vilhelmina

Potpuno podrzavam stav da drzave treba da preuzmu odgovornost i stanu iza zahteva za obaveznom vakcinacijom. Jasno mi je i da tako (ne) postupaju iz cisto populistickih razloga. Ali dok je tako, ne mogu i ja da stanem na stranu onih koji razumeju samo jezik naredbi i zabrana. Ne moram i ja da podilazim ljudskoj gluposti i primitivizmu, pa da pravdam svaku budaletinu koja se poziva na sopstvenu slobodu, dok istovremeno ogranicava moju. Zadrzavam sebi pravo da zovem pravim imenom one koji odbijaju da se vakcinisu iako imaju tu mogucnost. To definitivno nisu borci za slobodu izbora, nego supljoglavi primitivci koji (vidi gore) nisu u stanju da kontrolisu sopstvene nagone i donose racionalne odluke. Nije njima drzava kriva sto su takvi. Kriva je meni sto me ne stiti od njih.

Vrednost koja sa sobom nosi neke posledice. Pojela sam cetiri knedle sa sljivama i sad me boli stomak. Nikoga nisam ugrozila, ali svaki izbor se placa, zar ne? Pa tako lepo i ovi sto nece da se vaknisu neka prihvate posledice u vidu raznih zabrana. Javlja mi se da ce mnogi tako dva puta razmisliti da li im je bas toliko do kontrole nad sopstvenim telom. U svakom slucaju bolja strategija od onog suludog placanja, tri hiljade za gospodina. Citam da psiho sad pominje i neku lutriju .

Pa ne radi se tu o toleranciji nego o odbijanju nepusaca da budu trovani dimom iz moje i tvoje cigarete. A mi sto to radimo sopstvenom voljom treba da prihvatimo posledice toga. To sto antipusacka kampanja zna da preraste u totalnu histeriju je neka sasvim druga prica. Ovde govorimo o sasvim normalnom zahtevu nepusaca da ne udisu tudji dim.

A vidis, meni smeta sto na radnom mestu nemam prostoriju za pusenje i sto moram da izlazim na ulicu na -20 da bih zapalila posle rucka. I sto me pri tome neki gledaju kao gubavca. Ali se mirim s tim i stavise, zahvalna sam sto i to mogu jer ima radnih mesta gde je i to zabranjeno. Prosto nemas nikakvih mogucnosti da pusis u radno vreme, pa izvoli, nadji posao gde se bar na neki nacin tolerise. U restorane ne idem osim ako nemaju bastu u kojoj je dozvoljeno pusenje. U bioskopu i pozoristu se nekako prepatim, isto i u avionu. Zato na gejt uvek dotrcavam poslednja, da stignem jos jednu napolju. Bus cekam 20 metara od stanice, na kisi, vetru, suncu, jer je i na stanicama zabranjeno pusenje. I nevakcinisani bi mogli tako, sto da ne? Setaj po sumi, ali u pozoriste ne mozes. Radi tamo gde ne postoji zahtev da budes vakcinisan, ali ne mozes tamo gde postoji. Idi kolima na odmor i kampuj do mile volje, ali u avion i u hotel ne mozes. Itd.

Ne razumes me pravilno. Da li s nemerom ili bez nje, u to ne bih da ulazim. Ali te najlepse molim da ne ucitavas, posebno ne ovakve budalastine.

Svasta, pa gde sam ja to rekla da drzava treba da odlucuje umesto bilo koga? Samo sam konstatovala da ima supljoglavog sveta koji prosipa s neta pokupljene fraze o ljudskim pravima, kontroli nad sopstvenim telom i slicno, nemajuci pri tome blagog pojma o cemu prica, i dokazujuci svoju supljoglavost na hiljadu raznih nacina, svakog minuta svog zivota. I nije stvar u tome da se njih na bilo sta natera nego da se normalan svet od njih zastiti. A sto se diskriminacije tice, ko god zeli o njoj da prica, trebalo bi prvo da nauci sta je to, i kako se definisu osnovi za diskriminaciju. Nevakcinisanost ne ispunjava ni minimum uslova za to, bas kao ni pusenje koje gosn Puzigaca pominje. Ali se zato moze sankcionisati zabranom pristupa odredjenim mestima i ocigledno s tim u buducnosti treba racunati.

