih poreza, ali mene je izaslo oko 10000 evra zbog nekih nepredvidjenih zavrzlama. Totalno renoviranje pogodjeno u startu 12000, na kraju izaslo oko 17000 jer je potrajalo taman da upadnem u ovu poslednju krizu i inflaciju, ali i zato sto su dodati neke novi momenti ( kad je bal, neka je maskenbal). Sve u svemu, izaslo me na nekih 65000 i prezadovoljna sam jer isto to i u istom stanju, na istoj lokaciji, kosta minimum 80000. Renoviranje je ukljucivalo: - izbacivanje starog namestaja i bele tehnike, sa sve bubasvabama - novi pod, kamene ploce, sto je standard tamo - novi zidovi, naravno spanski, ukljucujuci zvucnu izolaciju prema komsiji - totalni makeover kupatila i kuhinje, ukljucujuci novu belu tehniku i sve novo - nove instalacije - novi namestaj, prema planu arhitektice koja je sve ovo odradila tako da sam majstore videla samo na slikama koje mi je slala, ukljucujuci slike na zidovima, lampe, ukrasne jastucice itd - od starog su ostala samo ulazna vrata i prozori.

Imala sam donedavno seficu koja je primenjivala goreopisano na citavu grupu, nas cetrdesetak. Svako se tu mogao osecati posebno, izabrano, bogomdano. Svako je bar neko jutro izgledao jako dobro, imao odecu ili frizuru koja mu jako dobro stoji, bio riba / frajer i po. Svako je radio jako dobar posao, resavao probleme, bio najvaznija karika u lancu, neko bez koga se ne moze…. Vremenom ljudi pocinju da shvataju da je jedina nagrada za toliku izuzetnost samo jos vise posla. Ipak, nejgore od svega bilo je sto je, gradeci bolesno bliske privatne odnose sa zaposlenima, uspela da ljudi pocnu da spijuniraju jedni druge, sve verujuci da cine vaznu stvar za kolektiv. Na kraju su ti isti ljudi poceli da se osecaju lose i da daju otkaze jedan za drugim. Ni za kim se nije ni okrenula, kamoli pokusala da ga zadrzi, samo se novom snagom bacala na preostale. Neki su cak i uspeli da iskukaju nekakvu privilegiju, ali bi im se to uskoro obilo o glavu, pa su i oni davali otkaz. Svako se u jednom trenutku mogao osecati kao privilegovani miljenik, a vec u sledecim kao istrosena i odbacena krpa. Ili jos gore, kao malo dete koje je razocaralo mamu koja ga toliko voli i duboko razume, cini sve za njega. Mogla bih do sutra da opisujem kakvih je tu sve lomova bilo. Zavrsilo se tako sto je pomenuta sefica nakon neke dve godine manipulacija i pletenja svakakvih mreza, na kraju sama pukla. Nestala je jednog jutra bez zbogom, i vise je niko nije video ili cuo za nju. Od tada je proslo vise od pola godine, ali posledice se i dalje osecaju. Pre svega u vidu obeshrabrenih ljudi koji i dalje bez gundjanja rade vise nego sto bi morali, samo sada bez nekog da ih tapse po ramenu i ubedjuje da su izuzetni. Jedinu nadu mi pruza to sto od tada niko nije dao otkaz, a nema vise ni toliko bolovanja i potrebe da zamenjujemo jedni druge. Ipak, jos uvek smo dobro dresirana grupa, spremna za novog manipulatora. Nadam se da ce novi sef, kojeg jos nismo dobili, biti drugaciji. Edit: Zaboravih da dodam i licni deo. I sama sam u jednom trenutku dala otkaz i nasla drugi posao. Na rastanku mi je rekla ”steta, imala sam planove s tobom”. Nije mi rekla kakve ili pokusala da me zadrzi nekakvom ponudom. Mislim da joj je laknulo. Vratila sam se na isti posao nakon osam meseci i nakon sto je manipulatorka nestala iz nasih zivota.

