Leaderboard

Danas sam malo prolazio kroz TB koje su odigrali Novak i Federer i primetio nekoliko bas zanimljivih stvari. Evo kratke analize: Djokovic - Federer u TB (u zagradi ishod meceva) Ukupno: 15-12 (13-6) GS: 7-8 (6-3) AO: 2-0 (2-0) RG: 0-2 (0-1) W: 5-2 (3-0) USO: 0-4 (1-2) ATP Finals: 1-1 (2-0) Mastersi: 6-3 (5-2) sljaka: 1-0 (1-0) beton: 5-3 (4-2) Ostali turniri: 1-0 (0-1) Finale: 9-7 (7-3) Prvi set: 6-6 Novak perfektan, dobio svih 6 meceva, od toga 3 na GS (AO 2011, W 2015, W 2019). Federer dobio 4 meca, 3 na GS (USO 2007, USO 2009, RG 2011), izgubio polufinale USO 2011 i finale W 2014. Drugi set: 2-5 (4-3) Treci set: 6-0 (5-0) Odlucujuci set: 4-0 Novak dobio u Montrealu 2007, Indijan Velsu 2014. Parizu 2018 i sada na Vimbldonu. Federer nijednom nije osvojio vise od 3 poena. Set u kome je mogao da se resi mec: 3-4 (4-3) Novak 2 puta resio mec, 1 se spasao, ali posle izgubio Federer 2 puta resio mec, 2 se spasao, oba puta izgubio. Odigrani mecevi: 13-6 Mecevi sa vise TB: 5-2 Mecevi sa jednim TB: 8-4 TB zavrseni u regularnom vremenu: 12-8 (8-4) TB zavrseni u "produzetku": 3-4 (5-2) Dobijeni setovi nakon sto je prethodni set resen u TB: 6-13 (10-5) Dobijeni setovi nakon TB u kome se igrao "produzetak": 3-3 (5-1) Uzastopni TB: 0-2 (USO 2007, W 2015) (1-1) Bar 2 TB u mecu: 9-6 (5-2) Svi mecevi: Par zanimljivih stvari koje se posebno isticu i pokazuju da sve ono sto se desilo u nedelju je samo potvrda vec utvrdjene seme u njihovim mecevima kada se igra(ju) TB: - ako Novak dobije TB u prvom setu sigurno dobija i mec - dogodilo se na Vimbldonu - nakon odigranog TB u sledecem setu velika verovatnoca da Federer dobija set - dogodilo se na Vimbldonu oba puta - ako se igra TB u trecem setu Novak sigurno dobija - dogodilo se na Vimbldonu - ako se igra TB u odlucujucem setu Novak sigurno dobija - dogodilo se na Vimbldonu Zanimljivo je i da iako se Federer generalno dobro drzi u TB (do Pariza je bio uspesniji), tendencija je da meceve dobija Novak. U poslednjih par godina, samo u Sinsinatiju 2015. je odigran TB u mecu koji je dobio Svajcarac. Od RG 2011, Federer je samo u Sinsinatiju dobijao meceve u kojima su igrani TB.