Ljudi imaju prirodnu potrebu da pomognu, pa i da budu percipirani kao bitni drugoj osobi u kriznim trenucima. Imaju potrebu da kazu nesto jako i pametno u trenucima kada ustvari nema sta da se kaze. Najteze je u takvim trenucima cutati u prisustvu osobe kojoj je tesko, a to je tada jedino ispravno, biti tu za nju/njega i cutati. Ali mi svi imamo urodjen odbrambeni mehanizam koji kaze ”fly or fight”, znaci ili bezi od tog kome je tesko, ko je ocajan i vristi za utehom koju mu ne mozes pruziti, ili pokusaj da uradis nesto za njega. A onda obicno blebnes nesto glupo. Ti pominjes zenu koja ti je pomogla da ucinis iskorak iz ogromne tuge i ocajanja. Ja ne mislim da ti je ona rekla nesto sto drugi vec nisu. Samo ti je to rekla u pravom trenutku, kad si i sama bila spremna na to. Iste te reci, dok je bilo prerano za njih, dozivela bi kao noz u srce. To sam naucila iz sopstvenih gresaka i citajuci velikog Sorena Kjerjegora - sresti osobu tamo gde se ona sama nalazi, biti uz nju u trenucima bola i pokusati osetiti isto sto i ona, onoliko koliko je to moguce. Biti tu i znati cutati, ne pokusavati je izvuci pre vremena, jer potonuti u bol je ponekad lekovito. Samo niko u tim trenucima ne treba da bude sam. Nama ljudima je lakse i udobnije pomagati, ali i prihvatiti pomoc online, fejs, forum, sta god. Nije tesko napisati dve reci ili ostaviti srce/tuzni smajli, a lako je i prihvatiti da eto neko misli na tebe. Tesko je ne moci posle toga pobeci, ne moci nestati u sopstvenom ili cyber svetu, nego umesto toga sedeti tamo zajedno i cutati. Ali je ovo potonje i najlekovitije (bez namere da nipodostavam internet podrsku!). Zato ne znam koliko ce sve ovo sto pisemo pomoci nasem Neme kad posle svega sedne tamo s majkom i oboje potonu u tisinu. Jedino znam sigurno da ce prvi dan biti najtezi, a svaki sledeci sve laksi. Ako i ovo nase mudrovanje bar malo pridonese tome, onda nismo dzabe trosili tastature.

Najmanje sto bih ocekivala od ljudi koji se pozivaju na pravo da kontrolisu svoje telo jeste da se odreknu mobilnih telefona jer je dokazano da zrace i jos uvek nije dokazano da to zracenje nije stetno. Zatim da se drze podalje od velikih gradova, da sad ne nabrajam koje sve zdravstvene opasnosti tu vrebaju, nikako u blizinu dalekovoda, iskljucivo hrana proverenog porekla, da prokuvavaju i filtriraju vodu, ne puse i ne uzimaju nikakve lekove, insistiraju da im lekar detaljno objasni svaku proceduru i sastav svake supstance koju misli da upotrebi prilikom pregleda i lecenja, da citaju sitna slova na svakom proizvodu koji kupe, ukljucujuci i odevne predmete… Zatim da brizljivo recikliraju sav otpad, nikako ne bacaju baterije i sijalice u obicno djubre, pa posle udisu njihov sastav, da proveravaju lokaciju na kojoj je rasla svaka glavica salate pre nego sto je kupe i pojedu. Da ih sve vidim u sest ujutro kako trece i vezbaju, a posle doruckuju kod kuce spremljene smutije i ovsenu kasu. I naravno, da budu u prvim redovima borbe za cist vazduh i vodu. Niz mera koje pojedinac moze da preduzme da bi zastitio svoje telo od negativnih uticaja svega sto u njega dospeva hranom, vodom, disanjem i izlozenoscu svakakvim zracenjima je beskrajan. Dok ne vidim da bandoglavci koji odbijaju vakcinaciju primenjuju bar pola od gore navedenog, ne priznajem im ni pravo na kvalifikovano misljenje po pitanju opasnosti i benefita za sopstveno telo. Ali bojim se da su oni ti koji ce prvi zavitlati plasticnu flasu u reku, jer boze moj, nece ih to direktno ugroziti. Ali hoce posredno, bas kao i odbijanje vakcinacije.