Stvarno ne treba siriti diskusiju na stranu segregacije bilo koje vrste, jer je tema neiscrpna i lako proguta sve ostalo. Zelim samo kratko da izrazim duboko postovanje za tvoj stav po pitanju izbora mesta stanovanja. Tek ces videti koliko je ispravan! Moj sin je bio u istim godinama kao tvoj kad smo dosli u Svedsku. Prvo smo ziveli u sredini gde smo bili jedini imigranti i bilo mu je tesko. Ta deca nisu bila losa, ali prosto nisu znala sta se radi s nekim ko ne govori svedski, pa su ga izbegavali, ignorisali, ponekad i bukvalno okretali ledja i ”imali hitna posla” kad on naidje. Ni skola nije imala resursa za ucenje jezika i ostalo uklapanje, jer im do tada to nije trebalo. Onda smo preselili u veci grad, u cisto imigrantski kraj, ne svojom voljom nego zato sto smo samo tamo mogli da nadjemo stan. On je tada imao 14 godina i jedino sto mogu da kazem jeste ne ponovilo se nikome. Tu je vec postojalo odeljenje u gimnaziji za novopridosle imigrante, sve pet, ali bolje da nije. Mamin decko je za dva meseca postao potpuno druga osoba. Bila sam sigurna da je poceo da koristi neke droge, ali se kasnije ispostavilo da je jedina droga na kojoj je bio bila testosteron. Udario ga pubertet i naravno, nakon dve godine izolacije, hteo je da se uklopi i bude deo grupe, da bude kao svi ostali. A oni su bili kakvi su bili, i belaj je bio neminovan. Srecom, sve je doslo na svoje nakon par meseci, uz mnogo razgovora u kojima sam morala da prokopam planine da bih do njega dosla, ali vredelo je. Tako sam videla i dobro upoznala obe varijante, zivot medju domacima i zivot medju imigrantima. U mom slucaju obe su bile pomalo ekstremne, ali prezivelo se. Kad je bilo vreme za univerzitet, preselili smo u Stockholm. Opet imigrantsko naselje, iz istih razloga nemogucnosti nalazenja boljeg, ali tu su oba moja deteta (cerka je godinu dana starija) krenula svojim putem i vise nije bilo opasnosti. Pre par godina, kad su oni vec stekli sopstvene zivote, ja sama sam se nasla pred dilemom. Bez obaveze izdrzavanja dece i s vecim prihodima, nesto se ustedelo i pocela sam da razmisljam o kupovini sopstvenog stana na boljoj lokaciji. Tu je negde uletela i korona i promenila mi planove, na cemu sam danas zahvalna. Na kraju sam odlucila da zadrzim iznajmljeni stan u kojem zivim od 2011. Za ustedjene pare sam kupila mali studio u Spaniji, moje mesto pod mediteranskim suncem 🥰, i to ce biti to za ovaj zivot. U ovoj zivotnoj fazi u kojoj sam sad, to mi super odgovara. Kraj jeste imigrantski i cak od policije oznacen kao ”no go” zona, ali meni je vazna niska kirija i vise nego solidan stan za te pare, kao i niske cene i odlicna ponuda hrane u lokalnoj prodavnici. U samoj zgradi je mirno i uredno, tako je i u vecini drugih, ali u centru naselja se otvoreno diluje droga, dogadjaju se tuce i ubistva, ima beskucnika, posledjih godina vidjam cak i burke, sto ranije nije bio slucaj… Sve ima svoju cenu, a meni je okey da ovu platim, pa da mi ostane vise para za ono sto mi je sada vazno. Da imam decu bilo kog uzrasta, od Eddardovih jaslica, preko tvog pubertetlije do kraja gimnazije, sve pobrojane prednosti bi mi bile nebitne, i pobegla bih odavde glavom bez obzira. Ali opet ne u etnicki cistu svedsku sredinu, nego najradije u neku fino izbalansiranu mesovitu sredinu sastavljenu od jednih i drugih. Takvih sada ima dosta u Stockholmu, sigurna sam i u Berlinu, i ja ti zelim da tako nesto nadjes, kao i da se sto manje selis. Edit: troll off

@implant Ne znam da li ti je to moguce zbog formalnosti kao sto je prijavljivanje na adresu, ali mogao bi prvih tri meseca da zivis u airbnb. Van sezone i van centra to obicno nije skupo, posebno sto ne moras da nabavljas namestaj za nesto gde neces ostati. Onda na miru pocnes da funkcionises u novom gradu, vidis kako to sve izgleda na licu mesta i trazis odgovarajuci stan za porodicu, natenane planiras sve ostalo. Danas ima i apartman hotela, hostela i slicnih mesta namenjenih duzem boravku, koji nisu stanovi, ali nisu ni klasicni hoteli. Kad vidis cenu po danu, moze ti se uciniti mnogo, ali kad pomnozis s 30, ne mora da bude. U Stockholmu mnogi studenti koriste takve opcije, jer ne moraju da se trose na selidbe, kupovinu namestaja, opremanje stana, pa se i troskovi za period od nekoliko meseci tu negde iznivelisu.