... https://www.danas.rs/nedelja/friziranje-bolje-proslosti/ >> ... Friziranje „bolje prošlosti“ Warning: uznemirujući sadržaj za one koji imaju slabo srce, na levoj strani. Piše: Miša Brkić, 08. decembra 2018. I ove godine u Srbiji je, za razliku od ostalih bivših jugoslovenskih republika, dostojnim pijetetom obeležen rođendan socijalističke Jugoslavije i tom prilikom još jednom evocirano sećanje na „bolju prošlost“. Uvek mi se činilo da je to slavlje bilo manje zbog Republike (Jajca i Bihaća) a više zbog naše hedonističke sklonosti da te dragocene dane iskoristimo za tradicionalni ritual svinjokolja. Manje rodni kraj a više vikendice bila su mesta za topljenje čvaraka i pravljenje kobasica. Hmmm… Vikendice!!! Vikendice su bile jedan od vidljivijih statusnih simbola životnog standarda dobrostojećih radnih ljudi i građana u socijalističkoj Jugoslaviji. Tog standarda sećamo se već treću deceniju s nostalgijom i spominjemo ga kao „bolju prošlost“. Na jednom od skupova posvećenih 100-godišnjici stvaranja Jugoslavije nekolicina uglednih umetnika i kulturnih radnika govorili o srećnim vremenima 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, kad su cvetali kultura i umetnost. Za mene je to bio izvesni paradoks pa sam zamolio te ljude iz kulture da mi objasne kako je bilo moguće da u jednom državi, čija ekonomija i privreda rapidno propadaju istovremeno cvetaju kultura i umetnost. Umesto njih, odgovorio je upadicom iz publike najveći živi srbijanski ekonomista profesor LJubomir Madžar: „Takav je bio Rim pre nego što je propao“. Država je, dakle, propadala a radni ljudi i građani, naročito u kasnijoj fazi zrelog socijalizma, pravili su se da to ne vide ili nisu želeli da vide. Zvanični statistički podaci nedvosmisleno pokazuju da je postojao ogroman jaz između performansi privrede, s jedne strane i životnog standarda stanovništva, s druge strane. Ekonomsko objašnjenje je vrlo jednostavno: radni ljudi i građani imali su životni standard koji nisu zaradili. Taj luksuz – sve one vikendice, „stojadine“ i „opele“, letovanja u Rovinju ili na Korčuli – građani su sebi mogli da priušte zahvaljujući novcu koji je stizao iz inostranstva u obliku stranih kredita. Tim parama vlast je kupovala naklonost radnih ljudi građana i sejala iluziju o superiornosti socijalizma, kao „najzad pronađenog“ društvenog uređenja. Šta kažu verodostojni podaci? Krajem 70-ih i početkom 80-ih već su počeli da se smenjuju „sjaj i beda“ socijalizma. Tad je izokola u zemlji a glasno u inostranstvu počelo da se sumnja da jugoslovenski „put u socijalizam“ i nije izgrađen na tako stabilnim osnovama i da nije dugoročno samoodrživ. Recimo, 1979. prosečan građanin Jugoslavije imao je dohodak kao prosečan Nemac ili Francuz, ali 1955. godine. Znak ozbiljne nestabilnosti privrede pojavio se odmah posle smrti Josipa Broza, kad Jugoslavija nije mogla da otplati masivni dug koji se nakupio između 1961. i 1980. godine. Kako je nastao toliki dug? „Prva naftna kriza“ (1973-1974) bila je okidač za recesiju na Zapadu (1975), koja se početkom 1980-ih proširila na čitav svet. Recesija je izazvala rast kamata na kredite i povratak u zemlju dela gastarbajtera iz inostranstva. Na početku velikog zaduživanja Jugoslavije cena kapitala bila je povoljna. Kamate su se kretala od 5,8 odsto do 5,5 odsto. Dotad su dugovi Jugoslavije narasli na 9,5 milijardi dolara. Ali, 1978. kamate su skočile na 8,8 odsto da bi 1981. dostigle 16,8% odsto. U to vreme jugoslovenska ekonomija suočila se sa nekoliko negativnih pojava: dva značajna skoka cene nafte, smanjenje doznaka iz inostranstva i pad naturalne razmene („kliring“) sa SSSR-om (zbog tamošnje ekonomske krize). To su bili razlozi da se neefikasna i nedovoljno funkcionalna jugoslovenska ekonomija dodatno zadužuje (i pod nepovoljnijim uslovima) kako bi „pokrivala“ galopirajuće trgovinske i budžetske deficite. Dugovi su rapidno rasli: 1966. godine bili su 1,4 milijardu dolara, 1977. – 9,5 milijardi dolara, 1978. – 11,8 milijardi, 1979. – 14,9 milijardi, 1980. – 18,3 milijardi, 1981. – 20,8 milijardi dolara. Šta je bio razlog novom (nepovoljnom) zaduživanju? Republike su nastavile da „preinvestiraju“ dobijene inostrane kredite, u uglavnom nerentabilne i promašene investicije (Feni, Obrovac, Medijapan). Ključni problem, međutim, bio je u sklonosti jugoslovenske privreda da funkcioniše uz „dodatne impulse“ iz inostranstva. Primera radi, pre početka jugoslovenske ekonomske krize spoljna finansijska infuzija dostigla je 57 milijardi dolara (27 milijardi od doznaka gastarbajtera i 30 milijardi dolara komercijalnih kredita i bespovratne pomoći). Da bi pokrila razliku između onoga što proizvede i onoga što potroši Jugoslavija je morala da godišnje dobija 5-6 milijardi dolara kapitala iz inostranstva, uglavnom kredita. U periodu od 1974. do 1980. godine SFRJ je godišnje trošila 15 procenata više nego što je proizvodila. Iz zemlje je u periodu od samo dve godine 1979-1981. kroz otplatu kredita „odliveno“ 10,2 milijarde dolara. Krediti su stvarali utisak prosperiteta, živelo se na nivou standarda koji nije bio pokriven odgovarajućom produktivnošću. Vikendice nisu bile zarađene, nisu sagrađene iz novostvorene vrednosti nego od novca koji je država pozajmila u inostranstvu u trošila (velikim delom) na neproduktivnu ličnu potrošnju. Prosperitet nije bio zasnovan na efikasnosti rada. Prosečna iskorišćenost (dnevnog) radnog vremena 70-ih godina bila je 4 časa i 32 minuta. SFRJ je krajem 80-ih imala otprilike dvostruko niži BDP po stanovniku od najsiromašnije nekomunističke evropske države – Grčke. Ceo sistem bio je isključivo okrenut raspodeli, a ne proizvodnji i privrednom razvoju. Preduzeća su konstantno bila zainteresovana za raspodelu a proizvodnja je bila u drugom planu. Sistem socijalističkog samoupravljanja prodavao je najveći značaj pravima radnih ljudi, a relativno malo njihovim odgovornostima u preduzećima. Rezultat takvog modela bio je činjenica da je jugoslovenska privreda od 1960 do 1980. godine ostvarivala samo 70 odsto efikasnosti Turske, Grčke, Španije i Portugalije. Izvoz po glavi stanovnika bio je 1978. godine u Jugoslaviji 259 dolara, dok je u Grčkoj bio 362, u Španiji 358, Italiji 987, Austriji 1.628 dolara. SFRJ je 1970-ih već uveliko srljala u ekonomsku propast a da javnost nije bila svesna toga. Iz poverljivih dokumenata sa sednica Predsedništva SFRJ i Predsedništva Centralnog komiteta vidi se da je tadašnji savezni ministar finansija Petar Kostić (1978-1982) upozoravao da je SFRJ „pojela“ supstancu i da je bankrotirala. Balon je pukao u martu 1982. kad je dospela rata kredita koju nije mogla da plati Privredna banka Zagreb. Jugoslavija je 1982. godine prešla ,crvenu liniju’ – dugovala je 18,6 milijardi dolara. To je suma od 186 milijardi današnjih dolara (kad se uporede i stave u odnos kursevi dolara i dinara). Jugonostalgičari i danas često koriste argument da su novonastale države napravile dugove koji su ravni dugu nekadašnje Jugoslavije (oko 21 milijarde dolara). Ta računica, naravno, nije tačna jer ne uzima u obzir vremensku dimenziju kursa dolara. Pošto je ekonomska kriza 1982. godine postala opipljiva i devizne rezerve bile potrošene, uvedeno je ograničenje količine deviza koja je mogla da se iznese iz zemlje. Iznuđene mere štednje vlade Milke Planinc, kako bi se otplaćivali krediti, dramatično su potresali privredu i spustili životni standard stanovništva. Uvedena je zabrana neprivrednih investicija, a celokupni uvoz koji nije bio namenjen proizvodnji bio je zabranjen, uključujući i robu široke potrošnje. Građani su se od 1982. do 1984. godine susretali sa višečasovnim restrikcijama električne energije i nestašicama osnovnih životnih potrepština (kafe, šećera, ulja, deterdženta, benzina…). Posle 1982. gotovo svi ekonomski indikatori jugoslovenske privrede bili su negativni i u stalnom pogoršanju. Do 1985. godine stopa rasta BDP-a bila je 0,6 odsto, milion ljudi bilo je nezaposleno, realni lični dohodak opao je za trećinu. Milion i po, od šest miliona zaposlenih, u javnom sektoru bili su 1986. godine višak. Svakog dana 700.000 radnika bilo je na bolovanju, a 600.000 proslavljalo je neki praznik, dok su oni koji su se pojavljivali na poslu radili u proseku 3,5 sata dnevno (sat vremena manje nego u prethodnoj deceniji). Tako je bilo sve do 1990. godine. Te godine, Rumunija i Albanija bile su jedine evropske države sa značajno nižim BDP po stanovniku od Jugoslavije. Više nije bio održiv ni vrlo skroman životni standard. Opadanje zarada, neophodno radi usklađivanja sa stvarnim nivoom produktivnosti rada, doživljavano je među radničkom klasom kao nečije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna nužnost. To je bio logičan način razmišljanja u zemlji u kojoj se godinama trošio dohodak veći od stvorenog. Povlađivanje neradu i mnogi drugi vidovi socijalne demagogije bili su visoka cena kojom je komunistička nomenklatura plaćala za društveni mir. Privredna patologija – oličena u odsustvu principa rentabilnosti, nepostojanja ekonomskih sankcija za loše poslovanje (stečaj) i društveno rasipništvo – ostavila je trajne i dugoročne posledice u načinu mišljenja radničke klase i ponašanja privrede. Do današnjeg dana. Svoj kraj SFRJ dočekala je s dvocifrenom stopom nezaposlenosti i četvorocifrenom stopom inflacije, neodrživom strukturom proizvodnje, stalnim nestašicama i potpuno nekonkurentnim preduzećima koja su iz godine u godinu gomilala gubitke, imala ogroman tehnološki višak zaposlenih, zastarelu tehnologiju i loše rukovodstvo. Jedan od komunističkih lidera iz tog vremena, Stipe Šuvar ovako je opisao jugoslovensku privredu: „Mnogo veći problem od vraćanja dugova je taj što Jugoslavija nema što izvoziti na svetsko tržište a da bi pritom zarađivala, a ne gubila“. Početkom 90-ih jugoslovenska preduzeća doživela su šok ravan infarktu. Već dobro devastirana krizom iz prethodne decenije, socijalistička društvena preduzeća doživela su novu nesreću – raspalo se jugoslovensko tržište, raspalo se tržište Sovjetskog Saveza i raspalo se tržište Nesvrstanih. Tržište Jugoslavije bilo je dominantno za većinu preduzeća. A na tržištima SSSR-a i nesvrstanih država jugoslovenska preduzeća izvozila su najveći deo svojih slabo konkurentnih proizvoda i usluga za koje su umesto deviza dobijani nafta, ugalj i koks („kliring“). Za preduzeća koja su izvozila na ta tržišta gubitak kupaca bio je ravan umiranju. I pored svih ovih pokazatelja, već dugo u javnosti opstaje fenomen nostalgije za „boljom prošlošću“. Dan republike, koji odavno ne slavimo, bio je povod da se i ove godine probude emocije i iskažu salve hvalospeva o socijalističkoj Jugoslaviji. U Srbiji, kao ni u jednoj drugoj bivšoj komunističkoj državi, taj žal je skoro posle tri decenije i dalje vrlo izražen. Nemam odgovor zašto je tako. Slutim da građani Srbije i dalje beže u „bolju prošlost“ jer ne vide bolju budućnost. ... << ...