Pogledala sam neki youtube klip o tome zasto mladi u Srbiji nece da se vakcinisu, valjda Nova S. Prvo mi je pripala muka dok su mladi sami objasnjavali zasto nece - sve od gluposti vezanih za sterilitet i uopste buduce zdravlje, preko ja ne verujem u kovid, sta ce mi vakcina, do onog bas me briga, ja sam mlad i kovid mi ne moze nista. Da ne pominjem da se radi o urbanim mladim ljudima, neki od njih blizi tridesetoj nego dvadesetoj, verovatno studenti. I naravno, nahvatani na ulici i po kaficima, ni slucajno na radnim mestima, tiptop sredjeni u podne letnjeg dana…. Drugi put mi je pripala muka kad je lekarka iz studentske poliklinike uzela da ih brani i pravda. Te nisu oni krivi, trebalo je s njima raditi, te mi stariji smo krivi sto oni ne veruju sistemu, te nismo im dobro objasnili i potrudili se da steknemo njihovo poverenje… Budibogsnama, kao da se radi o petogodisnjacima koji sami treba da odluce da li da se vakcinisu protiv zauski ili ne, a ne o matorim konjima i kobilama, punoletnim gradjanima s minimum zavrsenom srednjom skolom. Ali ocigledno supljoglavim, bas kao i ona lekarka i bilo ko drugi ko za takve morone i moronke nalazi bilo kakvog razumevanja i opravdanja.

Jos jedna crtica o tome kako se sve brzo menja, da ne editujem gornji post. Putovala sam na Gran Canaria 7.juna. Tada se trazio pcr test ne stariji od 72 sata, pa sam to obavila 5.juna ujutro, nekih 55 sati pre planiranog sletanja u Las Palmas. U metrou na putu kuci dobijem mejl da su pravila promenjena i da se sad trazi antigen test ne stariji od 48 sati. I naravno, presecem se 😀. Ali onda procitam nastavak i tamo pise da se mi koji smo vec uradili pcr test ne sekiramo, jer je agencija sredila da i to vazi. Posto je test subvencioniran, javili su ovlascenoj laboratoriji da od trenutka kad udju u 48 sati pre dolaska na destinaciju predju na antigen testove, tako da na kraju niko od putnika nije imao problema. Jedino sto su ovima sa antigenom vratili razliku u parama jer je taj test jeftiniji od pcr. Dakle, loodilo 😀. Btw, moja cerka je sad na Kritu, otisla u ponedeljak 28/6, naravno iz Svedske. Trebao joj je antigen i zdravstvena deklaracija. Sin ide sledece nedelje u sredu na Teneriffe. Treba mu to isto. Bar za sada, ali sve vreme proverava na sajtu agencije, za slucaj da se opet nesto promeni.

Tvoj kolega je ocigledno propustio da ispuni zdravstvenu deklaraciju, tj jedan formular koji vecina EU zemalja trazi. Ima ih na netu, mogu da se popune najranije 48 sati pre putovanja i sadrze tvoju izjavu da si zdrav, kao i podatke gde ces biti na destinaciji, adresa, kontakt telefon i tako to. To je postojalo i pre testova, a ocigledno ce se i nastaviti. Pretpostavljam da je razlog pracenje kontakata, ako zatreba. Uglavnom, kad to popunis i posaljes online, u roku od par minuta dobijes od njih potvrdu (”dozvolu”), koju odstampas i pokazujes onom ko trazi. Od pocetka pandemije nijednom nisam putovala u privatnoj reziji vec iskljucivo s turistickim agencijama, i to unutar EU. Razlog je bas ta sigurnost, da znam sta tacno treba da uradim. U mom sopstvenom stanu u Ohridu se izredjelo pola Srbije, ali ja tamo nisam bila od januara 2020. Znam koja pravila tamo vaze za gradjane Srbije, ali ne i za mene, pa nisam htela da rizikujem. Agencije su do maja ove godine mejlom obavestavale o svim potrebnim koracima pred putovanje, sa sve linkovima za bukiranje vremena za subvencionirani covid test i formular za ulazak u pojedinu zemlju (zdravstvena deklaracija). Ali sad se i to menja. Agencije ne uspevaju da uprate situaciju jer se zahtevi brzo menjaju, pa daju opste informacije i pozivaju na licnu odgovornost. Npr u ovom trenutku nekome ko iz Svedske putuje u Spaniju, ne treba test, potvrda o vakcinaciji ili bilo sta slicno, ali i dalje treba ona deklaracija. Ali, ako ides na Kanarska ostrva, onda treba i test, i to ne za ulazak u zemlju, vec da ga pokazes u hotelu, oni traze. Dakle, prilican haos. Sto se digitalnih certifikata tice, oni se od pre par dana u Svedskoj izdaju, ali to ne znaci i da ih sve EU zemlje priznaju. One i dalje imaju pravo da traze sta i kako hoce. I da pravila menjaju od dana do dana.