Licno ne poznajem Berlin, ali znam da ima prilicno turbulentno trziste stanova za izdavanje. U svedskim medijima se cesto poredi sa stockholmskim, delom i zato sto iste velike firme caruju u oba grada, pa im je i nacin upravljanja tim stanovima slican. Da ne idem u previse detalja, ali mislim da ne treba da u startu ogranicavas potraznju na samo neke delove grada, vec da gledas sve. Tek kad nesto nadjes i ucini ti se privlacnim, mozes da se udubis u to gde se nalazi, kakve su komsije, skole itd., pa da eliminises ono sto ti ne odgovara. Ovo ti kazem zato sto se situacija stalno menja i nesto sto je bilo na losem glasu moze odjednom da izadje na dobar, i obratno. To zavisi od mnogo faktora, a najvise od stepena renoviranja pojedinacnih stanova u starijim zgradama, nesto sto je tipicno za oba pomenuta grada. Renoviran stan moze da bude duplo skuplji od prvog komsije, znaci stan iste kvadrature, u istoj zgradi. To direktno znaci da se menja sastav stanara jer u renovirane stanove dolaze oni vece platezne moci, sa svim sto to donosi (uredno stepeniste, ispravni liftovi, nema buke i galame…). Kad bi nasao stariji, nerenoviran stan u zgradi gde je vecina renovirana, mislim da bi dobio bas ono sto ti treba - jeftin stan u dobrom mikrookruzenju. Ako ono sire nije bas dobro, decko moze da ide prevozom do skole. Nije mali, bice i veci kad dodjete, a ne bi bio ni jedini koji putuje do bolje skole, iako postoji skola u komsiluku. Sve ovo ti pisem za slucaj da ti je kirija ogranicavajuci faktor, a cini mi se da jeste, pa te u nekom trenutku uhvati ocajanje. Ako ti se u startu posreci, sto ti ja od srca zelim, onda zaboravi ovo sto sam napisala, nebitno.

Po ovom principu je funkcionisao Forum B92, od onog dana pre 20 godina kad sam se na njemu registrovala, pa sve do gasenja. Plus sto je tamo postojao i izvestan krug privilegovanih forumasa, kojima si i sama pripadala, a kojem je sve bilo dozvoljeno jer su svesrdno pomagali moderaciji u eliminisanju nepozeljnih. Da li se nesto od toga moze naci i na ovom forumu? Ne verujem, ja se svakako ne osecam ni progonjeno ni privilegovano. Pisem iste stvari kao sto sam i tada, na isti nacin, mozda samo u nesto manjoj meri. Ali to je zbog zamora i nedostatka vremena, i nema nikakve veze s ustrojstvom foruma.

Ja bih ti preporucila voz. Priroda jeste malo jednolicna i postane dosadna posle vise sati voznje, posebno ako cesce putujes tim krajevima, ali na toj relativno kratkoj relaciji ces odmoriti oci i dusu, a i doziveti sever na nacin na koji ne mozes ako letis. Automobil ne bih preporucila zbog divljih zivotinja, bez obzira na Albertovo iskustvo. U Svedskoj je prosek oko pet smrtno stradalih godisnje u sudaru s losevima, i par desetina ozbiljno povredjenih. Licno sam dozivela bliski susret s njim iako smo isli polako i vozac uspeo da ukoci. Samo se stvorio niotkuda. U jednom trenutku ga nije bilo, u sledecem stoji nasred puta, tacno ispred nas, ogroman. Dobro nas je razgledao, a onda se lagano okrenuo i otklatio nazad u sumu. Nikad mi vise nije bila prijatna voznja tim krajevima. Kad sam vec kod tih cudnih zivotinja, pre par nedelja je jedan nesretni los nekako usao u trasu metroa na mojoj liniji u Stockholmu. Linija je bila zatvorena od devet ujutro do nekih cetiri popodne i lovci su pokusavali da ga isteraju napolje, na vise mesta su isekli ogradu, ali on je samo u panici jurio kroz tunele i van njih. Na kraju nista nije pomoglo, morali su da ga upucaju ☹️.