Žao mi je što ovo čitam. Tebi dobrodošlica, u svakom slučaju.

Sin starog forumaša odavde, @Darby O'Gill, da nastavim porodičnu tradiciju... User Darby sam ja i kreirao na B92 forumu (po omiljenom filmu i liku kad sam bio klinac), kao i na još nekoliko drugih koje koristim, ali je ćale uzeo šifru "da vidi šta se piše" pa ostao da piše i on. Od tada sam ja samo čitao, a on i čitao i pisao. Matori više neće pisati na ovom forumu, a ja neću da kvarim njegovu zaostavštinu ovde, pa sam otvorio novi nalog.

Izvin'te, izgleda da baš imamo materijala za diskusiju 😄 Prvo da se dogovorimo dvije ili tri stvari, prosto da bismo postavili diskusiju na zdrave osnove. Ne želim ni na koji način da nipodaštavam sjever Francuske, Normandija mi je poslednjih godina backyard u kojem provodim svaki vikend koji mogu i više od toga, Bretanja je mjesto nevjerovatnog mira, ljepote i gospodstvenosti, Burgundija je bez ikakve sumnje region u kojem se jede nevjerovatna hrana i piju najrafiniranija vina u Francuskoj, uz alzaška. Iako je Lion na "pogrešnoj" strani Loare, grad i čitava ta regija su i dalje jug, to se osjeća na svakom koraku i prosto ne može biti predmet diskusije. Kao što ne može biti predmet diskusije da je Lion gastronomska prestonica Francuske. Što se tiče poimanja kuhinje, jasno je da ti naginješ onome što bi se banalno nazvalo kuvanim jelima. Ja sam na toj kuhinji odrastao i uvijek jako volim da pojedem recimo boeuf bourgignon (mada sam najbolju varijaciju tog jela pojeo pod imenom carbonnade flamande tu kod tebe u Fin de siècle; možda možeš da mi kažeš da li sam objektivan ili sam samo bio mnogo gladan 😉), ali vremenom shvatam da je the real deal kvalitetna namirnica sa minimumom termičke obrade i, naravno, slaganje ukusa između tih različitih namirnica. Zato mislim da jug ima nešto što sjever prosto zbog klimatskih ograničenja ne može da ima. Što se sireva tiče, tu moram da uložim protest, što se kod nas po kafanama kaže čast svakome, ali tu ostali mogu samo da ustanu kad se pojave savoyards sa tri sira koji su bukvalno etalon za ostale u tim kategorijama: beaufort (Brillat-Savarin ga je nazvao "le prince des gruyères"), la tomme i reblochon.