Prepoznajem se u skoro svakoj reci ovog i prethodnog tvog posta. I ja sam odrasla pitajuci se od kuda je bas mene zadesila takva sreca da imam savrsene roditelje. Danas vidim da su bili daleko od toga, preokupirani sobom, ponekad cak i samozivi. Donekle ih razumem, jer su im zivotni uslovi bili bitno drugaciji od icega sto su oni u svom odrastanju mogli da vide, pa nisu ni imali neki obrazac kako bi u toj situaciji trebalo ili ne bi trebalo ziveti i vaspitavati decu. Pre svega mislim na to sto smo ziveli vrlo daleko od mesta gde su oni rodjeni i odrasli, pa fokus nije bio na rodbini i poznatom okruzenju, vec na novim prijateljima i uopste drustvenom zivotu. Tu za decu jednostavno nije bilo mesta. Valjda je njihovo ocekivanje bilo da ce i bratu i meni za uspeh u zivotu biti dovoljno isto sto i njima, dakle zavrsen fakultet i nista vise. Tj bez valjda, jer je ta poruka bila vrlo jasno isporucena. U porodici u kojoj sam odrasla roditelji su dolazili s posla u dva, rucalo se, pa se spavalo do 5. Mukla tisina u stanu se za to vreme podrazumevala. Onda se pila kafa, pa se islo kod prijatelja, ili su oni dolazili. Vikendom se islo u restoran, bioskop i sl, a sve to samo u izuzetnim slucajevima s decom, iako su ih i prijatelji imali. Deca su isla na spavanje u 8 sve tamo negde do srednje skole. Odlican uspeh u skoli se podrazumevao, ali slobodne aktivnosti samo u okviru redovne skole. Vrlo rano sam saznala da se od baleta dobijaju noge kao u fudbalera, da su muzicka skola i skole stranih jezika snobovske stvari na koje decu primoravaju samo preambiciozni roditelji, da su radne akcije i logorovanje s izvidjacima vrlo opasna mesta na kojima svasta moze da se desi… Ustvari, nisu zeleli da ih boli glava, to danas znam. Takodjer su bili uvereni da deci ne treba neka posebna odeca. Njima je trebala zbog drustvenog zivota; i danas pamtim mamine duge vecernje haljine. Proucavajici njih, naucila sam da sijem s 12 godina, sama, na predratnoj singerici. Moja mama nije umela ni dugme da usije. Kada sam naucila da strikam, to i ne pamtim, mislim da sam oduvek znala. Bili smo relativno dobrostojeca porodica, udoban stan, auto, porodicna letovanja… Ali dok su moji drugari iz ”radnickih” porodica nosili farmerke iz Trsta, ja sam svoje prve sama sasila. Danas znam da nije moralo tako, ali kad si dete verujes da bas tako treba i mora, nikako drugacije. Kao baba i deda, moji roditelji su znatno omeksali, mada im je i tada bilo tesko da shvate da deca, u ovom slucaju njihovi unuci, mozda imaju drugacije zelje i potrebe od njihovih sopstvenih. Ne mogu danas reci da im zameram, samo vise ne mislim da su bili savrseni. Ljubavi sam svakako dobila, bar od mame, ali ne i podrsku za talente koje sam izvesno imala (svako ih ima), ili razumevanje za moje licne probleme, zelje ili potrebe. Gledala sam da kao roditelj ne ponavljam iste greske, ali i da ne preteram preslikavajuci sopstvene frustracije i propustene sanse na njih. Koliko sam u tome uspela, ne znam. Moj sin i cerka kazu da jesam, sve pet, ali ruku na srce, nisam ni ja svojim roditeljima nikad rekla da im ista zameram 😉.

Pametan svet ujasio kamile (prva slika), a luda Vili istim putem, samo peske (druga slika). Ova oazica desno je golf teren, ogradjen kaktusima i zicom. Znaci, nesto kao fatamorgana, samo za gledanje dok gazis po vrelom pesku i pitas se da li taj putic negde ima kraja 😃.

U Svedskoj pala vlada. Prvi put u istoriji u parlamentu izglasano nepoverenje premijeru. Znaci novi izbori ove, a ne sledece godine, kako bi trebalo.

Svadba u pustinji: Doduse, nije bas prava pustinja, nego pescane dine u Maspalomas, Gran Canaria, ali mogu da posluze za romanticni ugodjaj 😛.