Uzimam tvoj post za slagvort, a zelim da napisem nesto sasvim drugo. Ceo zivot imam problem s prihvatanjem previse obaveza, kasnije njihovim odlaganjem i teskobom kao posledicom… znaci, vec 62 godine tako 😁. U poslednjih nekoliko meseci sam uspela da sublimiram sve to i napravim si totalni haos od zivota. Trazila sam posao s kojim cu moci da izdrzim do 69, jer pre toga ne mogu u penziju, a i ne zelim. Nakon gomile odbijenica (diskriminacija po osnovu starosti u Svedskoj pocinje vec od 45, kazu istrazivanja, a ja sam jos i imigrant), nadjem posao koji sam trazila. Eh, ali mnooogo dalje od kuce od prethodnog, sto znaci da mi je odsustvovanje od kuce najmanje 11, a cesto 12 sati. Umor, neispavanost, vremena nizasta drugo, plata koja nikako ne stize inflaciju, guzve u saobracaju, bezobrazne komsije, sve skupo…… Sam posao je takav da bi mnogima bio tezak, ali meni u ovoj fazi zivota odgovara. Ja sam socijalni radnik u bolnici, znaci nastupam kad su lekari odradili svoje i nemaju vise sta da ponude. To moze da bude postavljanje teske dijagnoze, ali i odluka o palijativnoj nezi, saznanje o trajnom invaliditetu… i naravno, smrt bliske osobe. U svemu tome negde nalazim sebe, jer znam da utesim, a i dobra sam s prakticnim stvarima vezanim za birokratiju i uglavnom imam osecaj da sam odradila dobar posao, olaksala nekome, ponekad i stvarno pomogla. A posto je to ipak samo posao za koji sam placena, odradi se i zaboravi, jer dolazi nesto novo cemu se treba posvetiti. Za sve ove godine, ima svega nekoliko slucajeva koje nikad necu zaboraviti, iz razlicitih razloga. Svi su odavno mrtvi, i uglavnom su bili stari i/ili tesko bolesni. Ali ovog ponedeljka docekala me porodica cija se desetogodisnja devojcica u nedelju uvece utopila. Brat se igrao na nekoj steni pored vode, upao u nju, majka koja ne zna da pliva skocila za njim, a devojcica u panici za njima. Otac koji se nalazio dalje, preparkiravao auto, dotrcao i sve ih izvukao, ali nju poslednju. Kad je stigla hitna pomoc, jos je imala puls, ali nije disala. Bila sam s njima od trenutka kad su aparati iskljuceni, i svih ovih dana. Vodila ih kroz sumu propisa vezanih za sahranu u inostranstvu, jer su izbeglice iz Ukrajine, organizovala da vide malenu prvo na forenzici, zatim u bolnickoj kapeli, da joj odnosu igracke i svu ljubav koju nisu stigli da joj daju za zivota, pokrivala rukama usi devetogodisnjeg brata dok su roditelji zavijali kao zveri nad mrtvom cerkom, izvodila napolje dedu kojem se slosilo, pricala s ujakom o prakticnim stvarima… Naravno da te to natera da razmisljas o svom zivotu, jer posle svega ides kuci u svoju malu bajku u kojoj je sve u redu, koliko god ti tako neskromnom i nezahvalnom uvek nesto fali. Nestvaran osecaj kad nakon takvog dana pricas sa sopstvenom cerkom i gledas kako ti se unucica rita u njenom stomaku, nestrpljiva da izadje na ovaj svet negde u novembru. Na kraju porazim samu sebe saznanjem da je neopisiva bol one porodice za mene ipak samo posao. Moj zivot je negde drugde, i iako sam duboko svesna da uvek moze da krene pravcem kao njihov, znam i da se to nije desilo i zelim da verujem da nikad ni nece. I sta jos da vam kazem, draga deco? Postujte to sto imate, jedini zivot koji vam je dat. Odite na taj posao, prvi ili hiljadu i prvi put, odradite to sto treba i vratite se kuci, gde god to bilo i sta god vam to znacilo. U redu je pricati o svakom problemu, ako je vas onda je veliki, sta god neko drugi mislio. Samo nikad ne treba zaboraviti da je svaki zivot dobar, dok god postoji. Jer kad postoji, mozete ga i menjati, prakticno i tehnicki, ili prosto promenom stava. To je privilegija i ne sumnjam da to znate. Ali nije na odmet i da vas teta Vili ponekad podseti na to. Bas kao sto, zahvaljujuci ovom mom cudnom i divnom poslu, mogu i sebe da podsetim koliko je zivot vredan, kad god zaboravim. A biva cesto.

Skandinaviju ovaj toplotni talas potpuno zaobisao. U junu je znalo da bude oko 30 danju, 25 nocu jer sunce przi 22 sata. Ljudi poceli da se raspituju o AC, ali jos uvek se samo prica, niko ga nema. Ali jul standardnih 20-23 danju, 12-14 nocu. Dzemper ili lagana jakna ne smetaju ni usred dana, posebno u hladovini. Povremeno neka kratka kisica, ali uglavnom suncano. Tipicno skandinavsko leto, nista klimatske promene.

Mrzi me da trazim slike i klipove, ali necete pozaliti ako kliknete na link: https://www.atvbl.rs/magazin/it/pomorski-biolozi-u-cudu-jesu-li-kitovi-ubice-u-gibraltaru-poludjeli-3-7-2023

Sta god zelis da postignes ovim poredjenjem Beograda i Stockholma, red je da ljudima das potpunu i i pravu informaciju. Ali izgleda da si ti strateski izabrao dva netipicna primera, pa da pojasnimo. 1. Ursvik (Sundbyberg) je kraj koji je pre 7-8 godina promovisan kao vrlo fancy, ali sada se iz njega masovno bezi i cene nekretnina su drasticno pale. To zato sto se problemi iz susednog naselja koje je na vrlo losem glasu, dakle Rinkeby, prelivaju u njega. Steta, bilo je stvarno fino naselje. 2. Stanovi u Östberga koje si takodjer dao kao primer niskih cena kvadrata, imaju veoma visok avgift. Za neupucene, to su svi mesecni troskovi osim struje, koji su unapred ispregovarani za vise zgrada ili ceo kvart i to u fiksnom iznosu po stanu bez obzira koliko tople vode trosis i da li uopste boravis u stanu. Za stanove koje si okacio taj iznos ide i preko 600 evra mesecno, sto je dosta, pa su zato i cene po kvadratu nesto nize nego tamo gde je avgift u normalnim okvirima. Inace, prosecna cena kvadrata stana u Stockholmu je oko 7000 evra (tromesecni prosek) pa ako je tu negde i u Beogradu, onda nista.