Prošli vikend sam proveo sa kumovima koji žive u predgrađu Sarajeva, Kasindo. Krenuli u petak oko podne i stigli predveče. Išli preko Šapca, Loznice, Zvornika, Vlasenice, Sokolca. Romanija je prelepa. Vreme je bilo "mestimično" pa su i slike takve Vreme smo iskoristili da se klinci bolje upoznaju među sobom i da vidimo grad, posle 10 godina koliko je prošlo od kad smo supruga i ja poslednji put bili tamo. Da ne postavljam slike baščaršije i samog grada pošto je to dostupno svima postaviću samo sliku panorame grada sa žičare koja vodi na Trebević i panoramu sa Jahorine. Ćevapi kod "Želje" su i dalje vrhunski Sarajevo sa žičare Jahorina, panorama U ponedeljak ujutru se rastali sa kumovima i nastavili put Višegrada. Vozili se turističkim brodićem i obišli Andrić grad. Višegrad i "na drini ćuprija" Andrić grad sa vode Iz Višegrada predveče prešli na Mokru goru gde smo i prespavali. Obišli drvengrad... Pogled iz vodenice gde se nalazi apartman Pogled iz restorana železnice Sutradan se vozili šarganskom osmicom što preporučujem svima koji posete Mokru goru.

Not exactly my cup of tea (Casa Milà mi je daleko zanimljivija od Sagrada Familie), ali i dalje ostajem fasciniran Gaudíjevom fantazijom i invencijom. Ponavljam, posebno je zanimljiv odnos, zapravo simbioza između investitora (Gaudíjevog pokrovitelja i mecene - katalonskog industrijalca Güella, koji je od Barcelone i Katalonije napravio jednu od najjačih europskih privrednih velesila) i projektanta - u ovom slučaju inženjera u potpunosti posvećenog svom poslu. S druge strane imamo čudovište zvano katedrala Vasilija Blaženog u Moskvi, koja pokazuje izopačen odnos između investitora (Ivan IV 'Grozni') i arhitekata kojima se, zapravo ne zna ime, iako ih neki izvori navode kao Ivana Barmu i Postnika Jakovljeva. Popularni mit kako je ludi Ivan projektantima dao iskopati oči, kako takvu divotu nikad više ne bi mogli replicirati je vjerojatno apokrifan (iako me ne bi čudilo i da je istinit - u toj satrapiji je sve moguće, čak i danas). I dok je dvojac Güell - Gaudí predmet stalnih arhitektonskih i kunsthistoričarskih istraživanja i studija, ovaj moskovski threesome može biti predmet jedino studija kliničke psihijatrije.

Danas sam se opet setila ovog tvog posta. Pita me prijatelj danas "a zasto ti mene ne pratis na twitteru?" Mmmmm mozda zato sto ja nemam twitter account....

Odnosilo se na raspored igranja.Znam da Rafa ima visoke standarde vezane za svoju privatnost.Postujem I podrzavam !

Koliko je koštao najveći građevinski projekt u SFRJ; izgradnja pruge Beograd - Bar? Odgovor na ovo pitanje ne postoji i to zovemo pranje para. Gradiš nešto a pojma nemaš koliko potrošiš Ista stvar je Obrovac u HR...gradiš nešto što nikada neće raditi, pranje para. Bez obzira kako se zvala institucija i kako se zvala država, nije postojala trodioba vlasti. Znači sve procese je diktirala partija na čelu sa "veliki vođom". Prije 90ih...i nakon. Što su anomalije i kako definiraš anomaliju u radu institucija? Jel likvidacija Đurekovića i pranje love iz INA anomalija? Pranje love iz Agrokombinata Ante Todorića, možda je to anomalija? Možda je vožnja Tome Horvatinčića anomalija, taj neometano gazi ljude u dvije države, dva različita sistema Možda je i inflacija invalida anomalija, SFRJ je došla na 38%. Možda je pranje love na izgradnji Sveučilišne Bolnice Zagreb anomalija? Možda je pad broja radno aktivnog stanovništva anomalija, SFRJ je 1948god imala 49,1% a 1981god je imala 42,7% radno aktivnog stanovništva. Ja vidim konstantno ponavljanje Zašto je problem pisati o anomalijama prije 90ih? To su sve osobni dojmovi. Generiraš li gubitak i propast prije 40god ili danas, zar je bitno? Jednoj industriji i proizvodnji u Zagrebu je trebao plovni put do Zagreba ili modrna željeznica do Rijeke. Željeznica do Rijeke je stara 150god a planovi za plovnost Save do Zagreba i Kupe do Broda na Kupi su stari 130god A ti imaš tvrtke poput Jugoturbine Karlovac, Končara, Jedinstva, TPK, Prvomajske i staru cestu kao vezu za plasiranje proizvoda težine stotinjak tona i velikih dimenzija. Pa što ste onda radili? Ovo... Strukturni problem zaposlenika jednostavno se i najbolje može vidjeti u usporedbi s nekada matičnom tvrtkom Bata. Tvrtka Bata je 1990. bila najveći svjetski proizvođač obuće s ukupno 67.000 radnika koji su proizvodili 270 milijuna pari obuće godišnje. Istovremeno u Borovu je 23.000 radnika proizvodilo 18,7 milijuna pari obuće i oko 29 tisuća tona automobilskih guma i gumeno-tehničke robe. Ako promatramo samo proizvodnju obuće, Bata je imao očito značajno veću produktivnost: po radniku je Bata proizvodio 4.030 pari obuće godišnje, a Borovo je proizvodilo 803 para po radniku godišnje Bilo prije 40god ili danas, pišeš; propalo. Ubili ste konkurentnost proizvodnje a da toga niste niti svijesni.