Je li to ovaj tip - https://youtube.fandom.com/wiki/John_Wolfe ? U tom slucaju on sada ima 32 godine, tako da pre pet ili sest nije mogao da ima 23.

U Svedskoj je jos prosle jeseni smanjen broj do tada prijavljenih umrlih od kovida, za nekih 6000. To su bili ljudi cija smrt je prijavljena istog dana kad se desila, a kod uobicajenog postupka utvrdjivanja glavnog uzroka smrti, koji i inace traje nekoliko nedelja, donet je drugaciji zakljucak. I to jeste problem svuda u svetu u vreme pandemije, jer se brojevi novozarazenih i umrlih prijavljuju svakodnevno, i WHO i javnosti. Ali u tom trenutku se ne moze znati da li je kovid bio glavni ili sporedni, pridruzeni razlog sto je nastupila smrt. Znaci, niko nije pokusavao da obmane javnost, pa sad kao priznaje gresku, nego drugacije u ovoj situaciji nije moglo i ne moze da bude. Ovde je nedavno objavljen konacan, zvanican podatak o ukupnom broju smrtnih slucajeva u 2020. Tzv visak smrti je oko 7000 u odnosu na prethodne godine (porast s oko 91 na oko 98 hiljada). Najcesci uzrok smrti su i dalje mozdani i srcani udar na prvom, a tumori na drugom mestu, kao i prethodnih godina. Kovid je u 2020 na trecem, s 9441 slucajem. Samoubistava (pre pandemije treci najcesci uzrok smrti u swe) je u 2020 bilo manje nego ranijih godina, bas kao i nesreca sa smrtnim posledicama. Broj ubistava je bio veci, ali to vec nema veze s kovidom.

Nisam negativna, samo konstatujem da je upravo onako kako je Djordje prikazao. Restorani u Skandinaviji koji drze do sebe koriste Nobelov banket kao model. To znaci vrlo malo ekskluzivne hrane, na nivou degustacije. Sto je na banketu okey, nebitno da li je Nobelov ili neki drugi, jer tu hrana i pice nisu primarni. Privatna vecera je nesto drugo, bar bi trebalo da bude. Koliko god ekskluzivan restoran bio, ljudi u njemu placaju hranu, a ne valjda priliku da tamo odsede neko vreme, pa onda odu na drugo mesto ili kuci da bi jeli i bili siti. Posebno uz onako paprene cene. Pretpostavljam da je uz ono s Djordjeve slike islo i neko minijaturno predjelo i da cena cele vecere nije bila daleko od sto evra po osobi, bez pica.

Haha, tipicno, cuveno ”crtanje po tanjiru”, sjajan nacin da masno naplatis eksremno malu kolicinu hrane. Pri tome se onaj kome je to malo ne usudjuje glasno da protestuje, da ne ispadne primitivac. A dobio je ekskluzivnu hranu koja skroz lici na onu s Nobelovog banketa. Jos kad bi gosti videli kako, pre iznosenja na sto, ne bas cistom krpom brisu s tanjira ono gde im se razlio sos 😀.

Uh, uh, kakva greska! Vidim da je Eddard vec odgovorio, ali moram i ja. Devojcice od 14 godina, ma kako neke bile fizicki razvijene, su vrlo nezrele. One su deca. Kada tebi izgledaju zrelo, to je zato sto verno imitiraju starlete iz rialitija, cije se ponasanje danas servira kao nesto pozeljno. Ma sta servira, bombarduju nas time, i niko nije imun na to. Ima i zrelih zena koje pokusavaju da se uklope u taj model, ali to je samo zalosno, ne i opasno. Drugo je pitanje sto moderno drustvo jos luta po ovom minskom polju, i ne nalazi nacin da se u svakom konkretnom slucaju jasno odredi sta su tacno norme, sta njihovo krsenje, a sta zloupotreba. Ali cinjenica je da su te ”mine” svojevremeno posejali upravo muskarci, pa je red da sad porade i na razminiranju. Neko ce tu i neduzan stradati, kao verovatno taj tip, ali drugi ce nesto nauciti. Sto se konkretnog slucaja tice, budimo realni. Razlika u godinama je ovde nedopustivo velika, za bilo kakve seksualne insinuacije od strane 23-ogodisnjeg lika, koji je pri tome potpuno svestan njenih godina. Tako je u civilizovanom svetu vec jako dugo. Ako taj svet danas glasnije nego ikad osudjuje praksu udaje cetrnaestogodisnjih devojcica u nekim zaostalijim sredinama, kako ce onda biti okey seksualno im se nabacivati? Nebitno sto je ovde sve ostalo samo na reci. Da ga je takva bandoglava ohrabrila, da je pristala, cisto sumnjam da bi odbio. Stvari se nisu promenile za poslednjih sest godina, nisu ni za 60. On je znao da je ona premlada za bilo kakvo nabacivanje s njegove strane, samo je mislio da ce proci bez problema, kao i toliko puta pre. Jedino sto se poslednjih godina promenilo je to sto se sada moraju snositi posledice, dok se ranije moglo lako izbeci. Samo ponasanje je bilo neispravno i tada i sada, to se uopste nije promenilo.