Ako pazljivije procitas tekst, videces gde je problem. Zena sama kaze da u istoj bolnici u kojoj radi, sestre nisu u tako dobrom polozaju kao ona jer imaju teze uslove rada i znacajno manje plate. A pazi, te sestre imaju tri godine univerzitetskog obrazovanja i beze iz bolnica u primarnu zdravstvenu zastitu kad god mogu. Da ne pricam o negovateljicama sa srednjom skolom. Znaci, nije svima isto kao lekarima. Pri tome je ona iz Svajcarske i nije morala da prolazi proces nostrifikacije kao drugi nonEU. Dalje, ona sama prica o tome kako ovde ljudi provode duge sate na hitnoj i kasnije budu poslati kuci. Kaze pa sta, mogu dete da dovedu kasnije, ako im i dalje nije dobro…. Sta mislis, kako je roditeljima kad im se tako kaze? Ali njoj je dobro, jer moze ranije kuci, super. Pa onda usput dodaje i kako ovde nema dovoljno kreveta po bolnicama. Naravno da nisu problem kreveti nego osoblje koje treba da ih opsluzuje, pre svega sestre. A zasto ih nema? Pa zato sto njima nije toliko dobro kao lekarima. Sto se tice ovog oko imanja dece, porodiljskog i roditeljskog odsustva i uopste brige o deci (bar dok su zdrava), tu je u pravu. To je razlog zbog kojeg mnogi dolaze u Svedsku, a nije im o glavu. Ali deca porastu i ako nisu lekari i neko vreme ne planiraju decu, radije odu u tu istu Svajcarsku i Nemacku. Kao i mnogi Svedjani, zbog vecih plata i manjih poreza. Jer porezi su isti za sve, a nemaju svi jednaku korist od njih kao sto imaju oni s decom. Zanimljivo mi je i ovo oko pisanja izvestaja. Prica zena kako to ne mora da radi nego samo diktira, pa medicinski sekretar to onda prepisuje. Taj med. sekretar je inace najcudnije zanimanje ovde, ali ne vidim koja je svrha danas kad kucamo istom brzinom kao sto govorimo. Ali sam kompjuterski sistem koji koristimo u zdravstvu ima tu funkciju diktiranja, pa valjda da se ne baci. I naravno, diktiranje je privilegija lekara. Svi ostali pisemo svoje izvestaje sami, ukljucujuci i one sestre, koje i bez toga padaju na nos. Ima jos jedna privilegija lekara. Svi imamo fleksibilno radno vreme, znaci osam sati plus 30 min rucak, ali mozes da dodjes i odes sat ranije ili kasnije. Ali kucas karticu, pa ti se na ”racunu” skuplja plus ili minus. Samo lekari ne moraju da kucaju, njima se veruje na rec. Sve u svemu, lekar s malom decom je ovde najprivilegovanija kategorija, nije merilo za bilo sta. Sto se one cene struje tice, dnevna poskupljenja pogadjaju samo one koji su veliki potrosaci i pri tome vole da se kockaju, pa su izabrali promenjivu tarifu. Za vecinu to nema uticaja.

Jutros se desio neki kvar na elektricnoj mrezi u centru Stockholma, stao metro, guzva, haos… i sve se sredilo za nekih pola sata. Ali zato cena struje otisla za duplo na gore, jos uvek se sredjuje, jos nije pala na jutrosnji nivo. Razlog je sto su se dva od tri nuklearna reaktora automatski iskljucila iz mreze, pa je sad pitanje zasto nije i treci, jer je valjda trebalo, iz sigurnosne razloga. Jos jedna stvar za brigu i ribanje odgovornih je sto je u trenutku nestanka struje prekinut program javnog servisa, sto ne bi smelo da se desi u potencijalno kriznoj situaciji. Ispostavilo se da su mikrofoni bili ukljuceni u pogresnu uticnicu. I sve to zato sto je neki radnik na odrzavanju mreze nesto cackao, pa ubrljao. Nesto mi se javlja da je neki Dragan, Zoran, tako nesto 😁.

Ja sam od nekog lekara cula sledeci bapski lek - led na povredu dok je jos sveza, da se sto je moguce vise spreci oticanje. Kasnije topli oblozi, da se otok resorbuje.