Kakva zalopojka, realan proizvodni sistem, ocigledno ne polurazvijena zemlja, vec vrlo razvijena zemlja sa kvalitetnim i odlicnim celikom i sa industrijom koja je mogla da bude na toj bazi razvijana i podrzana ozbiljan sistem. Bilo je i rudnika i sirovinske baze u SFRJ, mozda je jedino zelezara Smederevo MKS, Sartid, USSteel, danas jedina koja ima uvoznu sirovinu i predstavlja tehnoloski nekonkurentnu zelezaru, a losa sudbina zadesila je i ostale zelezare nakon raspada SFRJ, sto naravno ne znaci da je SFRJ nije imala kompleks razvijenih zelezara koje su bile u sistemu za valjanje celika i celicana. Mnoge su radjene po ugledu na slicne projekte sa Zapada ili SSSR a ali su imali i domacu proizvodnu bazu i sirovinu. Hidrogradnja nije sa stranom opremom nego sa domacim strucnjacima i tehnologijom koja je u to vreme bila u nivou inostrane i takodje domaca, koliko hidroelektrana je imala SFRJ? Nacin na koji danas sve to ne moze ni da se zamisli... Sve sto si posprdno napisao nista ne smeta onima koji znaju kako je izgledao taj sistem, definitivno mnogo razvijeniji i bolji od onog sto je usledilo nakon raspada tog proizvodnog sistema. Te posprdice sto si zapamtio i cuo i stalno pises, veze nemaju s onim sto je tada bilo, naravno koriste se u pezorativnom smislu, kao i stil kojim pises koji omalovazava ono sto su cinjenice o industrijskom, energetskom, ukupnom privrednom (i poljoprivrednom razvoju) i potencijalu koji je SFRJ imala u svojoj najrazvijenijoj fazi. Naravno da tada trziste nije bilo zatvoreno vec konkurentnije od ovog danas sa domacim proizvodima a izvozilo se i u inostranstvo. Sta je to ex Yu fufa???- SFRJ nije ex YU...ex Yu ne postoji, samo prostor na kojem su drzave nastale nakon raspada SFRJ, a bivsa Jugoslavija je ona koja je razvijana nakon razdvajanja repubilka od SFRJ i nastanka SRJ, koja je potonja naslednica SFRJ. ...te posprdice, o kreditima, bankrotstvu, i kojesta stoput smo procitali iz tvojih redova, i nista s tim. U svesnom neznanju tavoris. 😄 😄 😄

Zivi smo osvanuli, sto je uvijek dobar znak i pozitivan pocetak dana. Na slici ispod je najveca rocoto paprika od svih, proteze se preko metar u sirinu, nalazi se u saksiji od 12 litara. Do nje je bosiljak Genovese, u saksiji od 7.5L. Ova papricica je tek pocela stvarati plod, kasni nesto iza ovih koje su na vise sunca ali ima vise sitnih plodova, mnogo vise cvjetica koji tek treba da postanu plodovi i duplo je veca od drugih biljki iste vrste. Jedan njen plod: Ispod su dvije super-hot koje su se potpuno oporavile od majskih i junskih hladnoca i kisurina. I one su u 12L saksijama, grmovi su impozantni i takodje su puni cvjetica, a pojavljuje se i poneki mali plod. Vrste su, ova bliza je Big Black MAma, a ova malo dalje je Trinidad Moruga Scorpion. TMS je iz sjemena paprike koju sam uzgojio prosle godine, druga generacija i samo jednom sam probao - to je nesto neopisivo. Jedes papriku, a puca te adrenalin, to je borba za zivot. BBM iz blizine:

Juče u bašti:

... I u rusiji postoji taj isti politicki problem oko 'российский / россияне i россия / русские'. Prvo se odnosi na drzavu RF, a drugo na naciju. (btw, kod nas su svi 'rusi') Mnogi povilene kad im se kaze 'россияне', no postoji cinjenicno stanje koje se ne moze ignorisati: u RF zivi vise od 160 nacionalnosti koje govore na svom jeziku. Vecina etnickih grupa su male i zive u ogranicenom podrucju. Samo sedam nacionalnosti broji vise od milion predstavnika - rusi, tatari, ukrajinci, baškirci, čuvaši, čečeni i jermeni. Tesko da ces naci nekog ko nije rus da prihvati da ga nazivaju rusom - to je uvreda. Pogotovo za - tatare, ukrajince, baškirce, čečene i jermene. Oni čuvaši su autohtoni narod koji je naseljavao svoje teritorije, bili su u sastavu Zlatne horde, doduse poprilicno nezavisni. Kasnije su se 'poslovenili', primili hriscanstvo - mada su bili su 'neznabosci' / pagani. Evropeoidi su sa malo primesa mongolskog izgleda. Turkomani su i govore na dva dijalekta čuvaškog jezika ' gornji dijalekt gde prevladava 'o' i donji dijalekt, gde prevladava 'u'. Potomci su bulgara sa Volge. Njima nije problem kad ih neko nazove rusima, mada drze do svoje tradicionalne kulture. Btw, onaj groteskni Depardje kome su oblacili kosulju velicine navlake za dusek - e to je bila čuvaška nosnja. One poznate 'Бурановские бабушки - Bake iz Buranova' - one su iz sela Buranovo, Удмуртия / Udmurtija. Mislim, ima tamo svega i svacega. Samo kad covek vidi 'Prirucnik za maticare u RSFSR' sa gomilom nacija / naroda i njihovih M/Z imena - pa to je na jedno 300 strana A5. PS. Poseban je problem sto su istoriju / istoriju jezika i obicaja tih manjih naroda pisali sovjetski / ruski naucnici i davali sopstvena ('marksisticko-lenjinisticka') tumacenja pa se mnogo od tog djubreta zadrzalo do dan-danas. A razni pokusaji drugacijeg tumacenja 'centar' (citaj Msk.) iz sve snage sprecava. Sprecavaju tatare kojih je preko 5 miliona u RF, a da nece neki manji narod. edit: Oni imaju svoju Republiku, no prava im se stalno smanjuju. Zato sto imaju naftu, onaj 'Kamaz', sto su na Volgi, imaju povecu istoriju (osvajao ih je Ivan Grozni) i, da se ne lazemo' - ne ljube preterano ruse. ...