U Svedskoj se sve to zove jednostavno vakcina protiv kovida 😀. Razlicite vrste vakcine nisu predmet diskusije ni u medijima, ni medju obicnim svetom. Za strucne krugove na znam. Jedina koja se ponekad imenuje je AZ, a i to samo medju populacijom 65+, nakon sto je receno da je za njih bezbedna, a sve to nakon sto je pukla bruka sa trombozama. Sad neki odbijaju da je prime, ali im se ne nudi nikakva alternativa.

U swe se Pfizer zvanicno zove Comirnaty, ne znam za druge. Poledjina kartoncica koji sam dobila kod prve doze, kao podsetnik da ne zaboravim na drugu (cuj, ja cu da zaboravim; vise je izgledalo da su oni mene zaboravili, ali docakalo se, posle tacno 6 nedelja 😀 :

Samo da prijavim. Stigla u Spaniju, prethodno vakcinisana s obe doze, ali pravila ista kao u februaru. Negativan PCR (bio 72 sata, prekjuce promenili na 48) i maska obavezna svuda, nema veze sto je 35 stepeni 😀. Znaci na ulici, na bazenu i na plazi, dok god ne sednes i ne uveris se da si metar i po od drugih, ukljucujuci i prolaznike. U restoranu mozes da skines kad stigne hrana ili pice. Tako nam rekla teta u busu od aerodroma, prepunom neobavestenih Svedjana. I da je kazna za nenosenje maske 300 evra.

Ja nisam izmislila ovaj recept nego se vec nekih 40 godina drzim onog koji dolazi od coveka koji sigurno bolje od ikoga zna kako treba da se pravi i izgleda purica s mlincima - https://punkufer.dnevnik.hr/clanak/bozic-kod-steve-karapandze-recept-za-puricu-s-domacim-mlincima---542057.html Ovaj covek je svojevremeno i popularisao to jelo. Na isti nacin spremljeno sam ga jela i u dvorcu Mokrice, gde je to specijalitet kuce. Imali su svojevremeno i sopstvene curke, bas su bili poznati po tome. E sad, ukusi se razlikuju, i ne vidim nikakav problem u siru i pavlaci, ako neko tako voli. Samo bi meni licno bilo malo previse masnoce i jakih ukusa; sasvim su mi dovoljni dobar komad curke i domaci mlinci, ovako kao kod Steve, po osnovnom receptu. Ali naravno, nista od toga nije sveto pismo. Ako mozemo da jedemo picu koja ne lici na svoj izvorni oblik, ili kinesku hranu koju Kinezi ne bi ni pogledali, ko nam brani da i mlince pravimo kako nam se svidja.

Za dobre mlince treba dosta soka od pecenja, a to ne ide od filea, trebaju i drugi delovi. Licno su mi bataci najukusniji, dok dobar sok daju krila, jer su masna. Definitivno najbolje s celom curkom od bar 5-6 kila, ali to radim samo za bozic. Mlince pravim od istog testa kao u kronosovom receptu. Napravim loptice velicine ping-pong loptice i razvaljam na velicinu ringle. Pecem ih tj susim na ringli, na tihoj vatri, bar dan pre nego sto cu ih koristiti. Ostatak dana ribam sporet. Sutradan ih izlomim, stavim u cediljku i prelijem kipucom vodom. Voda ide u lonac ispod cediljke, pokkopac odozgo, i tako se pare jos desetak minuta. Zatim ih prelijem sokom od pecenja i pustim na toplom da povuku, ali ih ne pecem. Ja ih tako najvise volim. Pri tome ne dodajem nikakve zacine osim soli i bibera, da ne remetim ukus ovog bozanstvenog jela. Definitivno moj favorit, ali toliko posla da nije za vise nego jednom, max dva puta godisnje.