Profesionalni pristup pacijentu je bitan deo obrazovanja lekara u Svedskoj, a jos bitniji kod dodatnog skolovanja stranih lekara, pre nego sto dobiju svedsku legitimaciju. To zato sto je opstepoznato da strani lekari imaju problem u tom delu. S druge strane, veliki broj domacih lekara je u stalnom strahu da se negde ne ogresi o pacijenta i njegove bliznje, i to ne zato sto postoje nekakve kazne, jer ne postoje, nego zato sto duboko veruju da su empatija i sve drugo sto cini profesionalni pristup, veoma vazni. Zato lekari veoma cene podrsku kuratora (hospital counselor), i rado ih vode sa sobom kad se saopstavaju lose vesti, planira otpust iz bolnice i sl. Pisala sam da sam to ranije radila, a od aprila se, nakon nekoliko godina u socijalnoj sluzbi, ponovo vracam kuratorskom poslu. I to na odeljenju za demenciju kod mladjih osoba, onih ispod 70. Vec sam imala prilike da sretnem buduce kolege, lekare, sestre i psihologe, i kazu da me cekaju kao ozabao sunce jer trenutno nemaju kuratora, sto mi je naravno drago. Kao sto rekoh, svi su oni pod stalnim pritiskom da posao obave profesionalno, a nemaju uvek ni vremena, ni dovoljno znanja za to. Posebno onda kad vise nemaju sta da ponude pacijentu, a ne mogu samo tako da ga otpreme kuci sa saznanjem da je situacija losa i da nece biti bolja. Tu nastupa kurator i prema mom iskustvu, ljudi se u pocetku osecaju odbaceno, radije bi nastavili kontakt s lekarim, ali posle prihvate. Jer da se ne lazemo, kurator nije tu samo da bi se pacijenti osecali bolje, nego i da bi se ceo proces dijagnostike, lecenja, boravka u zdravstvenoj ustanovi, cega god, skratio i na neki nacin zaokruzio. Pri cemu se pacijent prepusta jeftinijem resursu od lekara, a ipak nije ostavljen sam sebi, dakle win-win situacija.

U Svedskoj, a verujem da je i u ostatku EU slicno, nisu problem osiguranja i advokati, oni su izvan zdravstvenog sistema, ali jeste sva sila stratega, konsultanata, koordinatora za sve i svasta… I svi su oni tu da bi ceo proces razvili, ucinili efikasnijim, produktivnijim i jeftinijim. A oni sami kostaju vise nego svi oni drugi zbog cije ”neefikasnosti” su tu, ali koji, za razliku od ovih prvih, znaju sta rade i zasto su tu gde su. Pri tome ovim parazitima i samima nije jasno sta im je tacno posao, ali lepo im je i osecaju se strasno vazni. To jeste neka vrsta nove birokratije, iako ih gradjani tako ne dozivljavaju, jer uglavnom nemaju direktan kontakt s njima, ne vide ih. Ali oni su ti koji otezavaju i poskupljuju svaku delatnost, pa i zdravstvenu. Oni njihovi prethodnici sto su tamo nesto mastiljarili po kancelarijama bar nisu imali tako visoko misljenje o sebi, a ni status im nije bio ovako visok. Od ovih i njihovih novih metoda, razvojnih planova i strateskih ciljeva ne mozes ziv da ostanes. Plus sto kostaju djavo i po.

S jedne strane se klepa na nabavkama, s druge stedi na radnoj snazi, to je taj trend koji razara zdravstvene sisteme. Pri tome nabavke odobravaju oni na visim pozicijama, na svaki nacin zasticeni i medjusobno solidarni. Zaposljavanjem se bave nizi sefovi, a tu je vec konkurencija vucja, jer se valja pokazati pred onima gore. Rezultat se vidi - sakom i kapom na opremu, a stednja na osoblju. I da ta stednja bar donese neki rezultat, nego ispadne skuplja pita od tepsije. U Svedskoj se broj regularno zaposlenih lekara i sestara drzi na minimumu, a onda se iznajmljuju po potrebi. Sat iznajmljenog lekara je poslodavcu mnogo skuplji od redovno zaposlenog, ali sve mu se cini da je to privremeno, da ce jednom prestati. A nece, jer potrebe za zdravstvenim radnicima s godinama samo rastu. Ali sitna sef to nece objasnjavati onima gore nego ce raditi onako kako mu se samom vise isplati - ne zaposljavati, nego unedigled iznajmljivati. I onda kao nema lekara i sestara. Ima ih koliko hoces, ali ne tamo gde treba da budu, znaci u bolnicama, nego u firmama za iznajmljivanje personala. Ali to coveku kojemu pomoc treba sada nista ne koristi.