Student arhitekture sam postao 1976. Prije toga sam maturirao na matematičkoj gimnaziji (cum laude) uz vanstudijske kolegije (gimnazijske) iz filozofije umjetnosti, filozofije nauke i teorije filma i vizualnih umjetnosti. Peta sam generacija inženjera u obitelji, nisu svi bili modernisti, daleko od toga. Kako sam imao tri indeksa (građevinskog faxa, PMF-inženjer matematike i fizike, te arhitekture, te pozivnicu s filozofije), odlučio sam se za arhitekturu. To je ono što sam oduvijek želio, to je poziv, skoro pa religijski, iako sam ja antiteist, tj. odričem božanstvu pravo na postojanje. Poput mnogo čega drugog i arhitektura je dogma. Iako je moj studij bio izuzetno kvalitetan (i krvav), počeo je rječima, kad smo se okupili na šetnju s pok. prof. dr. Bedenkom. "Kolege krećemo na petogodišnji put s kojeg će većina vas otpasti. Želim da prihvatite jednu dogmu (jer arhitektura jest skup dogmi), a ta je: Nema ničeg većeg od grada, grad jest i bit će najveće civilizacijsko dostignuće." Naravno da mi nije bilo teško pristati na to; tehnički, bio sam na to pripremljen, obe matematike sam dao u roku, 3 statike, čelik, drvo, u prve 3 godine. Urbanističko zakonodavstvo, TIPSS , ali meni je moderna bila prirodna, kao što su nekome ćevapi. Meni je bilo teško zamisliti bilo kakvu estetiku van moderne i to prije faxa. Nije riječ o oduševljenju, još manje o entuzijazmu. Iako, čini mi se da ćemo ovaj tip rasprave, mirniji, prenijeti dijelom i na kulinarstvo.

Upravo protiv 'kazamata' imam štošta reći i smatram to teškom devijacijom, no, beton i kutije, (pretpostavljam da misliš na odsustvo dvovodnih/četverovodnih krovova) I (proviso da su kvalitetne i promišljene, pogledaj post #1). Inače, ne mrzim ja gotiku, nipošto, nego kao i prema romanici, renesansnoj arhitekturi, baroku, klasicizmu, da ne govorim o historicističkim 'stilovima' XIX stoljeća, ne gajim afektivan emocionalan odnos.* U Europi i Sj. Americi sam obišao, zapravo zadnjih 40+ godina obilazim sve što je važno, ili smatram važnim. Naravno, i projektiram (projektirao sam). Moderna arhitektura se, volens-nolens, naslanja na historijsko naslijeđe prethodnih razdoblja i to je univerzalna nužnost. Svaki period je učio na postignućima (i greškama) prethodnoga. Bez iskustva Augustovih graditelja, koji su antički Rim izgradili kao 'betonski kazamat', teško da bismo danas imali Niemeyerovu Brasiliu. Pitanje interpretacije i reinterpretacije u modernoj je predmet stotina i stotina tomova studija napisnih o toj temi. Nastojat ću polako, s mjerom odgovarati na toj temi, pazeći da se ova tema, o onom najboljem u arhitekturi (modernoj, dakako, sigurno neću pisati o Fischeru von Erlachu) ne ugasi. Opet, nije Rim jedini grad koji leži u blizini velikih kopova tupine, od koje se pravi najbolji cement; trebao je tu i inženjerski genij, koji je sve to znao prepoznati, kanalizirati i standardizirati: ima te sirovine i u Polineziji, pa su do unazad 200 godina tamo hodali u suknjicama od trave, lamatali kamenim kopljima i plazili jezike u ratničkom ritualu. Da se razumijemo: o povijesti arhitekture znam manje-više sve: o konstruktivnim metodama, materijalima, povijesnom kontekstu, različitim estetikama unutar istog razdoblja, projektantima i investitorima, mecenama, sudbini građevina... To ne bi trebala biti domena arhitekta: žalosno je što su se arhitekti i građevinci u jednom momentu razdvojili (pa ih je Bauhaus ponovo spojio) - riječ je o graditeljstvu, najvišoj i najplemenitijoj ljudskoj djelatnosti, s gradom kao najvišim civilizacijskim dometom uopće. *Prema Aziji, Africi i bilo čemu izvan europskog (+ bliskoistočnog) kulturnog kruga, a govorim o tradiciji, ne o evropskom utjecaju, nemam nikakav odnos - to me jednostavno ne zanima, kao ni tamošnja klima, pejzaž, kultura, a posebice ne arhitektura. P.S. U jednom sicilijanskom pomorskom muzeju, čuvaju se dva artefakta, souvenirs na Punske ratove između Kartage i Rima. Rim je dobio veliku bitku kod Egadskih otoka; sačuvana su dva rostruma (kljuna koji su služili za probijanje trupa neprijateljske ladje): na luzerskom, kartaškom (koji se, btw u borbi polomio), piše: "Uz Baalovu božansku pomoć ostvarit ćemo ovu pobjedu..." etc, etc. Na rimskom, pobjedničkom rostrumu piše: "Obavljena provjera kvalitete, državni inspektor Marko Publije taj i taj, datum..." Live long and prosper !

Ja sam ucestvovao na ovome maja meseca http://tribalion.rs/en/home-2/ Samo u timskoj varijanti, i moja ekipa je osvojila prvo mesto. Tako nesto ne bih uspeo da izvedem da vec skoro 2 godine ne treniram redovno crossfit. Vidim da nije bilo detaljnog pisanja o tome sta je crossfit (naravno McL je morao da se pojavi i pametuje, da se izlupeta, da ne kazem izblamira) pa cu narednih dana pokusati malo da priblizim forumasi. Sto se tice ovakvih trka, jako su interesantne ali zahtevne i naporne. Pored kondicije neophodna je i core snaga tela. Uz to umor, kao i u svakom sportu, utice na koncentraciju a na raznoraznim preprekama i nekonstantnom terenu lako moze da dodje do povreda. U svakom slucaju borba je sa samim sobom, tako da koliko je bitna fizicka snaga bitno je i psihicki koliko si stabilan. Svakom ko je u iole pristojnoj fizickoj formi preporucujem da se oproba u nekoj od trka, a uvek postoje 2-3 varijante, skalirane po tezini i duzini distance