Izgleda da vecina razvijenih zemalja s drzavno finansiranim zdravstvom ima slican problem, a taj je da je primarna zdravstvena zastita u problemu, jer je zrtva ulaganja u ono sto se vidi, sto pleni i zasenjuje, ali sto nije na korist svim gradjanima u svakom trenutku. U Svedskoj, posebno u Stockholmu, je vec godinama tema Nova Karolinska. Kostala je djavo i po, i jos uvek kosta, pravo bure bez dna. Napravljena je u neposrednoj blizini stare i do nje me u poslednjih par godina u nekoliko prilika naneo put. Do stare sam bila pre par nedelja, nakon dve-tri godine, jer cu ubrzo tamo poceti da radim. Dakle, znala sam da je vise manje sve preseljeno u novu, ali sam se ipak zapanjila - mesto u kojem je ranije vrilo kao u kosnici, sada je sablasno pusto. Pri tome prostor nove bolnice nije ni upola tako velik, pa covek moze samo da se pita gde su strpali sve ono sto se iselilo iz stare? Odgovor je nigde, kvantitet je podredjen kvalitetu. Oni koji se tamo lece dobice prvoklasnu uslugu, ali ce ih biti manje nego pre, iako je stanovnika vise. O primarnoj zastiti ne vredi trositi reci. Ona je prepustena privatnom sektoru, iako se jednako finansira iz poreza. Rezultat je da se obavlja u boljem slucaju po trznim centrima, a u gorem po stanovima. Svakako u neadekvatnim prostorima ogranicenog kapaciteta, cesto privremenim i improvizovanim, s iznajmljenim lekarima i sestrama, koji su danas tu, a sutra ko zna gde. Prica o izabranim, porodicnim lekarima se svela na pricu o izabranom prostoru, ali nikad ne znas koga ces tamo zateci. Posebno nisi siguran da li taj lekar govori svedski, lako moguce da ne govori. Sve u svemu, gledaj da se ne razbolis, a ako se ipak desi, svi vec znaju sta im je ciniti. U prvu ruku na hitnu, a ako treba nastavak lecenja, onda gledaj kako da sto lakse preskocis sve stepenice i domognes se Nove Karolinske. Tamo vec vade ljude iz mrtvih, ali je pitanje zasto treba da stignes do te faze pa da dobijes neciju paznju? Tako izgleda u velikom gradu. U manjima je vec pravi horor. Lokalne bolnice se zatvaraju jedna za drugom, a udaljenost do najblizeg lekara za mnoge je sve veca. Vise i nije vest da se zena porodila u kolima, na parkingu pored puta, jer nije na vreme stigla do prve bolnice, udaljene 200 km. Znaci, neka sljasti i neka dolaze istrazivaci iz celog sveta, neka se dobijaju Nobelove nagrade za medicinu. I treba, ali mora li od para poreskih obveznika, kojima svakodnevno treba pristup lekaru, ne za nekoliko nedelja, telefonom ili preko mobilne aplikacije?

List kupusa ili isecena jabuka u kesi s duvanom. Duvan brzo povuce taman koliko mu treba vlage. Ako je zurba, trosi se prvo ono najblize listu. Ipak najbolje da se saceka dok se vlaga izjednaci u celoj kesi.

Naravno da mi je od pocetka jasno da te ne zanima sta ja imam sa kazem vec samo zelis da pokazes kakva sam neznalica. Samo sam se pravila da ne znam sta ti je cilj 😁. Pa hvala na objasnjenju! Mozes to isto da objasnis i onim hiljadama nerezidenata u Spaniji koji ne pokusavaju da sami deklarisu jer se stvarnost bitno razlikuje od ove tvoje jednostavne racunice. Naime, vrednost imovine je tu prilicno rastegljiva kategorija, pa i ovi procenti u konacnoj racunici ne znace mnogo. Ta vrednost zavisi od mnogo cega, i relativno cesto se menja, naravno na gore. Ljudima se dogadjalo da dobiju da odjednom treba da plate duplo, npr jer je u blizini izgradjen trzni centar pa vrednost nekretnine naprasno porasla. Nekad cak i retroaktivno za par godina. Zato je zlatno pravilo da stranci u Spaniji nista od toga ne rade bez advokata. Isto vazi i za druge racune. Dolaze cudne sume, s detaljnim objasnjenjem na spanskom, pa ti vidi sta ces s tim. Dobar advokat to cesto moze da obori, ali ti vidi da li ti je jeftinije da platis racun takav kakav je, ili da platis advokata. To je prosto tako i to svi znaju, ali kao sto rekoh, mene sve to licno ne brine mnogo jer za malu vrednost nekretnine, i te cesto sumnjive racunice, ne cine veliku razliku. Ali covek se uci dok je ziv. Prve godine sam osiguranje platila preko spanske banke, tako mi rekao tadasnji advokat. Kasnije se ispostavilo da samo posedovanje racuna godisnje kosta koliko i samo osiguranje, znaci platila sam duplo. Promenila i advokata i banku, i sad je druga prica. O porezima cu moci da se izjasnjavam tek kad prodje par godina. Ovi procenti s neta su samo opste mesto. Procenjena vrednost nekretnine je ustvari ono sto odlucuje, a to se menja.