Nista nas nisu ptali. Moji rioditelji su nam uplatili putovanje u Rusiju ( zima 1977) kao poklon za vencanje, tata je bio ruski djak i rusofil do koske. I tako, bili smo na putu vec nekoliko dana i gladni kao vukovi jer je hotelska hrana bila em oskudna em sve nesto iz salamure, od ribe, jaja i luka, sve je bilo kiselo. Od peciva samo kajzerica po osobi za stolom. Srecom, naleteli smo na jednu babusku koja je prodavala piroske na ulici pa smo se hranili kod nje, kupimo, pa ponovo na kraj reda i dok pojedemo pirosku eto nas kod bake po drugu. Jedno poslepodne - nema babuske, - 24 C, od same hladnoce i bazanja po muzejima po ceo dan bili smo iznemogli od gladi. A radnje prazne, brda konzervi kompota od bresaka i dimljena riba nalik na skusu. Kompot sam ja pojela a novopeceni muz - ribu koja je hotelsku sobu ispunila groznim mirisom. Sobu smo nekako izluftirali ali moj suprug je 2 dana smrdeo na onu nesretnu ribu.

WTF? To s modernom, velecijenjeni kolega, ima veze koliko i ja sa šaolinskim hramovima. Čini se da 'projektant' ima problem s kanaliziranjem seksualnosti, pa je to projicirao na fasadu. Ne bih komentirao ni riječ više, jer ovo je tema najbolje od arhitekture, a ne 'ultimate freaks of architecture'.

Hvala na dobronamernom savetu, u suštini se slažem, tako se ova tema i prati i sve dok ne preraste u eventualno štetne savete je ok... Naravno, kad je psiha u pitanju, tu je stvar još osetljivija, ali držimo sve na oku.

Taman posla, draga Pletilja, da ja vas ili vi mene ne razumete. Ali ocigledno je bilo potrebno da pojasnim zbog drugih sta psihoterapija moze, a sta ne moze, i sta je to uopste. Nije svaka poseta psihologu ili psihijatru psihoterapija, u tome je stvar. Nije ni svaki psiholog ili psihijatar psihoterapeut, kao sto nije ni svaki psihoterapeut psiholog ili psihijatar. Ja sam, kao sto to verovatno znate, socijalni radnik. Sigurno znate i da sam to studirala u vreme kad malo ko to radi, jer sam u neko doba svog zivota resila da promenim struku. Pred kraj studija sam sticajem okolnosti radila praksu u bolnici i tu dosla na ideju da bi to moglo da bude moje buduce usmerenje u novoj struci. Prvi posao u struci sam dobila jos za vreme studija, pa se nakon zavrsetka nisam zurila da nadjem novi, vec sam vrlo strateski birala mesta na kojima bih mogla da nastavim obuku za psihoterapeuta, naravno uz posao. Dobila sam tu sansu u jednoj manjoj bolnici, za godinu dana stekla certifikat i nastavila to da radim jos dve godine. I dalje sebe vidim u tome, ali mozda nekad kasnije. Sad sam u svojoj osnovnoj struci, radim u opstini, u okviru brige o starima. Plata nije bila nebitan faktor kad sam odlucila da predjem iz zdravstva u opstinu, ali presudilo je ipak to sto sam videla kako to funkcionise u praksi. Funkcionise onako kako sam opisala, a iz ugla psihoterapeuta - jos gore. Meri vam se ucinak po satu, broje se pacijenti kao na traci, dokumentuje se svaki razgovor, podnose se izvestaji... Naravno, ne o onome sto je zasticeno obavezom cutanja, ali npr da li je pacijent zakljucio bolovanje i vratio se na posao, da li je imao recidiv ako je rec o nekoj ovisnosti ili kriminalu, da li je odradio terapiju do kraja ili je svojevoljno napustio, da li je osoba obolela od anoreksije pocela da jede... Od terapeuta se traze se vrlo konkretni rezultati, a boj poseta je ogranicen. Nigde se ne kaze na koliko, ali se zna sta je ocekivano, obicno desetak poseta u okviru dva do tri meseca. Naravno, ima psihoterapeuta koji vrlo dobro unovce svoje kvalifikacije. To su obicno frilenseri, kojima je to skoro pa hobi. Drze predavanja o stresu, grupne seanse za zaposlene po firmama, life coaching i slicno. Ima jos jedna bitna stvar u svemu tome, za koju mislim da forumska javnost treba da sazna, ako vec nije. Psihoterapeuti se ne skoluju u okviru redovnih studija. To su obicno edukativni centri koje osnivaju akreditovana udruzenja psihoterapeuta, koja isto lepo zaradjuju na tome. Uslov je zavrsena medicina, psihologija ili neki od humanistickih studija (ne bilo koji, naravno, vec oni koji daju osnovu za nastavak). Trajanje obrazovanja je od jedna do cetiri godine, zavisno od toga za koliko i za koje tehnike se trazi certifikat. Za KBT je dovoljna jedna godina, pa zato vecina to i bira, me inkluded. Polaznici prvo sami treba da prodju jedan ciklus psihoterapije, a zatim se dobija pacijent s kojim se radi par meseci. Posle toga ide analiza svega toga, individualno i grupno, i na kraju zavrsni ispit i certifikat. Rad s pacijentom podrazumeva snimanje svih poseta kamerom, sto naravno znaci da je pacijent o tome obavesten i na to svojevoljno pristao. Obicno je za njih to izbor izmedju sanse da terapiju zapocnu odmah, sa studentom i kamerom, ili da cekaju nekoliko meseci, pa redovnim putem. Put do certifikata psihoterapeuta je svuda vise-manje isti, ukljucujuci i Srbiju. Vecina edukativnih centara jeste medjunarodno akreditovana, pa su i certifikati medjunarodno priznati. I nacin rada psihoterapeuta se ne razlikuje bitno, bar na podrucju Evrope (pri tome ne mislim samo na EU). Dakle, da ne bude zabune, ovo gore se odnosi i na Srbiju, ne samo na Svedsku.