Tacno, zaboravila sam taj trosak. Za njega ne stize racun kao za onaj opstinski vec se izvesni deo vrednosti nekretnine navede kao prihod u deklaraciji i onda na to treba platiti porez. To zato sto oni samo posedovanje nekretnine gledaju kao prihod, bez obzira sto ga ne izdajes i ne dobijas za to neke konkretne pare. A na to nisi platio porez u svojoj zemlji, pa zato. Meni licno ova dva poreza ne znace mnogo jer imam mali studio, pa ni vrednost nije velika, znaci i tih nekih pola procenta ispadnu sitno. Ostali troskovi idu po nekretnini, bez obzira na velicinu i vrednost, tako da u mojim ukupnim troskovima cine veci udeo nego kod onih koji poseduju vrednije stanove i kuce. I kad vec pominjes poreze, tu je i obavezan godisnji trosak za advokata ili pravnog savetnika, jer je rizicno to oko deklaracije pokusavati sam. Neki placaju i redovno obilazenje stana, jer je u turistickim mestima uobicajeno provaljivanje i nelegalno useljavanje u stanove u kojima se ne zivi permanentno. Neki placaju dosta i za posedovanje racuna u spanskoj banci, ali to sam resila preko eurokonta u mojoj svedskoj banci. I sad sam valjda sve nabrojala 😁. Nije da nema troskova, ali moji nisu veliki jer je i stan mali i ne mislim da ga izdajem. I kao sto rekoh, placala sam svasta i u Makedoniji, uglavnom nisam ni znala sta.

Pravni status roditelja se ne stice rodjenjem deteta vec njegovim upisivanjem u maticne knjige rodjenih. A niko tamo ne biva upisan protiv svoje volje, a bez postupka utvrdjivanja ocinstva. Znaci bajo, imao si priliku da se odreknes te mogucnosti, a kad si jednom svojevoljno pristao, onda si u tom pravnom statusu, na dobro i na zlo, cak i ako sumnjas, ili se nekad i stvarno ustanovi da nisi bioloski roditelj. Jednom prihvacena pravna obaveza ostaje to bez obzira da li je nekom to prestalo da se svidja. Takav je zakon u svim civilizovanim zemljama, i ima razloga zasto je tako. On vazi i za usvojitelje, iako je jasno da tu niko nije bioloski roditelj. Najsmesnije s ovim sumanutum predlogom je to sto ocigledno dolazi iz incel zajednice, koja bi kao da stiti prava sirotih muskaraca, dok oni i dalje cepaju kosulje i cascavaju celu kafanu kad se rodi dete. Umesto da lepo zatraze utvrdjivanje ocinstva pre nego sto u pravnom smislu postanu roditelji. Niko im to ne brani, a nema razloga ni da se naredjuje. Cak i u crkvi vazi ona da ko ima sta da kaze, uradi to odmah, ili da zauvek cuti.

Zavisi od mnogo cega, ali generalno izmedju pola i jednog procenta od vrednosti nekretnine godisnje. U mojoj opstini i manje, 0,4%, jer je cilj privlacenje stranaca da kupuju nekretnine. Uz to ide i obavezno osiguranje i taksa za odrzavanje zgrade (ukoliko je stan u zgradi) plus voda, struja i odnosenje smeca. Jos nisam sastavila godinu dana pa da svedem racune, ali izgleda da ce me samo posedovanje kostati do 1000 evra godisnje, plus sto se potrosi struje i vode. Generalno, oko 50% vise nego sto me to isto kostalo u Makedoniji, ali uz jeftiniji prevoz do tamo.

Obicno preskacem teme o nekretninama jer me ”ne interesuju”, tacnije u mom slucaju rentiranje je jedini izbor. To je zato sto je u swe obavezno 15% ucesca za bilo sta. Nije da za sve ove godine nisam mogla da ustedim tu sumu, ali prosta racunica kaze da se za ucesce potrebno za dvosoban stan negde na liniji metroa ili gradskog voza u Stockholmu, znaci ne bas blizu centra,moze kupiti jednosoban stan u Spaniji. Tako da je meni to bio logican izbor, vlasnistvo u Spaniji i rentiranje u Svedskoj. Razlog nisu troskovi stanovanja, jer dodje otprilike na isto rentiranje i kupovina, ali ucesce ubija. Postoji i opcija da se uzme kesh kredit za ucesce, ali onda treba imati prihod bar tri puta veci od ukupnog mesecnih troskova, sto je za nekog ko je single nemoguce, cak i uz vise nego solidno placen posao. Ili je krajnje neisplativo, osim ako nije neka nuzda pa se mora, nema drugog izbora.