Toplo preporucujem knjigu Kad je Nice plakao, Irvina Jaloma. Lecenje razgovorom, ili kako je to nazvano, ciscenje dimnjaka. Sa mnostvom izuzetno inteligentnih dijaloga https://www.delfi.rs/knjige/64682_kad_je_nice_plakao_knjiga_delfi_knjizare.html

Freya meni deluje ok za Ciri, videcemo glumacke kvalitete. Jedino sto su je dosta postarali, u knjizi je mladja jedno 5 dina bar tokom ovih prvih dogadjaja, tipa sack of Cintra. Ocajan izbor glumice za Yen, Triss takodje iz ove jedne lajne deluje operisana od glume, a o Dryadama crnkinjama tek ne znam sta bih rekao. Dandelion ce biti tu, izostavljen je iz trejlera, ali ce imati ne bas malu ulogu sigurno. CGI ceka jos dosta poliranja, to je fakat, ako ne zele da ispadnu smesni.

ovako se proslavlja titula u dublu ..... nek ide zivot

Nego, da vas pitam; ima li neko od vas kantu ili neko mjesto gdje se sprema organski materijal kompost? Kod mene je to ovaj Dalek: U njega osim bastenskih otpadaka kao sto su trule jabuke, pocupani korov prije cvjetanja i sjemenenja i opalo lisce, bacam i sav kuhinjski otpad - oguljine od luka, krompira, kore od lubenica, ljuske od jaja, pa prazne rolne toalet papira i drugog 'braon' materijala da bi se uspostavio balans potreban mikrobima, crvima i drugim zivotinjkama da to razgrade i pretvore u kompost. Moram da kazem da apsolutno preporucujem, ko god ima malo prostora u nekom cosku baste, da instalira neki sanduk, kantu, a i ne mora nista, dovoljno je samo bacati sve na jedno mjesto i pokriti nekim linoleumom ili sl materijalom da nije bas potpuno izlozeno vremenskim prilikama i bice OK. Mada je ipak najbolje imati nesto zatvoreno, kao ovo moje, da ne navuce pacove i miseve i druge nezeljene posjetioce koji bi se gostili kuhinjskim otpacima. Osim sto se dobije kompost, manje smeca se baca koje ide na gradsko smetljiste sto je vrlo pozitivan ishod. Ostale pozitivne stvari su sto je ovo otkako sam instalirao izgleda privuklo sve puzeve golace i citav zivot mi pomazu u razgradjivanju smeca umjesto da mi unistavaju bastu. Ako nekoga zanima vise detalja, ima dosta o tome na internetu, stvarno treba malo procitati da se shvati proces koji se desava i izbjegnu situacije sa pacovima i slicno ali je jednostavno i visestruko korisno. Nisam ni spomenuo da uvijek ima crva za pecanje.

u tom slucaju znas da ne bi trebalo da se obazires na slucajne, nesmotrene i namerne provokacije i odustajes, pa zamisli koliko su cudna ponasanja i nastupi rasprostranjeni, cilj je suzbiti to `cudno` prosto da se ljudi ne bi saplitali jedno o drugo na svakom koraku, npr. on skoci ti ga zamolis da sedne, on drekne ti ga zamolis da spusti ton, on lupeta - zamolis ga da se usredsredi, on provocira ili skrece temu - ti ga vracas...ovo naravno sve vazi za blaze slucajeve koje je moguce kontrolisati bez obezbedjenja i koji pristojno reaguju na glas svog psihoterapeuta i zaista ne vidim da si nesto lose odgovorila da bi se skakalo u odbranu onoga sto je napisala pletilja cak mi je izgledalo kao da je svaka od vas napisala potpuno nezavisne postove

Nije covek bicikl pa mu promenis lanac, podmazes pedale i nastavis da vozis.....za psihoterapiju je potrebno vreme, to je putovanje sa saputnikom, teraperutom, ima svoje faze, tempo, ritam. Psihoterapija je i igra nadmudrivanja, pacijentovi obrasci ponasanja, osecanja, su njegova sigurna zona koja se tesko napusta sve dok se ne stvori odnos poverenja u terapeuta a za to je potrebno vreme. Treba citati literaturu onih autora koji imaju ozbiljnu i dugotrajnu praksu, citati radove velikana kao sto su Frojd i Jung, steci elementarno saznanje o tome sta je psiha, kakvi su mehanizmi koji nase iskustvo obradjuju i ugradjuju u svest i posdvest. I to je rad za koji je potrebna dobra volja cak i kad nema funkcionalnih problema, put da se kroz samospoznaju odnosi i funkcije podignu na visi i kavalitetniji nivo. Jednostavno, to je mentalna higijena. I potrebna je svima.

Torta sa glutenom..PROVOKACIJA

i opet se tu vracamo na moju (prastaru) molbu vama koji decenijama zivite na Zapadu da otvorite poseban topic, gdje bi se takve (istinske) razlike taksativno nabrojale i prodiskutirale. takav topic bi, po mom skromnom misljenju, bio daleko najveci doprinos vas koji zivite na Zapadu ovim palanackim prostorima. ... zasad je sve u magli. moze ovo, moze ono, ma ima toga svugdje, ne zna se, tesko je ocijeniti, itd.itd. palancani obozavaju maglu.

Oduvek sam smatrala taj mentalitet "obukla Kavali a kuci nema sta da jede" glupim, i jednom od najgorih odlika Balkana. Sto bi rekla moja baba "sva se napirlitara a crno ispod nokata". Vise mi se dopada pragmaticni americki mentalitet.

Sve je na Federerovom, ovaj, reketu. Oduvek

Dame i gospodo, vreme je da polako zakljucavamo temu. Veliko hvala svima na doprinosu, uz prikladan pozdrav

Prvo sam pomislila da je neki teniski njuz net, ali nije, legitimno je

Ja trenutno cepam i Miniku Slatka zajebancija, ali nece jos dugo trajati

Ne odnosi se na sličnost između Macron i macaron, nego na Macronovo mjesto rođenja (Amiens), lokalni specialitet (macaron d'Amiens) i porodične veze (porodica njegove žene, prezimenom Trogneux, posjeduje lanac poslastičara za koje se smatra da prave najbolje macarons d'Amiens).

Na starom forumu uros_s78.

Bane, nema. Prestani, please.